Arhiva za april, 2016

Film: Hardcore Henry

Posted in film with tags , , , , , , , , , , on 17 aprila, 2016 by mehmetkrljic

Pogledao sam Hardcore Henry kako bog zapoveda, u bioskopu i bio neiznenađen time da je film sa nama gledalo svega dvadesetak ljudi predpubertetlija – nema nikakve reklame za ovo – ali i time a je film sasvim lagodno uspeo da adrenalinsku poplavu iz trejlera razvuče na sat i po.

Da će film biti potpuno tr00 a ne nekakva wannabe produkcija uverilo nas je i to što je naš taksista vozeći nas u bioskop udario čoveka na ulici, bacio ga jedno 2-3 metra a ovaj ustao, pogledao nas i otišao svojim poslom.

Jer, Hardcore Henry jeste u prvom redu film za generaciju igrača Call of Duty i Battlefielda, ali je zatim i film za generaciju ruskih i ukrajinskih parkur/ adrenalin džankija koji nose gopro kamere na glavi i skaču sa zgrade na zgradu, trče po kranovima i ogradama mostova i bacaju se u smetove snega i kontejnere sa papirom sa visina sa kojih ja ne bih ni pljunuo.

Najšuler je ove dve savremene estetike bešavno spojio, sa ogromnim razumevanjem oba medija i njihovih slabih i jakih strana, iskombinovao to sa solidno hardcore zapletom i radnjom i napravio treći nastavak Krenka kakav Neveldine i Raylor nažalost nikad nisu snimili, odlučivši se umesto toga za ipak inferiorni Gejmer.

Ono što je možda najvredniji element HH je ta instant komunikacija sa svojom ciljnom grupom. Call of Duty igre su besramno skupa AAA produkcija, nešto najdalje od andergrand hardkora što bi čovek mogao da zamisli, a GoPro kamere su takođe elitni komadi opreme, no njihova publika se ne razlikuje nužno od onih generacija koje su odrasle uz superherojske stripove, pank i hevimetal tako da je korporacijska produkcija i ovde izrodila određenu vrstu kontrakulture. Kontrakulture bez jasno usmerene energije, ali prepunu energije i bunta, dakako. Hardcore Henry sa njom izvrsno komunicira kroz prost, rekao bih stripovski ali zapravo sasvim gejmerski zaplet i stavlja motivaciju lika u prvi plan iako je od početka jasno da je glavna motivacija upravo adrenalin koji se u završnici filma i prominentno prikazuje na ekranu iako nema zapravo narativno opravdanje.

Šarlto Kopli u ovom zapletu dobija priliku da glumata koliko hoće i solidno obavlja posao dok su ostali glumci na nivou gejmerskog standarda, ali svakako, glavni glumac u ovom filmu je GoPro kamera i izvrsna montaža koja dopušta da „prave“ specijalne efkete gutamo u jednom dahu sa klasičnim parkurom iz prvog lica i da se sve dešava najprirodnije moguće. Američki film ovog tipa bi možda osećao potrebu da verbalizuje svoj dug igrama – Gejmer je to eksplicitno radio – ali HH je ovde, zapravo, suptilan. I to je valjda jedino mesto na kome je suptilan. Sve je tu – plakat za igru Payday 2 u jednom kadru, slide-to-cover momenti, snajperski kadrovi, dual wielding… Hardcore Henry je često kao poslednjih petnaest godina first person shootera izmontiranih zajedno, ali sa pažljivom koreografijom scena i osećajem kako da PREVIŠE ne otupi gledaoca.

Posle ovoga akcioni filmovi će morati dobro da zapnu da me namame u bioskop  :lol:

Pročitani stripovi: New Avengers, Wonder Woman Earth One Vol. 1

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , on 14 aprila, 2016 by mehmetkrljic

U daljem proučavanju aktuelnih Marvelovih serijala koji u imenu imaju i reč Avengers pročitao sam dosadašnjih osam izašlih epizoda serijala New Avengers.

 

New Avengers je, istorijski nastao kao serijal kojim je Marvel dopustio Brianu Bendisu da okonča višedecenijski serijal Avengers – ni manje ni više nego krvoločnim Avengers Disassembled – jednim krešendom mračnjaštva, nasilja i beznađa i da krene nanovo sa nekim novim temeljima za Marvelov najvažniji superherojski tim. No, sa godinama je ova premisa razvodnjavana pa je i kasnije postalo uobičajeno da New Avengers bude prateći serijal glavnom Avengers serijalu, gde će pričati dodatni deo priče o Avendžersima, stalno uhvaćenim u ovu ili onu metapriču koju je nemoguće bilo ograničiti na samo jedan magazin.

 

Ovo je i dodatno razblažilo ideju o tome da su Avendžersi Marvelova prva ekipa, autentična reprezentacija najvažnijih superheroja oko kojih se sve vrti u ovom univerzumu, mada je istini za volju, ovaj koncept od početka i bio na klimavim nogama s obzirom koliko su ne(moguća)funkcionalnost tima i promena članova kao na pokretnoj traci bili upisani u DNK ovog serijala još od vremena Leeja i Kirbyja. Sa formiranjem dodatnih timova (West Coast Avengers, Young Avengers, New Avengers itd.) koncept Avendžersa se uglavnom sveo na to da je u pitanju tim koji ima dobar PR i američka administracija i građani ga prepoznaju kao „svoje“ ljude kojima se ipak donekle može verovati kad sledeći put krene invazija iz svemira/ budućnosti/ druge dimenzije.

 

No, u All New All Different eri Marvelove istorije – a to je era koju upravo proživljavamo – i ovi labavi koncepti su razbucani do neprepoznatljivosti. Marvel vrlo eksplicitno stalnu evoluciju (ili makar mutaciju) svojih temeljnih motiva stavlja u prvi plan kao vodeću kreativnu politiku pa je jedino što je sigurno kod Kuće Ideja to da je praktično sve podložno promeni. Sa jedne strane ovo može da bude frustrirajuće, sa stalnim zamenama istorijski voljenih heroja novim verzijama (Nick Fury, Thor, Hulk, Captain America – sve njih u ovom trenutku igraju zamenski igrači) i okretanjem kako vetar duva na internetu, ali sa druge ovo jeste nekakva proslava kreacije i bežanje od ideje nekakvih tabua i konzervativizma. Pa šta nam svima zajedno Al’lah da, jelte.

 

Elem, New Avengers u trenutnoj inkarnaciji ima zapravo vrlo malo veze sa dosadašnjim konceptima ovog magazina i zapravo bi mogao da se zove i bilo kako drugačije (a najpre „A.I.M.“). Ovaj serijal nema eksplicitne veze sa Waidovim All New All Different Avengers koji sam živopisao nedavno, njegovi su zapleti potpuno odvojeni (ili bar onoliko potpuno koliko se to može u današnjem Marvelu gde su svi vezani ko crevca) a galerija likova sasvim originalna.

 

Zapravo, moglo bi se argumentovati da je ovaj serijal možda bio pičovan kao novi Secret Avengers pa mu je New Avengers naslov dat da bi imao viši profil.

 

U osnovi, ovaj Avendžers tim se razlikuje od „pravih“ Avengersa jer je u pitanju sasvim privatno preduzeće. Ni originalni Avendžersi nisu bili državni tim, ali jesu imali specijalne veze sa administracijom i posebne odgovornosti u domenu bezbednosti i specijalnog ratovanja. Novi New Avengers je tim koji koristi samo ime – najpre radi brendinga jer u pitanju je ne samo skupina relativno anonimnih superheroja, a i jer infrastruktura koja iza njih stoji nije nužno nešto što bi ulilo poverenje građaninu da su ovi ljudi tu zbog njegove bezbednosti.

 

New Avengers je osnovan od strane Roberta Da Coste, mutantskog superheroja i jednog od originalnih članova tima New Mutants pod imenom Sunspot, a koji je bogati naslednik sa vrlo visoko naštimovanim moralnim kompasom. Sunspot je i sam bio član Avendžersa u post Avengers vs. X-Men fazi kada je uzimanje (više) mutanata u Avendžers timove predstavljalo pokušaj inkluzije jedne dugo i agresivno diskriminisane populacije, no u ovoj post-Secret Wars fazi, Sunspot nije terenski operativac nego mastermajnd iza cele operacije.

 

A operacija je kompleksnija nego što deluje, Da Costa je klasičnu Marvelovu mrežu zlih naučnika – Advanced Idea Mechanics – naprosto kupio rezonujući da kad već postoji grupa ljudi sa opširnim naučnim znanjem i istraživačkim resursima, koja na kraju dana zavisi od tržišta, postaje lakše da izvršite neprijateljsko preuzimanje nego da se s njima doveka borite. Tako je sada ova firma – očišćena od problematičnog, kriminogenog menadžmenta – istraživačka i razvojna osnova na kojoj počiva novi superherojski tim. Rebrendirani kao Avengers Idea Mechanics,sa bazom na sintetičkom ostrvu u eksteritorijalnim vodama A.I.M. sada pružaju svu moguću podršku timu koji ratuje protiv pretnji čitavoj, jelte, civilizaciji.

 

Scenarista, britanski 2000 AD autor Al Ewing je tim napunio relativnim anonimusima. Tu je Songbird kao terenski vođa, tu je novi Power Man koji dobija snagu kada se nađe u prisustvu važnog kulturnog blaga, tu su bivši Young Avengersi Wiccan i Hulkling koji su sada dočekali da budu deo „pravog“ (mada ne baš) Avendžers tima, tu je nova devojka u kostimu Belog Tigra (ovog puta mlađa sestra originalnog White Tigera, Hectora Ayale – Ava Ayala), POD (koga čini polusvesna finska žena u egzoskeletu „Zemljinog odbrambenog sistema“) a tu je i poslednjih par godina ultrapopularna Squirrel Girl koja služi prevashodno za ironijski komični predah.

 

Sa ovakvim sastavom reklo bi se da je Ewing išao na diversifikaciju kao na glavnu temu – ekipa je rasno i rodno prilično raznolika sa više žena nego muškaraca i samo jednim heteroseksualnim muškarcem u terenskom timu, ali zapleti su klasično avendžersoliki. Na primer, Hulkling dobija još jednu priliku da se upozna sa svojom vanzemaljskom rodbinom u priči koja se bavi njegovim imperijalnim nasleđem, komplikovanim odnosima kosmičkih rasa Kree i Skrull kao i ktuluolikom kreaturom iz nekog starijeg kosmosa koja pokušava da, jelte, preuzme ovaj naš. Novi Avendžersi moraju da lete u svemir, sukobe se i sarađuju sa drugim Avengers timom (naravno iz budućnosti) (u kome, naravno, ima i nekih članova ovog tima u ostarelijim verzijama) i pokažu da na kraju snaga ljubavi pobeđuje zlo – uobičajen jelovnik, dakle. Takođe je interesantno što vidimo da Da Costa i A.I.M. na nekom višem nivou vode globalni rat protiv Makera – zle verzije Reeda Richardsa koja je uspela da preživi nestanak Ultimate univerzuma – a njegove ideje o evoluciji ljudske rase i preuzimanju planete su ono što će verovatno obeležiti ovaj serijal u dobroj meri.

 

No, ono što ga za sada obeležava je svakako ton, Ewing ovo piše prilično vedro i lepršavo i mada ima horor elemenata pogotovo u prikazivanju Makera i njegovih etički u najmanju ruku upitnih praksi, strip je dobrim delom usredsređen na likove i njihova unutarnja previranja, prevazilaženja sopstvenih nesigurnosti i nepoverenja jednih u druge i sve te druge uobičajene young adult teme. Tu je puno zabavnog dijaloga, prijatnih onelinera i neskriveno humorističkih momenata koji se organski kombinuju sa akcijom, hororom i nešto špijunaže.

 

Ewingu ovo ne ide rđavo i mada shvatam da mnogim čitaocima strip neće biti zanimljiv iz bilo kog od narednih razloga: 1) novi i nepoznati likovi koji nose imena starih i poznatih; 2) Hawkeye kao jedina spona sa pravim Avengersima; 3) prominentna gej veza u timu; ono što je nesporno je da je ovo tim bez mnogo balasta istorije i kontinuiteta i da je istraživanje njegove dinamike i karakterizacija likova sa srazmerno malo prošlosti – prilično zabavno.

 

Crtači su do sada bili dobri: Gerardo Sandoval ima dinamičan, razbarušen crtež usklađen sa dinamičnom radnjom stripa a ljudi koji su ga nasledili – J. Cassara i Marcus To, mada imaju sasvim drugačije stilove (Cassara bliži nekom mračnijem, krimi stripu, To blago naginje Aziji) dobro se uklapaju u ton priča koje pričaju.

 

New Avengers je za sada svež i zabavan mada bez ikakvih pretenzija da bude esencijalan serijal za nekoga ko ima vremena samo za najvažnije Marvel stripove koji određuju sudbinu čitavog univerzuma. Iako se u New Avengers zaista povremeno i radi o sudbini univerzuma, ovo je po izboru likova i tonu – ali ne i kvalitetu – decidno Marvelova B ili C reprezentacija heroja i zločinaca. Što nekome kome je zlo od stalnog čitanja o Kapetanu Americi, Wolverinu i Iron Manu može da bude i prednost. I New Avengers je deo trenutnog Avengers Standoff krosovera u kome se razni Avendžers timovi sukobljavaju sa S.H.I.E.L.D.-om koji se (reklo bi se)  odrodio od naroda pa ćemo videti na šta će strip ličiti kad se to završi.

 

Pročitao sam i prošle nedelje izašavši Wonder Woman Earth One Vol. 1, dugo najavljivani grafički roman iz pera Granta Morrisona i u crtežu Yanicka Paquettea. Ovaj strip od nekih 120 strana još je prošle godine izazvao umereno veliki cunami protesta na internetu* kada je procurelo nekoliko prvih strana a sada kada je dospeo do šire publike, legitimno je reći da su reakcije u najmanju ruku podeljene. Jedni hvale Morrrisona za to što je Wonder Woman strip koji u njegovim rukama ne beži od erotizovanosti koja ga je, ruku na srce, obeležila još četrdesetih godina prošlog veka kada je nastao, drugi su zgađeni eksploatativnim, seksističkim i diskriminatorskim elementima dok treći naprosto smatraju da Morrison ovde nije pružio uobičajenu višeslojnost i duboku simboliku i da je ovo samo politički korektno prepričavanje originalnog porekla Wonder Woman gde je scenarista samo lenjo promenio neke elemente zapleta da se zapljune kod savremenih social justice ratnika promašivši usput dublje poente koje su mu bile na tacni.

 

* Čime hoću da kažem da je jedna žena na Goodreadsu bučno protestovala a neki sajtovi o ovome pisali

 

 

No, internet je to, umerene reakcije su retkost, ekstremi su pravilo. Treba ovo čitati hladne glave i, ako je ikako moguće uz dovoljno predistorije.

 

Pre svega, „Earth One“ je sada već serija grafičkih romana u kojima se prominentni DC-jevi autori bave nekim od njihovih ikoničkih likova i daju im nove i osvežene origin storyje. Posle Supermena i Betmena – naravno mužjaci imaju prednost – na red je stigla i Wonder Woman. Ovo su uglavnom dobri stripovi uz blagu primedbu da njihova neka dublja pozicija (i, eh, čak i svrha) u DC univerzumu nije do kraja jasna. Prvo, njihova designacija je pomalo zbunjujuća jer ovo most certainly nisu „pravi“ Earth One likovi iz vremena pre Crisis on Infinite Earths, već eto, neki alternativni Supermeni, Betmeni i Wonder Wumeni čije poreklo i mladost sada treba da budu ugođeniji sa senzibilitetom koji moderni čitalac vezuje za njih i koji bi bio potpuno zbunjen, možda i šokiran njihovim verzijama iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka.

 

No, DC-je ionako ributovao svačije poreklo pre pet godina i trenutni, New 52 multiverzum (koji, posle Convergencea više i nije striktno „52“ nego koliko ko hoće) ima apdejtovane oridžine za praktično sve svoje heroje, mnogi od kojih su eksplicitno prikazani u njihovim tekućim magazinima. I drugo, mekih ributova i retkonovanja porekla i mladosti DC-jevih likova ionako stalno ima posvuda. Ideja da bi Earth One verzije trebalo da budu one „zvanične“ makar do sledećeg ributa (koji ionako stiže u Junu) bi, naravno imala smisla, da realnost pokazuje kako ovo nije slučaj. Ni Betmen ni Supermen, a sada vidimo ni Wonder Woman iz Earth One serijala nisu one verzije koje se čitaju u mesečnim sveskama u New 52, pa je tu konfuzija samo produbljena.

 

U krajnjoj liniji, naravno, ovo ni nema mnogo veze. Pitanje koje je bitno je jesu li ovo dobri stripovi i komuniciraju li sa temeljnim elementima likova na neki kvalitetan način. Odgovor je do sada bio „ulgavnom da“.

 

To je jedan deo predistorije.

 

Drugi je svakako poznavanje korena Wonder Woman i toga šta je ona značila u vreme kada je nastala kao prvi zaista veliki i prominentni ženski superherojski lik iza koga je izdavač ozbiljno stajao, ali i čiji je kreator imao ambiciju veću nego da napravi pukog „ženskog Supermena“.

 

Ako danas čitate Wonder Woman, čak i kada je u pitanju odličan strip kao što je bio Azzarellov i Changov rad u New 52, uglavnom ćete biti suočeni sa motivima koji se bave snagom žene koja je božanskog porekla, sa jakim osećajem za pravdu, uhvaćene u kovitlac bilo superherojskih previranja bilo mitoloških političkih spletki, u kojima će ona demonstrirati snagu karaktera, ratničke i zaštitničke osobine, predstavljati inspiraciju drugim ženama – i nikako samo ženama – da se bore i ne predaju. Ovo je „bezbedna“ feministička perspektiva u kojoj se žena prikazuje kao ne tek ravnopravna već sasvim jednaka muškarcu – a konfuzija između jednakosti i ravnopravnosti je u korenu mnogih neshvatanja između brojnih populacionih grupa u modernom društvu – i čija su rešenja za konflikte (koji su u osnovi superherojskog stripa) uglavnom identična onome što bi uradio Supermen, to jest bilo koji muški heroj alfa klase. Ona je dakle nosilac univerzalne vrline u jednom činu pojednačavanja muškaraca i žena na mnogo više nivoa nego što su jednaka prava i mogućnosti.

 

No, onako kako je današnji Betmen različit od originalnog Betmena koji je nosio pištolj i pucao u nezgodne protivnike, tako je i originalni Wonder Woman bio unekoliko drugačiji strip. Četrdesetih godina prošlog veka Wonder Woman jeste na sebi nosila simbole američke zastave i borila se protiv japanskih zavojevača, ali njen kreator  William Moulton Marston, jedna renesansna ličnost i čovek koji je zapamćen kao izumitelj, pravnik ali i psiholog, trudio se da ovaj lik bude suštinski drugačiji po motivima koji će ga definisati. Kao autor DISC teorije o ličnostima i ponašanju, Marston je žene doživljavao kao iskrenije od muškaraca a njihovu prirodnu težnju ka slobodi kao uređeniju i po društvo blagorodniju od muške tendencije ka nadmetanju i anarhiji. Kao ljubitelj BDSM-a, Marston je i u uređivanju društva predviđao potčinjavanje voljenoj figuri autoriteta kao poželjnu osnovu i njegovi Wonder Woman stripovi su ne slučajno bili puni bondage elemenata ali su i prikazivali amazonsko društvo iz koga je ona potekla kao žensku utopiju prožetu erotikom.

 

Naravno, kasniji autori su razvijali strip na neke druge strane, ali ako se od Granta Morrisona išta može očekivati to je studiozno proučavanje originalnog predloška i gotovo patološka potreba da sa njim uđe u dijalog (videti arheološki rad izvršen za potrebe njegovog rada u Batman RIP ili Flex Mentallo).

 

Wonder Woman Earth One Vol. 1 je dakle, prepričavanje Marstonovog Wonder Woman uz korekcije koje sredovečni Škot i frankofonski Kanađanin prave za potrebe savremenog feminističkog razmišljanja. Kao takav, ovo je strip koji nije mogao a da ne ispadne pomalo kontroverzan.

 

Ono što je upadljivo je kako Morrison pokušava da reinterpretira Marstonove motive za moderno doba držeći se što više može njegovih teza. U dobu ultrareaktivizma i kliktivističkih erupcija koje za jedan dan mogu da nečiju karijeru unište (guglati Adama Ortha ili Justine Sacco) Morrison ovaj strip otvara scenom koja je mnogo manje bezbedna nego u neko ranije vreme kada su žene u superherojskim stripovima bile tu da budu žrtve/ spasavane/ fetiš objekti i to je, ako ništa drugo veoma smelo. Još više kada znamo da je reč o autoru koji je Alana Moorea otvoreno kritikovao za nemogućnost da izbegne scene silovanja žena u svojim radovima i za sebe rekao da je, eto, uspeo da trideset godina piše stripove a da u njima nema scenu silovanja. Smelost, mada i pomalo ludost, jelte.

 

Još smelije – i još možda rizičnije – je što Morrison do kraja stripa reintepretira ovu početnu scenu da pokaže autentično (?) žensku formu pobede nad muškarcem-osvajačem i muškarcem-siledžijom iako nas je u početku naveo na donekle krivi trag pokazujući kako Amazonke u sasvim konvencionalnoj brobi hladnim oružjem pobeđuju Herakla i njegovu vojsku. Dosadašnje besne reakcije na internetu uglavnom se ne bave ovim elementom priče – već se fokusiraju na silovanje-koje-se-ne-dešava-stvarno na početku – i videćemo da li ćemo uskoro dobiti analize koje uzimaju u obzir ovaj deo narativa, odbijanje žrtve da bude žrtva ne kroz eliminaciju silnika već kroz uzimanje njegovog legata i pravljenja od tog legata nečeg potpuno drugačijeg, kulturološki suprotnog.

 

Ovo je u principu centralni deo Morrisonove teze o Wonder Woman i njenom amazonskom ostrvskom raju, radikalna (sada već i ne toliko jer je i Azzarellova Wonder Woman izmenila deo porekla koji se bavi pravljenjem deteta od blata, ali da budemo fer, Morrison je ovaj strip pripremao sedam godina) reinvencija identiteta „Čudesne Žene“ tako da ona bude ne puka reakcija na muški svet nasilja i osvajanja nego njegova autentična alternativa.

 

Morrison ovo dalje uokviruje pričom koja se oslanja na Marstonove zaplete, uvodi nove verzije klasičnih likova i sa jedne strane, veoma je vešt u prikazivanju amazonskog društva kao raja kome je ipak potrebno povremeno osvežavanje koncepata i ideja i čija insularnost postaje znak slabosti, ne više samo plemenitosti. Sa druge strane ima određene nezgrapne interpretacije šire feminističke teorije, ne toliko po postavci koliko po izvedbi. Plavokosi, plavooki Steve Trevor, muškarac u koga se originalna Wonder Woman zaljubljuje što je motiviše da ode u svet i napusti, jelte, raj, zarad Zemlje, ovde je pretvoren u afroameričkog muškarca koji ima ulogu djeve u nevolji dobar deo stripa ali čiji tekst povremeno malo previše eksplicitno forsira prirodnu političku vezu između žena i etničkih manjina. Takođe, susret nevine i neukaljane Amazonke sa svetom u kome muškarci vladaju je urađen relativno strejt, bez morrisonovskih suptilnosti koje je bilo legitimno očekivati i utisak mi je da je mnogo više pažnje posvećeno prikazivanju samog rajskog ostvra i društva žena na njemu koje je ritualizovano i erotizovano na interesantan i produbljen način i gde se Dianina pobuna organski pomalja kao istorijska nužnost.

 

Nažalost, internet uglavnom potpuno promašuje neke elemente Morrisonovog pisanja koji čak ne bi trebalo da su mnogo teški za razumevanje. Trenutno je jedna od „velikih“ zamerki stripu to što Wonder Woman u susretu sa američkim vojnicima kojima se tresu gaće pred ženom koja može da podigne i baci na njih oklopno vozilo koristi reč „devojčice“ da ih omalovaži i kako je to diskriminatorski i držnedaj nije valjda feministički, iako je iz čitave dotadašnje postavke jasno da ona to misli na jedan praktično topao, srdačan način, poredeći odrasle muškarce sa mladim, neiskusnim ženama, klasom jedinki koje – u društvu sastavljenom samo od žena – ne nose sa sobom pežorativnu konotaciju.

 

Slično, pobuna zbog „fat shaminga“ jednog od ženskih likova propušta da prepozna nijanse Morrisonovog pisanja: očigledno bi trebalo da bude da ostrvo samih žena koje su sve redom mističnog porekla ima sasvim poremećene estetske (i etičke) kriterijume i da je upravo susret tih kriterijuma sa „stvarnim“ svetom pokretač dalje evolucije Diane kao lika i Wonder Woman kao superheroja.

 

Ali ko će svetu i Americi sve objasniti…

 

Ovo je prelepo nacrtan strip. Yanick Paquette je sa Morrisonom već sarađivao (a, kad smo već kod toga, sarađivao je i sa Mooreom na Terra Obscura) ali ovo je strip koga je crtao jako dugo i to se vidi. Erotičnošću žena u različitim vrstama bondagea podseća na Manaru, ali je, naravno, u prikazivanju urbanih prizora mnogo „superheroičniji“. Doduše, fetišizam tela kod superheroja i u erotskoj ilustraciji je prilično blizak po estetici.

 

Možda najimpresivnije su scene ostrvske arhitekture, vegetacije, eksterijera, kostima: Paquette uzima antički dizajn za osnovu ali zatim ga radosno i inspirisano razvija tako da dobijamo uistinu impresivne scene.

 

Wonder Woman Earth One Vol. 1 je, skoro je sigurno da se sad to može reći, prvi pravi „neuspeh“ u Earth One seriji, i ne spada mi u najbolje Morrisonove radove, ali jeste interesantan pokušaj pomirenja originalnih motiva sa savremenijim rodnim perspektivama. Morrison i Paquette u ovome svakako nisu portpuno uspešni, ali Vol. 2 je već u pripremi pa… videćemo.

 

Video igre: Street Fighter V

Posted in video igre with tags , , , , on 10 aprila, 2016 by mehmetkrljic

Juče, posle odgledanog Batman vs. Superman: Dawn of Justice, dok je gospođa skoknula do toaleta ja sam shvatio da je nemoguće više odolevati sirenskom zovu Street Fighter V i kao vučen nevidljivim užetom sudbine ušao u GameS i kupio poslednji primerak limited edition varijante za PS4 koji, iako je pakovanje lepo, zapravo nema nikakve posebno entajsing dodatke. Mislim, ne da sam ja sad neko ko pada na trinkete i svakojake džidžabidže ali makar neka lepa naslikana dopisnica unutra bi bilo red da se pojavila, ako već ne poster. Ali nekako je i pakovanje ove igre u skladu sa njenom generalnom prirodom – istovremeno je i vrhunsko i svedeno na puki minimum.

Kao što se zna, Street Fighter V smo čekali kao ozebli sunce. Ne zato što se Street Fighter IV nije i dalje posle skoro osam godina nije lepo igrao, naprotiv, jeste, ja sam Ultra Street Fighter IV za Playstation 4 ugodno igrao do pre neki dan, sa sve velikim brojem igrača koji su i dalje igrali onlajn i što se tiče „običnih“ ljudi, SFV nije ni bio potreban. Ali opet, Street Fighter je igra koja vuče celu scenu a za njom ceo žanr unapred i neki od elemenata evolucije koje su Yoshinori Ono i njegov tim ubacili u novu igru delovali su kao baš ono što je sceni i žanru potrebno.

Dakle, tako dugo iščekivanu igru, koja je izašla 16. Februara ja sam kupio tek devetog Aprila – jasno je da je Capcom tako temeljito zajebao stvar da će se lansiranje SFV decenijama prepričavati ali i verovatno označavati prekretnicu posle koje su borilačke igre promenile svoju intrinzičnu prirodu.

 

Šta hoću da kažem: Street Fighter V, kada ga kupite na disku je… skoro ništa. Mislim, disk instalira 17 gigabajta materijala na hard a onda sa interneta valja skinuti još desetak gigabajta pečeva i apdejta a to igru dovodi tek na 1.02. I zapravo, ja sam do sada i čekao jer je peč koji igru podiže na 1.02 izašao tek pre desetak dana, a valjalo je videti je li ovo u igri ispeglalo netkod za koji su diljem interneta imali dosta kritičkih reči do nedavno. Pošto je konsenzus sada da igra uglavnom više radi nego što ne radi, bacio sam se u njenom pravcu, potpuno svestan da i dalje ono što sam dobio za svoj novac nije ni prineti onome što se načelno smatra normalnim kada kupite disk borilačke igre u radnji.

Da bude jasno: Street Fighter V je igra koja postiže potpuno paradoksalan rezultat: istovremeno ovo je vrhunski borilački naslov na osnovu koga će se procenjivati kvaliteti svih borilačkih igara u narednih barem pola decenije, ali i igra u kojoj fali toliko osnovnih elemenata da bih, da nisam unazad mesecima pratio sve vezano za nju u vestima, kritikama i komentarima, verovatno jutros bio pred vratima radnje sa računom u rukama i zahtevom da mi se vrate pare a da ovu igru mogu da sebi nabiju u prkno.

Drugim rečima, igrač koji nije sebe pripremio kroz obilato čitanje Shoryukena, Eventhuba i raznih tviter fidova, ali i konvencionalnijih igračkih vesti koje su ipak pokrile najveći deo bitnih tema vezanih za SFV sasvim legitimno može da bude neprijatno iznenađen kada shvati da je kupio igru koja je u stanju u kome se sada nalazi i sa sadržajem koji je sada dostupan namenjena pre svega turnirskim igračima.

Ovo je veliki Kapkomov gambit, priznavanje da ove igre, a Street Fighter pre svih, žive od kompetitivnog igranja živih ljudi i ulivanje svih resursa u to da se „finalni“ produkt, ili makar ono što se dobija na disku, podesi tako da igrači koji prevashodno žele da se bore protiv drugih ljudi putem interneta, imaju koliko-toliko udoban alat da to i urade. Svi ostali? Pa, tough luck, dali ste pare, sad čekajte.

 

Detaljnije: Street Fighter V u stadijumu na kome se sada nalazi nema 1) pomena vredan singl plejer mod i 2) pomena vredan tutorijal. Postoje sadržaji za jednog igrača, ali oni su bizarno siromašni. Story mod je praktično uvredljivo kratak jer ga igrač koji nikada nije video dualšok kontroler bez problema završava za tri minuta za svaki od likova, survival mod je najkraće rečeno problematičan (već izvesno vreme se priča da posle određenog broja partija igra počinje da vara čitajući inpute igrača i dajući adekvatne reakcije protivnika), a tutorial se svodi na pokazivanje igraču kako se kreće, skače, izvode osnovni udarci i kako se aktivira V-trigger. Za igru koja je izmislila komboe, malo je šokantno da ih tutorial uopšte ne pominje posebno uzevši u obzir kakve tutorijale danas igre poput Persona 4 Arena, Guilty gear, Killer Instinct ili Skullgirls imaju.

Dakle, „normalan“ igrač koji bi prvo da nauči osnovne poteze, možda da bude proveden kroz objašnjenja kako se vezuju komboi i osnovne taktike (sve što su SFIV i Street Fighter X Tekken imali), pa da igra arcade i story mod i onda da krene da se bruka po internetu, ovde nema šta da traži. Igra je naštimovana pre svega da probrljate po story modu koliko da otključate neki od alternativnih kostima a onda da se glavačke bacite onlajn pa šta vam bog da.

I ovo je donekle imalo smisla u ekstenzivnom beta periodu dok je Kapkom testirao netkod i radio silne stres testove, ali sada kada je igra izašla i skupo se naplaćuje .veliko je pitanje ima li smisla ovako grubo odbiti prosečne igrače za račun tvrdog jezgra kompetitivnih igrača. Pogotovo što je i hardcore ekipa imala legitimne zamerke na nestabilan netkod, ispadanja sa servera, probleme sa lobijima… Tokom više od mesec i po dana Street Fighter V je bukvalno bio igra koja nikoga nije mogla da zaista zadovolji.

Ja sam proveo jedno sat vremena na internetu jutros i mogu da kažem da sa zakrpom 1.02 netkod kad radi radi savršeno. Dobro, i moj internet je danas jako brz, ali u desetak mečeva koje sam odigrao nisam imao ni jednu vidljivu instancu pada frejmerejta ili bilo kakvu drugu indikaciju da se igra u tom trenutku dešava onlajn. Igra je sve vreme držala 60 herca, inputi su bili glatki a rezultati očekivani i, kažem, kada bih uspevao da uđem u meč (a ovo se dešava ređe nego što bi trebalo za igru koja je trenutno najveći borilački naslov na internetu – mečevi u Street Fighter IV se dobijaju mnogo brže što mi ukazuje da se Kapkom još muči sa serverskim softverom za SFV) ovo je bilo perfektno udobno borilačko iskustvo.

 

Ono što je dodatni paradoks fokusiranja igre na hardcore deo publike u launch periodu je da je Street Fighter V vidno prilagođen širim slojevima igrača u domenu količine frejmova potrebnih da se neke akcije izvedu. Do te mere da sam u prvih par mečeva koje sam igrao protiv kompjutera stalno izvodio super poteze (ovde se zovu critical arts) nenamerno, naviknut da u prethodnim igrama moram da ponovim četvrtkrug po nekoliko puta kada hoću da odradim običnu specijalku jer moja sporost znači da igra ne registruje pokušaj specijala u dodeljenom broju frejmova. Ovde se, dakle, mnogo lakše rade i specijali i criticali i Kapkom ovde dosledno nastavlja strimlajnovanje kontrola Street Fighter serijala započeto sa Tatsunoko vs. Capcom a nastavljeno sa SFIV i SFXTekken, u nastojanju da igru u tehničkom smislu približi i osbama koje nemaju brzinu prstiju jednog Daiga Umehare. Ovo istovremeno ne znači da je igra „lakša“ na bilo koji način jer uostalom, u Street Fighter igrama je taktika UVEK bila daleko ispred puke brzine i sada kada svi razumno mogu da izvedu super ili kakav drugi razoran potez kad god žele a ne samo kada imaju sreće, taktika, promišljenost i hladna glava postaju važniji nego ikad.

 

I igra zaista cveta zbog toga. Moram da kažem da je SFV jedan srećan brak dostupnosti koju je Kapkom jurio sa SFIV ali i dubine i kompleksnosti koju je imao sa Street Fighter III: 3rd Strike (koja je smatrana prekmplikovanom za obične igrače). Ovde i novi igrači imaju pristup razumno složenim i efikasnim komboima, ali tehničari će i dalje biti u stanju da izvedu sumanuto komplikovane i dugačke custom combo serije i opuštanja ne sme da bude. Opet, Kapkom je mislio i na ljude koji mrze da budu objekat nad kojim se vrši kombo koji traje desetak sekundi pa su ugrađeni komboi generalno kraći nego što su bili u SFIV ili, nedobog u SFXT.

Ključni element dubine SFV je u tome što je iz igre izbačen ultra combo/ revenge merač, dakle skala koja se punila kada ste dobijali batine u SFIV i omogućavala izvođenje razornih ultra kombo napada koji su imali da i igraču koji gubi obezbede šansu da preokrene rezultat, a na njegovo mesto došla je V-trigger skala. V-trigger ima dvojaku namenu i pokazuje zašto je Kapkom smeo da legitimno igru izda sa samo šesnaest likova. Naime, primarna akcija vezana za V-triger (tzv. V-skills) je zamenila fokus napade iz prošle igre i sada je ova kombinacija tastera posebna akcija za svakog od likova. Kod Ryua je to recimo pariranje, kod Necallija je napad na daljinu a kod Laure skok sa napadom nogom koji ima ogromnu količinu invincibility frejmova i idealan je za kažnjavanje igrača koji nervozno skaču na onome što misle da je bezbedna daljina. Ove akcije ne troše V-merač, ali se on troši V-reversal potezima koji su idealni za preokretanje akcije u kojoj blokirate jer dopuštaju frejm-preimućstvo kada iz bloka napadate protivnika. V-trigger potezi, kada se merač napuni do kraja su zapravo aktivacija posebnih moći koje traju određeni period i menjaju mnoge osnovne poteze u njihove jače forme, ali ovo dosta zavisi od originalnog borilačkog stila likova.

 

Veoma je lepo da je Kapkom umesto da nam napuni igru kloniranim likovima koji imaju skoro iste poteze sada dao šesnaest (sedamnaest sa Alexom koji je stigao uz 1.02 peč) dovoljno različitih likova da svaki od njih može da ima distinktno individualan stil i dugačku krivulju učenja za igrača koji želi da im se posveti.

Ne da sam na internetu video ne znam kakvu raznovrsnost ali, opet, u ovih desetak mečeva nisam ni jednom igrao protiv Ryua što je skoro nečuveno, a najviše se ponavljala Karin – valjda su klinci na JuTjubu gledali Justina Wonga kako nju mejnuje pa misle da će biti kao on  :lol: :lol:  – što je osvežavajuće videti. Plus, povratnici poput Kena ili Cammy dobili su značajne promene u stilu i moram da priznam da je uzbudljivo igrati ovu igru u ovim još uvek ranim danima i otkrivati šta koji lik može i koje su najbolje taktike za koju situaciju.

Malo sam se iznenadio da niko na koga sam naleteo ne igra kao R. Mika jer se u ovom trenutku ovaj lik smatra OP. Možda su igrači Street Fighter V etičkije osobe u globalu nego što bi se mislilo?

Ja sam se čak i malo brinuo jer je igra imala ekstenzivne bete, misleći da će, kada izađem na internet, tamo da me izgaze, pogotovo jer dolazim sa šest nedelja zakašnjenja. Takođe, slušao sam kritike za matchmaking koje su tvrdile da novajlije bivaju uparene sa turnirskim zverima i da igra zbog toga nije zabavna. Da li je peč 1.02 ovo popravio ili sam samo ja imao sreće, tek, uglavnom sam igrao sa skrabovima poput sebe i u desetak mečeva svog prvog dana pobedio tri puta. To mi se ne dešava baš često  :lol: :lol:

 

Možda sreća samo prati hrabre. Naime, ovde sam odstupio od ustaljene prakse da mejnujem Ryua i po prvi put u životu odabrao da mi glavni lik bude grappler. Laura je novi lik, napravljen za Street Fighter V i pomalo je i hibridno dizajnirana jer je ovo prvi grappler u istoriji Street Fightera koji ima napad i projektilima – doduše jako spor i kratkog dometa i više zamišljen kao setap za komboe nego kao način da protivnika držite na daljini – ali njeni najlakši napadi imaju jako kratak startup i recovery i idealna je za surove komboe do te mere da su još u beti ljudi kukali da je ovaj lik OP. Naravno, Kapkom je pazio pa su joj ostali potezi duži i sporiji nego protivnicima, ali ovo i dalje znači da su igračima na raspolaganju laki ulasci u kombo i ako ne pazite šta radite i ne blokirate na vreme, Laura će vas razoriti hvatanjima i polugama iz kojih nema izvlačenja a nanose dosta štete, pogotovo u protivnapadima.

Donja tri videa daju odgovor na dva bitna pitanja:

1. Footsies – da li su oni osnova taktike u SFV? Yoshinori Ono je još sa uvođenjem fokus napada u SFIV obrazlagao da je želeo da se prilasci i napadi sa tla legitimišu u ovoj igri s obzirom koliko su Street Fighter III i Alpha 3 prioritizovali skokove a obeshrabrivali igranje na tlu. Ovde se vidi da su footsies kao i u Street Fighter IV najbezbednija taktika u većini slučajeva i da igrači koji se bacaju u vazduh bez dobro promišljenog plana zašto to rade, neće dugo potrajati. Pa nije vam ovo Arkana Heart, rodbino.

2. Da sutra odem na operaciju promene pola, kakva bih ja žena zapravo bio? Verujem da me mnogi vide kao krhku plavušu nežno belog tena i vitkog stasa, ali vraga, po Lauri se vidi gde je moja prava priroda: drusna crnka jakih oblina i esktrovertne prirode sa dubinskim poznavanjem brazilskog džiu džitsua – da, to sam ja za ovu priliku i možda za neku nedefinisanu budućnost.  :lol:

Kapkom nastavlja sa peglanjem igre i dodavanjem sadržaja. Do Juna, kada stiže propisan arkadni mod i drugi „normalan“ sadržaj za jednog igrača možda ovo više i ne bude igrao niko normalan. Ali ako bude i ako se igra održi u komercijalnom smislu  – a ne zaboravimo da je Sony investirao lepe pare u nju i da je i njima račun da tako bude – možemo očekivati da će igre poput Injustice ili Mortal Kombat sa ekstenzivnim single player elementima biti polako potisnute a da će budućnost borilačkih igara sve više biti u na komade iscepkanim pa na parče prodavanim/ eventualno free to play utemeljenim iskustvima okrenutim prevashodno onlajn nadmetanju. U Street Fighter V mi to ne smeta previše jer je igra sama za sebe previše dobra, ali opet, malko sam nervozan od takve vizije budućnosti.

Ovaj meč je zapravo bio revanš posle meča u kome sam izgubio od istog protivnika. Ovde sam pokazao da sam pratio šta radi i razneo ga Laurinm bacanjima i polugama:

Ostala dva meča su protiv nekog simpatičnog Grka koji nije imao ni jedan poen kada smo počeli pa je, dakle, aspolutni početnik kao i ja. Ovo objašnjava i što ga malo poštedim u drugom meču kada ga ubacim u stun – naravno da nam je cilj da pobedimo, ali ne i da ponizimo protivnika, ta budimo ljudi iako smo igrači  :lol:

Film: Batman vs. Superman: Dawn of Justice

Posted in film, Stripovi with tags , , , , , , , , on 9 aprila, 2016 by mehmetkrljic

Konačno sam odgledao Batman vs. Superman: Dawn of Justice i moji utisci su uglavnom povoljni ali prilično mi je jasno zašto se ljudima film u priličnoj meri ne dopada. Moja žena, kao kontrolna grupa kaže da joj nije bilo dosadno (Man of Steel joj je bio dosadan) ali opšti utisak joj je „čemu ovaj film?“ što, pretpostavljam, znači da centralna tema o moći i odgovornosti, o odnosu heroja i demosa i tome ko je kome važniji nije dovoljno efikasno plasirana u publiku.

Da prvo kažem da je jasno da Snyder ima generalni problem sa tonom. Film je vagnerijanski tragičarski ugođen i Snajdeorovo trejdmark mračnjaštvo i odsustvo kolorita iskombinovano sa Zimmerovim skorom (Junkie XL samo malo uspeva da ovome doda neku kvir notu ali to se jedva primeti) sve postavlja u jednu vrlo tevtonsku opersku atmosferu. Nije samo stvar u tome da publikum u bioskop hoće da ode da se zabavi, mada je to zaslužno za veliki broj primedbi, siguran sam, stvar je u tome da film uprkos tome što mu je jedna od centralnih tema pitanje humanizacije heroja i uspostaljanja njihove spone sa običnim svetom upravo to uspeva da spektakularno omaši. Verovatno dobrim delom i namerno, ali zato je promašio i publiku.

Dawn of Justice je klasičan primer poznije superherojske priče koja dolazi nakon origin storyja u kome junak pronalazi u sebi zatočnički poriv i demonstrira brigu za običnog čoveka. Ja sam inače smatrao da je prenaglašeno reagovanje kritike i publike na scene destrukcije u Man of Steel jer se svakako moglo argumentovati da su i u Whedonovim Avengersima civili ginuli off screen. Whedon je tu izbegao metak i u Avengers 2 napravio ekstra napor da prikaže scene u kojima se heroji brinu za bezbednost civila. Snyder, naprotiv, ceo film bazira na pitanju da li heroj uopšte koristi običnim ljudima ili ih samo dovodi u opasnost svojim aktivnostima koje više nemaju sponu sa stvarnim interesima tih ljudi i vezane su za njegove privatne ratove sa svojom galerijom neprijatelja. To je ta poznija superherojska priča koju pominjem, jedan obrazac koji traje već decenijama u superherojskim stripovima i sve očigledniji i u superherojskim filmovima gde heroji koji u početku legitimno štite svetinu od pretnji usmerenih na tu istu svetinu više zapravo ne biju bitke za opšte dobro nego imaju privatne sukobe sa svojim arhinemezama a svetina njima i nije primarno ugrožena i tu je samo da posmatra ili da bude kolateralna šteta.

Ovo se u superherojskim stripovima svakako može čitati kao metafora za nepoverenje civila u nosioce moći u društvu, bilo da su to tajne službe koje ratuju jedne protiv drugih, policija koja sa kriminalcima vodi bitku za premoć a ne za bezbednost građana, ili, u krajnjoj liniji političari koji se bore za glasove umesto da operativno čine sistem građanskim servisom.

Snyder, dakle, od Terrioa i Goyera dobija skript koji ovo tematizuje „namerno“, dakle pravi svestan i eksplicitan odmak od „naivnosti“ superherojštine (odnosno ugovora o suspenziji neverice između publike i autora) i ulazi u dijalog sa prvim filmom. I tamo gde su Whedon i Disney preko pitanja kolateralne štete prešli ideološki nepomirljivo pokazujući da ginu samo junaci a da nejač njihovim delanjem bude na kraju zaštićena, dakle ukucavajući čekićem koncept svetosti i mučeništva superheroja – uvek karakterističan za Marvel – dotle Snyder i Warner pokušavaju da budu „realističniji“ i da pokažu da heroji nisu ni nepogrešivi ni emotivno stabilni niti, u krajnjoj liniji, heroji iz mita već, jelte, heroji primereni trenutku.

Ovo je i nolansovski uticaj, naravno, čovek je ipak siva eminencija u pozadini ove produkcije i heroj koga masa zaslužuje vs. heroja koji je masi potreban, jelte, ali Snyder svojim postavljanjem čitave drame u uski krug likova gotovo potpuno isključuje građane iz jednačine i film se zaista završava kao superherojska tuča koja nema nikakve veze sa ičijim blagoutrobijem, već kao politički sukob između jedinki potpuno odvojenih od demosa (jedno božanstvo, dva dekadentna bogata naslednika, dva vanzemaljca). Mislim da je publici ovde problem da ovo čita kao ironični prikaz dekadencije moćnih koji će da pogaze svu travu dok se slonovski rvu i da se naprosto do ovog momenta dobar deo ljudi već isključio. Singer je mnogo pametnije odigrao završnicu u Days of Future Past prikazujući odnos moćnih prema narodu makar kroz ugrožavanje izabranih predstavnika naroda. Snyder, naprotiv, hrabro uklanja izabranu predstavnicu naroda i jedan mogući vektor humanizacije narativa već negde oko pola filma i mada je meni ovo bila emotivno najuspelija scena, ona svakako oduzima finalu tu dimenziju identifikacije gledaoca sa stvarima koje gleda na ekranu. Ako smem da napravim smelu paralelu: najgore ocenjeni film o Spajdermenu – drugi Webbov Amazing – zapravo nije tako loš film ali se završava takođe operskim finalom u kome je na delu posve ličan, intiman sukob i publici, iako je zapravo postavku odnosa koji se nasilno razreši u sceni pogibije Gwen Stacy gledala dva filma unatrag, ovo nije bilo dovoljno. Snyder pokušava da uvede novog Betmena, da ga na brzinu provede kroz vrlo strmi emotivni luk, prikaže Supermena kao humanizovanog heroja koji uprkos spoljašnjoj percepciji kao polubožanstva zapravo i dalje jeste dečko sa farme iz Kanzasa, da uvede Luthora, njega provede kroz određeni luk i onda uvede Doomsdayja koji će da obavi posao i bude oružje sudnjeg dana i presuda Supermenu – sve u dva i po sata. Pa, to je VRLO težak zadatak i nimalo olakšan easter eggovima i plantovanjem sabplotova za Justice League i ostale Warnerove filmove.

Snyderu treba čestitati jer je u mnogo čemu uspeo i centralna tema je na kraju i obrađena prilično čestito na relaciji Wayne-Kent-Lane-Luthor ali MNOGO, jako mnogo ovde ima pokrenutih pitanja, tema i elemenata zapleta koji ne mogu da dobiju adekvatno vreme na ekranu. Wonder Woman je, koliko god da mi se dopala, zapravo čist višak u filmu i troši vreme koje je moglo da bude iskorišćeno na malo više karakterizacije oba glavna junaka. Eisenberg je možda najslabija karika u filmu, ne krivicom glumca, jer je naslikan vrlo širokim potezima, pametan a lud, radi i za vladu al radi i protiv nje, ima agendu i tajni plan ali dok je agenda jasna, ona nije na kraju dovoljno prodiskutovana da bismo imali momenat u kome kažemo „Pa, da, vidim zašto je Luthor na kraju morao da preuzme stvari u svoje ruke“, a plan je, avaj, prilično sklepan, deus ex machiničan i neuverljiv na više nivoa. Momenat kada kreće sa rezurekcijom Zoda i kreacijom Doomsdayja deluje kao momenat u kome su Goyer i Terrio dobili memo da u filmu mora da bude i Doomsday pa nek se oni snađu kako znaju i umeju, pa su se pogledali, opsovali i napisali bilo šta, samo da se scenario na kraju jebiga završi.

Ovo je posebno problematično sa strane uverljivosti kad čujemo da je Betmen već dvadeset godina na poslu, dakle, pričamo o dve decenije istražnog i isledničkog rada najvećeg detektiva na svetu a koji na kraju bude uvučen u detinje prostu zaveru mahinacijama koje su naprosto bizarno naivne.

No, Snyder ovde svakako pokušava da kanališe vintage Millera i pored jasnih vizuelnih omaža Dark Knight Returns (pećina, oklop, scena sa biserima, snajperska puška…) i rečenica verbatim preuzetih od Millera, tu su i očigledni napori da se Betmen prikaže kao na ivici psihoze opsesivni viđilante aktivista koji više nema pravdu, pa čak ni osvetu na umu već samo ego iznad koga ne sme biti nikoga. Miller je ovo odigrao krajnje rizično (i na kraju uspešno) u DKR a posle se stropoštao niz merdevine u All Star Batman & Robin, dok je Snyder dovoljno uzdržan da ne razbije konzistenciju karakterizacije ali ponovo, ne daje nam dovoljno „normalnog“ Betmena da bismo mogli da primetimo da ovo nije ono kako Betmen inače treba da bude već da je i on sam žrtva sopstvenog kompleksa više vrednosti koji projektuje na Supermena. Mislim, ja to tako prepoznajem, ali fakat je da sam ja to rekonstruisao na osnovu jasnih spona sa Dark Knight Returns a ne da se to možda dovoljno jasno vidi u filmu.

Takođe, treba tu raspakovati metafore vezane za učestvovanje zapadnih centara moći u sukobima na teritoriji trećeg sveta – ovoga se film dotakne ali nema vremena da ga i razreši – pitanja vezana za odnos korporativnog, vojnog i civilnog političkog sektora (ponovo, Luthor kao nerazrađen lik koji se vadi iz rukava kad treba da se potera zaplet ali se ne postavlja dovoljno jasno u matricu odnosa moći u društvu da bi gledalac na kraju mogao da diskutuje je li u pitanju samo razmaženi edipovac ili postoji i element političke korpucije u onome što Lex može da uradi u sistemu i van njega). Naprosto, scenaristi su očigledno pored Dark Knight Returns i Death of Superman imali pred sobom i Azzarellov Lex Luthor Man of Steel, a verovatno i Azzarellov i Leejev Superman: For Tomorrow i ubacili šta god im se činilo da je relevantno ali je i ovako natrpan i dugačak film bio prekratak da se mnoge od tih tema razrade.

Ono što je velika stvar je da je ovde vehementno izbegnut klasičan „drugi film u serijalu“ motiv gubljenja moći ali s druge strane, ovo je i film koji mora da pribegne retkonovanju elemenata prvog filma ne bi li se prilagodio scenarističkim idejama pa tako kriptonit koga nije bilo u prvom filmu (tamo je Supermenu smetala atmosfera na brodu, prilgođena kriptonskim uslovima) ovde sada dolazi da bude… er… Supermenov kriptonit. Takođe, film ima Wonder Woman u solidnoj wish fulfillment roli ali ima i viktimizaciju žena (Lois Lane više no jednom i skoro šokantno, praktično BDSM prikazivanje Marte Kent), ima nuklearnu detonaciju na koju niko ne stigne da reaguje jer film nema vremena, ima neobične elemente stripovske stilizacije (Betmenovi košmari i vizije, Supermenov razgovor sa Džonatanom Kentom) koji se ne uklapaju u opšti ton i tačno jedan momenat situacionog humora koji iako meni simpatičan još u trejleru odudara od svega drugog u filmu do te mere da je vrlo awkward i niko se u bioskopu nije nasmejao.

Ali Snyder je vizuelno sebe rafinirao i film ima nekoliko jako lepih scena koje su, čak, usuđujem se da kažem understated uzimajući u obzir ko ga je režirao. Kada Supermen onesvešćen pluta u orbiti oko zemlje pa ga obasjaju zraci Sunca i njemu bude bolje – to je jako lepo i pažljivo intonirano.

U konačnici, mislim da je Warner ovde u situaciji da mora da gubi pare samo da bi bio drugačiji od D/Marvela (i sada i Foksa koji je sa Dedpulom promenio pravila igre do te mere da dok ovo kucam, Suicide Squad čiji je trejler išao ispred filma prolazi kroz reshoot da bi bio „more fun“) i da je ovo film koji postavlja smela pitanja i na njih ne daje lake odgovore zakopan ispod filma koji ima na silu nakalemljeno pesničenje sa Doomsdayjem i kameo pojavljivanja Flasha, Cyborga i Aquamana a što zbunjuje gledaoca i zamagljuje mu pogled na centralnu temu koja je obrađena u krajnjoj liniji dosledno i zapravo mnogo elegantnije nego što bih ja od Snydera uopšte očekivao. Mislim da će Civil War ovo da pregazi na boks ofisu tako jako – jer se bavi praktično istom temom ali će imati Marvelov humor i humanizaciju, iako neće imati Snyderovu smelost da mnogo toga ostavi u podtekstu – da će u Warneru da bude grdnih potresa i novih pitanja kako i kuda treba da se ide dalje. To jeste šteta ali to je superherojski film koji zaslužujemo ako već ne onaj koji nam je potreban.

Video igre: Enter the Gungeon, Bubble Bobble i Ultratron

Posted in video igre with tags , , , , , on 9 aprila, 2016 by mehmetkrljic

Vratio sam se Enter the Gungeonu, svestan da je ta igra sigurno bolja od mojih inicijalnih dojmova. Prvi utisak je prvi utisak, svakako, ali pošto prošli put nisam imao vremena ni da ubijem prvog bosa ni da isprobam ostale klase, danas sam sebi dao malo više minuta na raspolaganje. I, svakako, utisci su povoljniji. I dalje mislim da je ovo igra kojoj nedostaje osećaj progresije karakterističan za već nabrojane izvanredne prethodnike (The Binding of Isaac, Nuclear Throne, Galak-Z) i da je u tom smislu ovo pomalo „zaravnjeno“ iskustvo – naprosto veliki deo gejmplja se svodi na čišćenje soba od neprijatelja koji posle vrlo kratkog vremena budu naučeni napamet, sa svim njihovim šemama pucanja i kretanja i ima tu određenog upadanja u kolotečnu. S druge strane, kada krene ozbiljno da se puca, krene. Enter the Gungeon naglasak stavlja upravo na pucanje, dakle, nišanjenje, refleksi, snalaženje u progresivno složenijim šablonima kretanja i rafalne paljbe neprijatelja itd. Dakle, ovo je zapravo roguelike šuter koji se trudi da se oplemeni bullet hell elementima i to jeste plemenita ideja, samo imam utisak da bi igra trebalo da bude izdašnija sa dropovima i generalno proširenjem opreme koju igrač može da koristi jer sama suva pucnjava uprkos tim bullet hell elementima prečesto ulazi u rutinu.

No, druge klase, osim osnovne – marinca – su svaka na svoj način zanimljive, svaka sa svojim prednostima i manama i mada ni ovde nemam osećaj da je na delu diferencijacija koju Isaac ili Nuclear Throne imaju između svojih likova, to igru svakako osvežava.

Ono što je fakat je da sam u prelazu u kome sam naleteo na kovčeg koji mi je umesto uobičajenog jednog komada opreme dao čak osam, em napravio najviše progresa, em sam ubio bosa, em sam se dobro zabavljao. Dakle, po nekom mom osećaju igra bi trebalo da je balansirana drugačije. Kada bi igrač imao više opreme da kombinuje ne bi bio problem i da se broj neprijatelja poveća i mislim da bi onda stvari bile bliže onome što sam ja imao u glavi kod prvog trejlera. No, kako god, neko drugi se verovatno ne bi složio i ukazao da je ovakav kakav jeste Enter the Gungeon igra utemeljena pre svega na veštini igrača a ne na dropovima i opremi i da, ako mi se to ne sviđa mogu samo da „git gud“ ili da odjebem da igram neki walking simulator. Pošteno.

Igra iako nema neku sjajnu grafiku i dizajn neprijatelja, s druge strane ima dosta dinamičkog reagovanja okoliša na borbe, pa tako knjige i komadi nameštaja lete na sve strane dok se igrač napucava sa neprijateljima i iako ovo nije neko pikselart remek delo, prijatna je za oko. Shvatio sam da me zapravo najmanje zadovoljava muzika.  :lol: :lol:

Elem, evo tog prelaska prve mape i susreta sa Bullet Kingom u kome je Bullet King skinut s trona od olova (menjao sam malo oružja u bosfajtu da se vidi šta sve tu ima):

Posle toga jedan zaista dugačak korak unazad i bavljenje jednim odistinski retro, čak autentično klasičnim naslovom. Bubble Bobble će u Avgustu napuniti lepih trideset godina i tim povodom je početkom ove godine igra portovana na Playstation 4. Archade Archives je serijal na Playstation 4 kojim se klasični arkadni naslovi emuliraju na konzoli u što je moguće vernijoj formi (ko je slušao 62. epizodu Retronauts podkasta koju sam nedavno linkovao negde na nekom od topika ovde, zna da ovo nije ni malo naivan posao) uz dodate savremene elemente kao što su trofeji i globalna lestvica hajskorova. Naravno, same igre su puki arkadni ROMovi pa ovo nije naročito mnogo različito iskustvo od prostog igranja putem MAMEa (štaviše, kako je MAME odnedavno open source, ne bi me čudilo da Hamster Corporation koristi MAME tehnologiju za svoju emulaciju), ali opet, igra je dobila sasvim pametnu cenu a s obzirom da je u Evropi izašla pre svega nedelju dana, nisam imao ozbiljnijih zamerki na ideju da je kupim i ponovo krenem sa nečim što sam igrao kada sam bio prvi razred srednje škole  :lol:

Bubble Bobble je bila prilično popularna igra u svoje vreme – ne samo zato što je imala dinosauruse koji bljuju mehure od sapunice – i u arkadama je često i rado klonirana a portovi za kućne mašine dolazili su brzo i bili zapravo dosta solidni. Naravno, za naše osmobitne kućne kompjutere portovi su bili najsiromašniji ali osnovni gejmplej je bio dovoljno očuvan i moglo se to lepo i udobno igrati. Fukio Mitsuji je u svojoj karijeri napravio još igara, između ostalog Darius II, ali Bubble Bobble i njen maštoviti nastavak Rainbow Islands ostaju najpoznatiji i najcenjeniji naslovi u njegovom CV-ju. Magija Bubble Bobble je bila u tome što je ovo bila jedna od prvih singl-skrin platformskih igara u kojoj je igrač pored skakanja na raspolaganju imao još jedan glagol a da je to bila osnovna mehanika oko koje je izgrađen gejmplej.

Da pojasnim: naravno da su platformske igre i pre BB imale momente u kojima bi glavni lik osim skakanja mogao da nekoga udari predmetom ili baci nešto ali ovo su bile uglavnom samo privremene instance – čekić u Donkey Kong, kramp u Bagitman – unesene samo da malo razbiju monotoniju skakanja. Bubble Bobble je, naprotiv, oko ideje da dinosaurusi izbacuju mehure sapunice iz usta, da se u te mehure mogu uhvatiti protivnici i da se onda razbijanjem mehura protivnik pretvara u voćku ili kakvu drugu namrinicu  koju zatim igrač treba da konzumira za više bodova, oko te ideje je izgrađeno sve ostalo: raspored platformi, mehanika skoka, funkcionisanje predmeta. Igranje Bubble Bobble, vidi se to i iz mog donjeg videa je primetno drugačije u smislu pozicioniranja i taktike igrača od igranja platformera iz njegove generacije.

Naravno, daleko je BB bio od savršene igre, mehanika skoka je značajno primitivnija od Super Mario Bros. koji je u trenutku izlaska BB bio star skoro punih godinu dana, igri nedostaje još malo elemenata fidbeka da bi se u ponekad haotičnim prizorima na ekranu igrač lakše snašao (na primer, kada igra uvede neprijatelje koji mogu da ispaljuju projektile, ova radnja nema svoj zvuk pa igrač mora da se oslanja isključivo na vizuelne signale, što naravno, danas ne bi prošlo), ali ipak pričamo o tri decenije starom uratku i o sitnim detaljima. U opštem smislu, Bubble Bobble jeste suvi klasik i mislim da se i iz ovog snimka vidi zašto je i posle trideset godina izgubio malo od svoje svežine i šarma. Takođe – muzika!!!!!!!!

Šteta je što Square-Enix (koji danas drži prava na Taito IPjeve) izgleda nema nameru da tridesetogodišnjicu izlaska ovog klasika obeleži nekom novom igrom u serijalu (nije da ih nije bilo mali milion tokom svih ovih decenija). Danas talentovanih studija za proizvodnju platformskih igara ima mnogo a Bubble Bobble je i dalje zdrav i potentan koncept oko koga bi mogla da se napravi sjajna nova igra.

Na kraju mi je zapalo za oko i da je danas Ultratron, još jedno od izuzetno nadahnutih interpretiranja klasičnih arkadnih predložaka od strane britanskog Puppy Games, na sumanutom popustu i to u cross-buy varijanti za Playstation 3, 4 i Vita pa sam sebi priuštio i ovu igru. Puppy Games su „firma“ koju čine praktično tri čoveka, od kojih su dvojica ortaci iz srednje škola a koja je specijalizovana za igre koje su, er, duhovni naslednici veoma poznatih arkadnih igara poput, recimo Space Invaders. Zvuči ULTRA cinično, na kraju krajeva bar pola iOS igara koje nisu farming simulatori su neautorizovani klonovi starih igara. I na kraju krajeva, iterativni dizajn u kome uzmete tuđu igru, nešto malo promenite i izdate je kao svoju je već dugo prisutan u igračkoj industriji. No, Puppy Games se izdvajaju ogromnim razumevanjem toga šta je klasične naslove činilo dobrim a šta se u njima može razumno poboljšati i nadograditi pa onda to i rade, sve kombinujući sa prelepim grafičkim dizajnom koji njihovim igrama daje distinktan izgled i karakter. U tom nekom smislu, iako su Square Enix povodom tridesetogodišnjice Space Invadresa izdali nekoliko izvanrednih novih iteracija ove igre (Space Invaders Extreme 1 i 2 kao i Infinity Gene), Puppy Gamesov Titan Attacks je bio takođe izvanredna varijacija na klasičnu temu.

Ultratron je to isto samo je ovde za predložak uzet, naravno, Robotron.

Robotron: 2084 je bila igra koja je uzela twin stick mehaniku Taitovog (ponovo!!) Space Dungeon i rafinirala je tako da je naslednik višestruko nadmašio prethodnika po kvalitetu i popularnosti. Robotron je bio uspešan arkadni hit i kasnije harao i kućnim mašinama a Eugene Jarvis se ovom igrom definitivno upisao u istoriju medijuma kao jedan od njegovih najvećih dizajnera. Na kraju krajeva, Defender i Robotron su igre koje se i posle tri po decenije uredno analiziraju, imitiraju, nadograđuju.

I, kako je barem u twin stick shooter delu industrije konkurencija veća nego, čini se, ikad – samo na Playstation 4 u ovom trenutku imam instalirane The Binding of Isaac, Galak-Z, Enter the Gungeon, Titan Souls, Nuclear Throne, Geometry Wars 3… – veliki je uspeh kako Ultratron ne samo da nema čega da se stidi u ovom društvu već i kako svoje parče teritorije drži ostajući prilično veran originalnom Robotron dizajnu.

Naume, Utratron je single-screen pucačina u kojoj igrač progresivno rešava sve komplikovanije zadatke. Naravno, komplikovanost se ovde svodi na gustinu i ponašanje nerijateljskih formacija, ovo je igra isključivo sastavljena od pucanja i izbegavanja neprijatelja i kao takva pruža jedno sržno igračko iskustvo. Puppy Games, naravno, znaju da ovaj osnovni gejmplej ukusno začine bodovanjem koje omogućava određenu trgovinu između nivoa, kupovanje štitova, bolje municije i pametnih bombi koje čiste ekran, te kasnije i progresivnijih dodataka, a i u okviru samih borbi postoje mogućnosti za ostvarivanje određenih apgrejda ako je igrač dovoljno vešt i brz. Ovo pažljivo nadograđivanje klasika mi je bilo savršeno izvedeno i u Titan Attacks pa i ovde nemam nikakvih zamerki. Pritom, Ultratron je sumanuto prelep i adiktivan i preporučio bih ga svakom ko ima bilo kakvu igračku mašinu, s obzirom da je izašao na svim konzolama koje vam padaju na pamet, a i na PC-ju, kao i da su Puppy Games proizvodi uvek jeftini a pružaju nesrazmerno mnogo zabave.

 

Pročitani stripovi: All-New All Different Avengers

Posted in Stripovi with tags , , , , , on 6 aprila, 2016 by mehmetkrljic

U Marvelovoj post-secret wars fazi koju prati krilatica All-New, All-Different možda je najinteresantnije bilo videti kuda će da se dalje ide sa Avengersima. Naravno, X-Men imaju svoj novi razvojni put, donekle skrajnuti zbog Inhumansa, Inhumansi imaju svoj magazin, a Fantastic Four je ukinut, sve to je zanimljivo, priznajem, ali Avengersi su strip koji je tokom tri godine, može se argumentovati, bio glavni Marvelov serijal (zapravo dva serijala) koji je definisao sudbinu čitave izdavačke linije, ili ako volite da pričamo u kreativnijim terminima, čitavog Marvelovog multiverzuma.

 

Jonathan Hickman je kroz isprepletane priče u Avengers i New Avengers kreirao jedan veliki narativ prepun interesantnih naučnofantastičnih koncepata i diskusija sa tradicionalnim Avengers nasleđem koji se veoma uverljivo na kraju infišao krizom da nadmaši sve krize – potpunim uništenjem multiverzuma. Naravno, u superherojskim stripovima su krize i uništenja odavno redovan jelovnik i hiperbola je uobičajen pristup ali Hickman je uspeo da kreira tenziju i dramu koji su sugerisali da ovoga puta uništenje nešto zapravo znači i to je bio perfektan uvod za Secret Wars i veliko prekomponovanje Marvelovog multuverzuma ali i izdavačkih praksi, konačno zatvaranje deceniju i kusur voljenog Ultimate Marvel imprinta i dalji proces homogenizacije između stripovskog i filmskog univerzuma „kuće ideja“.

 

Na mom ličnom planu, Hickmanovi Avengersi/ New Avengersi su rezonirali još jače jer su došli posle nekoliko godina bezidejnog i nategnutog Bendisovog Avengersa koji mi se na početku njegovog rada tako dopadao. Za razliku od Bendisa, Hickman je, reklo bi se, od početka znao gde hoće da priču započne, gde da je završi, to se onda ugodilo sa Marvelovim izdavačkim planovima i dobili smo jednu retku priliku da autor kreira dugačak i komplikovan superherojski narativ u kome na kraju događaji imaju posledice koje nam deluju stvarno i ireverzibilno. (Naravno, u nekoj široj perspektivi i dalje je sve business as usual, civil neće primetiti neku supstancijalnu razliku između Avendžersa danas i od pre pet godina – pa sve su to ljudi u šarenom spandeksu koji pesnajama podučavaju zlotvore iz svemira/ podzemlja/ drugih epoha da se sa Amerikom Zemljom nije sprdati – ali publika koja čita superherojske stripove obično je publika kojoj su odnos ka kontinuitetu i generalnoj filozofiji tima mnogo veće teme nego slučajno zalutalom čitaocu drugih stripova.)

 

Elem, ovoliki uvod pravim da kažem da je Hickman posle istinski briljantnog rada na Avendžersima i pančlajna u vidu Secret Wars na kraju (verovatno teturajući se) napustio Marvel i superherojske stripove uopšte, računajući da mu njegovi stripovi za nezavisne izdavače mogu doneti dovoljno para da ima za u se, na se i poda se, i da će biti presrećan ako spandeks ne vidi ni na televiziji sledećih par godina. Videvši kako su pre njega Brubaker, Fraction, pa i Gillen paralelno sa njim počinili isto, jasno je da sa jedne strane pisati za Marvel čak i kada ste njihova vedeta nije ni malo lako, ali sa druge da Image i drugi nezavisni izdavači sada zaista mogu da se pohvale tržišnim potencijalom kakav pre desetak godina jedva da je mogao da se nazre.

 

A kako je Hickman otišao, Marvel je naravno imao da odluči kome da poveri svoj prestižni IP i za sada su stvari zapravo razdeljene na tri autora. Po prvi put posle mnogo godina Marvel čak ni nema magazin koji se zove prosto Avengers, a čovek koji piše „glavni“ Avendžers ne piše istovremeno i njegovog parnjaka – New Avengers. O tom stripu, New Avengers (koga piše Al Ewing) i Uncanny Avengersima trenutno pod komandom Deadpoolovog Gerryja Duggana ćemo drugi put, danas sam hteo da se osvrnem na serijal koji ima status „glavnog“ Avengers magazina a to je All-New All Different Avengers koji je poveren na staranje Marku Waidu.

 

Već sam pominjao Waida kao autora koga izuzetno štujem jer je u pitanju zanatski izuzetno kvalitetan spisatelj koji može da piše ogromnim rasponom različitih stilova i glasova, na neki način „pravi“ pisac koji istovremeno decenijama bira superherojštinu kao svoju primarnu profesiju. Waid je u stanju da piše i provokativni postmoderni superherojski strip – Irredeemable, Insufferable itd. – ali i najklasičniju herojsku superherojštinu.

 

U slučaju ANADA, u pitanju je, verovatno ne sasvim iznenađujuće – ovo drugo. All New All Different Avengers je sa svojih do sada sedam izašlih epizoda strip naglašeno vedrog tona i optimističnog, herojskog šmeka. Waidov stari saradnik sa Kingdom Come, Alex Ross radio je naslovne strane i njihovi ikonički, veći-od-života-likovi dobra su indikacija da ovo neće biti nekakav mračno intonirani, introspektivni, dekonstruktivni serijal kakav je dobar deo Hickmanovog rada bio.

 

No, to ne bi bilo dovoljno za „new“ ili makar „different“ deo naslova. Waid ovde jeste dobio u zadatak da kreira strip koji će pričati o Avendžersima kao o „malom“ timu koji više nije neka maltene državotvorna sila sa resursima na nivou BDP-a neke srednjeevropske zemlje, koji nema na rosteru desetine heroja iz različitih gradova i država i koji mora iznova da uči kako se srčanošću i klasičnim heroizmom prevazilaze pretnje po planetu i miran san njenih stanovnika.

 

ANADA je, dakle „palate cleanser“, strip koji treba da nas malko izvuče iz razmišljanja u eshatološkim, multiverzalim dimenzijama, da nas vrati na Z/zemlju, metaforički i fizički, i usmeri nas da likove vidimo kao ljude a ne samo arhetipove. I on je u tome dosta uspešan.

 

U prvom redu, Avengersi u post-secret wars svetu zapravo ne postoje. Tony Stark je po ko zna koji put sa statusa superbilionera sveden na prosjački štap (što u njegovom slučaju, naravno, znači da je i dalje nepodnošljivo dobro situiran samo da ne može kreditnom karticom koja mu se slučajno zatekla u bermudama da otkupi celu godišnju proizvodnju susama), pa tim nema ko da finansira, Kapetan Amerika je sada ostareo čovek sa kojim i dalje nema labavo ali nije baš da skače sa zgrade i dočekuje se na prsa, Tor je… er… nestao i tako dalje. Zbog toga su novi Avengersi isprva i neskloni da se zovu Avendžersima jer je jedini „pravi“ Avendžer u timu Iron Man dok je drugo rulja skupljena s koca i konopca da se suprotstavi intergalaktičkom zavojevaču koji se teleportovao na Zemlju da pokorava i ruši.

 

Ovo je svakako i lep omaž originalnom okupljanju Avendžersa i genijalnoj koncepciji Stana Leeja o timu ljudi koji ne mogu da funkcionišu zajedno ali su prinuđeni na saradnju pretnjom koja je mnogo veća od svakog od njihovih pojedinačnih ega.

 

S druge strane, ovaj tim je i očigledno napravljen da Marvelovu politiku inkluzije i diversifikacije postavi u sam centar događaja. Kapetan Amerika i Thor koji su članovi ovog tima su afroamerički muškarac i (kavkazoidna) žena koja u svom civilnm identitetu vodi bitku sa teškom, po život opasnom bolešću. Ostali članovi su maloletni rasno izmešani muškarac, tinejdž-muslimanka koja u slobodno vreme igra MMO igre i piše slash fiction (mada zapravo samo umerene ljubavne romane) o superherojima od kojih su neki sada njene kolege u timu, još jedan klinac koji, uprkos svom statusu svemirskog policajaca ne uspeva da smisli ništa pametno da kaže kada se nađe u prisustvu devojke koja mu se dopada… Kontrast između ove nove generacije Marvelovih junaka (od kojih su neki pripadnici stare generacije ali u novim ulogama, a drugi su alternativne verzije starih i popularnih likova) i veterana poput Iron Mana i Visiona nije previše naglašen jer Waid i Marvel ovim timom svakao pre svega žele da pokažu da su inkluzivnost, kreativno poigravanje klasičnim motivima i likovima, te praćenje socijalne evolucije čovečanstva (nasuprot konzervativnom pristupu živoj materiji stripova) ono kako oni žele da danas budu prepoznati.


Možemo da zahvalimo velikom Waidovom talentu za to što strip ne deluje kao politički pamflet i što su dosadašnje zamerke čitalaca bile više na veseli ton i suviše obične zaplete koji su zamenili Hickmanovu ozbiljnost i visoki science fiction, a praktično ni malo na diversifikaciju u timu.

 

No, videćemo kako će se ovo razvijati, za sada su ANADA zabavan strip koji nije imao ni jednu preterano nadahnutu priču u ovih sedam brojeva – Waid je uglavnom reciklirao uobičajene i zaboravljive Avengers zaplete i negativce i samouvereno prepustio likovima i njihovim interakcijama da zabavljaju čitaoca. Do sada se ovaj pristup isplatio, ali naravno da se ne može doveka ići sa inkonsekventnim pojavama i zapletima. Ovaj Avengers bi mogao – i u krajnjoj liniji morao – da dobije neke značajnije priče u kojima će se pomenuti likovi dokazati kao više od pukih lica sa postera političke kampanje, što rizikuju da budu u očima čitalaca manje naklonjenih Marvelovim recentnim zaokretima. Trenutni zaplet koji ih uvodi u krosover sa Uncanny Avengers bi mogao da bude to, no, znajući Waida i koliko je sposoban da piše teške, značenjem bremenite zaplete (Justice League of America, Irredeemable, Daredevil) računam da je tako nešto svakako iza ugla.

 

Sa crtačke strane smo počašćeni odličnim izborom autora. Adam Kubert se pozabavio prvom pričom, da bi ga nasledio Mahmud Asrar, čovek koji se još sa Faerberovim Dynamo 5 preporučio kao crtač kome kreiranje prelepih, vedrih, dinamičnih superherojskih stripova ide beskrajno lako. U ovom Avengersu Asrar pokazuje kako sjajno sazreva sa crtežom koji je postao još dinamičniji i ispunjen sitnim detaljima a da nije izgubio ništa od ikoničke čistote koju crtač od početka provlači kao nekakva reinkarnacija pokojnog Mikea Wieringoa.

 

All New All Different Avengers je strip koji je meni za sada zadovoljstvo čitati i gledati bez obzira na jasan raskid sa Hickmanovštinom i za sada relativno plitke zaplete. Pratićemo njegov dalji razvoj.

Pročitani stripovi: Boy-1, Martian Manhunter, Judge Dredd, Cops for Criminals

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , , on 5 aprila, 2016 by mehmetkrljic

Pročitao sam miniserijal Boy-1 koji je na IDW-u izlazio krajem prošle godine i unapred mu se radovao jer je delovao kao interesantan naučnofantastični strip koji će iskombinovati zanimljive naučne premise sa kul karakterizacijom. Autori su mi bili sasvim nepoznati – H.S. Tak koji je pisao scenario zapravo na brz gugl-srč nema ništa drugo napisano pa mu je ovo, verovatno debitantski strip.

 

I zapravo, prva epizoda je meni bila prilično obećavajuća, world building je urađen interesantno, pokazujući nam istovremeno kako izgleda svet bliske budućnosti u kome protagonisti žive – kroz razne dijegetičke informacije sa raznih ekrana i pogleda kroz prozore – ali i karakterizaciju glavnih junaka koja je meni bila odmah simpatična. Volim kada se u priči likovi od početka postavljaju kao „pravi“ ljudi, dakle ne samo nosioci ekspozicije već i individue sa posebnim karakternim osobinama, ovakvim ili onakvim strastima ili strahovima, interesovanjima izvan onoga čime se centralna priča bavi itd.

 

Tematika stripa je, takođe, interesantna. Tak u intervjuima objašnjava da ga veoma zanima rad na maipiranju ljudskog genoma i eksperimenti u oblastima genetskog inženjeringa koji se danas već izvode u dobro finansiranim laboratorijama pa je on uradio i prirodnu ekstrapolaciju ovoga što sada znamo u smeru koji je žanrovski predvidiv ali nikako i izlizan. Boy-1 ima onu finu trilersku napetost karakterističnu za radove u kojima protagonista, osoba puna unutarnjih konflikata i sumnji u sebe otkriva da njegov život zapravo nije „normalan“ i da mu je sudbina namenila nešto više od njegove uobičajene egzistencije.

 

No, zatim, ovaj strip nažalost sa ovom dobrom pripremom ne uradi bogznašta. Boy-1 je za mene eklatantan primer rada koji je bio dobro osmišljen na nivou premise i zapleta ali zatim urednik iz ovog ili onog razloga nije uspeo da autore natera da sa njima nešto konkretno i urade do kraja. Sam Tak u intervjuu koji je dao na početku serijala još uvek ne zna da li će priča imati četiri ili pet epizoda i do kraja stripa se vidi da je ta nesigurnost rezultirala nezadovoljavajućim razvojem priče. Od stripa koji nije baš akcionog tipa ali u kome ima jasnih situacija kroz koje protagonisti prolaze i koje su dramatične i uzbudljive, Boy-1 se transformiše u pričaonicu u kojoj se poslednja epizoda svodi na bukvalno objašnjavanje stvari koje bi bile mnogo zanimljivije da su prikazane umesto prepričane. Pritom, ovo je i strip koji nema nikakvo razrešenje već se zadovoljava praktično pičovanjem nekog mogućeg nastavka što je veoma nezadovoljavajuće s obzirom na prilično ubedljivu prvu epizodu.

 

Amancay Nahuelpan je meni potpuno nepoznat crtač ali je on posao obavio prilično dobro, kako u akcioni(ji)m scenama tako i u ambijentima, opet najimpresivnije u prvoj epizodi koja najviše i insistira na world buildingu i detaljima.

 

Boy-1 je strip dobre premise koja nije ispraćena na adekvatan način a mogući nastavak će imati dosta da radi da se iskupi.

 

Na preporuku našg uglednog režisera i generalnog gika, Milana Konjevića, sam pročitao sve dostupne epizode DC-jevog relativno svežeg serijala Martian Manhunter iako su mi neki drugi DC-jevi serijali u teoriji bili preči. I nisam se pokajao.

 

Martian Manhunter meni nikada nije bio posebno zanimljiv lik. Ne da sam ikada imao išta protiv njega, samo su mi od te neke klasične Justice League ekipe uvek bili interesantniji drugi likovi. Osim Aquamana, naravno. I DC je u poslednje vreme, čini se, bio prilično nesiguran šta bi s njim radio pa ga je tako Morrison u Final Crisis ubio, da bi posle J’onn J’onzz igrao prilično veliku ulogu u Brightest Day gde su Geoff johns i Peter Tomasi otišli u prilično neočekivanom smeru i promenili mnogo toga u vezi sa njegovim poreklom, prirodom, moćima itd. No, kada je nakon Flashpointa relansiran New 52, Martian Manhunter je gurnut u drugi plan, sveden na igrača sa klupe koji je prvo predvodio Stormwatch pa jeste bio/ nije bio u Justice League, pa je napustio Stormwatch i obrisao sećanja  svih članova tima na to da je ikada bio sa njima i… s obzirom na količinu retkonovanja u svega nekoliko godina bezbedno je reći da urednici u DC-ju nisu sigurni ni šta da rade sa ovim likom ni gde da ga postave u odnosu na ostale likove u univerzumu niti koje poreklo da mu uspostave kao kanonsko.

 

Novi serijal, pokrenut prošle godine je zato interesantan jer iako u DC-ju i dalje OČIGLEDNO nemaju pojma šta bi dalje radili sa Martian Manhunterom, blizina novog ributa celog univerzuma (ovog Juna) im je dopustila da se upuste u jednu prilično ekstravagantnu pripovest koja je sama za sebe zabavna i ne mora mnogo dase brine o tome šta se događa u ostatku DC-jevih serijala.

 

Scenarista Rob Williams je prevashodno 2000 AD čovek a u Americi je radio dosta sporadičnih poslova za Marvel (po neka epizoda satelitskih serijala za Deadpool ili Wolverine, po neki annual, jedan Robocop miniserijal) no ovaj DC debi mu je prilično ubedljiv i drago mi je da je dobio priliku da se kreativno razmaše, pa makar to bilo tako što mu je dopušteno da napravi bizarni novi oridžin za superheroja sa kojim DC nema pojma šta bi dalje radio i koji će posle letnjeg ributovanja ponovo da se vrati da greje klupu. Sve to dok njegov lik na televiziji ima solidno prominentno mesto u seriji Supergirl…

 

Elem, Martian Manhunter je u ovoj današnjoj inkarnaciji kratak serijal koji će se završiti sa dvanaestom epizodom idućeg meseca a koji uzima elemente klasičnog MM kanona da bi uveo gomilu interesantnih disrupcija i svežih ideja i kreirao jednu samostalnu i dinamičnu priču. Williams je vrlo verovatno neke osnovne crte priče i likova imao i pre nego što je došao na ideju da ovo bude Martian Manhunter priča što se vidi ne samo u radikalnom reinventovanju porekla glavnog junaka već i u činjenici da se ovaj narativ jako malo oslanja na utemeljene DC likove i situacije i umesto toga proizvodi sasvim novu galeriju likova.

 

No, dobro je to uglavljeno u osnove Martian Manhunter kanona, Williams igra na staru, proverenu kartu nostalgije glavnog junaka za Marsom koji je nekada bio živa i zelena planeta ali onda tu ideju proširuje pokazujući ulogom samog J’onzza na starom Marsu, njegovom pravom prirodom (koja, iznenađujuće, nije da bude puki, er, lovac na ljude) ali i njegovim mestom u zapletu da se Mars vrati svojoj nekadašnjoj slavi. Naravno, ovo poslednje je osnov gravnog dramskog zapleta jer se Mars, avaj ne može restaurirati a da se ne naudi Zemlji pa onda dobijamo očekivanu rascepljenost lojalnosti glavnog junaka i dalju dramu koja je filovana ogromnim količinama akcije.

 

Ovaj serijal onda od visokooktanske superherojske pripovesti koja se događa na Zemlji prelazi u naučnofantastični-akcioni mod rada sa sve putovanjem u svemir, putovanjem kroz vreme i ehoima predložaka poput Johna Cartera i Terminatora, ali i japanskih Mecha klasika i zanimljivo je kalkulisati da li bi DC dopustio ovoliki otklon od „tradicionalnog“ Martian Manhunter pripovedanja da se ne bliži blagosloveni ribut koji će sve učiniti tek jednom od alterantivnih istorija nekog budućeg DC univerzuma.

 

Williamsovo pisanje je lako i zabavno i mada strip ima dosta likova i podzapleta i dalje se udobno prati. Ovde dosta pomažu britki dijalozi i spektakularne akcione scene koje Eddy Barrows odlično crta. S obzirom da se akcija premešta iz urbanih slamova do širokih horizonata marsovske površine, da ne pominjem da šalta između nekoliko radikalno različitih likova ali i od klasične superherojštine do mecha akcije, Barrows obavlja izvrsta posao.

Martian Manhunter je primer kreativnog uzleta koji ne lomi žanrovske kalupe ali ih maksimalno proširuje i koji, najverovatnije, ne bi postojao da se ne sprema veliki pritisak na dugme za resetovanje u Junu. DC za post-Rebirth period ne najavljuje novi Martian Manhunter serijal, ali Williams nastavlja da radi za njih i sugerisao je mogućnost da se u nekom momentu vrati ovom liku. Mislim da je zaslužio jer je ovo jedno od najenergičnijih (i sasvim malo jeretičkih) korišćenja ovog lika poslednjih godina i bila bi šteta da se to ne prepozna.

 

Pročitao sam i čitav serijal Judge Dredd od trideset epizoda koga je za IDW napisao Duane Swierczynski a nacrtao Nelson Daniel, a koji je izlazio od 2012. godine do pred kraj prošle i bio najdugovečniji Judge Dredd do sada koga su pravili Amerikanci.

 

Da budem iskren, iako sam priličan fan Duanea Swierczynskog i voleo sam i njegove Marvelove ali izvan-Marvelove krimi-radove (pisao sam o njima već ovde), iako sam smatrao da je on u stvari zanimljiv izbor za scenaristu ovakvog stripa, pitao sam se mogu li Amerikanci zaista da naprave dobar Judge Dredd strip.

 

Naprosto, Judge Dredd je za mene – a setimo se da je osamdesetih ovo i kod nas bio popularan serijal, objavljivan u magazinu Laser – uvek bio primer uspelog satiričnog rada u kome britanski autori sa karakteristično suvim humorom viviseciraju kulturu i politiku svojih prekomorskih potomaka u kolonijama i jedinstvena kombinacija akcije i humora koje je uspevala jednu suštinski represivnu postavku i fašistički autoritarne likove da nam proda kao simpatične i relatabilne.

 

Takođe, Judge Dredd u Britaniji i dalje izlazi i predstavlja jedan od 2000 AD-jevih najbitnijih stripova pa je uvek postojala zebnja da će američka verzija biti isuviše amerikanizovana i nezgrapna po tonu – u krajnjoj liniji nepotrebna.

 

I, sad, ovo svakako nije najbolji strip u čijoj je izradi učestvovao Duane Swierczynski ali jeste na kraju ispao zabavan pastiš „pravog“ Judge Dredda, koji se može čitati sa osmehom. Swierczynski kroz svih trideset brojeva priča praktično jednu povezanu priču koja polazi od pobune robota u Gradu, zatim glavnog junaka vodi kroz nuklearnu pustoš Cursed Eartha, provodi nas kroz još jednu varijaciju na smrt Andersonove, pokazuje nam kako izgleda život na ekstraterestrijalnim kažnjeničkim kolonijama na kojim osramoćene Sudije odrađuju svoje ogromne kazne i sve zadovoljavajuće zaokružuje očekivano spektakularnim finalom u kome je čitav koncept pravde na kome Mega City One počiva ugrožen a Dredd je jedini koji će, kršenjem svih pravila biti kadar da (možda) spase ne samo građane već i poredak koji im obezbeđuje te neke koliko-toliko udobne živote.

 

Ovo je klasična herojska postavka koja funkcioniše u bilo kom žanrovskom uratku a posebnost Sudije Dreda je svakako u tome što se taj osnovna potka u kojoj heroj spasava poredak uvek suptilno, iz pozadine satirisala demonstracijom da je poredak zapravo represivan, fašistički, da je pravda na kojoj se bazira karikaturalno pojednostavljena a njeni zatočnici, sudije za koje čitalac navija, figure autoritarizma kome je važnije održavanje sistema od zaštite bezbednosti građana.

 

Swierczynski ovde uglavnom pruža solidnu aproksimaciju. Njegovog Judge Dredda teško da bi iko ikada opisao kao sažižuću satiru ali su motivi prisutni negde u pozadini. No, fakat je da se ovo oseća više kao uneseno reda radi a da je glavni meni pre svega jedna akciono-naučnofantastična priča u kojoj ima mesta i za tuđinske oblike života, telepatiju, putovanje u svemir, dok su pojavljivanja onostranih sudija sa ekstinkcijskim agendama skoro pa farsična. Opet, fakat je i da danas nisu osamdesete i da je klasičan Dredd iz onog vremena bio uklopljen u opštu atmosferu reganovske paranoidno-represivne vladavine koju je direktno satirisao.

 

Tu zapravo i najviše zameram Swierczynskom da se, zapravo, previše držao nekih formalnih elemenata originalnih stripova pa da njegov Judge Dredd više deluje kao pokušaj imitacije tematskih obrada onoga što je rađeno osamdesetih nego pokušaj kanalisanja njegovog duha. Ako su stripovi iz osamdesetih imali na nišanu konzumerizam i sa njim povezano zagađenje, hladnoratovsku nuklearnu paranoju i karakteristične socijalne tenzije, šteta je da ih Swierczynski prepisuje skoro verbatim, umesto da prepozna da bi „pravi“ današnji Judge Dredd možda uspelije funkcionisao baveći se socijalnim mrežama, rastućim socijalnim jazom koji dolazi uz globalizaciju, rasnim elementima teroristilkih pretnji ili nečim sličnim…

 

Crtež Nelsona Daniela je dinamičan i dobro nosi u principu ne predubok ali dobro definisan herojski ton stripa. Daniel stilizuje svoje likove svakako više u odnosu na klasičan rad crtača iz osamdesetih i uz prijatan kolor ovo je zapravo mnogo manje represivan i preteći izgled od onoga što bih ja možda priželjkivao. Opet, ovo je solidan serijal koji ne doseže do vrhova koje su postavili slavni prethodnici ali koji se čita lako i sa trideset epizoda je odabrao pravi momenat da se pokloni publici i ukloni sa scene. Pošteno.

 

Sebe ubrajam u poštovaoce Stevena Granta. Ovaj scenarista je polovinom osamdesetih napisao prvi samostalni Punisher miniserijal i utemeljio karakterizaciju lika koja će kasnije biti prepoznata kao kanonska. Punisher se po Marvelovim stripovima provlačio još od sedamdesetih godina ali tek je sa Grantovim radom dobio samostalni strip i osoben senzibilitet koji je podrazumevao ozbiljnije kriminalističke zaplete i nasilje koje je bilo odjek nasilja karakterističnog za širu pop-kulturu tog vremena.  Drugim rečima, Punisher je kao lik u stripu nastao iste godine kada je Michael Winner napravio prvi Death Wish ali je samostalni strip dobio tek godinu dana nakon premijere Death Wish 3 i pokazivao kako su se vremena menjala.

 

Grant poslednjih godina kombinuje pisanje kolumni, proze i samostalnih miniserijala za razne izdavače i  mada se povremeno (uspešno) vraćao Marvelu, te šarao radeći X i Robocopa, utisak je da mu krimići i dalje najbolje leže i da su mu to najuspešniji radovi. Na kraju krajeva 2 Guns je dobio odličnu ekranizaciju sa Denzelom Washingtonom i Markom Wahlbergom u glavnim ulogama a sličnim putem krenuo je i 3 Guns (mada je u međuvremenu stao, čini se).

 

Bilo kako bilo, Cops for Criminals, novi Grantov miniserijal za Legendary mi se još od najave činio kao siguran posao. Ne samo da je Grant ovde na svom terenu, pišući krimić u kome pošteni policajac mora da se infiltrira u redove organizovanog kriminala u modernom Čikagu već je i lično šef Legendary Pictures Thomas Tull asistirao u kreiranju ovog stripa što će možda rezultirati prenišenjem na filmsko platno ili možda daljim strip-radovima u istoj franšizi.

 

Ne da je ovo strip na kome se vidi da je planski pisan za potrebe ekranizovanja ili daljih nastavaka, naprotiv, Grant vrlo pošteno piše klasičan noirom namirisan strip o gangsterima i FBI agentima koji pokušavaju da im doakaju sa sve ulascima u dubokui undercover i krvoločnim razrešenjem u kome previše likova gine ili radikalno menja svoju životnu situaciju da bi klasičan „#nastavak“ ikako imao smisla. Ako i bude još stripova sa ovim naslovom, slutim da će to biti sa drugim likovima i u drugom gradu.

 

A nadam se da će ih biti jer je Grant ovde u prilično dobroj formi. Naravno, njegovi stripovi često imaju neobičnu dinamiku, ritam koji ne deluje sasvim prirodno pa tako i Cops for Criminals dobar deo vremena deluje kao kolekcija epizoda koje ne moraju na kraju tvoriti koherentnu celinu. No, Greg Tumbarello na mestu urednika je sve ovo držao pod slidnom kontrolom pa se u pet (malo dužih) epizoda priča uz povremena skretanja i neočekivane preokrete na kraju uspelo zaokružuje raspletom koji ne samo da donosi emotivnu zadovoljštinu čitaocu nego i dosta vešto spaja sve naizgled nepovezane elemente zapleta do tada.

 

Nije to potpuno elegantan strip, ponovo, Grant uvodi isuviše podzapleta i likova da bi na kraju njegova žonglerska tačka bila bez ikakvih kompromisa i potrebe da se vratite malo nazad da biste povezivali ponašanje likova u završnici sa onim što su radili ranije ali ovo je, opet, s druge strane, dobrodošlo kompleksna priča ispričana kroz akcije likova radije nego kroz opterećujeće infodampove i to treba prepoznati i pozdraviti.

 

Pritom, Grant dosta kvalitetno piše centralne likove, od FBI agenta koji mora sebi da gotovo potpuno uništi život da bi imao uverljivu priču za odlazak na rad u mafiji, preko kriminalaca koji sa njim imaju kompeksan odnos prezira i zavisnosti od njegovih usluga, pa do kolega u FBI koji imaju svoje agende i pozadinske aktivnosti koje, s obzirom da niko nikome ne veruje, na kraju bivaju sučeljene u eksplozivnom finalu. Ovo je i dosta lepo vođen strip u kome akcija ne preuzima primat nad pripovedanjem već se u njega skladno uklapa i scene adrenalina i nasilja su prirodni delovi narativa bez očiglednih insistiranja na „filmičnim“ set pisovima.

 

Grantov partner je Pete Woods, iskusni superherojski crtač čiji mi crtež nikada nije ležao. Woodsove kompozicije su dobre, ali on je crtač čije su sve linije iste debljine i šta god da radi i likovi i scene mu sve izgledaju ravno – pogotovo sa kompjuterskim kolorisanjem koje on obilato koristi. Opet, za Cops for Criminals on je pristojan izbor i ovo je strip koji ne izgleda „lepo“ ali je funkcionalan i ima atmosferu.

 

U celini, Cops for Criminals je vrlo dobar žanrovski produkt, strip koji igra striktno po pravilima uspostavljenim pre mnogo fgodina ali to radi elegantno, sa guštom i uz duboko razumevanje arhetipova alfa-mužjaka, humanitzovanih kriminalaca i duboko poremećenih zaštitnika zakona. Nadam se da ćemo uskoro čuti nešto o novim Grantovim projektima za Legendary.

 

 

 

Video igre: Superhot

Posted in video igre with tags , , , on 3 aprila, 2016 by mehmetkrljic

Konačno sam poigrao SUPERHOT i ona je zbilja sve čemu sam se nadao. Također, pošto nisam igrao ni browser demo niti ikakve early access buildove, ovo je moj devičanski susret sa igrom i oduševljen sam time kako grupica ljudi Poljaka na minijaturnom budžetu na kraju dana napravi jednu od najuzbudljivijih akcionih igara u poslednjih par godina a da to nije samo, za indi igre karakteristični „našli smo jednu sjajnu ideju i onda smo se njome opsesivno bavili“ pristup – koji uopšte nije pogrešan – već da tu ima i debeo sloj šminke, interesantnog metanarativa itd.  Da se razumemo, SUPERHOT uglavnom jeste jedna sjajna ideja uglancana do zaslepljujućeg sjaja, ali od game jama na kome je prototip nastao pa do danas, igra je nadograđena tim nekim elementima koji danas pokazuju da nije u pitanju samo dobra mehanika u potrazi za igrom nego dobra igra.

Pomenutu ideju skoro svi već znaju, SUPERHOT je stilizovani first person shooter u kome se „vreme kreće samo kad se ti krećeš“. Ovo nije sasvim tačno, vreme se kreće, ali jako sporo čak i kada igrač miruje, no apsroksimacija je dovoljno dobra da bude intuitivno shvatljiva. SUPERHOT je, dakle, pucačina u kojoj nisu bitni refleksi već taktičko razmišljanje jer je igrač non-stop u situacijama koje su toliko teške da se u stvarnom vremenu ne bi mogle zadovoljavajuće rešiti. Protivnici nagrću sa svih strana, njih je mnogo a municije uvek nedovoljno, morate nešto uraditi – srećom imate MNOGO vremena za razmišljanje.

 

SUPERHOT je, dakle, s jedne strane superstilizovana akciona igra koju gledate onako kako, verovatno, vatrene obračune u kojima se našao gleda Inspektor Tekila, dakle, protivnici su izdvojeni od pozadine jarko crvenom bojom, a sve se događa usporeno. Sa druge strane, SUPERHOT je zapravo taktička misaona igra koja uspeva da u igraču izazove adrenalinski cunami iako mu daje priliku da stoji i razmišlja. Delom je ovo zbog svesti da se, na kraju, sve zaista događa u magnovenju, ni jedan nivo koji sam do sada odigrao ne bi trajao duže od 4-5 sekundi da vreme teče normalno (i da ja imam reflekse i koordinaciju pokreta jednog, recimo, Maksa Pejna), a delom je jer su Poljaci ovo nacrtali i animirali za sve pare. U stvari mnogo bolje nego za sve pare koje su imali, uzevši u obzir koliko je ovo mali studio. Pa je tako nasilje imanentno first person igrama ovde izdignuto na nivo naglašene estetike i nije slučajno što čoveku prvo na pamet pada John Woo kada ovo zaigra. Iako se tela rastaču u krhotine u dodiru sa vrelim olovom, igra i dalje uspeva da plasira osećaj (hiper)realne opasnosti, straha, adrenalinske poplave u borbama koje su za-tren-oka-gotovi-ubij-ili-budi-ubijen susreti kao iščupani iz klasičnih akcionih filmova.

Pogotovo kada na jelovnik dođu i hladna oružja ili borbe golim rukama. No, ponovo, najvažnije je što se sve gleda usporeno, pa tako bacanje praznog pištolja na protivnika, koje ga tera da ispusti njegov pištolj, dva krošea kojim ga eliminišete iz borbe, hvatanje njegovog pištolja u letu i ispaljivanje hica u njegovog kolegu koji samo što sam nije povukao oroz, sve to budu praktično pornografski uokvirene sekvence koje u igrama u „normalnom“ vremenu niti bi mogle da se izvedu niti bi delovale ovako ubedljivo. Superhot Studio je, dakle, na neki način do ekstrema doveo uobičaene momente u savremenim šuterima gde vas igra sama uvodi u slow motion mod u odsudnim trenucima kako biste em mogli da uradite stvari koje je nemoguće uraditi u stvarnom vremenu, em uživali u kinematskom pogledu na te stvari.

 

Ko bi rekao da ovo, kad se razvuče na trajanje cele igre, može da zapravo ima smisla? Poljaci, eto ko. Dok je, ponoviću, u većini drugih igara ovo najviše trik, smišljen da vas malo trgne i natera da se osetite kul, Superhot Studio se izistinski potrudio da oko ove ideje sagradi gomilu maštovito osmišljenih situacija koje zahtevaju razmišljanje i rešavanje sve kompleksnijih jednačina. Zapravo, SUPERHOT je sasvim legitimno uporediti sa Hotline Miami i reći da je ona njena 3D realizacija: obe igre pokazuju isti kreativni napor da estetizuju nasilje na način koji to druge igre retko rade (normalna filozofija estetizacije nasilja u savremenim igrama je da se ono plasira kao ishod dominantnosti igrača/ njegovog avatara – zabadanja noževa u vrat, zakretanja vratom itd., tako česta u igrama poslednjih pola decenije; u SUPERHOT i Hotline Miami nasilje je uvek uokvireno autentičnim strahom za preživljavanje, obe igre insistiraju na tome da pogrešna procena u četvrtini sekunde znači potpunu propast igrača, nema zdravlja, hit poena, nema drugih šansi, pa je onda nasilje simbolički element borbe za preživljavanje) i obe igre svoj akcioni gejmplej razvijaju kao seriju matematičkih problema, sa igračem koji mora da procenjuje koja je sekvenca poteza za prolazak kroz mapu optimalna, iako obe igre onda i blago randomizuju postavku, čisto da ne bude da se sve svodi na memorizaciju obrazaca.

 

Zaista sam impresioniran poljskom gejming produkcijom, do te mere da se može reći da većina Evropljana od ove velike i jake nacije ima dosta toga da nauči u domenu proizvodnje igara – a to uključuje i Nemce, i Francuze.