Pročitani stripovi: Second Sight

Pročitao sam i svih šest epizoda generički nazvanog miniserijala Second Sight koji je do pre par nedelja izlazio za novopokrenutu kuću Aftershock Comics i završio sa očekivano pozitivnim utiscima.

 

Aftershock Comics je, reklo bi se, prilično dobar pokazatelj da u američkim stripovima, posle dugog niza godina u kojima je delovalo da je sve izgubljeno, ipak ima tih nekih para da se zarade i tog nekog kulturnog uticaja da se ostvari. Odavno, uostalom, nismo videli osnivanje ovako ambicioznog izdavača koji se prošle godine skoro drsko umuvao među Onije, Avatare, Imagee, IDWove, Dark Horsove, Dynamitee i ine Valiante savremene američke industrije. Naravno, manje operacije se pokreću s vremena na vreme, ali Aftershock se od startup konkurencije razlikuje upravo time što se ovde ne radi o opreznom ispipavanju terena sa ekipom relativno nepoznatih, ali gladnih i entuzijazmom pokretanih autora i okretanjem jednom prepoznatljivom žanru. Naprotiv, Aftershock je na tržište ušao sa portfolijom koji je pokrio širok spektar žanrovskih glasova (naučna fantastika, supernaturalni horor, trileri) i temelji se na angažovanju nekih od najvažnijih aktivnih autora u američkom mejnstrim stripu – od Briana Azzarella pa do Gartha Ennisa.

 

Nisam odmah utrčao u čitanje ovih radova jer je Aftershock dosta mudro odmah krenuo sa izdavanjem nekoliko miniserijala odjednom, dajući čitaocima priliku da tokom pola godine prate ono što ih zanima i nakon okončanih, zaokruženih priča, donesu svoj sud o svemu. Sada kad sam pročitao Second Sight mogu da budem zadovoljan produkcijskim kvalitetima i uredničkim radom pa je legitimno reći kako ću i drugim stripovima ovog izdavača rado pružiti šansu.

 

Iako Second Sight nosi taj izuzetno generički naslov, ovo nije strip baziran na preveć izlizanim žanrovskim tropima. Nije u pitanju ni nekakvo ogromno iskakanje iz formata, da se mi odmah razumemo, već jedna dobro zamišljena, sigurno vođena i kraju uspelo privedena priča iz domena natprirodnog trilera sa elementima horora u kojoj dobra karakterizacija i utemeljenje u ovde-i-sada stvarnosti služe da usidre te neke onostrane elemente koji bi inače mogli da deluju jeftino i naivnjikavo.

 

Naravno, ovaj strip je pisao David Hine, britanski autor veoma verziran u pisanju natrprirodnog horora i od njega se i očekuje da u najmanju ruku te neke onostrane elemente ovakvog zapleta odradi sa lakoćom. Hineova kilometraža se da namirisati već u tome kako uspeva da elemente jeze i strave ugradi u strip koji na početku priča o naizgled sasvim običnim ljudima – glavni junak, Ray Pilgrim je ostareli panker, bivši skvoter koji sada (jedva) zarađuje za život upravljanjem prodavnicom polovnih knjiga. Njegova ćerka, tek propupela starija tinejdžerka, živi sa majkom i svesna je da je otac sklon halucinogenim narkoticima, kao i da ima istorijat porodičnog nasilja, ali ga i dalje posmatra kao neku vrstu nesavršenog ličnog heroja. Klinka je i istraživački bloger u pokušaju, opsesivno se baveći urbanom legendom o Wednesday Clubu – tome kako britanska elita političara, industrijalaca i kojekakvih selebritija provodi deo svog slobodnog vremena seksualno eksploatišući decu i da je to jedna od najbolje čuvanih i najstrašnijih tajni stare imperije. Njen otac, naravno, smatra da je sve to glupost i zamajavanje, ali ona mu se obraća za pomoć kada se ispostavi da osobe spremne da svedoče o nekim od ovih mračnih događanja počnu da nestaju. Pilgrim, pak, iza sebe ima istoriju saradnje sa Skotland Jardom, zvanično u ulozi profajlera a u stvari u ulozi psionički osetljive osobe kojoj je gutanje psihodeličnih pečuraka  u prošlosti davalo prilike da uđe u glave ubica u trenutku vršenja zločina, pa se otac i ćerka ubrzo nađu usred zastrašujuće mreže političkih intriga u kojoj tela krenu da se gomilaju visokom brzinom a nesavršena porodica mora da nauči kako da preživi.

 

Hine ovo piše odlično, prirodno gradirajući stvari tako da prihvatamo obične, životne likove u sve neverovatnijim situacijama. Spona sa sociopolitičkom, klasnom osnovom ovog stripa nikada se ne gubi i Second Sight ima i malo one autentično britanske pankerske energije. Ipak, ovo nije strip koji pokušava da izazove socijalnu revoluciju već žanrovski rad koji će se pažljivo voziti putanjom uzbudljivog trilera, dok će sociopolitičke opservacije i *gulp* poruke, biti ugodno smeštene u podtekst i uzgredne komentare.

 

Ono važno je urađeno odlično – psihološki, likovi su uverljivi i životni i mada se ponašaju sasvim u skaldu sa trilerskim pravilima, nema ovde „how convenient“ iskakanja iz karakterizacije i pretvaranja običnih ljudi u akcione heroje. Ono što likovi do kraja stripa rade – a što ne spada u svakodnevicu istraživačkih blogera i matorih pankera – je izraz njihovih do tada viđenih nakupljenih strahova, dilema i strasti, ne samo zgodan način da se pokrene radnja stripa.

 

Isto tako, horor elementi priče su odmereno i sigurno plasirani sa nekoliko ekstremno uznemirujućih momenata koji ipak ne zasenjuju osnovnu humanost likova koja strip nosi. Second Sight zna šta je i ne prepušta se eksploatacijskim impulsima, noseći svoju sociopolitičku srž ponosno i prominentno sve do samog kraja.

 

Crtež je potpisao italijanski autor Alberto Ponticelli koga pamtimo sa Vertigo serijala Unknown Soldier od pre neku godinu. Posle afričkih ruralnih krajolika, dolazak na ulice moderne Engleske je zanimljiv kontrast i Ponticelli ovde blista kad je potrebno. Iako su neki od likova pomalo bledunjavi a anatomija često ume da bude neprirodna, karakterizacija je, kad je neophodna, veoma ubedljiva, a horor elementi stripa su pogođeni baš kako treba – da preplaše i naježe a da ne preuzmu primat nad idejom da ipak, posle svega, u ovoj priči posla imamo sa ljudima koji su kao vi ili ja, obični, sa svakodnevnim problemima i karakternim nedostacima, koji su se našli usred zastrašujuće priče o zlu koja iz ljudskih srca izrasta da živi u srcu ljudskog društva. Solidan način da skinem đanu Aftershock Comicsu.

Pročitani stripovi: Slash and Burn

Pročitao sam i šestom epizodom nedavno završeni Vertigo miniserijal pod nazivom Slash and Burn a sa podnaslovom Sparky Club koga je napisao britanski scenarista Si Spencer a nacrtao vrlo dobri Max Dunbar. S obzirom na moje recentne sumnje u vezi Vertiga, istina je da sam ovom stripu posvetio pažnju najviše jer je Dunbarov crtež dobar i jer sam videvši ime Spencer na naslovnoj strani, naivno pomislio da je ovo Nick Spencer koji pored rada za Image i Marvel stiže da tezgari i za Vertigo. Možete zamisliti moj izraz lica kad se ispostavilo da ovo piše čovek mahom zaposlen na Sudiji Dreddu a koji je za Vertigo već radio The Vinyl Undeground. Malo znanja je najopasnije, kaže naš narod.

 

No, šta je, tu je, dete se rodilo, treba ga ljuljati a i lepo je kad strip krene im medias res, sa požarom u koji hrabre vatrogaskinje uleću glavačke da spasu nejač, pa sam Slashu and Burnu dao dosta šansi da me osvoji. I trebalo mu je nepristojno mnogo vremena, da budem iskren.

 

Slash and Burn je još jedan od recentnih Vertigo radova u kome mi deluje kao da je uredništvo prihvatilo zanimljivu ideju ali se posle premalo trudilo da od nje porode dobru priču. U ovom slučaju elevator pitch bi bio otprilike ovo: žena koja je još kao mlađa tinejdžerka prepoznata kao patološki piroman sada radi kao profesionalni vatrogasac. Whoa! Radikalno! Može!

 

Glavni moj problem sa ovim stripom je na kraju bilo to što su likovi – na čelu sa protagonistkinjom – delovali isuviše ravno i utilitarno uprkos vidnom naporu koji je Spencer uložio da ih produbi. Glavna junakinja tako sa plamenom ima jedan senzualni, takoreći spiritualni odnos a koji seže sve do njenog detinjstva u kome je vreme provodila u provincijskom sirotištu i sa grupicom drugih klinaca palila sve što im je padalo pod ruku. Nije to bila ni puka kežual piromanija, Spencer piromane u ovom stripu pokazuje kao istinske gikove koji ne samo da imaju ozbiljne diskusije o tome kako pripremiti materijal za optimalno sagorevanje i o koridorima kojima se projektuje toplota, već opsesivno identifikuju procese i materijale oko sebe prevashodno na osnovu mirisa i žive u svetu koji je stalno na korak od (ne uvek) spontanog sagorevanja.

 

Ono što počne kao jedan loš dan na poslu lokalne vatrogasne ekipe – jedna od članica biva ranjena tokom intervencije, pojavljuje se policijski detektiv  iz velikog grada koji u provinciji treba da reši nešto što deluje kao tek ekscentričan zločin – tokom šest epizoda se odmotava zadovoljavajućim putanjama političkog trilera u kome centralno mesto ima ta psihologizacija ličnosti piromana, taj odnos čoveka sa vatrom, dobrim slugom, lošim gospodarom, zajebanim oružjem, itd. a sve to na pozadini lokalnog fraking biznisa koji je gradonačelnik brokerovao uprkos protestima onih koji tvrde da to uništava ekosistem i izlaže gradić opasnosti od zapaljivuh para, ali i na pozadini mračne, traumatične epizode iz pomenutog sirotišta u kome je nekoliko likova iz ovog stripa provelo svoje formativne godine. Kada neki od tih likova krenu da ginu u sumnjivim incidentima, naša protagonistkinja shvata da se tu dešava nešto više od puke spontane, jelte, kombuscije, i stvari se valjaju ka bukvalno eksplozivnoj završnici.

 

Utoliko, nerviralo me je odsustvo prirodnijeg, organskijeg karakterisanja likova. Protagonistkinja je, nažalost, do kraja stripa ostala ravna površ na koju je scenarista samo projektovao unutarnje monologe o mirisima sagorevanja raznih materijala i senzualnosti plamena, bez zbilja ljudskih emcoja, strasti ili sumnji. Kako se slično, u nešto manjoj meri, može reći i za ostale likove u stripu, Slash and Burn (u kome nikakvog slasha, da se razumemo, nema) je strip sa kojim se čovek mora aktivno boriti da bi ono dobro u njemu – trilerski zaplet, preokreti, rasplet – prevagnulo nad onim ne dovoljno dobrim u njemu – neubedljivim likovima i njihovim pričama. Opet, nije mi krivo što sam odvojio vreme za njega jer je dobar deo, rekao bih, bio jači od nedobrog.

 

Dunbarov crtež je svakako još nešto što može da se stavi u kolonu „dobro“ mada i ovde mogu da zamerim da glavna junakinja naprosto nema dovoljno karaktera i da deluje kao prva skica za lik „otresite plavuše“ koja nikada nije dalje razvijana. No Dunbar crta lepe ljude, lepe i dinamične scene akcije i mada nije pomerio nikakve granice ovim stripom, ovo je jedan dobro urađen paket sa grafičke strane.

 

Slash and Burn ima taj podnaslov koji sugeriše da bi u serijalu jednom možda moglo da bude još priča i mada sam posle prve epizode bio na ivici da sve batalim, do kraja sam se raznežio i reći ću da mi ne bi bilo mrsko da te dalje priče jednom i pročitam.

 

Pročitani stripovi: The Fuse i Shaft

Pošto sam poslednjih dana bio nešto bolestan (nije da sam i sad zdrav, ali posao ne pita za zdravlje, već samo mrvi sve pred sobom buldožerskom silinom izvoda iz banke na albanskom, makedonskom itd.) imao sam više vremena za čitanje stripova pa sam to i činio. Čitao stripove. Evo kratkih impresija, na kašičicu.

 

Pročitao sam prvu kolekciju serijala The Fuse, a pod nazivom The Russia Shift i svinjski uživao u njenoj beznaporno izvedenoj kombinaciji žanrova. The Fuse izlazi za Image još od 2014. godine, rade ga renomirani autori (Anthony Johnston piše, Justin Greenwood crta) i bavi se kombinovanjem naučne fantastike i policijskog procedurala tako da je relativno neobjašnjivo zašto mi je trebalo skoro pune dve godine da se mašim ovog stripa koji kao da je pravljen za mene. Moguće je da sam na nekom nesvesnom nivou smatrao da treba konzumirati ograničene količine Anthonyja Johnstona u bilo kom periodu vremena, iz čiste nastranosti odlučio da prvo semplujem fantazijski serijal Umbral (opisivan na istom ovom topiku pre koji mesec), pa onda malo zamoren od istoga odložio The Fuse za bolje dane. Ali bolji dani su došli – očigledno. Ako je prvih šest epizoda ovog stripa indikacija o kvalitetu čitavog serijala (do sada izašlo dvadeset epizoda), The Fuse je jedan od najboljih naslova koje Image u ovom trenutku izbacuje i pritom najubedljiviji izdanak mini-trenda iz poslednjih godinu-dve u kome po stripovima viđamo ukrštanje policijskog i naučnofantastičnog žanra (Mercury Steam, Copperhead…).

 

Titularni The Fuse je orbitalna kolonija koja se nalazi u retrogradnoj putanji oko Zemlje, sagrađenja da zadovolji energetske potrebe sve razvijenije planete. Ralph Dietrich je mladi inspektor koji je tražio transfer iz nemačke policije na veliki satelit a za partnera dobio Klem – nadrndanu inspektorku pred penzijom koja je u mladosti čak i učestvovala u izgradnji satelita. Još i pre nego što se dvoje nekompatibilnih poslovnih saradnika upoznaju, dešava se ubistvo jednog od beskućnika koji žive u servisnim hodnicima između razvučenih kablova i drugih instalacija stanice i Dietrich mora da u hodu kupi nijanse isledničkog posla 22 hiljade milja iznad Zemljine površine, ali i političkih odnosa u jednoj relativno izolovanoj zajednici.

 

Johnston ovde praktično nije napravio ni jedan pogrešan korak i The Russia Shift je zamamni procedural koji kreće od sitnog ka krupnom, polazeći od nasilne smrti osobe za koju nikog nije briga a završavajući sa kompleksnom političkom zaverom u kojoj se otkrivaju prava lica javnih, er, lica, mračne tajne iz prošlosti, ali i dobrota u ljudima kojima dobrotu ne bismo na prvu loptu pripisali. Ko voli policijske trilere, uživaće u zapletu, preokretima, slepim rukavcima priče koje naši junaci moraju da prebrode snagom (mrzo)volje i osećaja dužnosti i brojnim umešnim scenama konfrontacija u kojima se više viče nego puca a da to deluje moćno i energično. O istom trošku, world building je urađen organski i kulturološka, istorijska i politička pozadina priče se razvija postepeno, prirodno i tako da čitaoca sve više uvlači u svet koji je (naučno)fantastičan ali deluje kao prirodna ekstrapolacija našeg društva. Nema ovde očiglednih retro migova u smeru cyberpunka kao u Mercury Steam ili western stilizacija kao u Copperhead, The Fuse svoj žanrovski ton igra u niskom ključu, pametno koristeći policijski procedural da provuče prirodne sociopolitičke analize koje se tiču segregacije, rasizma, napetosti u društvu koje se ne bi moglo nazvati društvom oskudice, političkim tenzijama itd.

 

Sve je krunisano britkim dijalozima i karakterizacijom u najboljoj tradiciji cop buddy pripovesti. Ralph Dietrich i Klementina Ristovych su klasičan par pandura koji se nalaze na suprotnim stranama ljudskog spektra – on mlad i još uvek pomalo idealističan, ona matora, džangrizava i beskrajno cinična – ali koji uprkos svemu počinju da funkcionišu kao uigran tim i pre nego što shvate da se išta dešava. Johnston izbegava upadanje u zamke pisanja jeftinih onelinera i pančlajnova i njegovi dijalozi su brzi, efikasni, sa maksimumom cinične energije po slovnom znaku i nose priču visokim tempom.

 

Greenwoodov crtež je još grublji i energičniji nego u Stumptown koga radi sa Gregom Ruckom. Ovo može da bude i opasno jer neke table u The Russia Shift deluju maltene kao skice na prvi pogled – pogotovo uz vrlo sveden kolor – ali je njegova kontrola nad izražajnošću likova i neophodnim detaljima okruženja uvek visoka i ovo je strip koji ne osvaja lepotom koliko se drži najefikasnijeg načina da iskomunicira svoje ideje.

 

Veoma čvrste preporuke za ovu kolekciju i, ako je i ostatak serijala ovako dobar, skrušeno ću reći da sam sa velikim zakašnjenjem došao do jednog od najboljih stripova našeg doba.

 

Pročitao sam i miniserijal Shaft: Imitation of Life koji je nedavno završio sa svojom četvrtom epizodom i dobio tačno ono što sam očekivao: solidnu aproprijaciju klasičnog blacksploitation sadržaja, spretno apdejtovanu dodavanjem savremenijih sociopolitičkih ideja. Nije to bilo neko iznenađenje jer je Dynamite Entertainment već pokazao da im od ruke ide kreiranje novih priča o legendarnom privatnom detektivu sa njujorških ulica sedamdesetih godina prošlog veka a ovde je samo uspešna formula ponovo primenjena.

 

Na scenarističkim dužnostima ponovo je bio David F. Walker, koji je pored svoje književne karijere stigao da piše i Cyborga za DC. Dok mi je Cyborg bio tek poluuspešan soft-ribut jednog u najboljem slučaju drugoligaškog superheroja, sa Shaftom se Walker nalazi na veoma stabilnom tlu i Imitation of Life je jedna dobro osmišljena i vođena priča o Johnu Shaftu koja zahvata duboko u psihološke, socijalne i političke korene glavnog lika ali i čitavog blacksploitation žanra, ali istovremeno ne propušta priliku i da se zabavi.

 

Proizvodnja blacksploitationa u 2016. godini nije tako jednostavan posao: u četrdeset godina koje su u međuvremenu prošle desilo se mnogo toga, ne samo na razini čitavog društva koje je evoluiralo u mnogim aspektima međurasnih, klasnih i socijalnih odnosa, već i unutar afroameričke zajednice u kojoj su izrazi kulturnog identiteta poprimili mnogo novih formi – od hip-hopa i R’n’B-a pa do Spajka Lija i, hm, braće Vajans. Walker uspešno balansira na oštrici između potpunog retro čitanja Shafta i progresivnih tendencija pa je njegov John Shaft i dalje čovek veoma opterećen traumama iz vijetnamskog rata, umoran i razočaran posmatrač života na njujorškim ulicama kome je povremeno teško i da skupi snagu da ustane iz kreveta, ali je istovremeno i virilni, punokrvni afroamerički muškarac koji nema nikakve konflikte ni sa svojim rasnim niti rodnim identitetom. Walker umešno prikazuje Shafta kao nekoga ko je sa jedne strane dobar ljubavnik – jer je to deo ’70s matrice – ali je istovremeno i prirodno progresivan u odnosu prema gej muškarcima – naprosto jer nema unutarnje dileme i komplekse. Istovremeno, susreti sa lokalnim njujorškim rasizmima i nacionalizmima (italijanskim, ali i afroameričkim) ga ne izbacuju iz ležišta – on je prototip heroja-individualca čiji se identitet mnogo više zasniva na poštovanju koje će dobiti od zajednice nego na nacionalnim i rasnim mitologijama. Ismevanje džajva kojim govori jedan od likova u filmu na čijem snimanju je Shaft angažovan kao konsultant je tek jedan od spretnih poteza kojim Walker utemeljuje ideju o progresivnom afroameričkom mužjaku koji se ne oslanja na plemenske kodove za potrebe utemeljenja samog sebe.

 

Naravno, individualnost ima i svoju cenu pa je John Shaft u ovom stripu čovek na ivici ambisa depresije i serija loših poslova koje dobija a koji mu donose mnogo više glavobolje nego para se, naravno, na kraju mora okončati katarzičnim finalom u kome se ozbiljno gine dok se odnosi moći u njujorškom podzemlju zatežu do pucanja.

 

Jedna od stvari za koju mogu da zamislim da bi pojedine čitaoce mogla da iritira je oslanjanje na dugačke introspektivne monologe koje protagonista upražnjava u svakoj epizodi. Iako sasvim žanrovski verni, ovi monolozi su naglašeno filozofski i shvatam da bi nekome ovo moglo da deluje kao suviše nategnuto u karakterizaciji lika koji je ipak više ulični nego „pravi“ filozof. Opet, Shaft se svakako najbolje izražava kroz akciju pa je i ovde spretno predstavljeno kako mnoge situacije rešava ne samo nadmoćnom vatrenom ili fizičkom snagom već i oslanjajući se na iskustvo ili autoritet.

 

Kada na kraju strip stigne do finala u kome se povežu niti zapleta i nekoliko naizgled odvojenih slučajeva kulminiraju u staromodnoj pucnjavi sa italijanskom mafijom, stvari nesumnjivo legnu na svoje mesto. Walker je odličan izbor za scenaristu Shafta i neka potencijalna nova bioskopska verzija ovog junaka bi mogla dosta dobrog sebi da donese ako bi se oslonila na njegovo pisanje.

 

Dietrich Smith koji je sve ovo nacrtao je pouzdani Dynamiteov crtač koji se na ovom poslu nije našao samo zahvaljujući boji kože već i sigurnoj ruci koja obezbeđuje čisto i lako pripovedanje. Nije Smith crtač čiji radovi imaju najviše detalja, ali mu je karakterizacija sigurna a prikaz Njujorka od pre četrdeset godina uverljiv. Veoma prijatan, mali strip, za koga se nadam da će doživeti i dalje inkarnacije.