Film: Chappie

Pogledao sam na HBOu Blomkampov CHAPPIE i prijatno proveo sat i četrdeset minuta. Ovaj film nema pank oštrinu District 9 iako – možda paradoksalno – koristi stvarne subkulturne pop ikone štroke koje igraju same sebe u svojim izmaštanim identitetima. CHAPPIE je najviše kao nekakva basna u kojoj klišeizirane postavke likova i ekspozitorni dijalozi ne treba da se tretiraju kao stvarno tkivo narativa već samo dug žanru a pravi kreativni rad je u onome kako ih autor povezuje i koliko energije ubacuje u priču za koju publika već zna kako će ići. U tom smislu CHAPPIE je uspešan film jer je veoma energičan i vibrantan na vizuelnom planu. No, naravno da razumem da ZEF verzija Short Circuit sa parodijom na Robokapa – a koja u sumi daje farsičnog Pinokija – nije baš po ukusu publike/ kritike koja načelno danas ne zna šta da radi sa farsama i kako da se postavi. Fakat je da smo navikli da su superherojski filmovi danas „ozbiljni“ narativi i da je teško otkočiti se iz garda i gledati film koji nema problem sa time da od početka do kraja bude bablgam ’80s B akcijaš (videti samo neonske boje oružja koje Die Antwoord koriste) koji ispod slojeva parodije i farse dotiče i transhumanističke teze kojima se ne bavi preterano duboko na nivou teksta ali u podtekstu – i u kontekstu Blomkampovog kontinuriranog interesovanja za klasni rat – ima tu itekako mesa. Zapravo transhumanistički elementi filma su takođe izrazito ’80s samo se njihove teze najpre mogu naći u cyberpunk radovima Williama Gibsona (pa ponešto i u Blade Runneru) gde samosvesne AI razvijaju estetske aspiracije a klasno i socijalno deprivirane individue ne samo da zločin vide kao jedini način da prežive već i često moraju da u to udenu apropriranje visoke korporacijske (i vojne) tehnologije koja ima sasvim druge namene.

Opet, CHAPPIE samo protrči kroz te teze, ne baveći se mnogo ičim ali je to film dobrog tempa i konzistentnog tona. Najslabiji element je, nažalost lik Deva Patela koji naprosto nije dovoljno ni zanimljiv ni motivisan da radi to što radi. Uzevši u obzir da njegov lik ima demijuršku rolu, da je on taj koji kreira život ni iz čega i da je Đepeto u Pinokiju imao daleko dublju psihološku obradu (a Pinokio je napisan kao oštra društvena kritika i mračna satira, ne zaboravimo to), Patelov Deon Wilson je tek puki mekgafin koji služi da potera radnju. Dok se kod Die Antwoord sasvim lepo prihvata da su u pitanju karikature low-class gikova (Nisu li prve reči u Enter the Ninja „My life is like a video game“?) i oni oboje odlično glume te hipertrofirane wannabe gangstere iz paviljona J-burga, Patel nije dovoljno izdefinisan kao samotni boy-genius koji postaje bogotac itd. Koplijev VO za Chappieja je korektan i zabavan a film blista na nivou akcije, telesnosti, kolora i dinamike.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s