Pročitani stripovi: Huck i Ringside

Pročitao sam miniserijal Huck – o američkom provincijskom superheroju koji spaja Supermana i Rain mana u jednu ličnost i – njegovi intrinzični kvaliteti na stranu – u pitanju je jedan eklatantan primer žanrovske post-postmoderne u kojoj se elementi superherojskog, špijunskog i akcionog stripa rekombinuju slobodno, referirajući jedni na druge, bez ikakve vidne veze sa bilo čim što u stvarnom svetu postoji.

 

Jednostavnijim rečnikom rečeno: ovo je strip o dobrim Amerikancima koji trijumfuju nad zlim Rusima* a koga su kreirali jedan Škot i jedan Brazilac i čiji je politički ili kritički potencijal potpuno nerealizovan, a za račun proste zabave i dobrog raspoloženja koje ovaj strip treba da izazove.

 

Marka Millara treba prepoznati kao čoveka koji je sebe uspešno izbrendirao na buku, bezobrazluk i svakako na neupitnu kreativnost, tako da je od prvoligaškog superherojskog scenariste izrastao u samostalnog preduzetnika koji radi stripove kakve hoće i kada hoće a Holivud mu jede iz ruke. No, poslednjih godina, njegova kreativnost se sve više oslanja na reciklažu poznatih žanrovskih stereotipa i mada moram da odam priznanje za to kako  je izgradio uspešnu strip-imperiju sa sobom u njenom centru i veoma malim brojem saradnika – a koja je plasirala i uspešne cross-media projekte sa ekranizacijama Kick-Ass ili Kingsman – takođe moram da kažem da su mu stripovi nekako sve isprazniji. Oslobođen korporacijskih stega – Millara su cenzurisali u DC-ju i mada je u Marvelu imao mnogo povoljniji tretman, bilo je jasno da jedva čeka da se osamostali – Škot je umesto da pusti kreaciji na volju pustio na volju računovođi u sebi. I, opet, dok mogu da se divim tome kako je jedan čovek od sebe napravio firmu koja se prepoznaje, ceni i prodaje, stripovi su mu u kreativnom pogledu postali neambiciozni, sa zaboravljivim likovima i ravnim tekstom.

 

Huck je ipak primer Millara koji ne samo da uzmiče od stereotipa koktela nasilja i psovki koji se (i pomalo nepravedno) vezuje za ovog scenaristu po automatizmu, time što je ovo strip koji se manifestno trudi da se pozabavi temama požrtvovanosti, nesebične roditeljske ljubavi, uzajamne podrške u maloj zajednici. Titularni Huck je momak koji radi na benzinskoj pumpi u malenom američkom gradu, siroče kao beba ostavljeno na tuđem pragu uz molbu da bude voljen u svom životu. Kako je i dobio mnogo ljubavi od zajednice, tako je on sada i vraća trudeći se da učini jedno dobro delo svakog dana, praveći od pomaganja svojim sugrađanima ličnu životnu filozofiju i – praktično poziv. Millar insistira na intimnoj i prijateljskoj atmosferi male zajednice u kojoj ljudi poštuju tuđe tajne i lako prihvataju različitosti – pa je Huck sa svojim blago autističnim ponašanjem i „sporim“ delanjem ljubimac celog gradića koji autentično shvata kakvo je blago imati toliko dobru i blagorodnu osobu u svojoj sredini.

 

Naravno, dramske eskalacije radi, saznajemo više o Huckovoj prošlosti i poreklu i Millar jedan pastoralni provincijski strip na oruk prebacuje u nivo internacionalnog trilera sa sve ostacima bivšeg sovjetskog programa proizvodnje supervojnika i inteligentnim robotima dizajniranim za infiltraciju i borbu. Prelaz nije elegantan, motivi i motivacije nisu uverljivi i mada porodična ljubav preživljava grubosti zapleta i vođenja naracije ovog stripa, ona uspeva da se iskaže uglavnom na nivou postavki. Millarova dramaturška rešenja su pretežno prostačka, preokreti su na silu a pošto je u pitanju ipak veteran pisanja superherojskih stripova, makar je bazični zanatski nivo na mestu – likovi govore u konzistentnim tonovima i ponašaju se koliko-toliko dosledno.

 

Ipak, to ne može da bude dovoljno. Huck deluje kao nekakav stari pič koga je Millar nudio Marvelu za neku svoju Ultimate X-Men priču, a što tad nije prošlo pa ga je štedljivi Škot sad iskopao i rutinski prilagodio svojim aktuelnim potrebama. Ovo je zaokružena priča bez VELIKIH rupa u zapletu, ali to je ipak najviše što za nju mogu da kažem. Korišćenje motiva iz doba hladnog rata ali bez želje da se na njima izgradi nekakav kritički stav koji bi danas imao rezonancu kod čitaoca, ili, makar, bez želje da se piše retro-intoniran novohladnoratovski pastiš nas na kraju ostavlja sa osećajem da smo čitali rad autora koji ne uživa u tome što radi i koji poseže za najoprobanijim idejama kojih može da se seti samo da ne bi rizikovao da čitaocima ponudi nešto što im se možda ne bi dopalo. No, ovo je očigledno taktika koja uspeva – i Huck je od strane Holivuda identifikovan kao pogodan materijal za ekranizaciju. Kojekakvi Brubakeri, Hickmani i Fractioni verovatno sa zavišću gledaju škotsku mašinu za izbacivanje hitova i pitaju se šta oni to rade pogrešno kad nisu ni u istoj ligi sa Millarom.

 

Rafael Albuquerque je crtač koga sam upamtio sa Vertigo saradnje sa Scottom Snyderom na serijalu American Vampire i on je bez sumnje veoma izgrađen autor sigurne ruke. Ima nečega u njegovom stilu što mi ne prija – mislim da su to lica koja su prečesto svedena na nekoliko tačaka na praznoj ravni – ali ima i mnogo toga što mi prija i Huck je odlična demonstracija njegovog kvalitetnog grafičkog pripovedanja ali i lakih prelaza iz pastorale američke provincije u metaljudsku akciju. Albuquerque i odlično koloriše ovaj strip i Image Comics svakako može da se ponosi ovom produkcijom.

 

* naglasak na „dobrim“ i „zlim“, ne na etnicitetima

 

Pročitao sam i prvih pet brojeva Imageovog serijala Ringside sakupljenih u kolekciju koja je izašla pre dve nedelje. Ringside mi je privukao pažnju najmanje dvema stvarima kada je počeo zimus da izlazi:  prva je da su autori ljudi koji, za razliku od velikog broja Imageove ponude, nemaju nekakav veliki prethodni pedigre u radu na superherojskim stripovima. Joe Keatinge, scenarista, najpoznatiji je po prethodnom Image serijalu, Shutter, dok je Nick Barber, crtač, zapravo najveći deo karijere radio animaciju i ovo mu je prvi „veliki“ strip. Ponekada je zanimljivo videti kako stripove rade ljudi koji još nisu izgubili nevinost u Marvelu ili DC-ju. Druga stvar je svakako to kombinovanje teme profesionalnog sporta i pristupa najbliskijeg klasičnom crime/ noir izrazu. Spajanje krimi zapleta sa mizanscenom borilačkih sportova je oprobana i uvek dobrodošla ideja u mom univerzumu pa sam sa zanimanjem uronio u Ringside kada je završio svoju prvu priču.

 

Mislio sam da će najveći problem koga će Ringside imati u proboju do ne-američke publike to što se bavi američkim rvanjem – sportom samo u najširem smislu te reči a koji je popularan u severnoj i centralnoj Americi, te Japanu, dok u Evropi samo izdajnički Britanci kao da za njega imaju interesovanja. Utoliko su odlične vesti to da se u dosadašnjih pet brojeva Ringsidea samo rvanje zapravo vrlo malo uopšte pomalja ispred kamere kao i to da protagonisti dosta vremena troše da pojasne čitaocu kako stvari izgledaju iza kulisa i približe mu čudni svet profesionalnog rvanja koje je kombinacija superherojskog narativa, sapunske opere i borilačkih veština.

 

Keatinge je odličan u kreiranju ubedljivih, organskih dijaloga koji ne samo da ekspoziciju prenose bez usiljenosti, već i likove prirodno farbaju karakterizacijama, dajući stripu jedan naturalistički ton. Ono gde ovaj strip ima problem, iznenadio sam se, je na bazičnom nivou zapleta i tempa radnje.

 

U prvom redu, Ringside se oslanja na kriminalistički plot: nekada donekle poznati rvač se vraća iz japanske pečalbe u SAD ne bi li svog starog dečka izvukao iz kandži mafije u koje je ovaj uleteo vozeći se sporim ali sigurnim vozom heroinske adikcije. Naravno, krenuti lopatom na bager nikada nije pametno pa se stvari odvijaju nepovoljno po naše junake – glavni junak, Danny K (zvani Minotaur) trpi poniženje za poniženjem ali ne odustaje jer, iako to nigde ne kaže, on ima ozbiljnu emotivnu investiciju u svog bivšeg. I to tako onda ide iz epizode u epizodu, sa uletanjem u slepe ulice i narativne ćorsokake koji radnju puževim korakom guraju unapred. Završetak prve priče je toliko antiklimaktičan da sam se pitao na šta smo upravo potrošili stopedeset tabli ako OVO treba da predstavlja uzbudljivi pančlajn.

 

Ispostavlja se da je Keatinge mnogo bolji posao odradio u svemu drugom sem u pričanju centralne priče. Iako zapleta i radnje ovde ima za jednu, eventualno dve epizode – nikako za pet – makar je karakterizacija odlična a prikaz tog nekog (polu)sveta profesionalnih rvača koji su daleko od gledanih kablovskih mreža i za život zarađuju po nekakvim sirotinjskim provincijskim turnejama je zanimljiv, realističan i prilično human. Nekako mi je žao što Keatinge izvaja odlične likove ali im onda da veoma malo radnje u kojoj mogu da zablistaju.

 

O istom trošku, prija to spretno i nenametljivo igranje motivima alfa-mužjaka koji bi po dve osnove trebalo da budu samo hrpa testosteronskih klišea (profesionalni rvači pa još u noar stripu) a iz kojih Keatinge izvlači mnogo dobrih nijansi karaktera, emocija i ljudskog, odveć ljudskog ponašanja. Samo se nadam da će u narednim epizodama sam zaplet dobiti malo prominentniju ulogu a pripovedanje brži tempo. Pa neću ja živeti večno!

 

No, tekst na stranu, crtež Nicka Barbera mi je ulepšao ovo iskustvo. Barber ima veoma sigurnu ruku i odvažnost koja mu dopušta da mnoge elemente crteža ispušta i ostavlja čitaocu da iz kontura i po kojeg detalja sam sklapa čitavu sliku. Ovo može delovati i pomalo lenjo kad se tako opiše, ali kad vidite Barberove ljude shvatate koliko su puni duha, karaktera, života, čak i kad se trude da nose svoju najbolju masku alfa-mužjaštva i neosetljivosti. Takođe, ovo je strip koji obećava ring, rvanje i borbe a sastoji se prevashodno od ljudi koji sede i pričaju, ali Barber veštim kadriranjima i promenama rakursa dinamizuje pripovedanje i odličan je partner Keatingeovom živom tekstu. Kolor Simona Gougha – iako klasičan kompjuterski – zapravo odlično leži uz Barberova senčenja i brojne čiste površine pa je ovo sa vizuelne strane veoma lep, prijemčiv paket.

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s