Pročitani stripovi: Secret Six i Iron Man

Na superherojskoj strani ograde sam čitao razne stvari…

 

Nedavno okončani Secret Six serijal koga je pisala povratnica Gail Simone je uspeo da me prvo ozbiljno uplaši a zatim i umiri i podseti da pričamo o scenaristkinji sa najduže konzistentnim autputom u superherojskom biznisu. Njen prethodni Secret Six serijal iz 2008. godine mi je bio jedan od najomiljenijih DC stripova u poslednjih deset godina i kada sam video da u New 52 inkarnaciji imamo posla sa novim timom, kao i da je crtač Ken Lashley – ne nužno moj omiljeni superherojski autor – malko sam se zabrinuo. Prva epizoda je pritom bila smeštena in medias res, bez namere da čitaoca postepeno uvede u novi status quo i time svakako malo zbunjujuća. No, nije predugo trebalo da zaključim da su, kako Alah i zapoveda, jedna žena i jedan crnac proizveli jedan od najinteresantnijih aktuelnih superherojskih stripova u korporacijskoj ponudi.

 

Simoneova ovde ponovo uspeva da uhvati proverbijalnu munju u flašu i sklopi tim metaosoba koje nisu ni superheroji ni superzločinci već najpre disfunkcionalni sociopati koji na neobjašnjive načine, prolazeći kroz bizarne zavere i konflikte sa sadističkim negativcima uspevaju ne samo da profunkcionišu kao ekipa već i da se realizuju kao porodica. Moji prvobitni strahovi što moram da se upoznajem sa novom galerijom likova nakon što sam zavoleo prethodnu brzo su raspršeni jer su Simone i Lashley uspeli da kreiraju još jednu postavu bizarnih, društveno marginalizovanih jedinki čiji se brojni emotivni, socijalni i, eh, psihijatrijski nedostaci međusobno potiru dok u sumi ne dobijemo grupu osoba koje autentično brinu jedna za drugu i uspevaju da sazrevaju pojedinačno ali i kao kolektiv, ispunjavajući neke od najosnovnijih svrha superherojskog stripa kao didaktičkog materijala za decu i omladinu.

 

Naravno, druga je decenija XXI veka pa su ti neki otpadnički likovi u ovom stripu uistinu bizarni. Simone ne beži od svakojakih transgresija, rodnih, rasnih, čak i čisto telesnih – na primer spretno poentiranje sa novim izgledom Ralpha Dibneyja, Elongated Mana – uspevajući da pritom protrese klasični DC kanon i da humanizuje svoje likove na veoma ubedljiv način.

 

Secret Six u ovoj inkarnaciji nije našao put do srca prevelikog dela publike – verovatno jer je Simone na već bizarnu osnovu dodala još nekoliko zaokreta bizarnog – pa je serijal okončan sa četrnaestim brojem pre par meseci. Opet, to da se DC u nekim svojim serijalima trudi da ispituje (i blago prekorači) granice aktuelnih socijalnih normi i zađe malčice u divlju teritoriju je lepa stvar koju treba podržati. Nadam se da će Simoneova uskoro imati priliku da ponovo radi sa ovim naslovom jer joj to, uprkos svemu, dobro ide.

 

Preko, u Marvelu sam savladao dosadašnje epizode aktuelnog Iron Man serijala pod nazivom Invincible Iron Man, u scenarističkoj izvedbi Marvelove vedete Briana Bendisa, a koga je Kuća Ideja još pre kraja izlaska Secret Wars počela da izdaje sugerišući da se radi o jednom od najvažnijih njihovih aktuelnih serijala.

 

Što i nije neko iznenađenje – sa uspehom Marvelovog kinematskog univerzuma koji je u velikoj meri utemeljen na harizmi Roberta DJ-a, Iron Man je samo učvrstio svoju poziciju jednog od najvažnijih Marvelovih likova koju je u stripovima svakako imao već decenijama i ima smisla da u novom Marvelovom univerzumu serijal o zlatnom Avendžeru zauzima jedno od centralnih mesta.

 

Bendis na ovaj serijal dolazi nakon prilično radikalnih radova koje su sa Iron Manom izveli Kieron Gillen i Tom Taylor, pogotovo nakon otkrića da je Tony Stark usvojen i nije bio biološko dete svojih slavnih roditelja, ali i posle temeljitog prekomponovanja čitavog Marvelovog multiverzuma u Secret Wars. U tom smislu, a i imajući u vidu da ga piše jedan od najbitnijih Marvelovih scenarista u poslednjih petnaestak godina, zaslužan za mnoge kreativne odluke donesene u ovoj kući, aktuelni Invincible iron Man je iznenađujuće smiren i skoro pa konzervativan strip u kome se šokantna otkrića i promene status quoa dešavaju zapravo polagano i sa merom. Bendis kao da zapravo želi da Tonyja Starka nežno i pažljivo utera u sazrevanje radije nego da ga radikalno transformiše kako su radila dvojica prethodnih scenarista pa ovaj serijal do sada odiše gotovo klasičnim mirisom visokotehnološkog akcionog superherojskog trilera sa propisnim osvešćenim alfa mužjakom u glavnoj ulozi. Bendis pažljivo raspakuje Starkov privatni život pokazujući i njegovu ranjiviju, emotivnu stranu, u intermecima između ekstravagantnog superherojskog spektakla koji podrazumeva sukobe sa neverovatno moćnim protivnicima i onostranim pretnjama. Načelno nisam ljubitelj povremenih Bendisovih izleta u okultne teme – prevashodno jer ih on odrađuje bez mnogo elegancije i nadahnuća – ali je ovde to pristojno izvedeno i interfejsovanje visoke tehnologije i visoke magije, kibernetskih nindža i demona s onu stranu realnosti je odrađeno na prihvatljiv način.

 

U korenu su ipak, kao i uvek kod Bendisa, dobri likovi sa solidnim dijalozima. Raspričanost je ionako jedna od osnovnih karakteristika Tonyja Starka, a što se savršeno uklapa uz Bendisovu slabost ka kilometarskim dijalozima. Ovde Iron man ima i dobre sparing partnere u liku veštačke inteligencije Friday koju je sam dizajnirao i koja je zajedljiva sekretarica kakva Pepper Pots nikada nije imala srca da bude, ali i reformiranog Doktora Dooma koji je sada lep, dobar i izluđuje Starka svojim gospodskim ponašanjem. Tu je i novi ljubavni interes ovejanog plejboja, inteligentna i uspešna naučnica, ali i Mary Jane Watson, koja, gostujući izvan Spider-man stripova uspeva da u ovaj serijal unese dah razume običnih, časnih ljudi sa ulice, koji nisu deo svetskog džet-seta.

 

Ova postavka se, zatim – a donekle i nažalost – menja kako strip ide dalje i kasnije epizode su manje razigrane, više u duhu klasičnog akcionog trilera, sa nešto manje dijaloga i smirenijom radnjom. Utisak je da je drugu polovinu serijala do sada Bendis smandrljao na brzinu pripremajući se za penzionisanje Tonyja Starka i ubacivanje na njegovo mesto petnaestogodišnje Afroamerikanke Riri Williams. Ovo će me zaboleti ako se sve lepe postavke i razvoji likova iz prvih nekoliko epizoda na kraju pokažu kao nebitne i nerazrađene, a sve u ime plemenite ideje o reprezentaciji drugih populacionih grupe pored belih alfa mužjaka.

 

Naravno, Bendis je čovek sa dve usvojene afričke ćerke i uspešnim zamenjivanjem Petera Parkera u kostimu (Altimit) Spajdermena melezom Milesom Moralesom koji je postao solidan favorit publike uprkos početnom skepticizmu (i rasističkim džilitanjima). Da li će isti trik uspeti da izvede dvaput? Videćemo. Ono što je izvesno je da je Marvelu Tony Stark i dalje isuviše važan da bi ga se odrekao i da ćemo ga i dalje videti u stripovima čak i ako ne bude (jedno vreme) nosio crveno-zlatni oklop. Kako se u superherojskim stripovima sve te radikalne identitetske hirurgije na kraju završe povratkom na staro, nema sumnje u to da ovo nije poslednji put da smo videli Starka kako koristi svoje repulzore boreći se za pravdu i kapitalizam sa ljudskim likom.


Prednost rada na jednom od najvažnijih serijala cele izdavačke linije je i u tome što su vam skoro garantovani odlični crtači pa je tako David Marquez ilustrovao prvu priču i priredio nam jedan punokrvni superherojski spektakl sa sjajnim kadriranjem i ikoničkim scenama, ali i sa uspelim prizorima humora na kome je Bendis u njoj insistirao, prelazeći povremeno u čistu komediju. Nasledio ga je meni uvek dragi brazilski veteran Mike Deodato na drugoj priči koja se svojim mračnijim zapletom uklopila i u njegov realističniji crtež i tamniji ton.

 

Bendis paralelno sa svojim starim, pouzdanim saradnikom, Bugarinom Alexom Maleevim radi i serijal International Iron Man koji je za sada odmereno pripovedana priča o prošlosti Tonyja Starka a koja treba da otkrije tajnu njegovog biološkog porekla. Ovo je misterija koja se, mislim, interesantnijom čini autorima a manje publici ali Bendis je za sada piše udobno i bez mnogo gubljenja u za sebe ponekada karakterističnim meditacijama o trivijalnim stvarima, a Maleeva je uvek zadovoljstvo trošiti pa tako i u ovoj storiji koja nudi manje superherojisanja a više intriga vezanih za bogate i dekadentne porodice čije su imperije izgrađene na starom novcu.

 

Pročitani stripovi: Chrononauts, James Bond, Devolution

Valjda gonjen blagoslovenim mazohizmom, nastavio sam da čitam recentni autput Marka Millara i tako se obreo sa digitalnom kolekcijom njegovog prošlogodišnjeg Image miniserijala Chrononauts u rukama.

 

Sa Millarom su stvari sada do te mere rizične da počinjem da priželjkujem da se, gonjen pohlepom, ili već nečim, Škot na neko vreme vrati korporativnom stripu, ne zato što bi on nužno bolje pisao radeći Avendžerse ili, šta ja znam, Deathstrokea, već jer bi tu ipak iznad sebe imao urednike koji bi možda zauzdali razulareni ego scenarističkog superstara i podsetili ga da se frivolnost vezana za zvezde ipak zarađuje krvavim radom na dobrim stripovima. Kako stvari stoje, dobre stripove od Millara sve manje možemo da očekujemo.

 

Chrononauts je ogledni primer za ovo: rađen u kolaboraciji sa izvrsnim njujorškim crtačem Seanom Murphyjem (aktuelan je njegov rad sa Rickom Remenderom na postapokaliptičnom Tokyo Ghost) i izašao za Image, ovaj strip je takoreći leksikonska definicija style-over-substance pristupa u kome odlična produkcija i vagoni etitjuda ne mogu da zamaskiraju zjapeću prazninu na mestu gde bi trebalo da se nalazi ne čak ni njegova duša već makar jedan iskren kreativni napor.

 

Ali toga prkosno nema. Chrononauts je nominalno nešto u čemu bi ja trebalo da uživam – visokooktanska akciona avantura sa lepim muškarcima koji putuju kroz vreme i upadaju u ekstravagantne avanture, kombinujući savremenu ratnu tehnologiju sa različitim istorijskim erama – takoreći sažetak svih eskapističkih fantazija u kojima sam uživao kao dijete. Stripovi poput The War That Time Forgot, Skull the Slayer (kod nas objavljivan pod nazivom Gvozdeni Bil, hel jea!!!!) ili svakako britanskog Flesh Pata Millsa (kod nas osamdesetih objavljivan u Eks Almanahu pod bukvalnim i tako dobro pogođenim prevodom – Meso) su svakako preteče ovog Millarovog i Murphyjevog serijala ali dok se njima i može praštati što su više išli na prvu loptu i šok efekat, to je teže oprostiti ovom paru grešnih katolika.


Chrononauts je naprosto strip koji ne ide dalje od svoje premise – ovo je plitka i površna priča o dva dudebro naučnika koji izgledaju i ponašaju se više kao strip-junaci nego kao ljudska bića, a koji iz čistog sebičluka upadaju u kinematske avanture tokom ljudske istorije. Iako Millar pravi nominalni napor da svoje junake humanizuje i prikaže ih više kao „ljudska bića sa manama“ taj napor je simboličan i krajnji rezultat je mnogo bliži „paru narcisoidnih drkadžija“. Dalje, zaplet u kome se protagonisti nalaze je nerazrađen, istorijske ličnosti koje susreću su svedene na od najtanjeg papira izrezane karikature a povrh svega Millar se ni malo ne zamara time da se drži nekakvih konzistentnih premisa o tome kako putovanje kroz vreme može da izgleda i koje su u nekoj poznijoj eri konsekvence dramatičnog menjanja istorijskih datosti. Dok god ima izgovor da piše scene u kojima stvari lete u vazduh i puca se iz automatskog oružja po pešadiji njemu je, reklo bi se, dobro.

 

Murphy je, srećom mnogo više na nivou zadatka pa je ovo jako lepo nacrtan strip. Ne da to olakšava ekstremno kolutanje očima dok se probijate kroz dosadne dijaloge i ničim izazvane akcione scene ali je makar tim očima koje kolutaju lepše.

 

Millar nastavlja sa svojim pohodom na Holivud i anglofonu strip-publiku ali ako se uskoro ne susretne sa nečim što bi mu skrenulo pažnju na to da je jednom, nekada, ipak bio autor koji se makar trudio oko svojih radova, bojim se da ću njegove stripove početi aktivno da izbegavam…

 

Pročitao sam i prvu priču u tekućem serijalu James Bond koga izdaje Dynamite Entertainment. U normalnim uslovima ne bih se preterano bavio licenciranim stripovima – a James Bond stripove nekako ni kao dijete nisam voleo i uvek su mi delovali kao jeftinija verzija Modesty Blaise – naročito što je ovde u pitanju nimalo prikriveni kros-marketing napor sa započinjanjem serijala prošlog Novembra kako bi se koincidiralo sa bioskopskom premijerom Spectre. No, kako je za scenaristu odabran Warren Ellis, čovek kadar da mnoge neprivlačne predloge učini privlačnim, ušao sam u rizik. I izašao iz njega zadovoljan.

 

Ellis je čovek ionako mnogo bliži akcionom špijunskom trileru nego superheroizmu, plus je Englez koji uživa da engleštinu prominentno zastupa u svojim stripovima. Kad se na to doda da je strip značajno manje riskantna avantura za investitore i da mu se garantuje viši nivo autorske slobode od onoga što se daje na raspolaganje filmadžijama, jasno je da je stripovski James Bond u svojoj najnovijoj inkarnaciji morao da ispadne znatno ubedljiviji od svog bioskopskog parnjaka.

 

Tamo gde je Spectre bio mlitav, dosadnjikav film koga već posle nekoliko meseci jedva uspevam da se prisetim, Ellisov (i Mastersov) VARGR, kako se zove prva priča od šest epizoda je u principu klasičan špijunski-sleš-akcioni meni ali sa interesantnijim i logičnijim pripovedanjem i tempom izlaganja, kao i sa mnogo oštrijim, duhovitijim ali i opasnijim tonom. Dok se za sam zaplet i priču koja se iz njega razvije ne može reći da će ih čitaoci pamtiti u decenijama koje dolaze, Ellis i crtač Jason Masters sa dosta ubedljivosti plasiraju likove, pozitivne i negativne, kao i atmosferu koja je iznenađujuće mračna i opresivna.

 

Ovaj James Bond ne bavi se pitanjem je li njegov glavni junak psihopata jer su gotovo svi likovi koji se pojavljuju sasvim svesni da igra u kojoj učestvuju nije za normalan svet. Tajni ratovi obaveštajnih službi i organizovanog kriminala su krvava, časti skoro sasvim lišena rabota u kojoj je nekakav dobitak za civile i opštu javnost gotovo apstraktna vrednost o kojoj novine i neće pisati na kraju balade. Ellis pogađa interesantnu zlatnu sredinu između sa jedne strane realizma koji primetno odudara od inspektorgadžetskih tropa u koje je filmski serijal uleteo još sa Rogerom Mooreom i mada je na trenutak, sa Casino Royale delovalo da će im se oduprti, ostao doboko zaglavljen u njima do danas, i sa druge strane nužne eskapističke komponente koja dopušta da prihvatimo ideju o poslu tajnog agenta koji podrazumeva stalne obračune vatrenim oružjem, dosta konzumacije alkohola i pokoji snošaj.

 

No, tu Ellis i Masters vešto idu na zaoštravanje diskursa pa je zaplet prost, fokusiran na trgovinu narkoticima, prljav i daleko od operetske ekstravagancije filmskog Bonda, a akcija zapravo naglašeno visceralna, mnogo više nego i u Casino Royale, sa Bondom koji ubija i sakati nadmoćnom silom bez ikakve primisli o milosti i due-processu koji bi nekakav ipak nominalni zaštitnik poretka trebalo da ima na umu. S druge strane, erotska komponenta stripa je spretno izvađena iz svoje uobičajene eksploatacijske funkcije i služi kao interesantan komentar na bondovsku tradiciju.

 

Ellis ovo piše i sa dobrom dozom ciničnog humora koja pristaje Jamesu Bondu – i svakako  još više njegovom Jamesu Bondu – ali i sa dozom sumornog pesimizma koji preovlađuje nad avanturističkim žarom. Ovde su žrtve ozbiljne, posao krvav i zamoran a i naši na kraju pobeđuju izlazeći na drugi kraj sa ozbiljnim traumama. Ukratko – onom što je Mendes želeo da dobije sa Skyfall i Spectre, Ellis i Masters su prišli mnogo bliže.

 

Druga priča, Eidolon je počela prošlog meseca a nakon njenog završetka Ellisa na scenarističkim dužnostima zamenjuje Andy Diggle (dok će urednog ali krutog Mastersa na crtežu zameniti Italijan Luca Casalanguida). Kao što je već tradicija, Ellis serijal započinje moćnim i ubedljivim iskazom i predaje ga drugima u ruke pre nego što se zasiti ili zamori. Ne znam hoće li Diggleov nastavak biti jednak Ellisovom predlošku, ali za sada ovo toplo preporučujem ljubiteljima Bonda. Mislim da će biti prijatno iznenađeni.

 

Gore sam pomenuo Ricka Remendera a pre neki dan sam pročitao i njegov petodelni miniserijal Devolution, rađen u tandemu sa crtačem Jonathanom Way$hakom. Remender koji je napustio veoma uspešan rad za Marvel (imao je svoj Avengers serijal i bio scenarista Kapetana Amerike pre nego što se edžektovao) da bi se bavio sopstvenim autorskim stripovima je poslednjih par godina ekstremno prolifičan, radeći nekoliko sasvim različitih serijala za Image (Tokyo Ghost, Low, Deadly Class i dakako Black Science), ali je negde našao vremena i za izlet do Dynamitea i još jedan postapokaliptični naučnofantastični strip sa puno akcije ali i sa ambicijom da progovori koju i na neke dublje, recimo sociološke i antropološke teme.

 

Devolution je pristojan strip ali još jedan od onih koje čovek – ili makar ja, dakle, sredovečni muškarac sa izraženim simptomima demencije prekoks – pročita bez mnogo napora a onda sa još manje napora gotovo sasvim zaboravi. Delom je problem sigurno u meni ali delom, moram da primetim, problem mora da je i u Remenderu koji – dokazano je to mnogo puta – može više i bolje od ovoga. Devolution je jedan solidan omaž Heavy Metal klasicima i može se nazvati cerebralnijim pastišem stripova koje je pre četrdesetak godina radio Richard Corben za ovu publikaciju, ali niti pastiš po intenzitetu i energiji može da se uporedi sa Corbenovim originalima niti je njegova cerebralna komponenta toliko pametna pa da to nije važno.

 

No, nije da Devolution nema dobrih strana, dalekobilo, ovo je u suštini zabavan strip sa veoma dinamičnim crtežom i maštovitim dizajnom sveta u kome se radnja odvija. Takođe, sam Remender se u njemu bavi nekim temama koje je već na drugim mestima načinjao i koje su zanimljive pa imamo koktel sociopolitičkih opservacija i minijaturnih socioloških studija postapokaliptičng društva u kome caruju preživeli rednekovi devoluirani na nivo plemenskih vođa što žene drže u haremima a nepoćudne saplemenike kažnjavaju kastracijama.

 

Sama „devolucija“ iz naslova je ambiciozan, možda i preambiciozan koncept bukvalno preokrenute biološke evolucije živih bića na Zemlji. Remender je sigurno svestan da evolucija, pa makar i stripovska, makar i obrnuta, ne funkcioniše ovako – da oslobađanje određenog biološkog agensa u atmosferu postojeće jedinke vraća na neke niže stupnjeve telesnog i intelektualnog razvoja – ali to je premisa sa kojom se kreće. Pokušavajući da iz ljudskog mentaliteta izbace religijska osećanja – za koja se, kao, utvrdilo da dovode do ratova – naučnici se preigraju i čitavu planetu vrate nekoliko evolutivnih stupnjeva unatrag tako da sada zaglupeli ostaci čovečanstva koji jedu jedne druge i dalje koristeći automatsko oružje i vozila sa unutrašnjim sagorevanjem dele ekosistem sa džinovskim insektima i razularenom vegetacijom. U takvom svetu glavna junakinja, dete slavnih naučnika na koju devolucija nije uticala, očajnički pokušava da kompletira potragu za možda-stvarnim-a-možda-i-ne lekom koji ima potencijal da stvari još jednom preokrene, planetu vrati u prethodno stanje i spase šta se spasti može od urušene civilizacije. Na putu joj stoje horde podivljalih homo-sapiensa sletelih par stepenika niže na evolutivnoj lestvici, ali i orijaških arahnida i insekata.

 

Remender ovde kombinuje mnoge eksploatacijske trope i strip je zabavan zato što se dobar deo može opisati kao solidno ukrštanje Sveta Mutanata Richarda Corbena i, recimo, britanske Axe Avenella i Romera. No, neugodnost ovog srastanja pomalja se kada Remender pokuša da se iskobelja iz eksploatacijske jame i prikaže nam se kao osvešćeno biće čiji protagonisti moraju da kažu i neku pametnu da bi čitalac video da golotinja i nasilje nisu sami sebi svrha.

 

Ovo je sasvim plemenita intencija, naravno, ali Remender je ne realizuje udobno – Corbenovi i Romerovi stripovi su bili intenzivno erotizovani jer je to u vreme kada su nastajali bilo subverzivno i ojačavalo likove – ženske i muške – koji su ih nosili, baš kao što je i nasilje u njima bilo grčevit i nesuptilan ali snažan komentar na kulturu u kojoj su nastajali (kraj posleratne inicijative za državu blagostanja i ulazak u eru neoliberalizma). Remenderov glavni lik je zaboravljiv i nedovoljno „prisutan“ u sopstvenoj priči. Njegova Raja nema u sebi neku distinktnu karakternu osobinu koja bi je čitaocu približila na distancu veću od sad već udobnog savremenog klišea „jake žene“ u akcionom kontekstu. Ona puca i jaše dobro kao/ i bolje od muškaraca, ima plemenitu dužnost da spase svet i ne mnogo više od toga i ne nosi u sebi dah inspiracije koji bi ukazao čime je to ona zapravo posebna pa da bude noseći element ove priče. Remender je imao neke uistinu memorabilne glavne likove u prošlosti – pogotovo u svom brejkaut serijalu Fear Agent čiji je protagonista bio punokrvno ljudsko biće sa gomilom mana i autentičnih vrlina, a koga su neki od junaka u Black Science časni ehoi – ali Raja je samo njihov thumbnail, junakinja koje je to jer nam je to scenarista rekao a ne jer nas je u to ubedio.

 

Isto tako, zaključak ove priče je interesantan i – sva pseudonauka na stranu – narativno zadovoljavajući ali je primetno da čim se mrdne iz domena akcije ovaj strip postaje manje ubedljiv, nesigurniji i njegovim se rešenjima manje veruje.

 

Onda je i dobro da akcije ima mnogo i da je Jon Way$hak pravi čovek da je crta. Nema kod njega, doduše, Corbenove hipertrofirane plastičnosti ljudskih tela ili Romerove senuzalnosti ali se to nadoknađuje izuzetno naglašenom dinamikom pokreta, ekspresivnošću likova koja govori više od Remenderovih ponekad previše klišeiziranih dijaloga, nadahnutim pejsažima devolirale Zemlje kojom caruju nasilje i životinje iz horor filmova. Nešto zagasitija kolorna paleta možda malčice umiruje razuzdani crtež, ali ovo je svejedno strip koji se sa uživanjem čita najviše u trenucima akcije i krvoprolića. Oprezna preporuka.