Pročitani stripovi: Legends i Suicide Squad

Iskoristio sam premijeru Warnerovog Suicide Squad da pročitam recentna DC-jeva reizdanja prvih stripova u kojima se ovaj tim pojavio i to je bio zabavan ali i poučan trip memori lejnom.

 

Prvo je na redu bila kolekcija Legends, u kojoj je sakupljeno svih šest epizoda istoimenog miniserijala iz 1986./1987. godine, a što je prvo pojavljivanje modernog Suicide Squad u stripu i utemeljenje filozofije ovog tima. No, Legends je imao mnogo veće ambicije nego što je osnivanje ekipe sastavljene od kriminalaca koja je mogla i ne biti interesantna čitaocima u toj meri da trideset godina kasnije Warner snimi divizivni blokabster u kome igraju Freš Princ i Hopper iz Stranger Things. Legends je zapravo bio prvi veliki company crossover/ DOGAĐAJ nakon Crisis on Infinite Earths, DOGAĐAJA koji je ne samo prekomponovao krajolik DC-jevog multiverzuma već i uspostavio izdavačku filozofiju utemeljenu na čestim masivnim krosoverima i kontinuitetmenjajućim događajima, a u kojoj živimo i danas. Kao takav, Legends je nešto što ne mogu nazvati dobrim stripom jer su njegovi prioriteti bili najviše postavljanje osnova za nove serijale i kreiranje marketinškog buzza, a mnogo manje u domenu dobrog pripovedanja koherentne priče.


Ne može se reći da je DC ovde štedeo na talentu, doduše. Priču je osmislio John Ostrander, scenario napisao Len Wein a crtež je došao iz olovke samog Johna Byrnea, superzvezde kojoj je u tom trenutku poveren rad na post-crisis Supermenu. 1986. godine je ovo bilo veoma blizu konceptu stripovske supergrupe, međutim Legends pati od sindroma koji opterećuje i mnoge druge slične stripove: potrebe da troši vreme na mnogo likova jer se reprekusije DOGAĐAJA moraju osetiti u njihovim individualnim serijalima, iako oni nemaju bogznašta da rade u ovom stripu, potrebe da traje određen broj epizoda iako nema dovoljno priče da ih ispuni itd. Rezultat je jedna naivnjikava priča sa zanimljivom idejom i realizacijom suviše opterećenom filozofijom DOGAĐAJA da bi mogla da pristojno funkcioniše kao serijal za sebe.

 

U osnovi, zaplet je izuzetno prost: Darkseid, kosmička inkarnacija zla i naopaka želi da Zemljine heroje ne samo uništi već i simbolički porazi, da samu ideju heroizma koja inspiriše prost narod iskvari iznutra ne bi li se svetina okrenula protiv njih a sve te tako zemaljske (i američke) ideje o slobodnoj volji slobodnih ljudi bile bačene u prašinu. Da bi ovo postigao na Zemlju šalje agenta-provokatora koji će držati zapaljive govore na televiziji objašnjavajući kakva su zapravo opasnost po poredak superheroji. Reći da je Mark Millar malčice bio inspirisan ovim stripom kada je pisao Civil War znači biti mnogo suptilniji nego što je Mark Millar ikada bio.

 

Struktura Legends je neujednačena i džombasta – strip sadrži gomilu scena borbe superheroja sa onostranim entitetima ili samo prostim kriminalcima u kojim uobičajena destrukcija i rizik po javnu bezbednost dolaze u mnogo veću žižu pažnje javnosti nego što je bilo pre Darkseidovog plana i ove epizode su interesantne – pogotovo jer je Wein imao mnogo iskustva sa javnost-se-okreće-protiv-iznenađenog-heroja scenama pišući Spajdermena godinama – ali je kontrapunkt njima gomila tipično supeherojskog preterivanja i borbe radi borbe. Ispostavlja se da Darkseid nije najsuptilniji taktičar u univerzumu pa se njegova politička subverzija dopunjava invazijom Parademona i mehaničkih vukova na Zemlju, za svaki slučaj. Heroji, čija je reputacija komično uzdrmana komično kontroverznim situacijama u kojima su se našli u prvom delu serijala konačno dobijaju priliku da pesnicama povrate uzdrmano poverenje.

 

Naravno, nije Legends najgori strip koji sam čitao 1986. godine i akumuliran talenat njegovih autora daje mnogo simpatičnih trenutaka (i tu ne mislim samo na antologijsku scenu kad Betmen biva poražen bočicom parfema).  Byrneov crtež je tipično detaljan i arhetipski moćan, dinamičan do mere bola, a Weinove jednostavne moralne dileme su simpatične. Pored prvog okupljanja Suicide Squad koji moraju da reše elemente zapleta tipičnom metodom tupe alatke možda su najzanimljiviji momenti u kojima Ronald Reagan, u to vreme već u svom drugom predsedničkom mandatu, javno zabranjuje aktivnosti superheroja ne bi li primirio ustalasane narodne mase koje traže krv. Ostranderova sociopolitička interesovanja proziru kroz Weinovo pisanje pa je zanimljivo videti da ikona libertarijanizma – u vreme kada je u stvarnom životu bila na vrhuncu moći – u jednom suptilno satiričnom preokretu radi sve što može da aktom državne vlasti suzbije aktivnosti slobodnih ljudi koji simbolišu američku neoliberalnu filozofiju gotovo koliko i pisanja Ayn Rand.

 

Ipak, Legends nikako ne spada ni u najbolje DC-jeve DOGAĐAJE i ono što je dobro iz njega proizašlo – Justice League International i Suicide Squad serijali – daleko je po kvalitetu bolje od samog izvora.

 

S druge strane, kolekacija prvih nekoliko epizoda originalnog serijala Suicide Squad pod nazivom Trial By Fire koju je napisao John Ostrander a korektno nacrtao ne previše poznati Luke McDonnell je za moj groš jedno od dobrodošlih podsećanja da su osamdesete godine dale neke od najboljih superherojskih stripova svih vremena. Autori su imali nešto više autorstva nad onim što su radili, publika je bila malo starija, a urednici i scenaristi su u poslu već bili dugo vremena i smatrali da im je prirodna dužnost da kreativno evoluiraju to što rade. Naravno, današnji stripovi su u proseku bolje producirani, sigurnije vođeni i tehnički bolje sklopljeni ali da bismo u današnjem superherojskom stripu dobili smešu sociopolitičkih opservacija/ komentara i sulude akcije kojom su Ostrander i McDonnell ispunili svoj originalni Suicide Squad, verovatno bi neko morao da ponovo zaposli Warrena Ellisa da piše Thunderbolts i da mu deset puta više para nego prošli put.

 

Trial By Fire je strip koji uspeva da kanališe duh najboljih akcionih trilera koje su bioskopi osamdesetih godina umeli da provrte ali da ih iskombinuje sa sociopolitičkim i psihološkim analizama koje su i danas, 29 godina kasnije prilično napredne za medij superherojskog stripa. John Ostrander nije samo napravio tim od kriminalaca koji imaju supermoći i koji rade za američku administraciju u zamenu za smanjenje kazne, već veoma zabavan politički triler koji ni ne pokušava da pokaže koja bi strana u hladnom ratu (i drugim ratovima) mogla da bude u pravu a čiji su protagonisti radikalno nesavršene, društveno problematične jedinke.

 

Kako je savremeni Suicide Squad zapravo osvežena verzija stripa iz kasnih pedesetih godina, Ostrander je već u priči koja kolekciju otvara (Secret Origins) napravio interesantan prelaz sa špijunsko-akcionog štimunga primerenog starijim stripovima na surovu, realnu, urbanu priču savremenog Suicide Squad. Amanda Waller, vladina službenica koja koordinira aktivnosti black ops ekipe ubica und psihopata je u ovoj priči dobila istovremeno eksploatacijski potresan bekgraund ali i temelj za uverljivo jaku ženu koja prevazilazi i siromašno, manjinsko poreklo i strašnu traumu vezanu za život u getu da bi postala neko ko donosi bitne odluke u savremenom političkom krajoliku. Ronald Reagan lično je impresioniran i Ostrander ovim utemeljuje lik (praktično jedini originalan lik u serijalu sastavljenom od već postojećih heroja/ zločinaca) koji će decenijama imati jaku bazu poštovalaca i koja se s pravom bunila kada je pre neku godinu sa ributovanjem DC multiverzuma debela i besna crnkinja transformisala u vitku, zgodnu i privlačnu Afroamerikanku čije su traume zakopane da bismo imali posla sa „običnijim“ badass likom.

 

No, dalje epizode u ovoj kolekciji su prava poslastica jer Ostrander može da se odmakne od predloška iz pedesetih i uspostavi trejdmark filozofiju ovog stripa koja uspešno preživljava i do danas kroz brojne reinkarnacije. Suicide Squad – tim čije se postojanje poriče i koji služi za najcrnje od crnih operacija u kojima se autorizacije za ubijanje podrazumevaju, prijateljske žrtve očekuju, a jedino se broji rezultat – čak i u svojim poslednjim inkarnacijama (iz pera Adama Glassa ili Seana Ryana) u poslednje četiri godine demonstrira istu misao koju je Ostrander imao na početku: kada loši ljudi treba da čine nominalno dobre stvari, granica između dobrog i lošeg se gubi u plamenu i dimu kolateralne štete, loših procena i neobuzadnih psihologija. Ostrander nije postavljao pitanje o tome ko nadzire nadzirače već pokazivao da nadzor nije dovoljan kada se na terenu, u magli rata, strategije i taktike pripremljene u dobro opremljenim ratnim štabovima susretnu sa stohastičkom nepredvidivošću susreta sa neprijateljem.

 

Već prve misije Suicide Squad su klasičan klasterfak nedovoljno preciznog obaveštajnog materijala, likova koji imaju sopstvene socipatske agende, klasičnih preletača i uobičajenog haosa koji nastaje kada se susretnu dve suprotstavljene ekipe metaljudi. Ostrander na to dosoljava solidnim dozama trejdmark paranoja osamdesetih godina, sa državno sponzorisanim terorizmom i plaćenicima koji će ubiti svakoga na koga im se pokaže. To da je prvi neprijatelj koga Suicide Squad sreće organizacija koja se zove Jihad (mada nema mnogo veze sa islamskim ekstremizmom) je verovatno bilo izvor užasnih dilema za Davida Ayera i Warner dok je pisan senario za film. Na kraju se igralo na bezbedniju kartu bezličnih negativaca sa konzervativnom I-want-to-rule-the-world agendom, ali Ostrander je u svom stripu išao na mnogo uzbudljivija rešenja. Krajolik DC-jevog univeruma druge polovine osamdesetih mu je omogućio sjajnu širinu zahvata pa se tako Squad u jednom momentu suočava sa Darkesidovim interplanetarnim elitnim trupama, ali već u drugom ima posla sa kostimiranim, urbanim viđilante herojem koji se suprotstavlja uličnom kriminalu ali,sumnjivo, nekako uvek pravdi privodi samo pripadnike rasnih i nacionalnih manjina. Ostranderov zaplet i rasplet u ovoj priči su remek-delo superherojske farse ali i iznenađujuće suptilan sociopolitički komentar koji se ne bavi samo očiglednim rasnim tenzijama Amerike od pre tri decenije već i diskusijom o utilitarnosti demokratije u odnosu na njen proklamovani politički ideal.

 

Kulminacija dolazi u trodelnoj priči u kojoj se Squad upućuje u Sovjetski Savez (par godina pre nego što će ga Rocky IV svojeručno dovesti do kolapsa) da iz psihijatrijske ustanove u dubokoj provinciji izvuče mladu disidentkinju koju režim pokušava da ućutka proglašavajući je ludom. Ova priča je vrhunski hladnoratovski triler umešno preliven superherojskim sosom, pogotovo jer Ostrander u njemu može da uradi mnogo više nego što se u bioskopu moglo za vreme Reaganove vladavine.

 

Da ne bude zabune, SSSR je ovde svakako prikazan kao mračno, opresivno mesto kojim caruju partijski i kontra/obaveštajni autokrati, ali je nijansiranje koje se dobija ne samo u pogledu prikazivanja sovjetske politike već i u karakterizacijama praktično deset godina ispred bilo kog sub-Rambo filma kog možete da se setite. Ostrander kao da je sebi u zadatak stavio da satiriše miliusovski hladnoratovski narativ pa ne samo da je njegov Gorbačov interesantno oslikan čovek dubljih motivacija nego što su se „komunistički diktatori“ predstavljali u popularnoj kulturi osamdesetih godina nego su i preokreti kroz koje tim prolazi autentično iznenađujući i edge-of-your-seat nadahnuti čak i tri decenije docnije. Strip uspeva da pokaže i autentične herojske momente koji ukazuju na Dirty Dozen inspiraciju sa kojom je scenarista ušao u njegovo stvaranje (samo što su ovde i heroji i zločinci osobe oba pola – progresivno!) a finalni rasplet je ironičan, gorak i politički inteligentan na način na koji to u današnjem superherojskom stripu još uvek suviše retko viđamo.

 

McDonnellov crtež je korektan i konzistentan i mada posle Byrneovog baroka deluje pomalo nenadahnuto, ne treba izgubiti iz vida kompleksne pripovedačke zadatke koje Ostranderov skript diktira a koje McDonnell savršeno isprati. Scene borbe, ali i pukih karakterizacija likova koji su praktično sve vreme pod stresom, sociopatskih epizoda i trenutaka nesebičnog žrtvovanja kod McDonnella su sve odrađene bez gubljenja koraka i kvarenja tona.

 

Prvi tom Ostranderovog Suicide Squad je klasik koji ne zastareva i odličan lakmus-test koji će vam pokazati da li da pare potrošite i na naredne kolekcije koje DC reprintuje u novim, uredno remasterovanim verzijama, nadajući se da se okači o uspeh filma. Iako smaram da film nije dosegao ni 50% Ostranderove nadahnute vizije i predvidivo bežao od sociopolitičkog komentara i satirične filozofije predloška, nadam se da će mnogo gledlaca biti inspirisano da potraži ovaj biser superherojskog stripa osamdesetih od koga čak i klasici poput Dark Knight Returns imaju štošta da nauče.

One thought on “Pročitani stripovi: Legends i Suicide Squad

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s