Film: Chappie

Pogledao sam na HBOu Blomkampov CHAPPIE i prijatno proveo sat i četrdeset minuta. Ovaj film nema pank oštrinu District 9 iako – možda paradoksalno – koristi stvarne subkulturne pop ikone štroke koje igraju same sebe u svojim izmaštanim identitetima. CHAPPIE je najviše kao nekakva basna u kojoj klišeizirane postavke likova i ekspozitorni dijalozi ne treba da se tretiraju kao stvarno tkivo narativa već samo dug žanru a pravi kreativni rad je u onome kako ih autor povezuje i koliko energije ubacuje u priču za koju publika već zna kako će ići. U tom smislu CHAPPIE je uspešan film jer je veoma energičan i vibrantan na vizuelnom planu. No, naravno da razumem da ZEF verzija Short Circuit sa parodijom na Robokapa – a koja u sumi daje farsičnog Pinokija – nije baš po ukusu publike/ kritike koja načelno danas ne zna šta da radi sa farsama i kako da se postavi. Fakat je da smo navikli da su superherojski filmovi danas „ozbiljni“ narativi i da je teško otkočiti se iz garda i gledati film koji nema problem sa time da od početka do kraja bude bablgam ’80s B akcijaš (videti samo neonske boje oružja koje Die Antwoord koriste) koji ispod slojeva parodije i farse dotiče i transhumanističke teze kojima se ne bavi preterano duboko na nivou teksta ali u podtekstu – i u kontekstu Blomkampovog kontinuriranog interesovanja za klasni rat – ima tu itekako mesa. Zapravo transhumanistički elementi filma su takođe izrazito ’80s samo se njihove teze najpre mogu naći u cyberpunk radovima Williama Gibsona (pa ponešto i u Blade Runneru) gde samosvesne AI razvijaju estetske aspiracije a klasno i socijalno deprivirane individue ne samo da zločin vide kao jedini način da prežive već i često moraju da u to udenu apropriranje visoke korporacijske (i vojne) tehnologije koja ima sasvim druge namene.

Opet, CHAPPIE samo protrči kroz te teze, ne baveći se mnogo ičim ali je to film dobrog tempa i konzistentnog tona. Najslabiji element je, nažalost lik Deva Patela koji naprosto nije dovoljno ni zanimljiv ni motivisan da radi to što radi. Uzevši u obzir da njegov lik ima demijuršku rolu, da je on taj koji kreira život ni iz čega i da je Đepeto u Pinokiju imao daleko dublju psihološku obradu (a Pinokio je napisan kao oštra društvena kritika i mračna satira, ne zaboravimo to), Patelov Deon Wilson je tek puki mekgafin koji služi da potera radnju. Dok se kod Die Antwoord sasvim lepo prihvata da su u pitanju karikature low-class gikova (Nisu li prve reči u Enter the Ninja „My life is like a video game“?) i oni oboje odlično glume te hipertrofirane wannabe gangstere iz paviljona J-burga, Patel nije dovoljno izdefinisan kao samotni boy-genius koji postaje bogotac itd. Koplijev VO za Chappieja je korektan i zabavan a film blista na nivou akcije, telesnosti, kolora i dinamike.

Film: Captain America: Civil War

Meni se Captain America: Civil War dopao. Daleko od toga da je ovo najbolje što se sa superherojštinom može uraditi ali jeste iskorak u odnosu na dosadašnje Marvel formule i mada tu ima momenata koji ne arde, ne mogu da kažem da centralni zaplet, konflikt koji on proizvodi i razrešenje nisu časni i progresivni. Iako je istina da junaci povremeno imaju nedopustivo slabe motivacije za ono što rade i još goru kontrolu impulsa – dakle, kao da čitamo strip iz sedamdesetih – centralni tragički motivi su urađeni pošteno, rečene i urađene stvari deluju kao da imaju težinu i pretpostavljam da će dobar deo prvog Infinity War da ode na prikazivanje kako junaci prevazilaze podele koji su ih… er… podelile.

S druge strane, određena infantilnost kod heroja u Civil War je sasvim u skladu sa onim što je i Snyder prikazao u Dawn of Justice – nerazrešeni konflikti iz detinjstva, edipovski kompleksi itd. a što se opet dosta prirodno uklapa u glavnu tezu filma o tome da sila mora da odgovara nekakvoj regulaciji i da sila bez kontrole, čak i kada ima najplemenitije namere, proizvodi konflikte koji ne bi postojali da nema te sile.

Film ima previše likova, Vision i War Machine su čist balast a negativac je čak i malo bledunjaviji od Marvelovog uobičajenog proseka, ali on na kraju makar ima relativno jasan i čist motiv za to što radi i to se dobro uklapa u ono što rade junaci jedni drugima u finalu. teme prijateljstva, lojalnosti i osećaja dužnosti koji prevazilazi prosto poštovanje protokola i pravila su uredno čekirane i mada nisu i razrađene, fil se njima ipak pozabavi.

U mnogim elementima film zapravo znatno elegantnije od svog deceniju starog strip-predloška tretira ideju rascepa među herojima jer ih pokazuje kao ljude koji nisu lišeni ega i koji, na kraju dana, prioritizuju pobedu u sukobu nad bezbednošću civila. Millar & co. su imali ogromne ambicije sa originalnim CW koji je u velikoj meri bio komentar na Bušov war on terror, Gitmo Bay itd. Ovaj film ni slučajno ne ide tako dalek i zadovoljava se najosnovnijim ukazivanjem na travu koja strada kada se slonovi biju, ali je u tome prilično zaokružen i uspešan. Dakle, nema mnogo pametne dijaloge, ali su uglavnom dovoljno funkcionalni da prenesu jednostavne poruke koje se žele preneti: sila + ego su uvek loša stvar, čak i kada je taj ego zbilja vanserijski; osveta i pravda su dve razlićčite stvari; sila uvek mora da bude u slubi zajednice a ne njena avangarda itd.

Naravno, mnogo pomažu izvanredne akcione scene koje imaju i dovoljno shaky cam momenata da ih ispoštuje DTV massive, ali i dovoljno CGI spektakla da prosečnom deteti malo stane čuka. Scena na aerodromu je impresivna iako naravno da nije potpuno u svakom trenutku jasno ko je gde i ko koga udara i zašto Scarlet Witch jednostavno svima ne uradi ono što je uradila Visionu par scena ranije.

Dakako, Spajdermen je ovde ubačen kao kameo ali za razliku od Snyderovih trejlera-u-filmu, ima ipak svoju funkciju i kakav-takav dramski sadržaj (Stark koji pati za roditeljima kao surogat roditelj za dečaka koji nema ni oca a više ni strica).

Ovaj film jeste natrpan likovima i radnja je mogla da bude i svedenija ali je dovoljno lak za praćenje čak i pored ubačenog Black Panthera kao divlje karte. Braća Ruso su me prijatno iznenadila tom čitljivošću radnje koja se dešava po čitavom svetu i sa previše likova tako da iako film nije dramaturški elegantan, njegovo finale ima svečanu težinu i dostojanstvo. To je okej.