Video igre: Inside

Odigrao sam Inside, novu igru danskog studija Playdead koga poznajemo po veoma uticajnoj igri Limbo od pre nekoliko godina.

Nisam siguran kako je tačno postavljen biznis model u kome za deset godina napravite dve igre koje se igraju po tri sata ali Playdead su sa Limbom obavili pogolem posao, prodali MNOGO kopija na mnogo platformi i zaradili dosta novca. Ovo verovatno donekle objašnjava što je Inside zaista Limbo na steroidima kako sam ga apriori krstio. Čak ne ni „nastavak Limba drugim sredstvima“ pošto Inside u mnogome koristi identičnu šasiju za svoju novu igru i samo suptilno proširuje paletu ekspresije.

Ono što ću reći sa sigurnošću je da, ako ste voleli Limbo, volećete i Inside. Ako niste voleli Limbo, sumnjam da će vas Inside kupiti, iako je u pitanju bolja i impresivnija igra. Njena atmosfera je veoma slična Limbu, njene ekspresivne intencije takođe veoma slične, njen rečnik gotovo isti. Inside samo umešno proširuje narativni asortiman ali ostaje na pozicijama izrazite hermetičnosti i ne samo da očekuje da je igrači sretnu na pola puta ako hoće da „shvate“ priču nego bi se reklo da je na njima da odrade jedno 90% posla.

Ovo je, da ne bude zabune, velika prednost Playdeadovih igara, gde umesto nespretno pisanih dijaloga i ekspozitornih monologa sav narativ biva upakovan u akciju i prizore, bez potrebe da se „objašnjava“ šta se htelo posredovati jakim simboličkim slikama koje se nižu jedna za drugom i koje su veoma organski vezane uz akcije igrača. Utoliko, Inside, kao i Limbo pripoveda jedan eminentno jasan narativ koji bi imao svoje preteče u, na primer novotalasovskom filmu sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka ali je zapravo najprirodniji baš u medijumu videoigara jer umesto dijaloga i karakterizacije oslanja se isključivo na akcije, a njih izvodi sam igrač što ih čini ekspresivno intenzivnijim.

Inside treba odigrati bez spojlera, pa zato neću otkriti nikakve detalje o igri za koje mislim da su presudni u izgradnji onakvog iskustva kakvo sam ja imao (dakle, veoma pozitivnog) ali mislim da nije spojler reći da kao i u Limbu, Inside zasniva celu igru na produženoj sceni bekstva jednog dečaka iz izrazito opresivnog okruženja. Opet, iako Inside bez stida ponavlja ovu matricu, sa sve kombinacijom mehaničkih prepreka i pojavljivanja drugih osoba na marginama događaja, nova igra zapravo ide jedan korak dalje u smeru veoma pesimističnog, možda nihilističnog svetonazora u kome elementi horora uspešno stoje izvan eksploatacijskog radijusa time što veliki broj okrutnih smrti (i drugih ekstremno okrutnih prizora) kojim igrač svedoči bivaju posredovane bez artificijalne drame i fanfara, Inside je, kao i Limbo, igra o okrutnosti ljudi jednih prema drugima kao elementu ljudske prirode koji je društvena organizacija samo uspela da potisne, ne iskoreni. Kao takva ona je, zajedno sa Limbom, igrački analog „Puta“ Kormaka Makartija mnogo više nego just another splatterfest. Razlika između Inside i Limbo je u pažljivo izmenjenom tonu pa je snažni reflektor kritike usmeren nešto bliže samom konceptu društvene organizacije u kome je eksploatacija slabijih – iako nominalno izbrisana – i dalje temelj napretka.

Playdead i dalje veoma uspešno kombinuju očekivanu apstraktnost igračke akcije sa veoma specifičnim predmetima i objektima iz stvarnog života da kreiraju atmosferu intenzivne anksioznosti. Kombinacija poznatog, svakodnevnog i stalne, sistemske pretnje deluje kao izrazito snažno podsećanje na ukorenjenost nasilja u kolektivizmima u kojima danas živimo, ma koliko se zaštićeno osećali. No, u proširivanju ekspresivne palete u odnosu na Limbo, Inside ima u šteku gomilu zapanjujućih iznenađenja koja će čoveka naterati da zastane i glasno se obrati ekranu. U neku ruku, moglo bi se reći da Inside, iako u načelu zadržava Limbovu odmerenost u izrazu, na momente stupa u vode ne toliko spektakla koliko katarzičnog pražnjenja nakupljene tenzije. Scene sa paukom u Limbu su bile slične ovome ali su se dešavale u prvoj trećini igre. Inside mnogo mudrije ovakve trenutke čuva za moćno finale.

Za razliku od potpuno crnobelog Limba, Inside ima obrise još nekih boja, ali je ovo i dalje jedno veoma mračno i smireno iskustvo. Unity endžin koji je do pre par sezona doživljavan kao malo jača igračka za sirotinju i početnike u ovoj igri blista dijamantskim sjajem. Naravno, veoma pomaže što je Inside, poput i Limba igra svedena na svega par glagola koji su na raspolaganju igraču, sa veoma sporo odvijajućom akcijom, tako da endžin ovde može da se upotrebi za rendanje nekih zaprepašćujuće impresivnih scena. Odsustvo ikakvog grafičkog interfejsa na ekranu i izuzetne animacije, te dizajn zvuka (i samo malo muzike) čine Inside veoma upečatljivim iskustvom.

Naravno, to je salata a meso su pametne i po težini odlično odmerene zagonetke koje treba rešavati. Limbo nije igra brze platformske akcije, mada ima par momenata u kojima se borite protiv štoperice, tako da je većina zagonetki tipičnog prostornog tipa, sa prinošenjem i odnošenjem predmeta, manipulacijom platformama, prekidačima itd. Ni jedna nije naročito teška – najbolji dokaz je da sam JA igru završio za manje od četiri sata bez ikakvih spoljnih konsultacija; mislim, to se retko događa – ali nekoliko ih je zaista ingeniozno i čovek se oseća pametno nakon što ih reši. Za razliku od Limba, neki problemi ovde imaju više stepeni koje postepeno treba rešavati krećući se većim prostorom i manipulišući većim brojem… stvari, ali ništa od toga ne deluje nelogično (u okviru jezika igre – a on je veoma apstraktan, naravno da zagonetke nemaju logike u „stvarnom“ svetu) niti zahteva ekstremni backtracking ili thinking out of the box. Na jednom jedinom mestu je konopac koji je nužan za rešavanje tekućeg problema malčice skriven iza stuba, ali to je samo da igra proveri da ne spavate na poslu. Sve ostalo je vidljivo, jasno i dostupno i samo zahteva da dobro osmotrite okoliš i prisetite se čime sve raspolažete. Neka rešenja imaju praktično slepstik elemente što je dobrodošlo podsećanje da Playdead i pored svog mračnog nihilizma koji valjaju, imaju i smisla za (crni) humor.

Inside, ako to do sada nije bilo jasno, ima sve moje preporuke. Jedina rezerva koju imam tiče se cene od dvadeset evropskih maraka koja je, što se mene tiče sasvim na mestu ali je legitimno da neko kaže da trosatno iskustvo ovog tipa njemu naprosto ne vredi toliko. Ipak, vredi se setiti da je Alah baš zbog toga svetu podario Steam rasprodaje.

Kao konzolna ekskluziva (za sada igra postoji samo na Xbox One i ne čuju se najave vezane za Sonyjeve mašine) Inside je dragocenost, ali ako je suditi po onome kako je Limbov put tekao od Xbox Live Arcade ekskluzive do planetarnog hita na PC-ju i Sonyjevim konzolama, predviđam da je ovo tek prvi talas Inside hajpa koji će Playded gledati da zavalja. Naravno, nemam pojma može li se proverbijalna munja u flaši uhvatiti dvaput – Limbo je postao ogroman hit u svoje vreme i imao dugačak rep ali videćemo hoće li Inside moći da ponovi tu vrstu uspeha. U svakom slučaju igra je od sinoć dostupna i na Steamu i ja sam je bez mnogo problema odigrao na svom sada već ostarelom kompjuteru. Što i vama, jelte, želimo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s