Pročitani stripovi: Boy-1, Martian Manhunter, Judge Dredd, Cops for Criminals

Pročitao sam miniserijal Boy-1 koji je na IDW-u izlazio krajem prošle godine i unapred mu se radovao jer je delovao kao interesantan naučnofantastični strip koji će iskombinovati zanimljive naučne premise sa kul karakterizacijom. Autori su mi bili sasvim nepoznati – H.S. Tak koji je pisao scenario zapravo na brz gugl-srč nema ništa drugo napisano pa mu je ovo, verovatno debitantski strip.

 

I zapravo, prva epizoda je meni bila prilično obećavajuća, world building je urađen interesantno, pokazujući nam istovremeno kako izgleda svet bliske budućnosti u kome protagonisti žive – kroz razne dijegetičke informacije sa raznih ekrana i pogleda kroz prozore – ali i karakterizaciju glavnih junaka koja je meni bila odmah simpatična. Volim kada se u priči likovi od početka postavljaju kao „pravi“ ljudi, dakle ne samo nosioci ekspozicije već i individue sa posebnim karakternim osobinama, ovakvim ili onakvim strastima ili strahovima, interesovanjima izvan onoga čime se centralna priča bavi itd.

 

Tematika stripa je, takođe, interesantna. Tak u intervjuima objašnjava da ga veoma zanima rad na maipiranju ljudskog genoma i eksperimenti u oblastima genetskog inženjeringa koji se danas već izvode u dobro finansiranim laboratorijama pa je on uradio i prirodnu ekstrapolaciju ovoga što sada znamo u smeru koji je žanrovski predvidiv ali nikako i izlizan. Boy-1 ima onu finu trilersku napetost karakterističnu za radove u kojima protagonista, osoba puna unutarnjih konflikata i sumnji u sebe otkriva da njegov život zapravo nije „normalan“ i da mu je sudbina namenila nešto više od njegove uobičajene egzistencije.

 

No, zatim, ovaj strip nažalost sa ovom dobrom pripremom ne uradi bogznašta. Boy-1 je za mene eklatantan primer rada koji je bio dobro osmišljen na nivou premise i zapleta ali zatim urednik iz ovog ili onog razloga nije uspeo da autore natera da sa njima nešto konkretno i urade do kraja. Sam Tak u intervjuu koji je dao na početku serijala još uvek ne zna da li će priča imati četiri ili pet epizoda i do kraja stripa se vidi da je ta nesigurnost rezultirala nezadovoljavajućim razvojem priče. Od stripa koji nije baš akcionog tipa ali u kome ima jasnih situacija kroz koje protagonisti prolaze i koje su dramatične i uzbudljive, Boy-1 se transformiše u pričaonicu u kojoj se poslednja epizoda svodi na bukvalno objašnjavanje stvari koje bi bile mnogo zanimljivije da su prikazane umesto prepričane. Pritom, ovo je i strip koji nema nikakvo razrešenje već se zadovoljava praktično pičovanjem nekog mogućeg nastavka što je veoma nezadovoljavajuće s obzirom na prilično ubedljivu prvu epizodu.

 

Amancay Nahuelpan je meni potpuno nepoznat crtač ali je on posao obavio prilično dobro, kako u akcioni(ji)m scenama tako i u ambijentima, opet najimpresivnije u prvoj epizodi koja najviše i insistira na world buildingu i detaljima.

 

Boy-1 je strip dobre premise koja nije ispraćena na adekvatan način a mogući nastavak će imati dosta da radi da se iskupi.

 

Na preporuku našg uglednog režisera i generalnog gika, Milana Konjevića, sam pročitao sve dostupne epizode DC-jevog relativno svežeg serijala Martian Manhunter iako su mi neki drugi DC-jevi serijali u teoriji bili preči. I nisam se pokajao.

 

Martian Manhunter meni nikada nije bio posebno zanimljiv lik. Ne da sam ikada imao išta protiv njega, samo su mi od te neke klasične Justice League ekipe uvek bili interesantniji drugi likovi. Osim Aquamana, naravno. I DC je u poslednje vreme, čini se, bio prilično nesiguran šta bi s njim radio pa ga je tako Morrison u Final Crisis ubio, da bi posle J’onn J’onzz igrao prilično veliku ulogu u Brightest Day gde su Geoff johns i Peter Tomasi otišli u prilično neočekivanom smeru i promenili mnogo toga u vezi sa njegovim poreklom, prirodom, moćima itd. No, kada je nakon Flashpointa relansiran New 52, Martian Manhunter je gurnut u drugi plan, sveden na igrača sa klupe koji je prvo predvodio Stormwatch pa jeste bio/ nije bio u Justice League, pa je napustio Stormwatch i obrisao sećanja  svih članova tima na to da je ikada bio sa njima i… s obzirom na količinu retkonovanja u svega nekoliko godina bezbedno je reći da urednici u DC-ju nisu sigurni ni šta da rade sa ovim likom ni gde da ga postave u odnosu na ostale likove u univerzumu niti koje poreklo da mu uspostave kao kanonsko.

 

Novi serijal, pokrenut prošle godine je zato interesantan jer iako u DC-ju i dalje OČIGLEDNO nemaju pojma šta bi dalje radili sa Martian Manhunterom, blizina novog ributa celog univerzuma (ovog Juna) im je dopustila da se upuste u jednu prilično ekstravagantnu pripovest koja je sama za sebe zabavna i ne mora mnogo dase brine o tome šta se događa u ostatku DC-jevih serijala.

 

Scenarista Rob Williams je prevashodno 2000 AD čovek a u Americi je radio dosta sporadičnih poslova za Marvel (po neka epizoda satelitskih serijala za Deadpool ili Wolverine, po neki annual, jedan Robocop miniserijal) no ovaj DC debi mu je prilično ubedljiv i drago mi je da je dobio priliku da se kreativno razmaše, pa makar to bilo tako što mu je dopušteno da napravi bizarni novi oridžin za superheroja sa kojim DC nema pojma šta bi dalje radio i koji će posle letnjeg ributovanja ponovo da se vrati da greje klupu. Sve to dok njegov lik na televiziji ima solidno prominentno mesto u seriji Supergirl…

 

Elem, Martian Manhunter je u ovoj današnjoj inkarnaciji kratak serijal koji će se završiti sa dvanaestom epizodom idućeg meseca a koji uzima elemente klasičnog MM kanona da bi uveo gomilu interesantnih disrupcija i svežih ideja i kreirao jednu samostalnu i dinamičnu priču. Williams je vrlo verovatno neke osnovne crte priče i likova imao i pre nego što je došao na ideju da ovo bude Martian Manhunter priča što se vidi ne samo u radikalnom reinventovanju porekla glavnog junaka već i u činjenici da se ovaj narativ jako malo oslanja na utemeljene DC likove i situacije i umesto toga proizvodi sasvim novu galeriju likova.

 

No, dobro je to uglavljeno u osnove Martian Manhunter kanona, Williams igra na staru, proverenu kartu nostalgije glavnog junaka za Marsom koji je nekada bio živa i zelena planeta ali onda tu ideju proširuje pokazujući ulogom samog J’onzza na starom Marsu, njegovom pravom prirodom (koja, iznenađujuće, nije da bude puki, er, lovac na ljude) ali i njegovim mestom u zapletu da se Mars vrati svojoj nekadašnjoj slavi. Naravno, ovo poslednje je osnov gravnog dramskog zapleta jer se Mars, avaj ne može restaurirati a da se ne naudi Zemlji pa onda dobijamo očekivanu rascepljenost lojalnosti glavnog junaka i dalju dramu koja je filovana ogromnim količinama akcije.

 

Ovaj serijal onda od visokooktanske superherojske pripovesti koja se događa na Zemlji prelazi u naučnofantastični-akcioni mod rada sa sve putovanjem u svemir, putovanjem kroz vreme i ehoima predložaka poput Johna Cartera i Terminatora, ali i japanskih Mecha klasika i zanimljivo je kalkulisati da li bi DC dopustio ovoliki otklon od „tradicionalnog“ Martian Manhunter pripovedanja da se ne bliži blagosloveni ribut koji će sve učiniti tek jednom od alterantivnih istorija nekog budućeg DC univerzuma.

 

Williamsovo pisanje je lako i zabavno i mada strip ima dosta likova i podzapleta i dalje se udobno prati. Ovde dosta pomažu britki dijalozi i spektakularne akcione scene koje Eddy Barrows odlično crta. S obzirom da se akcija premešta iz urbanih slamova do širokih horizonata marsovske površine, da ne pominjem da šalta između nekoliko radikalno različitih likova ali i od klasične superherojštine do mecha akcije, Barrows obavlja izvrsta posao.

Martian Manhunter je primer kreativnog uzleta koji ne lomi žanrovske kalupe ali ih maksimalno proširuje i koji, najverovatnije, ne bi postojao da se ne sprema veliki pritisak na dugme za resetovanje u Junu. DC za post-Rebirth period ne najavljuje novi Martian Manhunter serijal, ali Williams nastavlja da radi za njih i sugerisao je mogućnost da se u nekom momentu vrati ovom liku. Mislim da je zaslužio jer je ovo jedno od najenergičnijih (i sasvim malo jeretičkih) korišćenja ovog lika poslednjih godina i bila bi šteta da se to ne prepozna.

 

Pročitao sam i čitav serijal Judge Dredd od trideset epizoda koga je za IDW napisao Duane Swierczynski a nacrtao Nelson Daniel, a koji je izlazio od 2012. godine do pred kraj prošle i bio najdugovečniji Judge Dredd do sada koga su pravili Amerikanci.

 

Da budem iskren, iako sam priličan fan Duanea Swierczynskog i voleo sam i njegove Marvelove ali izvan-Marvelove krimi-radove (pisao sam o njima već ovde), iako sam smatrao da je on u stvari zanimljiv izbor za scenaristu ovakvog stripa, pitao sam se mogu li Amerikanci zaista da naprave dobar Judge Dredd strip.

 

Naprosto, Judge Dredd je za mene – a setimo se da je osamdesetih ovo i kod nas bio popularan serijal, objavljivan u magazinu Laser – uvek bio primer uspelog satiričnog rada u kome britanski autori sa karakteristično suvim humorom viviseciraju kulturu i politiku svojih prekomorskih potomaka u kolonijama i jedinstvena kombinacija akcije i humora koje je uspevala jednu suštinski represivnu postavku i fašistički autoritarne likove da nam proda kao simpatične i relatabilne.

 

Takođe, Judge Dredd u Britaniji i dalje izlazi i predstavlja jedan od 2000 AD-jevih najbitnijih stripova pa je uvek postojala zebnja da će američka verzija biti isuviše amerikanizovana i nezgrapna po tonu – u krajnjoj liniji nepotrebna.

 

I, sad, ovo svakako nije najbolji strip u čijoj je izradi učestvovao Duane Swierczynski ali jeste na kraju ispao zabavan pastiš „pravog“ Judge Dredda, koji se može čitati sa osmehom. Swierczynski kroz svih trideset brojeva priča praktično jednu povezanu priču koja polazi od pobune robota u Gradu, zatim glavnog junaka vodi kroz nuklearnu pustoš Cursed Eartha, provodi nas kroz još jednu varijaciju na smrt Andersonove, pokazuje nam kako izgleda život na ekstraterestrijalnim kažnjeničkim kolonijama na kojim osramoćene Sudije odrađuju svoje ogromne kazne i sve zadovoljavajuće zaokružuje očekivano spektakularnim finalom u kome je čitav koncept pravde na kome Mega City One počiva ugrožen a Dredd je jedini koji će, kršenjem svih pravila biti kadar da (možda) spase ne samo građane već i poredak koji im obezbeđuje te neke koliko-toliko udobne živote.

 

Ovo je klasična herojska postavka koja funkcioniše u bilo kom žanrovskom uratku a posebnost Sudije Dreda je svakako u tome što se taj osnovna potka u kojoj heroj spasava poredak uvek suptilno, iz pozadine satirisala demonstracijom da je poredak zapravo represivan, fašistički, da je pravda na kojoj se bazira karikaturalno pojednostavljena a njeni zatočnici, sudije za koje čitalac navija, figure autoritarizma kome je važnije održavanje sistema od zaštite bezbednosti građana.

 

Swierczynski ovde uglavnom pruža solidnu aproksimaciju. Njegovog Judge Dredda teško da bi iko ikada opisao kao sažižuću satiru ali su motivi prisutni negde u pozadini. No, fakat je da se ovo oseća više kao uneseno reda radi a da je glavni meni pre svega jedna akciono-naučnofantastična priča u kojoj ima mesta i za tuđinske oblike života, telepatiju, putovanje u svemir, dok su pojavljivanja onostranih sudija sa ekstinkcijskim agendama skoro pa farsična. Opet, fakat je i da danas nisu osamdesete i da je klasičan Dredd iz onog vremena bio uklopljen u opštu atmosferu reganovske paranoidno-represivne vladavine koju je direktno satirisao.

 

Tu zapravo i najviše zameram Swierczynskom da se, zapravo, previše držao nekih formalnih elemenata originalnih stripova pa da njegov Judge Dredd više deluje kao pokušaj imitacije tematskih obrada onoga što je rađeno osamdesetih nego pokušaj kanalisanja njegovog duha. Ako su stripovi iz osamdesetih imali na nišanu konzumerizam i sa njim povezano zagađenje, hladnoratovsku nuklearnu paranoju i karakteristične socijalne tenzije, šteta je da ih Swierczynski prepisuje skoro verbatim, umesto da prepozna da bi „pravi“ današnji Judge Dredd možda uspelije funkcionisao baveći se socijalnim mrežama, rastućim socijalnim jazom koji dolazi uz globalizaciju, rasnim elementima teroristilkih pretnji ili nečim sličnim…

 

Crtež Nelsona Daniela je dinamičan i dobro nosi u principu ne predubok ali dobro definisan herojski ton stripa. Daniel stilizuje svoje likove svakako više u odnosu na klasičan rad crtača iz osamdesetih i uz prijatan kolor ovo je zapravo mnogo manje represivan i preteći izgled od onoga što bih ja možda priželjkivao. Opet, ovo je solidan serijal koji ne doseže do vrhova koje su postavili slavni prethodnici ali koji se čita lako i sa trideset epizoda je odabrao pravi momenat da se pokloni publici i ukloni sa scene. Pošteno.

 

Sebe ubrajam u poštovaoce Stevena Granta. Ovaj scenarista je polovinom osamdesetih napisao prvi samostalni Punisher miniserijal i utemeljio karakterizaciju lika koja će kasnije biti prepoznata kao kanonska. Punisher se po Marvelovim stripovima provlačio još od sedamdesetih godina ali tek je sa Grantovim radom dobio samostalni strip i osoben senzibilitet koji je podrazumevao ozbiljnije kriminalističke zaplete i nasilje koje je bilo odjek nasilja karakterističnog za širu pop-kulturu tog vremena.  Drugim rečima, Punisher je kao lik u stripu nastao iste godine kada je Michael Winner napravio prvi Death Wish ali je samostalni strip dobio tek godinu dana nakon premijere Death Wish 3 i pokazivao kako su se vremena menjala.

 

Grant poslednjih godina kombinuje pisanje kolumni, proze i samostalnih miniserijala za razne izdavače i  mada se povremeno (uspešno) vraćao Marvelu, te šarao radeći X i Robocopa, utisak je da mu krimići i dalje najbolje leže i da su mu to najuspešniji radovi. Na kraju krajeva 2 Guns je dobio odličnu ekranizaciju sa Denzelom Washingtonom i Markom Wahlbergom u glavnim ulogama a sličnim putem krenuo je i 3 Guns (mada je u međuvremenu stao, čini se).

 

Bilo kako bilo, Cops for Criminals, novi Grantov miniserijal za Legendary mi se još od najave činio kao siguran posao. Ne samo da je Grant ovde na svom terenu, pišući krimić u kome pošteni policajac mora da se infiltrira u redove organizovanog kriminala u modernom Čikagu već je i lično šef Legendary Pictures Thomas Tull asistirao u kreiranju ovog stripa što će možda rezultirati prenišenjem na filmsko platno ili možda daljim strip-radovima u istoj franšizi.

 

Ne da je ovo strip na kome se vidi da je planski pisan za potrebe ekranizovanja ili daljih nastavaka, naprotiv, Grant vrlo pošteno piše klasičan noirom namirisan strip o gangsterima i FBI agentima koji pokušavaju da im doakaju sa sve ulascima u dubokui undercover i krvoločnim razrešenjem u kome previše likova gine ili radikalno menja svoju životnu situaciju da bi klasičan „#nastavak“ ikako imao smisla. Ako i bude još stripova sa ovim naslovom, slutim da će to biti sa drugim likovima i u drugom gradu.

 

A nadam se da će ih biti jer je Grant ovde u prilično dobroj formi. Naravno, njegovi stripovi često imaju neobičnu dinamiku, ritam koji ne deluje sasvim prirodno pa tako i Cops for Criminals dobar deo vremena deluje kao kolekcija epizoda koje ne moraju na kraju tvoriti koherentnu celinu. No, Greg Tumbarello na mestu urednika je sve ovo držao pod slidnom kontrolom pa se u pet (malo dužih) epizoda priča uz povremena skretanja i neočekivane preokrete na kraju uspelo zaokružuje raspletom koji ne samo da donosi emotivnu zadovoljštinu čitaocu nego i dosta vešto spaja sve naizgled nepovezane elemente zapleta do tada.

 

Nije to potpuno elegantan strip, ponovo, Grant uvodi isuviše podzapleta i likova da bi na kraju njegova žonglerska tačka bila bez ikakvih kompromisa i potrebe da se vratite malo nazad da biste povezivali ponašanje likova u završnici sa onim što su radili ranije ali ovo je, opet, s druge strane, dobrodošlo kompleksna priča ispričana kroz akcije likova radije nego kroz opterećujeće infodampove i to treba prepoznati i pozdraviti.

 

Pritom, Grant dosta kvalitetno piše centralne likove, od FBI agenta koji mora sebi da gotovo potpuno uništi život da bi imao uverljivu priču za odlazak na rad u mafiji, preko kriminalaca koji sa njim imaju kompeksan odnos prezira i zavisnosti od njegovih usluga, pa do kolega u FBI koji imaju svoje agende i pozadinske aktivnosti koje, s obzirom da niko nikome ne veruje, na kraju bivaju sučeljene u eksplozivnom finalu. Ovo je i dosta lepo vođen strip u kome akcija ne preuzima primat nad pripovedanjem već se u njega skladno uklapa i scene adrenalina i nasilja su prirodni delovi narativa bez očiglednih insistiranja na „filmičnim“ set pisovima.

 

Grantov partner je Pete Woods, iskusni superherojski crtač čiji mi crtež nikada nije ležao. Woodsove kompozicije su dobre, ali on je crtač čije su sve linije iste debljine i šta god da radi i likovi i scene mu sve izgledaju ravno – pogotovo sa kompjuterskim kolorisanjem koje on obilato koristi. Opet, za Cops for Criminals on je pristojan izbor i ovo je strip koji ne izgleda „lepo“ ali je funkcionalan i ima atmosferu.

 

U celini, Cops for Criminals je vrlo dobar žanrovski produkt, strip koji igra striktno po pravilima uspostavljenim pre mnogo fgodina ali to radi elegantno, sa guštom i uz duboko razumevanje arhetipova alfa-mužjaka, humanitzovanih kriminalaca i duboko poremećenih zaštitnika zakona. Nadam se da ćemo uskoro čuti nešto o novim Grantovim projektima za Legendary.

 

 

 

One thought on “Pročitani stripovi: Boy-1, Martian Manhunter, Judge Dredd, Cops for Criminals

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s