Film: X-Men: Apocalypse

Za potrebe ovog osvrta možda je potrebno da uspostavimo neke polazne iskaze koji će uokviriti ono što pričam. Dakle, kako sam možda već i hintovao, meni je X-Men: First Class za sada najuspešniji (u umetničkom smislu) X-men film. Ljudi pljuju po Ratnerovom The Last Stand kao da je to film koji je divljački izvukao prva dva Singerova filma iz kafane i prebio ih na ulici željeznom šipkom, ali fakat je da su Singerovi originalni filmovi tako jako slavljeni jer je to bilo prvi put da se Superheroji na filmu obrađuju „ozbiljno“ (ili je barem bilo deo prvog talasa filmova koji su to radili). Naravno, ovo nije baš fer prema Bartonu i njegovim Betmenima ali verujem da je kempi dimenzija njegovih filmova loše „starila“ u očima velikog dela publike i da je naprosto trostruki udar od strane X-Men, Raimijevog Spajdermena i Nolanovog Betmena porodio savremeni superherojski film u kome se dramske postavke rade „stvarno“ a kostimi i tuče su samo lepi bonus.

 

No, u takvom okruženju Singer – koji nam je svima osvojio srca Usual Suspectsom – je napravio dva prilično neujednačena filma koji su pokušavali da spoje tu dramu i akciju ali je drama malo škripuckala zahvaljujući velikom broju likova (problem koji, uostalom ima i strip) a akcija je bila relativno pešadijska i daleko od stvari koje smo gledali u Spajdermenu ili, kasnije, u filmovima braće Ruso.

 

Kako god, Ratner je serijal sahranio gurajući Singerovu gotsku postavku daleko preko granice kempa i tek je Vonova ekonomična režija First Class pokazala kako se može uhvatiti mladalačka energija tradicionalno vezana za klasični X-men i kreirati priča u kojoj sukob deluje kao da nastaje prirodno i prirodno se razvija sve do operetskog, uzbudljivog finala. First Class je, ključno, imao ono što Singerovi filmovi nisu imali a to su ozbiljni razvoji likova od tačke A do tačke B i drama koju to prati. Prva dva X-men su imala plemenitu ideju da uzmu već formirane heroje, zlikovce i timove i prikažu ih na nekoj istorijski srednjoj tački njihovog večnog sukoba, što je suprotno od začetka praktično svih drugih superherojskih serijala na filmu koji insistiraju na origin storyju i svemu po redu, da bi taj prelazak na političku borbu između frakcija metaljudske zajednice obično bio rezervisan za kasnije nastavke (treći Spider-man, Batman vs. Superman, treći Kapetan Amerika itd.), dakle ovo je bila lepa i napredna ideja ali je tim filmovima delom nedostajala (ne sasvim, naravno) ta ideja o likovima koji se istinski i nepovratno menjaju u situacijama koje zahtevaju da se promeniš ili nestaneš. Hintovana romansa između Wolverina i Jean Grey i njeno subsekventno žrtvovanje je, uslovno rečeno, bio pokušaj takvog momenta ali, naravno, Wolverine nije suštinski promenjen a ona je ubijena što je lako i relativno lenjo rešenje. Dakle, moj argument je da je Singer svakako uradio dobar pionirski posao (paralelno sa Nolanom i Raimijem) ali da su njegovi originalni filmovi daleko od onog što bih ja lično nazvao vrhuncima superherojskog žanra. I čini mi se da je sa Superman Returns Singer pokazao da razmišlja o ovome ali da mu još uvek nedostaje jasnoća vizije kako da to i postigne.

 

Po (neočekivanom) uspehu First Class, Singerov povratak u serijal je obeležen novom čistotom pristupa. Naravno, iz logističkih razloga i, verovatno, sujeverja, Days of Future past je od First Class preuzeo i ideju da mora da bude period piece jer je to u First Class bilo jako hvaljeno, a sada i Apocalypse preuzima istu ideju.

 

I ovo je jasno i opravdano sa te logističke strane jer omogućava korišćenje glumaca poput Makavoja i Fasbindera (Lorensove, Holta) koji su pružili daleko upečatljivije uloge u First Class nego prethodnici im kod Singera ili Ratnera i pod Vonovim vođstvom kreirali memorabilne, strastvene likove koji su nam po prvi put stvarno prodali ideju o rasnom identitetu i ne/nasilnoj borbi za autonomiju. Međutim, sa druge strane, period piece pristup koji je imitiran u Days of Future Past i sada potpuno automatski fotokopiran u Apocalypse naprosto u ova dva Singerova filma nije rezonirao istom snagom kao što je bilo kod Vona.

 

Moj je argument da je on ponajslabije iskorišćen u Apocalypse. U Days of Future Past postoji određena rezonanca između ideje o prevratničkim istorijskim momentima u završnici vijetnamskog rata i ulasku zapadne civilizacije u dekadentne sedamdesete, sa odnosom te civilizacije prema manjinskoj rasi koja teoretski predstavlja i pretnju uspostavljenom društvenom poretku, ali ona nema suštinsku snagu na koju se Von priključio kombinovanjem kubanske raketne krize sa buđenjem političkih ambicija kod određenog društvenog sloja unutar mutantske manjinske zajednice. First Class je u tom smislu od Days of Future Past i politički i socijalno zreliji i osvešćeniji film sa smelijim rezom u tkivo manjinske politike i samoodređenja. Na svojoj strani Days of Future Past je imao interesantan zaplet sa putovanjem kroz vreme i tenziju na relaciji Mystique-Magneto.

 

Apocalypse gubi na oba ova fronta. On je u osamdesete smešten samo iz logističkih razloga – duh vremena se niti primećuje niti je bitan za radnju filma. To je s jedne strane i normalno jer ovo je proverbijalni treći film u (ributovanom) serijalu, dakle, poput Spajdermena 3 i Civil War bavi se prevashodno sukobom unutar metaljudske zajednice i mada Apocalypse makar ima želju da vlada svetom, civili su svedeni samo na publiku i X-Men se opsesivno bave samo mutantima i samima sobom. Sa druge strane, puka logistička racionalizacija o korišćenju istih glumaca je razumljiva ali je i ovde arbitrarno izabrano da se novi film događa deset godina posle prethodnog. Ni jedan glumac ne izgleda deceniju starije (osim, eh, Wolverinea) i dok se ovo kod Mystique može legitimno prihvatiti, mnogo je teže svariti ideju da Magneto i Xavier u ovom filmu imaju po pedesetak godina a da su u prošlom imali po četrdeset.

 

No, to su sitnice i komentarišem ih samo jer sam zloban, pokvaren čovek. Ono što je daleko problematičnije u ovom filmu je što je gotovo potpuno lišen političkih i socijalnih dimenzija prethodnih X-Men filmova i što samo slepo kopira elemente i motive koje je Von uveo u First Class a da to ovde nema nikakvog značaja za priču. Cela hladnoratovska dimenzija ovog filma je potpuno kozmetička, Regan je tu samo za ukras, nuklearna pretnja osiguranim uzajamnim uništenjem apsurdno neiskorišćena, a predstavljanje država iza gvozedne zavese neubedljivo i, u slučaju istočnog Berlina bizarno kempi (mada je Kaliban ispao mnogo kulji nego u stripu, to je okej).

 

To na stranu, meni je X-Men Apocalypse veoma prijao kao jedna sasvim starinska superherojska priča zapravo bliža originalnim Lijevim X-men radovima nego Age of Apocalypse eri X-Men stripova. Ja sam se zapravo nadao da će Age of Apocalypse ozbiljnije biti iskorišćeno kao predložak jer mi je delovalo da je vreme da filmski X-men serijal ispita te motive socijalne i političke evolucije na čijem čelu je mutant koji sebe ne doživljava kao ugroženu manjinu niti kao komplacentnog izuzetnog pojedinca okruženog masom koju mora da pazi da ne uplaši, no Kinberg i Singer su se držali sasvim podalje od toga – valjda taj neki jevrejski nagon očuvanja 😆 – i u ovom filmu sam Apocalypse je potpuno staromodni negativac koji ima skoro neograničenu moć, ne doživljava se delom ikakve zajednice i nema drugu ambiciju do da bude apsolutni vladar planete.

 

Njegova se motivacija u tom smislu ne može braniti ni sa jedne razumne strane jer on nema ikakav „objektivan“ kriterijum u svojoj političkoj ideologiji, njega jedino interesuje moć i njena promidžba a da istovremeno on sam definiše šta ta moć jeste. Dakle, Apocalypse je ultimativni zatočnik represije, grubog socijalnog darvinizma i ur-fašistički lider koji svojim rukama ubija sledbenike koji padnu ispod kriterijuma moćnosti koji on definiše, ili civile koji ga na trenutak iznerviraju, jednom rečju idealan negativac za strip ili film za decu koja se uče moralu u grubim, jednostavnim kategorijama. No, za filmski serijal (naslonjen na stripski serijal) koji se ipak do sada odlikovao ideološkim nijansiranjem i debatom o tome gde leži „ispravna“ etika, bilo iz manjinske pozicije, bilo iz pozicije prevalentne moći, Apocalypse je očigledan korak natrag i (nedovoljno) prisustvo Magneta u još jednom izvrsnom izvođenju Majkla Fasbindera samo podcrtava ovu problematiku.

 

Hoću da kažem sledeće: ovaj serijal već ima iznijansiranog, harizmatičnog negativca čiji smo mučenički karakterni luk ispratili u First Class i dalje – manje smelo i suptilno ali još uvek solidno – u Days of Future Past. Taj je lik u nekoj verziji ovog scenarija i dalje u centru radnje i njegov put od penzionisanog integracioniste, preko zilota konačnog rasnog rešenja pa do pokajnika koji prepoznaje intrinzičnu vrednost porodice u odnosu na apstraktnu vrednost rase je trebalo da bude prava priča u X-Men: Apocalypse. Nažalost, to se nije desilo i mada imamo tu priču, razbijenu na fragmente, ona je spakovana između krupnih blokova pričanja o apsurdno karikiranom negativcu koji ima sasvim ekstreman ideološki stav (uostalom potpuno nemoguć za odbranu jer Apocalypse uopšte ne prepoznaje istorijsku konstantu da svaki apsolutni vladar moć crpi iz većinske zajednice prosečnih i slabih, ne iz elite najjačih) (ali, u njegovu odbranu, jeste pet hiljada godina ležo pod kamenjem) i koji troši pogolemu minutažu filma na okupljanje tima koji ne služi apsolutno ničemu.

 

Zapravo, da je ovaj film uveo Apocalypsea a onda se usredsredio na njegov i Magnetov odnos, da je uloženo vreme da se pokaže kako moć vrši korupciju u osobi koja je i ranije imala fantazije o apsolutnoj moći ali je sazrevala unutar integracionističke zajednice i, uostalom skoro deceniju provela u braku sa „normalkom“, da je Singer usredsredio napore da naslika portret čoveka koji ponovo u sebi pronalazi sociopatu koji prepoznaje da je briga o zaštiti i promidžbi rase služila samo kao gorivo za ego i da na kraju dana samo želi da vidi celu planetu pod svojim stopalima, to bi bio bolji film od ovoga.

 

No, to nije moglo da bude pa Apocalypse mora uredno da okuplja oko sebe tim koji, ponoviću, ne služi ni za šta sem da možda proda po koji action figure i to se u filmu jako oseća. Angel je kriminalno protraćen, pogotovo posle sjajnog načina na koji ga uvode u priču, Storm je samo za nijansu bolje prošla jer ima priliku makar da promeni ideološku poziciju. Psylocke je… ja sam imao loš osećaj još dok sam gledao trejlere, taj tryhard stav koji je emanirao iz Olvije Mun u promo fotografijama mi je sugerisao da Singer i Kinberg nemaju pojma šta bi s njom započeli i da je tu samo da nrdovi imaju na šta da drkaju i, avaj, sve se to ispunilo. Psylocke je ne samo nepotrebna u filmu – ništa što ona uradi nema nikakvog uticaja na radnju – nego su autori i uspeli da je pretvore u puki wank fodder. Ja, koji apsolutno nemam problem sa erotizovanim ženskim kostimima u superherojskom stripu onda kada to kontekst omogućava, sam se krstio videvši da su drugi ženski likovi dobili koliko-toliko praktične borbene komplete da ih nose u akciju a da su za Betsi kostimografi napravili kopiju njenog klasičnog ljubičastog trikoa koji bi bio primereniji striptizeti nego nindža-ratnici, pa još sa sve štiklama, plus da Olivija Mun u njemu izgleda kao kosplejerka kojoj je sad malo neprijatno jer ni Mystique ne nosi svoj kostim haremske igračice, niti Storm fura stileto štiklu i sisu na izvolte. Psylocke je u filmu, dakle, potpuni promašaj, nema ni trunku stava koji Betsi Bredok ima u stripovima i, a tu sam skoro zaplakao od frustracije propuštenom šansom, kada na kraju filma, usred presudne psioničke borbe u Apocalypseovom umu scenario praktično vapi da Psylocke promeni stranu i upotrebi svoju telepatsku moć (koju u filmu ne pominju), i time doda svom liku nekakvu dubinu i nijansu, nje nema nigde. Šteta.

 

No, dakle, problematičnost zapleta je u mnogome na tome da je negativac apsurdno prenaglašeno zao, da je nijansirani antiheroj/ potencijalno iskupivi negativac potisnut u drugi plan, da je kast opterećen likovima koji nemaju funkciju i fali im i karakterizacija, ali Singer čini i gori prekršaj i, valjda da bi dobio na vremenu jer nakon što Apocalypse obznani plan da vlada svetom tu više i nema mnogo preokreta i peripetija, poseže za hladnoratovskim mitemama i iz nekog potpuno neobjašnjivog razloga kreira scenu u kojoj se planeta Zemlja lišava nuklearnog arsenala na način koji ajde što verovatno nije baš ni sasvim naučan (imaju li sve te rakete orbitalne mogućnosti?) ali koji u daljem toku filma nema nikakvog odjeka. Niti vidimo kako to neposredno utiče na reakciju većinske rase na Zemlji (jer reakcije i nema – Apocalypse sa svojom ekipom u Kairu radi šta hoće bez ikakvog uplitanja vlasti ili vučića u njegove planove što je problem svoje vrste) niti postoji ikakav hint da ovo menja odnose moći između država na planeti i da je uklanjanjekapaciteta nuklearnog odvraćanja stvar koja će imati istorijske posledice i da će ovo obeležiti kratkotrajno prisustvo Apocalypsea među Srbima (i drugim svetskim nacijama).

 

Film, pak, prilično blista u prikazivanju Xavierove škole, energije mladih mutanata, suptilnih razlika između mutantskih generacija… Kreiranje odnosa između Jean Grey i Cyclopsa je prilično prirodno i spontano, Henryjev blago pokroviteljski odnos prema mladima je lepo odrađen, Havok ima malu minutažu ali je pažljivo odmeren, Quicksilver, naravno, krade šou (ali i ovde vredi ukazati da Singer samo kopira scenu koju su svi upamtili iz prethodnog filma i, mada to radi izvrsno, jasno je da je ovo sada manirizam a ne „prava“ kreacija) mada je šteta što nije iskorišćeniji njegov odnos sa Magnetom… Zapravo, gledajući film imao sam utisak da je od ovoga mogla da se napravi odlična TV serija u kojoj bi život na kampusu bio razvijen i analiziran mnogo više od onog za šta se imalo vremena (Jubilee, recimo, ne izgovara ni jednu reč i time je svedena na simboličko pojavljivanje etničke manjine, da se ispoštuje kvota), u kojoj bi ceo podzaplet sa horsmenima Apokalipse bio izbrisan za račun daleko šire i dublje analize lika Magnetoa i njegovog puta od čoveka koji je pronašao smisao u malim stvarima u životu do korumpiranog revolucionara i natrag do pokajnika a u kome bi sam Apocalypse imao mnogo manje teatralnu i suptilniju ulogu nekoga ko provajduje opcije, radije nego da sam pokušava da grubom silom svet ugodi po svom liku. Ali to bi bilo tako da je film kao Netflix seriju pravila Melisa Rozenberg. One can dream…

 

Ovako kako je, malo sam i zažalio što Fasbinder koji se baš trudi oko glume u filmu mora da je pakuje u par memorabilnih trenutaka (koji jesu memorabilni i zbog odličnog rada kamere i montaže ali i zbog njegove glume) i da ima grube prelaze u karakterizaciji, a koji su i pokretani opet grubim i eksploatativnim scenama klasičnog trpanja žena u frižidere zarad provajdovanja motivacije muškom liku. Ovo mi je istovremeno i malo nečasno od strane Kinberga i Singera jer kao da su bili besni što neJevrejin Von u svom filmu ima uspešno kreiranu motivaciju za jevrejskog protagonistu pa su sada rešili da nju overrajtuju novom traumom jer ona stara valjda nije dovoljno sveža itd.

 

Kako god, iako sam se ovde usredsredio uglavnom na kritikovanje onog što vidim kao nedostatke filma, meni je X-Men: Apocalypse bio prijatan i rado ću ga gledati kada mi naleti. Negativac jeste suviše uprošćen i finale filma nema socio-političku komponentnu koju je i Days of Future Past sačuvao, ali je dinamika između Xavierovih mutanata dobra, čak je i besmisleni Wolverinov kameo lep i zabavan (i vrlo verno snimljen stripu Berija Smita), postoji ta X-men energija jedinstvena za tinejdžere koji su opterećeni moćima koje ne razumeju i istovremeno prepoznaju sebe kao društvene otpadnike iako su vaspitani da budu korisni članovi zajednice, glumci su, uz par izuzetaka (pored Olivije Mun koja zaista ne zna šta bi sa sobom započela, čini mi se da i Sofi Tarner još traži način da kreira svoju Jean Grey) izuzetno dobri i energični i nose film čak i kada ga scenario pusti da padne. Makavoj, na primer, je meni sjajan Charles Xavier jer je nekako istovremeno i odlično pogodio uzdržanost i pritvornost karakterističnu za Profesora Iksa sa jedne strane ali i nepatvorenu strast i detinju veru koja ga nikada nije napustila sa druge. Fasbinderu da se digne spomenik, a Ajzak je, mislim, uradio šta je mogao sa jednodimenzionalnim action-figure negativcem koga je dobio na raspolaganje, kao i Ben Hardi i Aleksandra Šip (Angel i Storm) ali i simpatični  Kodi Smit-Mekfi u ulozi veoma ubedljivog mladog Nightcrawlera.

 

Sve u svemu X-men: Apocalypse je siguran znak dekadencije prema kojoj ovaj serijal bez greške stupa. Ovo je film o unutarnjem sukobu između mutanata iako imitira širi sociopolitički kontekst uspelijeg prethodnika, ali samo simbolično i bez truda da se to i stvarno uradi, i mada to nije negativno samo po sebi, on propušta da zanimljive likove tretira sa dovoljno poštovanja (tj. screen timea) a previše vremena posvećuje karikaturama koje čak nisu ni bitne za radnju. No, i kao takav, on ne pati od problema sa tempom, ima energiju, snimljen je veoma lepo i ima par antologijskih akcionih scena, što je meni dovoljno da ga pamtim po dobru. Nakon Deadpoola koji je uveo prevratničko razmišljanje (ne samo) u Fox, veoma me zanima na šta će ličiti budući X-filmovi, čak manje centralni serijal, a više stvari poput New Mutants ili X-Force.

 

Toliko.