Pročitani stripovi: Midnighter

Pročitao sam svih dvanaest epizoda DC-jevog najrecentnijeg i nedavno završenog serijala Midnighter koga je napisao Steve Orlando a interesantno nacrtali meni relativno nepoznati crtači od kojih se jedan odaziva na Aco a drugi na Stephen Mooney. Nije ni da je, da se razumemo, Orlando neka scenaristička superzvezda, radi se o relativno mladom i energičnom momku koji je u mejnstrim stripovima debitovao nedavno a Midnighter mu je isposlovao solidnu količinu reputacije tako da poslednjih meseci po DC-ju Orlando piše novi Supergirl, ali i dinamično metastazira po raznim serijalima vezanim za Betmena pa čak i asistira Tomu Kingu na samom Batmanu. Ono što je upadalo u oči tokom najava i izlaženja Midnightera je da je DC, verovatno u časnom pokušaju da  se pokaže kao barem jednako inkluzivan & progresivan kao glavni konkurent (firma čije se ime rimuje sa Warvel) ne samo u prvi plan stavio seksualnu orijentaciju protagoniste stripa već i potencirao da je Orlando biseksualan i da se ovde, metaforički rečeno, stavlja prava stvar na pravo mesto, tj. da predstavnik LBGTIQ(itd.) populacije piše o jednom od najprominentnijih gej superheroja u celokupnoj istoriji žanra.

 

Dobre namere su, da ponovo podsetimo na mudrost koju je opevao i Brus Dikinson, lepa stvar ali mogu da nas odvedu i na neka neželjena mesta. Moram da kažem da ovaj strip na mene nije ostavio sjajan utisak, mada to ima manje veze sa seksualnom orijentacijom protagonista, više sa time da je Orlando ispričao priču koja nije načelno nezanimljiva ali kao da je učinio sve da nam likovi u njoj budu daleki, nesimpatični, neubedljivi i naprosto neko sa kim ne bismo provodili mnogo vremena ako bismo mogli da biramo .

 

Ovo je problem koji se mogao nazreti još pre mnogo vremena kada se pokazalo da ni poznatiji scenaristi od Orlanda, poput Keitha Giffena ili Gartha Ennisa (ili, na jedan kratak i sumanut trenutak, Briana K. Vaughana) ne uspevaju da napišu solo serijal o Midnighteru koji bi bio zanimljiv ili makar dinamičan onoliko koliko su to bili originalni stripovi o superherojskom timu The Authority u kojima je Midnighter i nastao. Zašto? Zato što, kako to istorija iznova i iznova pokazuje, nije baš tako jednostavno uzeti satiričan materijal, izvaditi iz njega jezik-u-obrazu satirični sadržaj i onda praviti ozbiljnu priču sa istim premisama i da to bude iz prve kako treba.

 

Kada je Warren Ellis pokrenuo The Authority krajem prošlog stoleća, Midnighter je bio jedan od nekoliko likova koji su u novi tim prešli dolazeći iz poslednje faze serijala Stormwatch na kojoj je Ellis bio scenarista. Uvek naoštren da potkazuje i subvertira superherojske stripove koje je prinuđen da piše zbog zlehudih para, Ellis je sa The Authority zaoštrio tematske i tonalne elemente koji su se već pomaljali tokom Stormwatch sve dok čitalac posle određenog vremena provedenog u divljenju kinematskoj akciji ne bi počeo da se pita da li navija za prave ljude. Kasnije, kada su strip preuzeli Mark Millar pa Ed Brubaker sve je dobilo još jasnije obrise, ali Ellisove premise su od početka bile tu: The Authority su bili Justice League u ogledalu realoplitike i pop-kulturne politike, superherojski tim čiji je osećaj za pravdu dramatično izmešten od tradicionalnih pozicija koje se vezuju za superherojsku politiku, uzimači pravde u svoje ruke, sudije, porotnici i egzekutori koji nikom sem sebi ne odgovaraju za to što rade. Ovo nije trebalo da bude puki politički iskaz autora već i jasna satirična refleksija na „prave“ superherojske stripove pa su u njoj i superheroji Apollo i Midnighter stajali kao interesantne varijacije na Supermena i Betmena. Pogotovo je u slučaju Midnightera bila očigledna sociopatska karakterizacija dok su oba superheroja svojom homoseksualnom orijentacijom otvarala interesantnu polemiku o politici tretmana manjina, ali i o erotizmu kostima, fetišizaciji ratnika itd.

 

Problem je što su kasnije priče o Midnighteru imale ozbiljnih teškoća da se izbore sa superherojem koji nema „down time“, čiji je civilni život praktično nepostojeći i koji takoreći svo svoje slobodno vreme troši na to da je Midnighter a gotovo ni malo na to da se potrudi i bude Lucas Trent, uostalom civilni identitet za koji i ovaj poslednji serijal eksplicitno pokazuje da je isfabrikovan.

 

U tom smislu, Midnighter i jeste ta neka najzaoštrenija verzija Betmena – za Betmena se često kaže da za razliku od ostalih superheroja koji imaju tajni identitet, kod njega je ličnost Brucea Waynea ta koja je dizajnirana – čovek u grčevitoj, stalnoj, nepuštajućoj potrazi za pravdom i zaštitom nejači i ovaj strip nastoji da pokaže ovu njegovu stranu ali da ga svejedno humanizuje prikazujući ga i kao civila koji ima slobodno vreme, druga interesovanja sem ubijanja, potrebu za intimom i nežnošću. Nažalost, istovremeno ovaj strip dosta bezuspešno pokušava i da imitira Ellisov cinizam i umesto da dobijemo glavnog junaka koji je sociopata sa kojim ne bismo voleli da budemo u liftu ali se izdaleka divimo njegovom uterivanju pravde i frivolnim onelinerima koje pritom ispaljuje, na meniju je mračni ubica koji očigledno uživa u ubijanju i nanošenju bola, to pravda nekakvim narativom o zaštiti i pomoći slabima, a sve vreme zvuči kao tinejdžer koji na fejsbuku ostavlja edgy statuse ne bi li ga prijatelji (i, naravno neprijatelji) prepoznali kao badassa.

 

Drugim rečima, ton stripa je veoma iritantan i Midnighterova potraga za tehnologijom koja vodi poreklo iz iste laboratorije u kojoj je i sam nastao je iz potencijalno interesantne špijunsko-akcione priče brzo transformisana u paradu ubistava, mučenja, pretnji i sakaćenja praćenu nesnosno pretencioznim monolozima počinitelja. Serijal na trenutak dobija malo zabavniji i uverljiviji ton kada se Midnighter udruži sa Dickom Graysonom (u čijem je serijalu i sam gostovao) i ovde imamo posla sa samo neesencijalnim ali ne i lošim stripom, no povratak u kolotečinu i kretanje ka finalu u kome će Midnighter ponovo sresti svog „oca“, Henryja Bendixa, čoveka koji je od njega napravio mašinu za ubijanje je predvidivo trapavo i najvećim delom iritantno.

 

Ono što je zanimljivo je kako Orlando pokušava da oslika Midnightera kao civila, pokazujući bar u kome ovaj rado visi između misija, pokazujući muškarce sa kojima se muva, sklapa veze, traži intimu. U ovom stripu prikazano je zašto su se Apollo i Midnighter – dugogodišnji ekskluzivni ljubavnici – razišli i mada su podzapleti sa drugim muškarcima ispisani na nekoj srećnoj sredini između realističnosti i idealističnosti, mislim da je razlog zbog koga mi ovo naprosto nije lepo leglo taj da je to u preoštrom kontrastu sa naprosto hiperboličnim elementima Midnighterovog superherojskog života. Uspešnost sa kojom je The Authority u većini svojih inkarnacija plasirao svoje protagoniste na ivici grotsekne karikatre u velikoj meri se bazirala na tome što su oni bili postavljani u fantastične mizanscene, što je bilo jasno da imamo posla sa likovima većim od života koji lete unaokolo na transdimenzionalnom brodu čiji je pogonski sistem izgrađen oko beba-univerzuma, koji koriste personalne teleportere da se Zemljom kreću kao drugi ljudi svojim stanovima i za koje je masovno ubistvo samo opušteni Utorak (šala koju i ovaj strip koristi). Iako je Midnighter član tima sa najvećim potencijalom da bude „pravi“ street-level heroj, i dalje je diskrepanca između onog što radi na terenu (dakle, ubija i sakati ljude) i onog što radi u budoaru (kupatilu, kuhinjskom stolu) prevelika. Orlando je svakako ovde časno nastojao da humanizuje kožiranu mašinu za ubijanje ali pokazuje se da Midnighteru možda uopšte nije potrebna humanizacija: on jeste sociopatska karikatura, on jeste hodajući fetiš, on jeste oružje koje voli samo jednog čoveka (koji nosi ime boga sunca, istine, muzike, umetnosti itd. za maksimalni satirični efekat) i makar je Orlando serijal završio pomirenjem dvojice ljubavnika pogađajući barem tu emotivnu metu.

 

Moje negativne impresije su donekle i posledica crteža koji mada zapravo tehnički odličan, prečesto ide na ideju oslikavanja scene kroz desetine sitnih panela koji treba da sugerišu Midnighterovo nadljudski brzo analiziranje svake situacija i biranje optimalnog rešenja za nju, ali koje je i vizuelno zamorno i često nejasno u pogledu toga šta scena prikazuje. No, i ja sam star i nervozan čovek pa i to treba imati na umu.

 

Kako god, nisu svi reagovali negativno na ovaj strip pa je Orlando za ovu jesen dobio da uradi i šestodelni miniserijal o Midnighteru i Apollu. S obzirom da se deo mojih primedbi odnosi na nemogućnost pomirenja ideja Midnighterovog civilnog i profesionalnog života, ovo bi mogao da bude strip sa boljom i uspelijom premisom. Ako Orlando još poradi na tonu i uspe da mu protagonist zvuči manje iritantno u svom objašnjavanju protivnicima šta će da im uradi i kako, moglo bi to da bude dobro.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s