U daljem proučavanju aktuelnih Marvelovih serijala koji u imenu imaju i reč Avengers pročitao sam dosadašnjih osam izašlih epizoda serijala New Avengers.
New Avengers je, istorijski nastao kao serijal kojim je Marvel dopustio Brianu Bendisu da okonča višedecenijski serijal Avengers – ni manje ni više nego krvoločnim Avengers Disassembled – jednim krešendom mračnjaštva, nasilja i beznađa i da krene nanovo sa nekim novim temeljima za Marvelov najvažniji superherojski tim. No, sa godinama je ova premisa razvodnjavana pa je i kasnije postalo uobičajeno da New Avengers bude prateći serijal glavnom Avengers serijalu, gde će pričati dodatni deo priče o Avendžersima, stalno uhvaćenim u ovu ili onu metapriču koju je nemoguće bilo ograničiti na samo jedan magazin.
Ovo je i dodatno razblažilo ideju o tome da su Avendžersi Marvelova prva ekipa, autentična reprezentacija najvažnijih superheroja oko kojih se sve vrti u ovom univerzumu, mada je istini za volju, ovaj koncept od početka i bio na klimavim nogama s obzirom koliko su ne(moguća)funkcionalnost tima i promena članova kao na pokretnoj traci bili upisani u DNK ovog serijala još od vremena Leeja i Kirbyja. Sa formiranjem dodatnih timova (West Coast Avengers, Young Avengers, New Avengers itd.) koncept Avendžersa se uglavnom sveo na to da je u pitanju tim koji ima dobar PR i američka administracija i građani ga prepoznaju kao „svoje“ ljude kojima se ipak donekle može verovati kad sledeći put krene invazija iz svemira/ budućnosti/ druge dimenzije.
No, u All New All Different eri Marvelove istorije – a to je era koju upravo proživljavamo – i ovi labavi koncepti su razbucani do neprepoznatljivosti. Marvel vrlo eksplicitno stalnu evoluciju (ili makar mutaciju) svojih temeljnih motiva stavlja u prvi plan kao vodeću kreativnu politiku pa je jedino što je sigurno kod Kuće Ideja to da je praktično sve podložno promeni. Sa jedne strane ovo može da bude frustrirajuće, sa stalnim zamenama istorijski voljenih heroja novim verzijama (Nick Fury, Thor, Hulk, Captain America – sve njih u ovom trenutku igraju zamenski igrači) i okretanjem kako vetar duva na internetu, ali sa druge ovo jeste nekakva proslava kreacije i bežanje od ideje nekakvih tabua i konzervativizma. Pa šta nam svima zajedno Al’lah da, jelte.
Elem, New Avengers u trenutnoj inkarnaciji ima zapravo vrlo malo veze sa dosadašnjim konceptima ovog magazina i zapravo bi mogao da se zove i bilo kako drugačije (a najpre „A.I.M.“). Ovaj serijal nema eksplicitne veze sa Waidovim All New All Different Avengers koji sam živopisao nedavno, njegovi su zapleti potpuno odvojeni (ili bar onoliko potpuno koliko se to može u današnjem Marvelu gde su svi vezani ko crevca) a galerija likova sasvim originalna.
Zapravo, moglo bi se argumentovati da je ovaj serijal možda bio pičovan kao novi Secret Avengers pa mu je New Avengers naslov dat da bi imao viši profil.
U osnovi, ovaj Avendžers tim se razlikuje od „pravih“ Avengersa jer je u pitanju sasvim privatno preduzeće. Ni originalni Avendžersi nisu bili državni tim, ali jesu imali specijalne veze sa administracijom i posebne odgovornosti u domenu bezbednosti i specijalnog ratovanja. Novi New Avengers je tim koji koristi samo ime – najpre radi brendinga jer u pitanju je ne samo skupina relativno anonimnih superheroja, a i jer infrastruktura koja iza njih stoji nije nužno nešto što bi ulilo poverenje građaninu da su ovi ljudi tu zbog njegove bezbednosti.
New Avengers je osnovan od strane Roberta Da Coste, mutantskog superheroja i jednog od originalnih članova tima New Mutants pod imenom Sunspot, a koji je bogati naslednik sa vrlo visoko naštimovanim moralnim kompasom. Sunspot je i sam bio član Avendžersa u post Avengers vs. X-Men fazi kada je uzimanje (više) mutanata u Avendžers timove predstavljalo pokušaj inkluzije jedne dugo i agresivno diskriminisane populacije, no u ovoj post-Secret Wars fazi, Sunspot nije terenski operativac nego mastermajnd iza cele operacije.
A operacija je kompleksnija nego što deluje, Da Costa je klasičnu Marvelovu mrežu zlih naučnika – Advanced Idea Mechanics – naprosto kupio rezonujući da kad već postoji grupa ljudi sa opširnim naučnim znanjem i istraživačkim resursima, koja na kraju dana zavisi od tržišta, postaje lakše da izvršite neprijateljsko preuzimanje nego da se s njima doveka borite. Tako je sada ova firma – očišćena od problematičnog, kriminogenog menadžmenta – istraživačka i razvojna osnova na kojoj počiva novi superherojski tim. Rebrendirani kao Avengers Idea Mechanics,sa bazom na sintetičkom ostrvu u eksteritorijalnim vodama A.I.M. sada pružaju svu moguću podršku timu koji ratuje protiv pretnji čitavoj, jelte, civilizaciji.
Scenarista, britanski 2000 AD autor Al Ewing je tim napunio relativnim anonimusima. Tu je Songbird kao terenski vođa, tu je novi Power Man koji dobija snagu kada se nađe u prisustvu važnog kulturnog blaga, tu su bivši Young Avengersi Wiccan i Hulkling koji su sada dočekali da budu deo „pravog“ (mada ne baš) Avendžers tima, tu je nova devojka u kostimu Belog Tigra (ovog puta mlađa sestra originalnog White Tigera, Hectora Ayale – Ava Ayala), POD (koga čini polusvesna finska žena u egzoskeletu „Zemljinog odbrambenog sistema“) a tu je i poslednjih par godina ultrapopularna Squirrel Girl koja služi prevashodno za ironijski komični predah.
Sa ovakvim sastavom reklo bi se da je Ewing išao na diversifikaciju kao na glavnu temu – ekipa je rasno i rodno prilično raznolika sa više žena nego muškaraca i samo jednim heteroseksualnim muškarcem u terenskom timu, ali zapleti su klasično avendžersoliki. Na primer, Hulkling dobija još jednu priliku da se upozna sa svojom vanzemaljskom rodbinom u priči koja se bavi njegovim imperijalnim nasleđem, komplikovanim odnosima kosmičkih rasa Kree i Skrull kao i ktuluolikom kreaturom iz nekog starijeg kosmosa koja pokušava da, jelte, preuzme ovaj naš. Novi Avendžersi moraju da lete u svemir, sukobe se i sarađuju sa drugim Avengers timom (naravno iz budućnosti) (u kome, naravno, ima i nekih članova ovog tima u ostarelijim verzijama) i pokažu da na kraju snaga ljubavi pobeđuje zlo – uobičajen jelovnik, dakle. Takođe je interesantno što vidimo da Da Costa i A.I.M. na nekom višem nivou vode globalni rat protiv Makera – zle verzije Reeda Richardsa koja je uspela da preživi nestanak Ultimate univerzuma – a njegove ideje o evoluciji ljudske rase i preuzimanju planete su ono što će verovatno obeležiti ovaj serijal u dobroj meri.
No, ono što ga za sada obeležava je svakako ton, Ewing ovo piše prilično vedro i lepršavo i mada ima horor elemenata pogotovo u prikazivanju Makera i njegovih etički u najmanju ruku upitnih praksi, strip je dobrim delom usredsređen na likove i njihova unutarnja previranja, prevazilaženja sopstvenih nesigurnosti i nepoverenja jednih u druge i sve te druge uobičajene young adult teme. Tu je puno zabavnog dijaloga, prijatnih onelinera i neskriveno humorističkih momenata koji se organski kombinuju sa akcijom, hororom i nešto špijunaže.
Ewingu ovo ne ide rđavo i mada shvatam da mnogim čitaocima strip neće biti zanimljiv iz bilo kog od narednih razloga: 1) novi i nepoznati likovi koji nose imena starih i poznatih; 2) Hawkeye kao jedina spona sa pravim Avengersima; 3) prominentna gej veza u timu; ono što je nesporno je da je ovo tim bez mnogo balasta istorije i kontinuiteta i da je istraživanje njegove dinamike i karakterizacija likova sa srazmerno malo prošlosti – prilično zabavno.
Crtači su do sada bili dobri: Gerardo Sandoval ima dinamičan, razbarušen crtež usklađen sa dinamičnom radnjom stripa a ljudi koji su ga nasledili – J. Cassara i Marcus To, mada imaju sasvim drugačije stilove (Cassara bliži nekom mračnijem, krimi stripu, To blago naginje Aziji) dobro se uklapaju u ton priča koje pričaju.
New Avengers je za sada svež i zabavan mada bez ikakvih pretenzija da bude esencijalan serijal za nekoga ko ima vremena samo za najvažnije Marvel stripove koji određuju sudbinu čitavog univerzuma. Iako se u New Avengers zaista povremeno i radi o sudbini univerzuma, ovo je po izboru likova i tonu – ali ne i kvalitetu – decidno Marvelova B ili C reprezentacija heroja i zločinaca. Što nekome kome je zlo od stalnog čitanja o Kapetanu Americi, Wolverinu i Iron Manu može da bude i prednost. I New Avengers je deo trenutnog Avengers Standoff krosovera u kome se razni Avendžers timovi sukobljavaju sa S.H.I.E.L.D.-om koji se (reklo bi se) odrodio od naroda pa ćemo videti na šta će strip ličiti kad se to završi.
Pročitao sam i prošle nedelje izašavši Wonder Woman Earth One Vol. 1, dugo najavljivani grafički roman iz pera Granta Morrisona i u crtežu Yanicka Paquettea. Ovaj strip od nekih 120 strana još je prošle godine izazvao umereno veliki cunami protesta na internetu* kada je procurelo nekoliko prvih strana a sada kada je dospeo do šire publike, legitimno je reći da su reakcije u najmanju ruku podeljene. Jedni hvale Morrrisona za to što je Wonder Woman strip koji u njegovim rukama ne beži od erotizovanosti koja ga je, ruku na srce, obeležila još četrdesetih godina prošlog veka kada je nastao, drugi su zgađeni eksploatativnim, seksističkim i diskriminatorskim elementima dok treći naprosto smatraju da Morrison ovde nije pružio uobičajenu višeslojnost i duboku simboliku i da je ovo samo politički korektno prepričavanje originalnog porekla Wonder Woman gde je scenarista samo lenjo promenio neke elemente zapleta da se zapljune kod savremenih social justice ratnika promašivši usput dublje poente koje su mu bile na tacni.
* Čime hoću da kažem da je jedna žena na Goodreadsu bučno protestovala a neki sajtovi o ovome pisali
No, internet je to, umerene reakcije su retkost, ekstremi su pravilo. Treba ovo čitati hladne glave i, ako je ikako moguće uz dovoljno predistorije.
Pre svega, „Earth One“ je sada već serija grafičkih romana u kojima se prominentni DC-jevi autori bave nekim od njihovih ikoničkih likova i daju im nove i osvežene origin storyje. Posle Supermena i Betmena – naravno mužjaci imaju prednost – na red je stigla i Wonder Woman. Ovo su uglavnom dobri stripovi uz blagu primedbu da njihova neka dublja pozicija (i, eh, čak i svrha) u DC univerzumu nije do kraja jasna. Prvo, njihova designacija je pomalo zbunjujuća jer ovo most certainly nisu „pravi“ Earth One likovi iz vremena pre Crisis on Infinite Earths, već eto, neki alternativni Supermeni, Betmeni i Wonder Wumeni čije poreklo i mladost sada treba da budu ugođeniji sa senzibilitetom koji moderni čitalac vezuje za njih i koji bi bio potpuno zbunjen, možda i šokiran njihovim verzijama iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka.
No, DC-je ionako ributovao svačije poreklo pre pet godina i trenutni, New 52 multiverzum (koji, posle Convergencea više i nije striktno „52“ nego koliko ko hoće) ima apdejtovane oridžine za praktično sve svoje heroje, mnogi od kojih su eksplicitno prikazani u njihovim tekućim magazinima. I drugo, mekih ributova i retkonovanja porekla i mladosti DC-jevih likova ionako stalno ima posvuda. Ideja da bi Earth One verzije trebalo da budu one „zvanične“ makar do sledećeg ributa (koji ionako stiže u Junu) bi, naravno imala smisla, da realnost pokazuje kako ovo nije slučaj. Ni Betmen ni Supermen, a sada vidimo ni Wonder Woman iz Earth One serijala nisu one verzije koje se čitaju u mesečnim sveskama u New 52, pa je tu konfuzija samo produbljena.
U krajnjoj liniji, naravno, ovo ni nema mnogo veze. Pitanje koje je bitno je jesu li ovo dobri stripovi i komuniciraju li sa temeljnim elementima likova na neki kvalitetan način. Odgovor je do sada bio „ulgavnom da“.
To je jedan deo predistorije.
Drugi je svakako poznavanje korena Wonder Woman i toga šta je ona značila u vreme kada je nastala kao prvi zaista veliki i prominentni ženski superherojski lik iza koga je izdavač ozbiljno stajao, ali i čiji je kreator imao ambiciju veću nego da napravi pukog „ženskog Supermena“.
Ako danas čitate Wonder Woman, čak i kada je u pitanju odličan strip kao što je bio Azzarellov i Changov rad u New 52, uglavnom ćete biti suočeni sa motivima koji se bave snagom žene koja je božanskog porekla, sa jakim osećajem za pravdu, uhvaćene u kovitlac bilo superherojskih previranja bilo mitoloških političkih spletki, u kojima će ona demonstrirati snagu karaktera, ratničke i zaštitničke osobine, predstavljati inspiraciju drugim ženama – i nikako samo ženama – da se bore i ne predaju. Ovo je „bezbedna“ feministička perspektiva u kojoj se žena prikazuje kao ne tek ravnopravna već sasvim jednaka muškarcu – a konfuzija između jednakosti i ravnopravnosti je u korenu mnogih neshvatanja između brojnih populacionih grupa u modernom društvu – i čija su rešenja za konflikte (koji su u osnovi superherojskog stripa) uglavnom identična onome što bi uradio Supermen, to jest bilo koji muški heroj alfa klase. Ona je dakle nosilac univerzalne vrline u jednom činu pojednačavanja muškaraca i žena na mnogo više nivoa nego što su jednaka prava i mogućnosti.
No, onako kako je današnji Betmen različit od originalnog Betmena koji je nosio pištolj i pucao u nezgodne protivnike, tako je i originalni Wonder Woman bio unekoliko drugačiji strip. Četrdesetih godina prošlog veka Wonder Woman jeste na sebi nosila simbole američke zastave i borila se protiv japanskih zavojevača, ali njen kreator William Moulton Marston, jedna renesansna ličnost i čovek koji je zapamćen kao izumitelj, pravnik ali i psiholog, trudio se da ovaj lik bude suštinski drugačiji po motivima koji će ga definisati. Kao autor DISC teorije o ličnostima i ponašanju, Marston je žene doživljavao kao iskrenije od muškaraca a njihovu prirodnu težnju ka slobodi kao uređeniju i po društvo blagorodniju od muške tendencije ka nadmetanju i anarhiji. Kao ljubitelj BDSM-a, Marston je i u uređivanju društva predviđao potčinjavanje voljenoj figuri autoriteta kao poželjnu osnovu i njegovi Wonder Woman stripovi su ne slučajno bili puni bondage elemenata ali su i prikazivali amazonsko društvo iz koga je ona potekla kao žensku utopiju prožetu erotikom.
Naravno, kasniji autori su razvijali strip na neke druge strane, ali ako se od Granta Morrisona išta može očekivati to je studiozno proučavanje originalnog predloška i gotovo patološka potreba da sa njim uđe u dijalog (videti arheološki rad izvršen za potrebe njegovog rada u Batman RIP ili Flex Mentallo).
Wonder Woman Earth One Vol. 1 je dakle, prepričavanje Marstonovog Wonder Woman uz korekcije koje sredovečni Škot i frankofonski Kanađanin prave za potrebe savremenog feminističkog razmišljanja. Kao takav, ovo je strip koji nije mogao a da ne ispadne pomalo kontroverzan.
Ono što je upadljivo je kako Morrison pokušava da reinterpretira Marstonove motive za moderno doba držeći se što više može njegovih teza. U dobu ultrareaktivizma i kliktivističkih erupcija koje za jedan dan mogu da nečiju karijeru unište (guglati Adama Ortha ili Justine Sacco) Morrison ovaj strip otvara scenom koja je mnogo manje bezbedna nego u neko ranije vreme kada su žene u superherojskim stripovima bile tu da budu žrtve/ spasavane/ fetiš objekti i to je, ako ništa drugo veoma smelo. Još više kada znamo da je reč o autoru koji je Alana Moorea otvoreno kritikovao za nemogućnost da izbegne scene silovanja žena u svojim radovima i za sebe rekao da je, eto, uspeo da trideset godina piše stripove a da u njima nema scenu silovanja. Smelost, mada i pomalo ludost, jelte.
Još smelije – i još možda rizičnije – je što Morrison do kraja stripa reintepretira ovu početnu scenu da pokaže autentično (?) žensku formu pobede nad muškarcem-osvajačem i muškarcem-siledžijom iako nas je u početku naveo na donekle krivi trag pokazujući kako Amazonke u sasvim konvencionalnoj brobi hladnim oružjem pobeđuju Herakla i njegovu vojsku. Dosadašnje besne reakcije na internetu uglavnom se ne bave ovim elementom priče – već se fokusiraju na silovanje-koje-se-ne-dešava-stvarno na početku – i videćemo da li ćemo uskoro dobiti analize koje uzimaju u obzir ovaj deo narativa, odbijanje žrtve da bude žrtva ne kroz eliminaciju silnika već kroz uzimanje njegovog legata i pravljenja od tog legata nečeg potpuno drugačijeg, kulturološki suprotnog.
Ovo je u principu centralni deo Morrisonove teze o Wonder Woman i njenom amazonskom ostrvskom raju, radikalna (sada već i ne toliko jer je i Azzarellova Wonder Woman izmenila deo porekla koji se bavi pravljenjem deteta od blata, ali da budemo fer, Morrison je ovaj strip pripremao sedam godina) reinvencija identiteta „Čudesne Žene“ tako da ona bude ne puka reakcija na muški svet nasilja i osvajanja nego njegova autentična alternativa.
Morrison ovo dalje uokviruje pričom koja se oslanja na Marstonove zaplete, uvodi nove verzije klasičnih likova i sa jedne strane, veoma je vešt u prikazivanju amazonskog društva kao raja kome je ipak potrebno povremeno osvežavanje koncepata i ideja i čija insularnost postaje znak slabosti, ne više samo plemenitosti. Sa druge strane ima određene nezgrapne interpretacije šire feminističke teorije, ne toliko po postavci koliko po izvedbi. Plavokosi, plavooki Steve Trevor, muškarac u koga se originalna Wonder Woman zaljubljuje što je motiviše da ode u svet i napusti, jelte, raj, zarad Zemlje, ovde je pretvoren u afroameričkog muškarca koji ima ulogu djeve u nevolji dobar deo stripa ali čiji tekst povremeno malo previše eksplicitno forsira prirodnu političku vezu između žena i etničkih manjina. Takođe, susret nevine i neukaljane Amazonke sa svetom u kome muškarci vladaju je urađen relativno strejt, bez morrisonovskih suptilnosti koje je bilo legitimno očekivati i utisak mi je da je mnogo više pažnje posvećeno prikazivanju samog rajskog ostvra i društva žena na njemu koje je ritualizovano i erotizovano na interesantan i produbljen način i gde se Dianina pobuna organski pomalja kao istorijska nužnost.
Nažalost, internet uglavnom potpuno promašuje neke elemente Morrisonovog pisanja koji čak ne bi trebalo da su mnogo teški za razumevanje. Trenutno je jedna od „velikih“ zamerki stripu to što Wonder Woman u susretu sa američkim vojnicima kojima se tresu gaće pred ženom koja može da podigne i baci na njih oklopno vozilo koristi reč „devojčice“ da ih omalovaži i kako je to diskriminatorski i držnedaj nije valjda feministički, iako je iz čitave dotadašnje postavke jasno da ona to misli na jedan praktično topao, srdačan način, poredeći odrasle muškarce sa mladim, neiskusnim ženama, klasom jedinki koje – u društvu sastavljenom samo od žena – ne nose sa sobom pežorativnu konotaciju.
Slično, pobuna zbog „fat shaminga“ jednog od ženskih likova propušta da prepozna nijanse Morrisonovog pisanja: očigledno bi trebalo da bude da ostrvo samih žena koje su sve redom mističnog porekla ima sasvim poremećene estetske (i etičke) kriterijume i da je upravo susret tih kriterijuma sa „stvarnim“ svetom pokretač dalje evolucije Diane kao lika i Wonder Woman kao superheroja.
Ali ko će svetu i Americi sve objasniti…
Ovo je prelepo nacrtan strip. Yanick Paquette je sa Morrisonom već sarađivao (a, kad smo već kod toga, sarađivao je i sa Mooreom na Terra Obscura) ali ovo je strip koga je crtao jako dugo i to se vidi. Erotičnošću žena u različitim vrstama bondagea podseća na Manaru, ali je, naravno, u prikazivanju urbanih prizora mnogo „superheroičniji“. Doduše, fetišizam tela kod superheroja i u erotskoj ilustraciji je prilično blizak po estetici.
Možda najimpresivnije su scene ostrvske arhitekture, vegetacije, eksterijera, kostima: Paquette uzima antički dizajn za osnovu ali zatim ga radosno i inspirisano razvija tako da dobijamo uistinu impresivne scene.
Wonder Woman Earth One Vol. 1 je, skoro je sigurno da se sad to može reći, prvi pravi „neuspeh“ u Earth One seriji, i ne spada mi u najbolje Morrisonove radove, ali jeste interesantan pokušaj pomirenja originalnih motiva sa savremenijim rodnim perspektivama. Morrison i Paquette u ovome svakako nisu portpuno uspešni, ali Vol. 2 je već u pripremi pa… videćemo.
