Film: Suicide Squad

Suicide Squad je film na kome se vema dobro vide tragovi teškog developmenta kroz koji je prolazio sa sve lutanjem između žanrova, nedopečenim zapletom i dosta očiglednim naporima da se napravi hip film u post-Deadpool eri. koji će biti „skoro R“ ali i dalje ostajući sa prave strane PG-13  granice. To ne znači da je ovo film u kome nema ništa dobro, on ima neke solidne a neke i virtuozne detalje, a vidim da je i ocena na IMDB-u koja je trenutno na sedam i po signal da narod u detaljima ume da uživa, no, kao celina, ovo je film sa ozbiljnom krizom identiteta i pomićenjem vizije.

Paralela koju sam čuo da povlače sa Guardians of the Galaxy – gde je GotG, kao, primer kako se radi film u kome gomila disfunkcionalnih likova postane porodica a SS je isto to samo R rated i neuspelo – je meni korisna utolio što sam ja i GotG iz više gledanja smatrao neuspelim filmom, a Suicide Squad ponavlja mnoge njegove greške, neke i namerno. Velika razlika je naravno u tome da je GotG film u kome su njegovi protagonisti loveable rogues dok u Squadu treba da imamo posla sa sociopatima, ali šta god da je Ayer napisao u originalnom scenariju, u finalnom produktu film primetno osciluje između želje da nas drži na ivici sedišta time što ispred sebe gledamo „bad guys“ upregnute da rade za opšte dobro silom podmukle ucene i želje da nas zabavi farsom. Ja sam veliki ljubitelj frivolnog humora, onelinera, larger than life likova koji se zajebavaju dok svet oko njih gori, mislim da je to veoma primereno superherojskom žanru, ali Suicide Squad je razapet negde između dawnofjusticeovske ozbiljnosti i jakog nastojanja da bude zabavan, hip film, pa u toj raspetosti često gubi korak.

Ne pomaže mu struktura koja je napregnuta do prskanja potrebom da se uvede gomila relatabilnih likova – makar bili i sociopati – da svaki dobije back story pre nego što se smisli centralni zaplet, kreira negativac i uvede uverljiv konflikt koji će se onda rešiti ekstravagantnim nasiljem tokom kojeg se protagonisti menjaju, zbližavaju, pronalaze inspiraciju jedni u drugima i na kraju, uprkos svojim prirodama čine pravu stvar i spasavaju dan. Ovo je materijal koji je Marvel razvlačio kroz čitavu deceniju a kada je probao da uradi sve u jednom filmu – GotG – nastao je njihov najplići produkt. Ayer je negde uspešniji a negde ne. Smithov Deadshot je dobar i ubedljiv sa jasnom motivacijom, pa makar bio i stripovski tanak. Slično važi za duo Harley Quinn-Joker koji  dobijaju dosta ključnih scena što objašnjavaju njihov odnos i psihologiju i mada se izvedba Margot Robbie može pohvaliti, koliko i Letov Djoker, stoji i da su oni veoma stereotipni i očekivani Džoker i Harli, sa manirizmima koji samo štrikliraju kućice na spisku. Naravno, to može da bude dovoljno u filmu u kome Slipknot, Cpt. Boomerang, Croc, Enchantress i Katana dobijaju značajno tanje, instant-karakterizacije i manjak motivacije i u kome Viola Davis u ulozi Amande Waller deluje maltene kao gigant glume naprosto zato što ima za nijansu veći emotivni raspon od gnev-oneliner spektra koji su dobili ostali.

Al dobro, ta struktura filma jeste problem, glavni konflikt je mutan, glavni negativac nedefinisan, nejasan, nemotivisan i gore nego u marvelovim filmovima a misija na kojoj Task Force X otkriva sebe i pronalazi svoje mesto u svetu je puki mekgafin da se snimi par akcionih scena i jedna priča u kafani. I sada, razmišljao sam dosta tokom filma gde su dijalozi delovali šizofreno, verovatno umontirani iz potpuno različitih tejkova različitih verzija scenarija, gde je humor delovao usiljeno, a problemi i razrešenja nelogično, kako je ovo film koji je trebalo da bude na pola puta između Dirty Dozen i Reservoir Dogs i da je Ayer možda to i mogao da snimi da su ga pustili. Ali nije. Mnogo toga mu neodstaje a najviše ubedljivost transformacije likovca, njihovo zbližavanje i pronalaženje novog identiteta u kolektivu. Ayer ovde prolazi kroz uvežbane poteze u nemogućnosti da nam proda organsku priču i od svačijeg praga tolerancije za mehaničko pripovedanje zavisi koliko će mu to smetati ili ga zabaviti. Ponovo, Guardians of the Galaxy je uradio skoro isto to pa je još uvek jedan od najvoljenihih Marvelovih filmova.

Gde još film pada? Akcione scene su previše oslonjene na shaky cam, mada bih se ogrešio da ne kažem da tu ima nekoliko izuzetnih kadrova. No, kako su braća Ruso sa svoja dva Marvelova filma do sada uspostavila standard koji ja smatram minimalno nužnim, voleo bih da je Suicide Squad više razmišljao o koreografiji. Dalje, film je prepun muzičkih lajtmotiva koji treba da dodaju na hip atmosferi a što je meni brzo počelo da deluje maniristički nakon što je postalo očigledno da atmosfera koju muzika kreira ne korespondira sa akcijama na ekranu. Postoje i drugi slični prekršaji u konzistenciji naracije sa pačvorkom dijaloga koji krenu na jednu stranu pa se završe drugde i motivacijama likova koje se menjaju onako kako scenario moli da se desi a ne onako kako diktiraju događaji ispred kamere (najvidnije u finalu). Negde pri kraju filma jedan od negativaca drži uobičajeni monolog u kome kaže kako (simbolički) pada noć i kreće promena, a ta se scena, ironično, dešava pred samo jutro.

Film, takođe, u nastojanju da pronađe ljudskost i u najgrđim otpacima društva ima i jedan istinski tragičan lik koji, nakon što u finalu učini nešto od presudnog značaja, biva potpuno zaboravljen i o njemu se više i ne diskutuje iako on bukvalno verbalizuje poentu filma i predstavlja taj napor iskupljenja oko koga treba da se izgradi emotivni krešendo naracije. To je verovatno još jedan promašaj vezan za pokretnu metu koju je Ayer morao da gađa dok su producenti menjali mišljenje o tome šta Suicide Squad stvarno na kraju treba da bude. Možda je to i ostatak originalnog mračnog i ciničnog šimunga koji je zaštitni znak stripa u kome su sociopati zaista socipati i zbližava ih jedino ubijanje, nikakve plemenite ideje. Razumljivo je, naravno, da je film išao na blaži, pozitivniji ton, ali je pritom i značajno otupio oštricu onog što bi trebalo da bude identitet Suicide Squad. Od originala Johna Ostrandera (koji dobija lep omaž u jednoj sceni), pa do recentnih radova Adama Glassa i Seana Ryana, Suicide Squad je bio tim koji funkcioniše uprkos svojim članovima, koji rezultate postiže usred haosa što ga proizvode ljudi koji mrze jedni druge koliko i ostatak sveta, čija je strast nasilje a smisao delanja ubijanje, koje Amanda Waller koristi ne kao hirurški instrument – kako ovaj film pokušava – već kao bacač plamena, za dezinfekciju i zastrašivanje. Film od ovoga beži stavljajući tim u konflikt sa (bukvalno) bezličnim, potrošnim protivnicima i mada se ima utisak da Ayer snažno pokušava da kanališe Camerona i Aliense, osećaj je, bože me prosti, češće kao da gledamo nekakvu TV seriju…

Nadam se da će Warner objaviti i director’s cut ovog filma jer se Ayerova vizija nazire, ali suviše teško joj je da ispliva kroz naplavine pop-kulturnih referenci i sumnjivo tajmovanog verbalnog humora. Idemo dalje.

3 mišljenja na “Film: Suicide Squad

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s