Arhiva za maj, 2016

Pročitani stripovi: Extraordinary X-Men, All-New X-Men i Uncanny X-Men

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , , on 26 maja, 2016 by mehmetkrljic

Ovih dana sam takođe i pročitao većinu aktuelnih X-Men i srodnih stripova iz najnovije Marvelove faze, pa evo malo utisaka.

 

U prvom redu, vredi istaći da je ovo na barem dva načina novi početak za X-naslove u Marvelu. Kao i kod svih ostalih aktuelnih Marvelovih serijala, i ovi se stripovi događaju u post-Secret Wars vremenu, to jest u osmom mesecu nakon rekonstrukcije multiverzuma i njihovi zapleti i radnje to reflektuju na osebujan način. Pored toga, ovo su prvi X-radovi koje u ulozi urednika X-Men grupe u Marvelu predvodi i nadgleda Mark Pannicia, iskusni glavni i odgovorni urednik nekadašnjeg Malibu Comicsa a koji je u Marvelu već imao odgovorne zadatke radeći Fantastic Four ili Ultimate Spider-man.

 

Ovo nisu bezazlene stvari imajući u vidu da je od 2012. godine i lansiranja Marvel NOW! X-Men bio pod dirigentskom palicom Briana Michaela Bendisa koji je pisao All-New X-Men i Uncanny X-Men sa – za mene – iznenađujućim kreativnim žarom i sasvim neiznenađujućim radikalnim promenama status quoa. Pannicia i autori aktuelnih mutanstkih stripova su, dakle, u ruke dobili materijal koji je nepovratno obeležen bendisovskim pečatom i interesantno je bilo spekulisati šta će oni s njim uraditi i kako će se uhvatiti u koštac sa mnogim pitanjima koja je pomalo, eh, razočaravajuća poslednja Bendisova epizoda (Uncanny X-men 600) postavila.

 

Ispada da se – bar za sada – niko time ne bavi. Novi status quo X-men je zapravo znatno dramatičniji od onoga što je Bendis ostavio za sobom i jedan od frustrirajućih elemenata čitanja aktuelnih stripova iz ove oblasti je što Marvel više od pola godine kasnije i dalje ne otkriva zašto i kako su se desile neke stvari koje su se desile.

 

Naime, u osam meseci koji su protekli između ponovog uspostavljanja multiverzuma i početka radnje u aktuelnim serijalima mutanti su se ponovo našli na rubu ekstinkcije ali i na meti mržnje većinskog stanovništva na planeti. Ovo je delom posledica efekata koji „terigenska izmaglica“ – izvor moći Inhumansa – izaziva kod mnogih mutanata, proizvodeći u njima oboljenje M-pox koje ih može ubiti ali i učiniti sterilnim, a delom posledica neimenovanog incidenta u kome je Cyclops, vođa nesuđene mutantske revolucije iz Bendisovog vremena na ovim stripovima, poginuo kreirajući još jaču stigmu na reputaciji čitave rase.

 

Na ideji da su mutanti sada omrznuti skoro kao što su bili devedesetih godina se bazira veliki deo zapleta serijala Extraordinary X-Men kojim je scenarista Jeff Lemire debitovao u X-Men. Nakon koliko-toliko nategnutog primirja koje je Jean Grey škola za nadarenu omladinu imala sa vlastima i narodom tokom Bendisovog vremena, X-Men su sada ponovo u bekstvu. Terigenska izmaglica mutante ubija, običan svet ih napada jer se plaši da će od njih dobiti bolest, Inhumansi im agresivno otimaju imidž narednog koraka u ljudskoj evoluciji , a nema ni pojavljivanja novih mutanata u populaciji – Extraordinary X-Men sve ove motive prominentno stavlja u prvi plan ali Lemireu treba odati priznanje što nije po inerciji uleteo u gloom’n’doom ton koji bi po prirodi stvari, a i po istorijskim presedanima, bio očekivan u ovom stripu.

 

Lemire je scenarista koji je svoju reputaciju u mejnstrimu prvo izgradio uspelim radovima za Vertigo (Sweet Tooth, The Nobody, kasnije Trillium) da bi onda dobio solidno važnu ulogu u DC-jevom New 52 ributu, pišući tokom nekoliko godina serijale poput Animal Man, Frankenstein, Justice League Dark ili Green Arrow. Danas Lemire radi i solidni naučnofantastični serijal Descender za Image (pominjan na ovom forumu i otkupljen od strane Sonyja za ekranizaciju još pre nego što je prvi broj izašao) ali ga je u međuvremenu Marvel poučovao od DC-ja i uposlio na nekoliko visokoprofilnih serijala, od kojih je Extraordinary X-Men možda najvažniji jer je u pitanju „centralni“ X-Men serijal, onaj u kome se prati „glavni“ tim i koji definiše atmosferu i ton čitave mutantske metapriče u Marvelovom univerzumu u datom istorijskom trenutku.

 

U tom smislu, dobro je da Lemireov Extraordinary X-Men, iako se bavi vremenom punim iskušenja za nesrećnu homo-superior rasu uspeva da delimično očuva distinktni optimizam koji je pratio Marvel NOW! fazu ovih stripova i Bendisovo pisanje. Nije ovo ni najbolji X-Men strip koga sam ikad čitao, verovatno ni najbolji u ovom trenutku, svakako ne najbolji Lemireov superherojski rad, ali je postavljen zanimljivo sa likovima koji se u teškim iskušenjima kroz koja zajednica prolazi ponašaju zrelo i plemenito, onako kako se od heroja, uostalom uvek očekuje.

 

Kako su sada i Cyclops i Professor X mrtvi, Lemire u prvi plan stavlja druge likove koji su tokom Bendisovog rada služili kao podrška, pa je na čelu zajednice sada Storm, a Magik i Colossus dobijaju prominentnije uloge, sa Icemanom ili Nightcrawlerom koji su takođe blizu fokusa pažnje i ponekim novim mutantom uvedenim za Bendisova vakta. Verovatno najinteresantniji momenti ove postave  dolaze sa povratkom Jean Grey u jato (naravno, radi se o mladoj, vremenski izmeštenoj  verziji iz All-New X-Men) i njenim uticajem na Wolverinea (u svojoj Old Man Logan, takođe vremenski, ali i dimenziono izmeštenoj personi) da se takođe priključi timu.

 

Ovo je donekle kalkulantski potez, naravno, ali on i potkazuje dobar deo Marvelove uredničke filozofije za ovaj serijal i X-Men u globalu. Da ne ponavljamo sad sve priče o tome kako u Marvelu već godinama postoji navodna politika da se X-Men i mutanti potisnu u zadnji plan a zamene Inhumansima (sve zbog toga što prava na ekranizacije mutanata drži Fox) i da je Chris Claremont lično u intervjuu pomenuo kako je zabranjeno kreiranje novih mutantskih likova da se ne bi pomagalo Foksu – prilično je evidentno da se u slučaju Extraordinary X-Men mutanti postavljaju u poziciju koja je sličnija onome kako su istorijski Inhumansi bili postavljeni u Marvelovom univerzumu nego onome kako bi se očekivalo da mutanti budu pozicionirani u nastavku Bendisovog rada.


Naravno, na tu stranu leži ludilo, ali nije teško videti paralele: mutanti su progonjeni i prognani tako da pribežište nalaze na sasvim nedostupnom mestu (Lemire ovde možda i frustriran očiglednim oslanjanjem na Inhumans formulu mutante smešta u – Limbo), predvodi ih moćna alfa ženka koja postavlja kao imperativ potragu za mutantima koji su napolju, u neprijateljskom svetu, sami, napušteni i ugroženi, a kojima se mora pružiti zaštita (indikativno je da se zajednica više ne naziva školom: termin koji Storm i ostali koriste da opišu kuću i okućnicu koje je Magik zajedno sa njima premestila u Limbo je „haven“ – utočište), alfa mužjak koji ih je nekada predvodio i na čijem je autoritetu u velikoj meri zasnivan odnos čitave zajednice sa ostatkom sveta je mrtav… Ovo sve deluje kao potpuno besramno kopiranje, tačku po tačku, zapleta i motiva koje je pre svega par godina Charles Soule koristio za svoj serijal Inhuman o kome sam i ja pre neku stranu pisao.

 

Što nas, kao čitaoce stavlja u interesantnu i pomalo problematičnu poziciju. Sa jedne strane, iako je Bendis uložio častan napor da uspostavi „svoj“ ton X-Men stripova i sukobe unutar mutantske zajednice ali i mutanata sa ostatkom sveta uokviri posebnim okolnostima i ne osloni se u potpunosti na stare i oprobane motive rasizma i automatske stigmatizacije manjine, ne može se reći da nema nečeg umirujućeg u povratku na poznate pozicije gde se mutanti grčevito bore za opstanak u svetu koji je naštimovan da ih mrzi solidnim intenzitetom. Ovde svakako pomaže što Lemire ovo piše lako i pametno i, kako je gore već istaknuto, otrže se impulsu da padne u najgrdnije klišee devetnaestog prepričavanja Claremontovog God Loves Man Kills samo sa još mračnijim tonom. U njegovom Extraordinary X-Men mutanti su, iako suočeni sa skoro nemogućim iskušenjima (ako vam je Limbo odabrana lokacija za egzodus, bezbedno je reći da ste u problemu, čak i pre nego što Magik padne u nesvest a demoni iz Limba nahrupe da pojedu decu) i dalje energični, razumno optimistični i ne gube iz vida ultimativnu plemenitost zadatka koji imaju – borba za opstanak rase, davanje novim mutantima šanse da se izbore za svoje živote.

 

Sa druge strane, nemoguće je ne osetiti i solidnu količinu rezignacije što je Marvel nakon Bendisovog sistematičnog građenja neke nove i razumno originalne postavke za mutante praktično agresivno stvari resetovao na poznate vrednosti, ne trudeći se da napravi ikakav suptilan prelaz. Extraordinary X-Men i ostali X-Men stripovi su jednostavno ubačeni u unapred pripremljenu matricu sklopljenu od ne ni tako davno ispričanih priča i mada je reciklaža zapleta i motiva svakako deo superherojskog jelovnika koji morate prihvatiti ili se odreći čitavog obroka, teško je ne pomisliti da je lenjost to kako je pozadina na kojoj se ove priče događaju reciklirana iz nekih klasičnih X-Men momenata, u nekim slučajevima ni deceniju starih priča iz post-Decimation faze: M-Pox je, naravno, nova verzija Legacy virusa, a terigenska magla i posledično novo ograničavanje broja mutanata na Zemlji i prestanak pojavljivanja novih su posebno iritantni elementi. Nema ni četiri godine otkada smo izašli iz sedam godina duge pripovesti o tome da su mutanti pred izumiranjem i da novih mutanata više nema (saga započeta sa House of M i zaključena sa Avengers vs. X-Men) i ponavljanje gotovo identičnih motiva iritira gotovo isto onoliko koliko i činjenica da su oni uvedeni kao datost, bez prikazivanja kako se do tog novog status quoa došlo.

 

Drugde, Lemire (i urednici?) pravi jednu prilično lošu odluku da obogati/ retkonuje karakterizaciju Colossusa, prikazujući scene sa kolhoza na kome je odrastao koje do sada nismo videli. Nažalost, te scene se oslanjaju na jedan od najizlizanijih klišea o grubom ocu-zlostavljaču čiji su alkoholisani ispadi ostavili duboke emotivne tragove na mladog Pjotra i mada je sasvim legitimno da novi scenaristi uvode nove elemente u stare i poznate priče – u Marvelu se to radi stalno, videti šta Slott radi sa Amazing Spider-man ili, kao još bolji primer, ovonedeljni Kapetan Amerika broj jedan – od scenariste kalibra Jeffa Lemirea bih očekivao nešto suptilnije i manje stereotipno. Ponovo, o Bendisu se može svašta reći, Alah zna da sam ga mnogo puta u životu kritikovao iz sve snage, ali njegovo proširivanje i menjanje karakterizacije X-Men u poslednjih par godina je uglavnom bežalo od lakih rešenja i ako je Pjotrova sestra, Iljana, recimo, putovala kroz vreme da uzima časove čarobnjaštva od Dr. Strangea, to je bilo izvedeno smisleno i u skladu sa njenom dosadašnjom karakterizacijom.

 

No, šta je – tu je, Lemire uglavnom obavlja dobar posao i ovaj strip u dosadašnjih desetak brojeva rabi uglavnom motive ponovnog okupljanja stare ekipe ali i potrage za mutantima kojima je potrebna pomoć i pružanje te pomoći. Put u Weirdworld, novu Marvelovu egzotičnu lokaciju koja nije Savage Land, sadrži ehoe mnogih starih X-Men priča o timu koji se zatiče u nepoznatom i čudnom okruženju i tamo mora da nauči nova pravila i distribuira svoj brend pravde, jer, jelte, jaki i dalje ugrožavaju slabe, i to je meni sve vrlo klermontovski prijatno i zabavno bilo. A samo to okupljanje starog tima je pored očiglednih elemenata – prominentni Iceman čija se novootkrivena homoseksualnost ugodno smešta na marginu jer bi bilo sasvim glupo da se lik definiše samo svojom seksualnom orijentacijom, mračna ali i pomalo duhovita Magik, časni i pošteni Colossus, namrštena, odgovornošću pritisnuta Storm – donelo i veoma zanimljiv tretman Jean Grey i Wolverinea. Oba ova lika pripadaju drugim vremenskim linijama (Wolverine i drugom univerzumu) a sa težinom istorije koje su njihove druge verzije imale u ovom univerzumu i njihov sadašnji odnos je ispitivan na interesantan i prilično spretan način. Pogotovo imajući na umu da se radi o jako mladoj Jean Grey (dakle, tinejdžerki srednjoškolskog uzrasta) i jako starom Wolverineu (dakle, onom iz Old Man Logan, koji je ne samo izgubio ženu i solidno veliku decu već i, u svom univerzumu, pobio kompletan X-Men pod uticajem Mysteriove iluzije). Nightcrawler je ovde korišćen za jednu od onih instanci telepatskog zaranjanja u nečiji um i nalaženja tamo čitavih svetova i ko voli takve momente u X-Men stripovima neće biti razočaran.

 

Humberto Ramos koji je glavni crtač ovog serijala je neko koga ja volim ali se pitam je li on pravi izbor za glavni X-Men naslov u novolansiranom univerzumu. Ramos je igrač za stripove natrpane akcijom i dinamičnim scenama, mnogo manje prikladan za radove u kojima ima više dijaloga i brigom bremenitih scena stajanja i kontemplacije. Njegove do groteske deformisane fizionomije i anatomije su mi uvek prijale kada je crtao, recimo, Wolverinea ali u ovom stripu kao da malčice oduzimaju na plemenitosti i uzdržanoj drami koju Lemire, čini mi se, pokušava da izgura ali i sam shvata da to uz temperamentnog Meksikanca na olovkama ne ide tako lako. Otud je Extraordinary X-Men natrpan atraktivnim akcionim scenama malčice preko mere za koju mi se čini da bi bila idealna, pogotovo kada su karakterni momenti vezani za Jean Grey ili neke mlade mutante tako potentni. Kako god, ovo je serijal koji se mora pratiti i za sada sam zadovoljan što to njegovo praćenje nije samo neprijatna dužnost.


Drugi X-Men serijal lansiran mesec dana posle Extraordinary je All-New X-Men koga crta kultni Mark Bagley a piše Denis Hopeless, čovek koga smo dosta hvalili u prošlosti za serijale poput Avengers Arena, Cable & the X-Force ili, dakako, aktuelni Spider-Woman koji je meni jedan od najboljih Marvelovih radova u ovom momentu. All-New X-Men nije savim na nivou ovog remek-dela akcije, komedije i udobnog feminizma, ali je odličan kompanjon centralnom Extraordinary X-Men i, uostalom, jedini od novih mutantskih serijala koji makar pokušava da uzme neke od Bendisovih bitnih motiva i dalje ih smisleno razvija.

 

Naravno kad za par decenija budemo pričali o ovim stripovima silno ćemo se napatiti zahvaljujući Marvelovoj aktuelnoj politici da se renumeracija serijala dešava na svakih par godina, da serijali koji nisu preterano srodni nose isti naslov itd. No, u ovom slučaju, Hopelessov All-New X-Men se nadovezuje na Bendisov rad makar utoliko što uzima originalne X-Men u njihovim vremenski izmeštenim verzijama, onako kako ih je Bendis nasukao u sadašnjosti, i onda pokušava da razradi onu osnovnu premisu koja se od početka i sama nametala: kako tinejdžeri iz jednog nevinijeg vremena, u kome su odnosi mutanata i ljudi bili jednostavniji ako već ne bolji, interaguju sa svetom koji ima ogromnu istoriju čija su poglavlja i genocid na Genoshi i Decimation i Phoenix petorka i uništenje Utopije…

 

Bendis je, zapravo, tokom svog rada, pokušavajući da piše nekoliko serijala odjednom, brzo izgubio fokus i mnoge od ovih za istraživanje prirodnih motiva propustio da obradi. Uostalom, do samog kraja njegovog rada na X-Men nismo saznali šta je zapravo bila priroda mutantske „revolucije“ koju je Cyclops reklamirao od prvog broja (njegovog) All-New X-Men i koja je kasnije praktično ismevana od strane drugih likova u (njegovom) Uncanny X-Men, niti je ideja o sudaru dve generacije istih likova istraživana do kraja. Hopeless i sam beži od postavljanja istih likova jednih uz druge, šaljući svoje mlade mutante na put oko sveta, ali ovo mu daje mogućnost da se bavi njihovim susretima sa nekim likovima koje oni poznaju samo u njihovim ranim verzijama, te da plastično pokaže tu koliziju mladalačkog, nevinog idealizma i kompleksnosti sveta u kome se aktuelni X-Men stripovi dešavaju.

 

Nije ovo strip bez upitnih rešenja – primera radi, ekipa koju pratimo uključuje pored originalnih  X-Men i Idie Okonkwo i Kid Apocalypsea, dva lika koji se po uzrastu uklapaju uz tinejdžerske Beasta, Icemana i Angela, ali koji do sada nisu imali preterano značajnu ulogu u radnji. Kid Apocalypse je tu, bojim se, samo da bi služio kao kopča sa Apocalypse Wars, krosoverom između svih X-Men stripova kojim Marvel gleda da se nakači na uspeh Foxovog X-Men Apocalypse (mada je džouk donekle on dem – četvrti Singerov film dobija lošije kritike čak i od Ratnerovog The Last Stand) a Idie, lik u koga je pre nekoliko godina dosta uloženo, za sada samo statira.

 

S druge strane, Laura Kinney, ženski klon Wolverinea je takođe član ove postave i Hopeless sa njom radi neke interesantne stvari. Do sada mahom pisana kao jedan od najtraumatizovanijih likova u Marvelovom univerzumu i martirski prikazivana kao dezidentifikovana šaka gneva i samoprezira, Laura je tokom Bendisovog rada dobila malo prilike za integraciju u zajednicu i Hopeless se sa zadovoljstvom igra njenim intimnim odnosom sa Angelom ispitujući ekstreme dve potpuno oprečne mutantske i socijalne istorije. Angel, bogati naslednik čija je mutacija par prelepih krila, muškarac obdaren božanskom lepotom i nasleđenim socijalnim statusom i X-23, žena napravljena u epruveti i torturom dresirana da ubija, čija je mutantska moć da može da izdrži više torture – ovo je par koji, u teoriji, ne može da opstane i nadam se da se Hopeless neće zadovoljiti onim što je do sada uradio i da će njihova veza (ili njeno raskidanje, ponovno uspostavljanje itd.) biti motiv kome će biti posvećivana dužna pažnja u narednim godinama.


Možda najinteresantniju poziciju dobija mladi Cyclops koji je i u Bendisovom serijalu imao nezavidan zadatak da bude mlađa i nevinija verzija čoveka koji je ubio Charlesa Xaviera, polomljenog mutantskog mesije sa snovima o revoluciji kome se svet istovremeno divi i plaši ga se. U ovom serijalu Cyclops je mrtav i uradio je nešto toliko strašno da je to proizvelo novi globalni talas mržnje i straha spram mutanata pa je i identitetska kriza mladog Scotta Summersa tim dublja i interesantnija.

 

Naravno, odbijanje Marvela da nam posle više od pola godine kaže ŠTA je to Cyclops uradio, kako je umro i, kad smo već kod toga zašto je terigenska magla SADA problem kad se Inhumanity dogodio pre dve godine (da ne pominjem nespretnu ideju o tome da su mutanti njom sterilisani pa se ne rađaju novi mutanti – pogrešno i nekanonsko rukovanje originalnom idejom da se mutanti zapravo rađaju iz homo sapiens veza i da se njihove moći manifestuju negde u vreme ulaska u pubertet), to odbijanje je frustrirajuće i ako je u prvih par brojeva svih serijala doprinosilo saspensu, sada je već iritantno. No, kako god, mladi Summers je suočen sa idejom da izgleda kao manje izraubovana verzija jednog od najprepoznatljivijih svetskih negativaca, ali Hopeless onda u ovo upliće i njegovo suočenje sa gangom mladih obožavalaca Cyclopsa koji idu unaokolo kosplejujući kao njihov idol, kreirajući haos i sitan kriminal, sve u ime nedefinisane i nejasne ideje o buntu protiv opresije i nehumanog odnosa većine ka manjini.

 

Ne znam da li je Hopeless ovo delom  zamislio i kao kritiku Bendisovog koketiranja sa pojmom revolucije ali je ceo zaplet sa mladim Cyclopsom koji mora da klincima starijim od sebe objasni neke životne istine i njegovo ponovno ujedinjenje sa svojim originalnim timom su zabavni. No, nastavak serijala je donekle mračniji, sa odlaskom u Evropu i suočenjima sa zrelijim verzijama negativaca koje originalni X-Men znaju samo kao „stripovski“ jednostavne likove iz prastarih epizoda iz šezdesetih. Hopeless se lepo igra kontrastima a Bagley ima priliku da crta neke spektakularne akcione scene sa Blobom i Toadom, sve pre nego što se uđe u krosover sa Dr. Strangeom a koji vodi u Apocalypse Wars…

 

Ovo je, naravno još jedan primer kako Marvelova filmska produkcija utiče na uređivanje stripova, sa prominentnim prisustvom Dr. Strangea u gomili serijala, ali Hopeless ovo makar radi na elegantan i zabavan način. Moja veća briga je što ovaj serijal posle svega šest brojeva u kojima je samo ukazao na interesantan originalni smer u kome bi mogao da ide (mladi ljudi na samostalnom putovanju svetom, deakcentovanje mržnje prema mutantima i nastupajuće ekstinkcije…) mora i sam da bude upleten u Apocalypse Wars i plašim se šta bi to moglo da uradi njegovom identitetu i orijentaciji. Videćemo, pretpostavljam.

 

Konačno, treći X-Men serijal započet mesec dana posle ANXM je, za mene veoma iznenađujuće, onaj koji me je svojom pričom najviše i zainteresovao. Iako su svi signali ukazivali na suprotno – da će ovo biti bezvezni „edgy“ serijal koji ću čitati po dužnosti istisnutih zuba.

 

Uncanny X-Men je decenijama bio glavni X-Men naslov i da su ga u ovoj podeli Pannicia i Alonso sveli na trećepozivaški serijal sa restlovima likova koji su ostali nakon što su Lemire i Hopeless odabrali svoje protagoniste mi je delovalo skoro kao uvreda. Još više nakon što sam video ko će ga raditi. Cullen Bunn i Greg Land su, naravno, veoma poznati autori ali… ne bi mi bili ni prvi ni drugi a ni treći pikovi na draftu za autore Uncanny X-Men. Bunn, uspešni najamnik sa solidnim serijalima za Oni Press i DC je i u Marvelu do sada obavljao neke odgovorne zadatke ali mu je učinak na mutantskim stripovima bio polovičan. Pored dobrog Magneto naslova iz Marvel NOW! faze, on u CV-ju ima i pisanje vrlo bledunjavog Wolverinea koji je preuzeo od indisponiranog Jasona Aarona tako da je davanje Uncannyja njemu (pogotovo nakon što su ovaj serijal poslednjih deceniju i kusur pisali teškaši poput Eda Brubakera, Matta Fractiona, Kierona Gillena i Briana Bendisa) delovalo kao rizik. Greg Land je, dakako, još gori izbor jer je u pitanju crtač ozloglašen po precrtavanju fotografija iz modnih i erotskih magazina.

 

Povrh svega, ovaj strip, uprkos naslovu, nije Uncanny X-Men naslov. Pod nekim drugim urednikom ovo bi bez sumnje bilo nazvano X-Force (u najboljem slučaju Extreme X-Men) jer je u pitanju priča o grupi moralno problematičnih mutanata koja tajno dela u senkama neprijateljski nastrojenog sveta sa nominalno plemenitim krajnjim ciljem ali i etički sumnjivim metodologijama.

 

No, na moje ogromno iznenađenje, Bunn i Land ovo izvode prilično elegantno. Nije da se baš sasvim zna kuda to zapravo ide ali Bunn ubedljivo piše odnose između Magnetoa i Psylocke, rehabilitovanog (da li?) Sabretootha koji ovom timu služi kao erzac verzija Wolverinea, Archangela koji je sveden na puko oružje, a zaplet sa ekipom supermoćnih negativaca (još većih nego što su članovi titularnog tima, to jest) koja vrši targetirane atentate na bitne članove sada sve manje i slabije globalne mutantske zajednice je ispunjen saspensom i dobro odmerenim nasiljem. Bunnu ide ovo pisanje superherojskog trilera sa moralno sivim protagonistima u centru i predimenzionirano zlim negativcima na pozornici, a njegova dalja karakterizacija Magnetoa kao negativnog mesije koji je spreman da prihvati na sebe i teret ogromne istorijske osude da bi pomogao opstanku rase je dobro pogođena. Ostali likovi se lepo uklapaju uz Magnetoa (i nemoguće je ne primetiti kontrast između Bunnove spretne karakterizacije Psylocke kao žene rastrzane između nekoliko moralnih imperativa i njene bledunjave verzije u Singerovom aktuelnom filmu) i ovo je jedan od boljih X-Force radove u poslednje vreme, iako ne nosi taj naslov. Posebno sam se poradovao rehabilitaciji Fantomexa – jednom od pozitivnijih fenomena post-Secret Wars rekonstrukcije univezuma 616.

 

Greg Land je strip napustio posle pete epizode (mada se vraća u jedanaestoj) ali za sada me njegov crtež nije previše iritirao. Naravno, ima tu previše neprirodnih osmeha i ispoziranih kadrova koji se ne uklapaju uz tekst ali imao je on mnogo gorih transgresija u karijeri i uzevši u obzir da je za negativce morao dobro da se oznoji da nacrta nešto originalno, ovo je u suštini solidno nacrtan i vrlo lepo, živo kolorisan strip.

 

Aktuelni Uncanny X-Men za sada ima najjasniji osnovni zaplet i orijentaciju, najočigledniju dramsku postavku u svojoj osnovi od sva tri X-men serijala koji u ovom momentu izlaze, pa mi je time i najintrigantniji za čitanje. Uredničke intervencije na stranu (ponoviću: ovo je X-Force naslov koji se iz besmislenih marketinških razloga prodaje kao Uncanny X-Men razgrađujući ikakav osećaj poštovanja za istoriju sopstvenih kreativnih uspeha koje bi Marvel mogao imati), ovo je serijal koji možda ne bih preporučio kao prvi izbor nekome ko bi pitao šta od aktuelnog X-Men treba pod obavezno čitati u ovom trenutku ali jeste onaj čijem se svakom sledećem delu zapravo najviše radujem intrigiran pitanjem šta će biti dalje. Ko bi to očekivao?

Pročitani stripovi: Superman: American Alien

Posted in Stripovi with tags , , , , , , , on 26 maja, 2016 by mehmetkrljic

Pošto je prošle nedelje izašao i poslednji broj sedmodnevnog miniserijala Superman: American Alien koji je dobio dosta promocije od strane DC-ja stvarajući utisak da ovo nije tek još jedan regularni miniserijal o Supermenu, sa velikim zanimanjem sam ga i pročitao i prilično u njemu uživao. Istorija će pokazati da li će ovo biti strip sa značajem koji su imali nekih prošli radovi fokusirani na velikog plavog heroja – poput Birthright, Death and Rebirth, Man of Steel ili, dakako All Star Superman – ali nema sumnje da se u American Alien može osetiti jaka ambicija o novom utemeljenju Supermena u osnovne vrednosti koje su ga obeležavale tokom poslednjih sedam decenija. Ove nedelje DC započinje Rebirth, novi ribut celog svog multiverzuma koji će, kako najavljuju prikazi prvog broja, ponovo uspostaviti „stari“ DC kontinuitet i poslednje četiri i po godine svesti na još jednu alternativnu prošlost, a American Alien bi mogao biti neka vrsta osveženja Supermenovog porekla i nijansiranog doterivanja njegovih etičkih i socijalnih prioriteta za naredni period.

 

No, na stranu njegov budući uticaj, American Alien je naprosto lep i emotivan strip o mladom Supermenu koji se fokusira na njegove početke, od postepene manifestacije moći u detinjstvu  pa do prvih velikih pobeda u ulozi superheroja i zaštitnika Zemlje. Scenarista ovog serijala bio je sin Johna Landisa, Max Landis, mladi i uspešni holivudski scenarista koji je superherojske teme do sada ispitivao iz uglavnom indi i alternativne perspektive (Chronicle, The Death and Return of Superman), ali se veoma autoritativno dokazao i u srcu mejnstrima kreirajući zabavnu i humanizmom prožetu „novu“ istoriju Supermena koja na smislene načine analizira i komentarišemnoge za njega klasične motive.

 

Landisov Supermen-za-milenijalse je posmatran u nekim prelomnim fazama svog razvoja kao (običnog) čoveka, vanzemaljca i heroja, sa fokusom na propitivanje identiteta, moći, odnosa ka užoj i široj zajednici i Landis demonstrira, za filmske i TV scenariste prilično uobičajenu zanatsku superiornost u vođenju pripovedanja i dijalozima a u svakoj od sedam epizoda suptilno menja ton i ugao gledanja tako da se u zbiru dobija koktel drame, humora, horora, klasične akcije kao dobro osmišljena serija polaroida koji utemeljuju Supermena u vrednostima i moralu po kome ga danas poznajemo.


Landis je uspešan utoliko što Supermena humanizuje, prikazujući ga kao osobu čija je moralna i intelektualna superiornost u zrelim godinama rezultat teško izvojevanih borbi iz mladosti gde se adolescentski, tinejdžerski i kasnije YA Klark Kent borio sa teškim identitetskim pitanjima i životnim prioritetima ne sasvim stranim njegovim čitaocima.

 

Ovo je pristup koji je smisleno dopunjen promenama crtača za svaku sledeću epizodu. DC se isprsio za neke od najboljih izvođača na ovom polju (Jae Lee, Francis Manapul, Jock) pa su Landisove promene u glasu i vešta poigravanja humorom i saspensom sjajno ispraćena promenama u crtežu. Ovo, naravno, kreira određenu distorziju kada se strip čita kao kolekcija, ali u ovom slučaju, pošto i inače imamo na meniju vremenski odvojene delove jednog života, to ima smisla.

 

Iako je ovo poveliki kreativni dobitak za DC – po internetu se ovaj strip regularno poredi sa Morrison/ Quietly remek-delom All Star Superman – on je istovremeno i simptom određene DC-jeve kreativne nemoći. Onoliko koliko se dobija time da je holivudski talenat uleteo u tuču i napisao odličan strip o tome kako je Supermen postao Supermen, toliko se i demonstrira da DC-jevi urednici i kreativni oficiri naprosto nemaju dovoljno poverenja u aktuelne orijentacije svojih stripova. Konkretnije, ovo je pravi primer kako se kreativni talenat kalibra jednog Landisa može namamiti da radi DC strip gotovo isključivo ako mu se da dopuštenje da se bavi novim prepričavanjem (već načelno poznatih) korena velikog i poznatog lika. Kontast ovome je vreme u kome su ljudi poput Kevina Smita, Boba Gejla ili Breda Melcera pisali Green Arrow, Justice League, Daredevila ili Spider-mana u njihovim tekućim serijalima i bili inspirisani time da imaju na raspolaganju zrele heroje u kasnijim životnim fazama koje dalje mogu terati na nove strane, a ono kao da je nepovratno iza nas.

Možda je to i neizbežno, uzevši u obzir koliko DC sada često ide na fundamentalne promene i ributovanja svojih stripova (pa i Marvel sa svojim promenama likova i dovođenjem novih osoba u stare kostime) no to je i dalje interesantan signal kako – bez obzira na globalnu popularnost superherojskih filmova i interesovanje imena izvan zajednice strip-scenarista da rade stripove – do „pravog“ krosovera u mejnstrim zapravo teško može doći uzevši u obzir nestabilnu i večno promenljivu prirodu stripova sklonih čestim i radikalnim promenama kontinuiteta. Ovo je donekle prirodna nepomirljivost između hardcore gikova kojima je važan kanonski kontinuitet i žele da čitaju stripove koji u obzir uzimaju istorije od po pet, šest i sedam decenija publikovanja, i „kežual“ čitalaca koji znaju samo osnovne motive i rado će čitati strip koji se njima bavi ali nemaju vremena i snage da ulaze u komplikovane istorije i kanone. Landisov strip je napisan sa dubinom i elegancijom koje će ovi prvi svakako ceniti, a sa pažnjom da se ovim drugima pruži lako shvatljiva mapa ulaska u Supermenovu dušu i kao takav je odlično štivo, samo ne verujem da će išta promeniti.

Film: X-Men: Apocalypse

Posted in film, Stripovi with tags , , , , , on 23 maja, 2016 by mehmetkrljic

Za potrebe ovog osvrta možda je potrebno da uspostavimo neke polazne iskaze koji će uokviriti ono što pričam. Dakle, kako sam možda već i hintovao, meni je X-Men: First Class za sada najuspešniji (u umetničkom smislu) X-men film. Ljudi pljuju po Ratnerovom The Last Stand kao da je to film koji je divljački izvukao prva dva Singerova filma iz kafane i prebio ih na ulici željeznom šipkom, ali fakat je da su Singerovi originalni filmovi tako jako slavljeni jer je to bilo prvi put da se Superheroji na filmu obrađuju „ozbiljno“ (ili je barem bilo deo prvog talasa filmova koji su to radili). Naravno, ovo nije baš fer prema Bartonu i njegovim Betmenima ali verujem da je kempi dimenzija njegovih filmova loše „starila“ u očima velikog dela publike i da je naprosto trostruki udar od strane X-Men, Raimijevog Spajdermena i Nolanovog Betmena porodio savremeni superherojski film u kome se dramske postavke rade „stvarno“ a kostimi i tuče su samo lepi bonus.

 

No, u takvom okruženju Singer – koji nam je svima osvojio srca Usual Suspectsom – je napravio dva prilično neujednačena filma koji su pokušavali da spoje tu dramu i akciju ali je drama malo škripuckala zahvaljujući velikom broju likova (problem koji, uostalom ima i strip) a akcija je bila relativno pešadijska i daleko od stvari koje smo gledali u Spajdermenu ili, kasnije, u filmovima braće Ruso.

 

Kako god, Ratner je serijal sahranio gurajući Singerovu gotsku postavku daleko preko granice kempa i tek je Vonova ekonomična režija First Class pokazala kako se može uhvatiti mladalačka energija tradicionalno vezana za klasični X-men i kreirati priča u kojoj sukob deluje kao da nastaje prirodno i prirodno se razvija sve do operetskog, uzbudljivog finala. First Class je, ključno, imao ono što Singerovi filmovi nisu imali a to su ozbiljni razvoji likova od tačke A do tačke B i drama koju to prati. Prva dva X-men su imala plemenitu ideju da uzmu već formirane heroje, zlikovce i timove i prikažu ih na nekoj istorijski srednjoj tački njihovog večnog sukoba, što je suprotno od začetka praktično svih drugih superherojskih serijala na filmu koji insistiraju na origin storyju i svemu po redu, da bi taj prelazak na političku borbu između frakcija metaljudske zajednice obično bio rezervisan za kasnije nastavke (treći Spider-man, Batman vs. Superman, treći Kapetan Amerika itd.), dakle ovo je bila lepa i napredna ideja ali je tim filmovima delom nedostajala (ne sasvim, naravno) ta ideja o likovima koji se istinski i nepovratno menjaju u situacijama koje zahtevaju da se promeniš ili nestaneš. Hintovana romansa između Wolverina i Jean Grey i njeno subsekventno žrtvovanje je, uslovno rečeno, bio pokušaj takvog momenta ali, naravno, Wolverine nije suštinski promenjen a ona je ubijena što je lako i relativno lenjo rešenje. Dakle, moj argument je da je Singer svakako uradio dobar pionirski posao (paralelno sa Nolanom i Raimijem) ali da su njegovi originalni filmovi daleko od onog što bih ja lično nazvao vrhuncima superherojskog žanra. I čini mi se da je sa Superman Returns Singer pokazao da razmišlja o ovome ali da mu još uvek nedostaje jasnoća vizije kako da to i postigne.

 

Po (neočekivanom) uspehu First Class, Singerov povratak u serijal je obeležen novom čistotom pristupa. Naravno, iz logističkih razloga i, verovatno, sujeverja, Days of Future past je od First Class preuzeo i ideju da mora da bude period piece jer je to u First Class bilo jako hvaljeno, a sada i Apocalypse preuzima istu ideju.

 

I ovo je jasno i opravdano sa te logističke strane jer omogućava korišćenje glumaca poput Makavoja i Fasbindera (Lorensove, Holta) koji su pružili daleko upečatljivije uloge u First Class nego prethodnici im kod Singera ili Ratnera i pod Vonovim vođstvom kreirali memorabilne, strastvene likove koji su nam po prvi put stvarno prodali ideju o rasnom identitetu i ne/nasilnoj borbi za autonomiju. Međutim, sa druge strane, period piece pristup koji je imitiran u Days of Future Past i sada potpuno automatski fotokopiran u Apocalypse naprosto u ova dva Singerova filma nije rezonirao istom snagom kao što je bilo kod Vona.

 

Moj je argument da je on ponajslabije iskorišćen u Apocalypse. U Days of Future Past postoji određena rezonanca između ideje o prevratničkim istorijskim momentima u završnici vijetnamskog rata i ulasku zapadne civilizacije u dekadentne sedamdesete, sa odnosom te civilizacije prema manjinskoj rasi koja teoretski predstavlja i pretnju uspostavljenom društvenom poretku, ali ona nema suštinsku snagu na koju se Von priključio kombinovanjem kubanske raketne krize sa buđenjem političkih ambicija kod određenog društvenog sloja unutar mutantske manjinske zajednice. First Class je u tom smislu od Days of Future Past i politički i socijalno zreliji i osvešćeniji film sa smelijim rezom u tkivo manjinske politike i samoodređenja. Na svojoj strani Days of Future Past je imao interesantan zaplet sa putovanjem kroz vreme i tenziju na relaciji Mystique-Magneto.

 

Apocalypse gubi na oba ova fronta. On je u osamdesete smešten samo iz logističkih razloga – duh vremena se niti primećuje niti je bitan za radnju filma. To je s jedne strane i normalno jer ovo je proverbijalni treći film u (ributovanom) serijalu, dakle, poput Spajdermena 3 i Civil War bavi se prevashodno sukobom unutar metaljudske zajednice i mada Apocalypse makar ima želju da vlada svetom, civili su svedeni samo na publiku i X-Men se opsesivno bave samo mutantima i samima sobom. Sa druge strane, puka logistička racionalizacija o korišćenju istih glumaca je razumljiva ali je i ovde arbitrarno izabrano da se novi film događa deset godina posle prethodnog. Ni jedan glumac ne izgleda deceniju starije (osim, eh, Wolverinea) i dok se ovo kod Mystique može legitimno prihvatiti, mnogo je teže svariti ideju da Magneto i Xavier u ovom filmu imaju po pedesetak godina a da su u prošlom imali po četrdeset.

 

No, to su sitnice i komentarišem ih samo jer sam zloban, pokvaren čovek. Ono što je daleko problematičnije u ovom filmu je što je gotovo potpuno lišen političkih i socijalnih dimenzija prethodnih X-Men filmova i što samo slepo kopira elemente i motive koje je Von uveo u First Class a da to ovde nema nikakvog značaja za priču. Cela hladnoratovska dimenzija ovog filma je potpuno kozmetička, Regan je tu samo za ukras, nuklearna pretnja osiguranim uzajamnim uništenjem apsurdno neiskorišćena, a predstavljanje država iza gvozedne zavese neubedljivo i, u slučaju istočnog Berlina bizarno kempi (mada je Kaliban ispao mnogo kulji nego u stripu, to je okej).

 

To na stranu, meni je X-Men Apocalypse veoma prijao kao jedna sasvim starinska superherojska priča zapravo bliža originalnim Lijevim X-men radovima nego Age of Apocalypse eri X-Men stripova. Ja sam se zapravo nadao da će Age of Apocalypse ozbiljnije biti iskorišćeno kao predložak jer mi je delovalo da je vreme da filmski X-men serijal ispita te motive socijalne i političke evolucije na čijem čelu je mutant koji sebe ne doživljava kao ugroženu manjinu niti kao komplacentnog izuzetnog pojedinca okruženog masom koju mora da pazi da ne uplaši, no Kinberg i Singer su se držali sasvim podalje od toga – valjda taj neki jevrejski nagon očuvanja 😆 – i u ovom filmu sam Apocalypse je potpuno staromodni negativac koji ima skoro neograničenu moć, ne doživljava se delom ikakve zajednice i nema drugu ambiciju do da bude apsolutni vladar planete.

 

Njegova se motivacija u tom smislu ne može braniti ni sa jedne razumne strane jer on nema ikakav „objektivan“ kriterijum u svojoj političkoj ideologiji, njega jedino interesuje moć i njena promidžba a da istovremeno on sam definiše šta ta moć jeste. Dakle, Apocalypse je ultimativni zatočnik represije, grubog socijalnog darvinizma i ur-fašistički lider koji svojim rukama ubija sledbenike koji padnu ispod kriterijuma moćnosti koji on definiše, ili civile koji ga na trenutak iznerviraju, jednom rečju idealan negativac za strip ili film za decu koja se uče moralu u grubim, jednostavnim kategorijama. No, za filmski serijal (naslonjen na stripski serijal) koji se ipak do sada odlikovao ideološkim nijansiranjem i debatom o tome gde leži „ispravna“ etika, bilo iz manjinske pozicije, bilo iz pozicije prevalentne moći, Apocalypse je očigledan korak natrag i (nedovoljno) prisustvo Magneta u još jednom izvrsnom izvođenju Majkla Fasbindera samo podcrtava ovu problematiku.

 

Hoću da kažem sledeće: ovaj serijal već ima iznijansiranog, harizmatičnog negativca čiji smo mučenički karakterni luk ispratili u First Class i dalje – manje smelo i suptilno ali još uvek solidno – u Days of Future Past. Taj je lik u nekoj verziji ovog scenarija i dalje u centru radnje i njegov put od penzionisanog integracioniste, preko zilota konačnog rasnog rešenja pa do pokajnika koji prepoznaje intrinzičnu vrednost porodice u odnosu na apstraktnu vrednost rase je trebalo da bude prava priča u X-Men: Apocalypse. Nažalost, to se nije desilo i mada imamo tu priču, razbijenu na fragmente, ona je spakovana između krupnih blokova pričanja o apsurdno karikiranom negativcu koji ima sasvim ekstreman ideološki stav (uostalom potpuno nemoguć za odbranu jer Apocalypse uopšte ne prepoznaje istorijsku konstantu da svaki apsolutni vladar moć crpi iz većinske zajednice prosečnih i slabih, ne iz elite najjačih) (ali, u njegovu odbranu, jeste pet hiljada godina ležo pod kamenjem) i koji troši pogolemu minutažu filma na okupljanje tima koji ne služi apsolutno ničemu.

 

Zapravo, da je ovaj film uveo Apocalypsea a onda se usredsredio na njegov i Magnetov odnos, da je uloženo vreme da se pokaže kako moć vrši korupciju u osobi koja je i ranije imala fantazije o apsolutnoj moći ali je sazrevala unutar integracionističke zajednice i, uostalom skoro deceniju provela u braku sa „normalkom“, da je Singer usredsredio napore da naslika portret čoveka koji ponovo u sebi pronalazi sociopatu koji prepoznaje da je briga o zaštiti i promidžbi rase služila samo kao gorivo za ego i da na kraju dana samo želi da vidi celu planetu pod svojim stopalima, to bi bio bolji film od ovoga.

 

No, to nije moglo da bude pa Apocalypse mora uredno da okuplja oko sebe tim koji, ponoviću, ne služi ni za šta sem da možda proda po koji action figure i to se u filmu jako oseća. Angel je kriminalno protraćen, pogotovo posle sjajnog načina na koji ga uvode u priču, Storm je samo za nijansu bolje prošla jer ima priliku makar da promeni ideološku poziciju. Psylocke je… ja sam imao loš osećaj još dok sam gledao trejlere, taj tryhard stav koji je emanirao iz Olvije Mun u promo fotografijama mi je sugerisao da Singer i Kinberg nemaju pojma šta bi s njom započeli i da je tu samo da nrdovi imaju na šta da drkaju i, avaj, sve se to ispunilo. Psylocke je ne samo nepotrebna u filmu – ništa što ona uradi nema nikakvog uticaja na radnju – nego su autori i uspeli da je pretvore u puki wank fodder. Ja, koji apsolutno nemam problem sa erotizovanim ženskim kostimima u superherojskom stripu onda kada to kontekst omogućava, sam se krstio videvši da su drugi ženski likovi dobili koliko-toliko praktične borbene komplete da ih nose u akciju a da su za Betsi kostimografi napravili kopiju njenog klasičnog ljubičastog trikoa koji bi bio primereniji striptizeti nego nindža-ratnici, pa još sa sve štiklama, plus da Olivija Mun u njemu izgleda kao kosplejerka kojoj je sad malo neprijatno jer ni Mystique ne nosi svoj kostim haremske igračice, niti Storm fura stileto štiklu i sisu na izvolte. Psylocke je u filmu, dakle, potpuni promašaj, nema ni trunku stava koji Betsi Bredok ima u stripovima i, a tu sam skoro zaplakao od frustracije propuštenom šansom, kada na kraju filma, usred presudne psioničke borbe u Apocalypseovom umu scenario praktično vapi da Psylocke promeni stranu i upotrebi svoju telepatsku moć (koju u filmu ne pominju), i time doda svom liku nekakvu dubinu i nijansu, nje nema nigde. Šteta.

 

No, dakle, problematičnost zapleta je u mnogome na tome da je negativac apsurdno prenaglašeno zao, da je nijansirani antiheroj/ potencijalno iskupivi negativac potisnut u drugi plan, da je kast opterećen likovima koji nemaju funkciju i fali im i karakterizacija, ali Singer čini i gori prekršaj i, valjda da bi dobio na vremenu jer nakon što Apocalypse obznani plan da vlada svetom tu više i nema mnogo preokreta i peripetija, poseže za hladnoratovskim mitemama i iz nekog potpuno neobjašnjivog razloga kreira scenu u kojoj se planeta Zemlja lišava nuklearnog arsenala na način koji ajde što verovatno nije baš ni sasvim naučan (imaju li sve te rakete orbitalne mogućnosti?) ali koji u daljem toku filma nema nikakvog odjeka. Niti vidimo kako to neposredno utiče na reakciju većinske rase na Zemlji (jer reakcije i nema – Apocalypse sa svojom ekipom u Kairu radi šta hoće bez ikakvog uplitanja vlasti ili vučića u njegove planove što je problem svoje vrste) niti postoji ikakav hint da ovo menja odnose moći između država na planeti i da je uklanjanjekapaciteta nuklearnog odvraćanja stvar koja će imati istorijske posledice i da će ovo obeležiti kratkotrajno prisustvo Apocalypsea među Srbima (i drugim svetskim nacijama).

 

Film, pak, prilično blista u prikazivanju Xavierove škole, energije mladih mutanata, suptilnih razlika između mutantskih generacija… Kreiranje odnosa između Jean Grey i Cyclopsa je prilično prirodno i spontano, Henryjev blago pokroviteljski odnos prema mladima je lepo odrađen, Havok ima malu minutažu ali je pažljivo odmeren, Quicksilver, naravno, krade šou (ali i ovde vredi ukazati da Singer samo kopira scenu koju su svi upamtili iz prethodnog filma i, mada to radi izvrsno, jasno je da je ovo sada manirizam a ne „prava“ kreacija) mada je šteta što nije iskorišćeniji njegov odnos sa Magnetom… Zapravo, gledajući film imao sam utisak da je od ovoga mogla da se napravi odlična TV serija u kojoj bi život na kampusu bio razvijen i analiziran mnogo više od onog za šta se imalo vremena (Jubilee, recimo, ne izgovara ni jednu reč i time je svedena na simboličko pojavljivanje etničke manjine, da se ispoštuje kvota), u kojoj bi ceo podzaplet sa horsmenima Apokalipse bio izbrisan za račun daleko šire i dublje analize lika Magnetoa i njegovog puta od čoveka koji je pronašao smisao u malim stvarima u životu do korumpiranog revolucionara i natrag do pokajnika a u kome bi sam Apocalypse imao mnogo manje teatralnu i suptilniju ulogu nekoga ko provajduje opcije, radije nego da sam pokušava da grubom silom svet ugodi po svom liku. Ali to bi bilo tako da je film kao Netflix seriju pravila Melisa Rozenberg. One can dream…

 

Ovako kako je, malo sam i zažalio što Fasbinder koji se baš trudi oko glume u filmu mora da je pakuje u par memorabilnih trenutaka (koji jesu memorabilni i zbog odličnog rada kamere i montaže ali i zbog njegove glume) i da ima grube prelaze u karakterizaciji, a koji su i pokretani opet grubim i eksploatativnim scenama klasičnog trpanja žena u frižidere zarad provajdovanja motivacije muškom liku. Ovo mi je istovremeno i malo nečasno od strane Kinberga i Singera jer kao da su bili besni što neJevrejin Von u svom filmu ima uspešno kreiranu motivaciju za jevrejskog protagonistu pa su sada rešili da nju overrajtuju novom traumom jer ona stara valjda nije dovoljno sveža itd.

 

Kako god, iako sam se ovde usredsredio uglavnom na kritikovanje onog što vidim kao nedostatke filma, meni je X-Men: Apocalypse bio prijatan i rado ću ga gledati kada mi naleti. Negativac jeste suviše uprošćen i finale filma nema socio-političku komponentnu koju je i Days of Future Past sačuvao, ali je dinamika između Xavierovih mutanata dobra, čak je i besmisleni Wolverinov kameo lep i zabavan (i vrlo verno snimljen stripu Berija Smita), postoji ta X-men energija jedinstvena za tinejdžere koji su opterećeni moćima koje ne razumeju i istovremeno prepoznaju sebe kao društvene otpadnike iako su vaspitani da budu korisni članovi zajednice, glumci su, uz par izuzetaka (pored Olivije Mun koja zaista ne zna šta bi sa sobom započela, čini mi se da i Sofi Tarner još traži način da kreira svoju Jean Grey) izuzetno dobri i energični i nose film čak i kada ga scenario pusti da padne. Makavoj, na primer, je meni sjajan Charles Xavier jer je nekako istovremeno i odlično pogodio uzdržanost i pritvornost karakterističnu za Profesora Iksa sa jedne strane ali i nepatvorenu strast i detinju veru koja ga nikada nije napustila sa druge. Fasbinderu da se digne spomenik, a Ajzak je, mislim, uradio šta je mogao sa jednodimenzionalnim action-figure negativcem koga je dobio na raspolaganje, kao i Ben Hardi i Aleksandra Šip (Angel i Storm) ali i simpatični  Kodi Smit-Mekfi u ulozi veoma ubedljivog mladog Nightcrawlera.

 

Sve u svemu X-men: Apocalypse je siguran znak dekadencije prema kojoj ovaj serijal bez greške stupa. Ovo je film o unutarnjem sukobu između mutanata iako imitira širi sociopolitički kontekst uspelijeg prethodnika, ali samo simbolično i bez truda da se to i stvarno uradi, i mada to nije negativno samo po sebi, on propušta da zanimljive likove tretira sa dovoljno poštovanja (tj. screen timea) a previše vremena posvećuje karikaturama koje čak nisu ni bitne za radnju. No, i kao takav, on ne pati od problema sa tempom, ima energiju, snimljen je veoma lepo i ima par antologijskih akcionih scena, što je meni dovoljno da ga pamtim po dobru. Nakon Deadpoola koji je uveo prevratničko razmišljanje (ne samo) u Fox, veoma me zanima na šta će ličiti budući X-filmovi, čak manje centralni serijal, a više stvari poput New Mutants ili X-Force.

 

Toliko.

Film: Chappie

Posted in film with tags , , , , on 8 maja, 2016 by mehmetkrljic

Pogledao sam na HBOu Blomkampov CHAPPIE i prijatno proveo sat i četrdeset minuta. Ovaj film nema pank oštrinu District 9 iako – možda paradoksalno – koristi stvarne subkulturne pop ikone štroke koje igraju same sebe u svojim izmaštanim identitetima. CHAPPIE je najviše kao nekakva basna u kojoj klišeizirane postavke likova i ekspozitorni dijalozi ne treba da se tretiraju kao stvarno tkivo narativa već samo dug žanru a pravi kreativni rad je u onome kako ih autor povezuje i koliko energije ubacuje u priču za koju publika već zna kako će ići. U tom smislu CHAPPIE je uspešan film jer je veoma energičan i vibrantan na vizuelnom planu. No, naravno da razumem da ZEF verzija Short Circuit sa parodijom na Robokapa – a koja u sumi daje farsičnog Pinokija – nije baš po ukusu publike/ kritike koja načelno danas ne zna šta da radi sa farsama i kako da se postavi. Fakat je da smo navikli da su superherojski filmovi danas „ozbiljni“ narativi i da je teško otkočiti se iz garda i gledati film koji nema problem sa time da od početka do kraja bude bablgam ’80s B akcijaš (videti samo neonske boje oružja koje Die Antwoord koriste) koji ispod slojeva parodije i farse dotiče i transhumanističke teze kojima se ne bavi preterano duboko na nivou teksta ali u podtekstu – i u kontekstu Blomkampovog kontinuriranog interesovanja za klasni rat – ima tu itekako mesa. Zapravo transhumanistički elementi filma su takođe izrazito ’80s samo se njihove teze najpre mogu naći u cyberpunk radovima Williama Gibsona (pa ponešto i u Blade Runneru) gde samosvesne AI razvijaju estetske aspiracije a klasno i socijalno deprivirane individue ne samo da zločin vide kao jedini način da prežive već i često moraju da u to udenu apropriranje visoke korporacijske (i vojne) tehnologije koja ima sasvim druge namene.

Opet, CHAPPIE samo protrči kroz te teze, ne baveći se mnogo ičim ali je to film dobrog tempa i konzistentnog tona. Najslabiji element je, nažalost lik Deva Patela koji naprosto nije dovoljno ni zanimljiv ni motivisan da radi to što radi. Uzevši u obzir da njegov lik ima demijuršku rolu, da je on taj koji kreira život ni iz čega i da je Đepeto u Pinokiju imao daleko dublju psihološku obradu (a Pinokio je napisan kao oštra društvena kritika i mračna satira, ne zaboravimo to), Patelov Deon Wilson je tek puki mekgafin koji služi da potera radnju. Dok se kod Die Antwoord sasvim lepo prihvata da su u pitanju karikature low-class gikova (Nisu li prve reči u Enter the Ninja „My life is like a video game“?) i oni oboje odlično glume te hipertrofirane wannabe gangstere iz paviljona J-burga, Patel nije dovoljno izdefinisan kao samotni boy-genius koji postaje bogotac itd. Koplijev VO za Chappieja je korektan i zabavan a film blista na nivou akcije, telesnosti, kolora i dinamike.

Film: Captain America: Civil War

Posted in film, Stripovi with tags , , on 8 maja, 2016 by mehmetkrljic

Meni se Captain America: Civil War dopao. Daleko od toga da je ovo najbolje što se sa superherojštinom može uraditi ali jeste iskorak u odnosu na dosadašnje Marvel formule i mada tu ima momenata koji ne arde, ne mogu da kažem da centralni zaplet, konflikt koji on proizvodi i razrešenje nisu časni i progresivni. Iako je istina da junaci povremeno imaju nedopustivo slabe motivacije za ono što rade i još goru kontrolu impulsa – dakle, kao da čitamo strip iz sedamdesetih – centralni tragički motivi su urađeni pošteno, rečene i urađene stvari deluju kao da imaju težinu i pretpostavljam da će dobar deo prvog Infinity War da ode na prikazivanje kako junaci prevazilaze podele koji su ih… er… podelile.

S druge strane, određena infantilnost kod heroja u Civil War je sasvim u skladu sa onim što je i Snyder prikazao u Dawn of Justice – nerazrešeni konflikti iz detinjstva, edipovski kompleksi itd. a što se opet dosta prirodno uklapa u glavnu tezu filma o tome da sila mora da odgovara nekakvoj regulaciji i da sila bez kontrole, čak i kada ima najplemenitije namere, proizvodi konflikte koji ne bi postojali da nema te sile.

Film ima previše likova, Vision i War Machine su čist balast a negativac je čak i malo bledunjaviji od Marvelovog uobičajenog proseka, ali on na kraju makar ima relativno jasan i čist motiv za to što radi i to se dobro uklapa u ono što rade junaci jedni drugima u finalu. teme prijateljstva, lojalnosti i osećaja dužnosti koji prevazilazi prosto poštovanje protokola i pravila su uredno čekirane i mada nisu i razrađene, fil se njima ipak pozabavi.

U mnogim elementima film zapravo znatno elegantnije od svog deceniju starog strip-predloška tretira ideju rascepa među herojima jer ih pokazuje kao ljude koji nisu lišeni ega i koji, na kraju dana, prioritizuju pobedu u sukobu nad bezbednošću civila. Millar & co. su imali ogromne ambicije sa originalnim CW koji je u velikoj meri bio komentar na Bušov war on terror, Gitmo Bay itd. Ovaj film ni slučajno ne ide tako dalek i zadovoljava se najosnovnijim ukazivanjem na travu koja strada kada se slonovi biju, ali je u tome prilično zaokružen i uspešan. Dakle, nema mnogo pametne dijaloge, ali su uglavnom dovoljno funkcionalni da prenesu jednostavne poruke koje se žele preneti: sila + ego su uvek loša stvar, čak i kada je taj ego zbilja vanserijski; osveta i pravda su dve razlićčite stvari; sila uvek mora da bude u slubi zajednice a ne njena avangarda itd.

Naravno, mnogo pomažu izvanredne akcione scene koje imaju i dovoljno shaky cam momenata da ih ispoštuje DTV massive, ali i dovoljno CGI spektakla da prosečnom deteti malo stane čuka. Scena na aerodromu je impresivna iako naravno da nije potpuno u svakom trenutku jasno ko je gde i ko koga udara i zašto Scarlet Witch jednostavno svima ne uradi ono što je uradila Visionu par scena ranije.

Dakako, Spajdermen je ovde ubačen kao kameo ali za razliku od Snyderovih trejlera-u-filmu, ima ipak svoju funkciju i kakav-takav dramski sadržaj (Stark koji pati za roditeljima kao surogat roditelj za dečaka koji nema ni oca a više ni strica).

Ovaj film jeste natrpan likovima i radnja je mogla da bude i svedenija ali je dovoljno lak za praćenje čak i pored ubačenog Black Panthera kao divlje karte. Braća Ruso su me prijatno iznenadila tom čitljivošću radnje koja se dešava po čitavom svetu i sa previše likova tako da iako film nije dramaturški elegantan, njegovo finale ima svečanu težinu i dostojanstvo. To je okej.