Film: Suicide Squad

Suicide Squad je film na kome se vema dobro vide tragovi teškog developmenta kroz koji je prolazio sa sve lutanjem između žanrova, nedopečenim zapletom i dosta očiglednim naporima da se napravi hip film u post-Deadpool eri. koji će biti „skoro R“ ali i dalje ostajući sa prave strane PG-13  granice. To ne znači da je ovo film u kome nema ništa dobro, on ima neke solidne a neke i virtuozne detalje, a vidim da je i ocena na IMDB-u koja je trenutno na sedam i po signal da narod u detaljima ume da uživa, no, kao celina, ovo je film sa ozbiljnom krizom identiteta i pomićenjem vizije.

Paralela koju sam čuo da povlače sa Guardians of the Galaxy – gde je GotG, kao, primer kako se radi film u kome gomila disfunkcionalnih likova postane porodica a SS je isto to samo R rated i neuspelo – je meni korisna utolio što sam ja i GotG iz više gledanja smatrao neuspelim filmom, a Suicide Squad ponavlja mnoge njegove greške, neke i namerno. Velika razlika je naravno u tome da je GotG film u kome su njegovi protagonisti loveable rogues dok u Squadu treba da imamo posla sa sociopatima, ali šta god da je Ayer napisao u originalnom scenariju, u finalnom produktu film primetno osciluje između želje da nas drži na ivici sedišta time što ispred sebe gledamo „bad guys“ upregnute da rade za opšte dobro silom podmukle ucene i želje da nas zabavi farsom. Ja sam veliki ljubitelj frivolnog humora, onelinera, larger than life likova koji se zajebavaju dok svet oko njih gori, mislim da je to veoma primereno superherojskom žanru, ali Suicide Squad je razapet negde između dawnofjusticeovske ozbiljnosti i jakog nastojanja da bude zabavan, hip film, pa u toj raspetosti često gubi korak.

Ne pomaže mu struktura koja je napregnuta do prskanja potrebom da se uvede gomila relatabilnih likova – makar bili i sociopati – da svaki dobije back story pre nego što se smisli centralni zaplet, kreira negativac i uvede uverljiv konflikt koji će se onda rešiti ekstravagantnim nasiljem tokom kojeg se protagonisti menjaju, zbližavaju, pronalaze inspiraciju jedni u drugima i na kraju, uprkos svojim prirodama čine pravu stvar i spasavaju dan. Ovo je materijal koji je Marvel razvlačio kroz čitavu deceniju a kada je probao da uradi sve u jednom filmu – GotG – nastao je njihov najplići produkt. Ayer je negde uspešniji a negde ne. Smithov Deadshot je dobar i ubedljiv sa jasnom motivacijom, pa makar bio i stripovski tanak. Slično važi za duo Harley Quinn-Joker koji  dobijaju dosta ključnih scena što objašnjavaju njihov odnos i psihologiju i mada se izvedba Margot Robbie može pohvaliti, koliko i Letov Djoker, stoji i da su oni veoma stereotipni i očekivani Džoker i Harli, sa manirizmima koji samo štrikliraju kućice na spisku. Naravno, to može da bude dovoljno u filmu u kome Slipknot, Cpt. Boomerang, Croc, Enchantress i Katana dobijaju značajno tanje, instant-karakterizacije i manjak motivacije i u kome Viola Davis u ulozi Amande Waller deluje maltene kao gigant glume naprosto zato što ima za nijansu veći emotivni raspon od gnev-oneliner spektra koji su dobili ostali.

Al dobro, ta struktura filma jeste problem, glavni konflikt je mutan, glavni negativac nedefinisan, nejasan, nemotivisan i gore nego u marvelovim filmovima a misija na kojoj Task Force X otkriva sebe i pronalazi svoje mesto u svetu je puki mekgafin da se snimi par akcionih scena i jedna priča u kafani. I sada, razmišljao sam dosta tokom filma gde su dijalozi delovali šizofreno, verovatno umontirani iz potpuno različitih tejkova različitih verzija scenarija, gde je humor delovao usiljeno, a problemi i razrešenja nelogično, kako je ovo film koji je trebalo da bude na pola puta između Dirty Dozen i Reservoir Dogs i da je Ayer možda to i mogao da snimi da su ga pustili. Ali nije. Mnogo toga mu neodstaje a najviše ubedljivost transformacije likovca, njihovo zbližavanje i pronalaženje novog identiteta u kolektivu. Ayer ovde prolazi kroz uvežbane poteze u nemogućnosti da nam proda organsku priču i od svačijeg praga tolerancije za mehaničko pripovedanje zavisi koliko će mu to smetati ili ga zabaviti. Ponovo, Guardians of the Galaxy je uradio skoro isto to pa je još uvek jedan od najvoljenihih Marvelovih filmova.

Gde još film pada? Akcione scene su previše oslonjene na shaky cam, mada bih se ogrešio da ne kažem da tu ima nekoliko izuzetnih kadrova. No, kako su braća Ruso sa svoja dva Marvelova filma do sada uspostavila standard koji ja smatram minimalno nužnim, voleo bih da je Suicide Squad više razmišljao o koreografiji. Dalje, film je prepun muzičkih lajtmotiva koji treba da dodaju na hip atmosferi a što je meni brzo počelo da deluje maniristički nakon što je postalo očigledno da atmosfera koju muzika kreira ne korespondira sa akcijama na ekranu. Postoje i drugi slični prekršaji u konzistenciji naracije sa pačvorkom dijaloga koji krenu na jednu stranu pa se završe drugde i motivacijama likova koje se menjaju onako kako scenario moli da se desi a ne onako kako diktiraju događaji ispred kamere (najvidnije u finalu). Negde pri kraju filma jedan od negativaca drži uobičajeni monolog u kome kaže kako (simbolički) pada noć i kreće promena, a ta se scena, ironično, dešava pred samo jutro.

Film, takođe, u nastojanju da pronađe ljudskost i u najgrđim otpacima društva ima i jedan istinski tragičan lik koji, nakon što u finalu učini nešto od presudnog značaja, biva potpuno zaboravljen i o njemu se više i ne diskutuje iako on bukvalno verbalizuje poentu filma i predstavlja taj napor iskupljenja oko koga treba da se izgradi emotivni krešendo naracije. To je verovatno još jedan promašaj vezan za pokretnu metu koju je Ayer morao da gađa dok su producenti menjali mišljenje o tome šta Suicide Squad stvarno na kraju treba da bude. Možda je to i ostatak originalnog mračnog i ciničnog šimunga koji je zaštitni znak stripa u kome su sociopati zaista socipati i zbližava ih jedino ubijanje, nikakve plemenite ideje. Razumljivo je, naravno, da je film išao na blaži, pozitivniji ton, ali je pritom i značajno otupio oštricu onog što bi trebalo da bude identitet Suicide Squad. Od originala Johna Ostrandera (koji dobija lep omaž u jednoj sceni), pa do recentnih radova Adama Glassa i Seana Ryana, Suicide Squad je bio tim koji funkcioniše uprkos svojim članovima, koji rezultate postiže usred haosa što ga proizvode ljudi koji mrze jedni druge koliko i ostatak sveta, čija je strast nasilje a smisao delanja ubijanje, koje Amanda Waller koristi ne kao hirurški instrument – kako ovaj film pokušava – već kao bacač plamena, za dezinfekciju i zastrašivanje. Film od ovoga beži stavljajući tim u konflikt sa (bukvalno) bezličnim, potrošnim protivnicima i mada se ima utisak da Ayer snažno pokušava da kanališe Camerona i Aliense, osećaj je, bože me prosti, češće kao da gledamo nekakvu TV seriju…

Nadam se da će Warner objaviti i director’s cut ovog filma jer se Ayerova vizija nazire, ali suviše teško joj je da ispliva kroz naplavine pop-kulturnih referenci i sumnjivo tajmovanog verbalnog humora. Idemo dalje.

Pročitani stripovi: Monstress

Pročitao sam kolekciju svih do sada – ukupno šest – izašlih epizoda Image serijala Monstress (kolekcija se zove Awakening) i, donekle i uprkos samom sebi, moram da kažem da sam impresioniran.

 

Monstress je strip koji je već prvom, zimus izašlom epizodom izazvao iznenađene i pozitivne reakcije diljem interneta nudeći čitaocu na konzumaciju detaljno osmišljen fentezi mizanscen ali i priču usredsređenu na likove i nabijenu neuobičajeno intenzivnim nasiljem i okrutnošću. Koliko god se govorilo da nas je savremena popularna kultura desenzitizovala na prizore – i koncepte – nasilja, oduzimanja života, mučenja i druge svireposti, Monstress je već prvom sveskom prilično uspešno resetovao senzore prikazujući ropostvo, kanibalizam, sakaćenje i ubijanje dece kao ne nekakve socijalne ekstreme već kao sastavni, uobičajeni element tkiva kulture fantazijskog sveta u kome se priča događa. Spretno izvedeni iz domena šok-efekta, gde se nalaze u većini ostale popularne kulture, tretirani kao sastavni deo svetonazora i dnevne prakse društva koje ima i razvijenu nauku i estetiku, sve odlike više civilizacije kojih možemo da se setimo, ovi motivi od samog početka Monstress prikazuju kao „ozbiljan“ strip koji se ne bavi uobičajenim eksploatacijskim tehnikama i umesto toga nastoji da se dublje pozabavi samom prirodom zla u ljudima kao složenim fenomenom koji ima i metafizičke, kulturološke, psihološke i mnoge druge slojeve.

 

Scenaristkinja, Marjorie Liu je već godinama na mojoj pozitivnoj listi, nikako zato što se radi o jednoj od šačice žena koje opstaju kao profesionalke u američkom mejnstrim stripu, već jer mi je pažnju privukla i održala veoma dobrim radom na Marvelovim stripovima poput X-23 ili Astonishing X-Men. Liujeva, koja je po profesiji advokat a zapravo romanopisac od karijere sa gomilom uspešnih fentezi bestselera u CV-u je u superherojski strip unela žestinu ali i odmerenost pripovedanja koja je te neke satelitske X-Men serijale učinila jednako dobrim – ako ne i boljim – od glavnih mutantskih magazina koje je Marvel tada izdavao.

 

No, kada joj se pružila prilika da radi strip sa sopstvenim likovima, u sopstvenom univerzumu, Liujeva je žestinu odvrnula na jedanaest i kreirala fentezi narativ koji se može preporučiti i ljudima kojima fentezi nije prvi izbor na jelovniku.

 

Donekle bih sebe ubrojao u takvu publiku, otud moje sumnjičavo pristupanje ovom serijalu, čekanje da se završi prva priča pre nego što ću mu oprezno prići. Moje lične preference kod fentezija u priličnoj meri zadovoljavaju klasični Konan ili Kul, stripovi u kojima je world building udobno smešten u pozadinu dok se priče fokusiraju na jake, izgrađene likove sa jasnim konfliktima koje moraju prevazići i gde se i ponekada složene političke ili metafizičke koncepcije na kraju razreše žestokim akcijama glavnog junaka. Na neki način, ovo je prototip „muškog“ fentezija kome je Liujeva suprotstavila, opet na neki način, svoj „ženski“ fentezi.

 

S druge strane, Monstress ne beži od klasičnih ideja o protagonist(kinj)i koji nerado prihvata ulogu što mu je istorija i mitologija nameću i u masivnom konfliktu sa više suprotstavljenih strana igra presudnu ulogu, svojim akcijama preokrećući tok događaja i gradeći novi istorijski status quo. Ovo nije feministički narativ u kome ženski princip napušta muške/ autoritarne/ ratničke trope i nudi radikalno drugačiju alternativu. Nije, naravno, ni mnogo bitno je li ovo tehnički feministički strip – sem u nekom akademskom smislu – jer ono što ga vidno izdvaja od sličnih projekata u savremenom američkom stripu je činjenica da su praktično svi glavni likovi u njemu žene, kao i da su društva koja u njemu susrećemo predvođena ženama.

 

Glavni razlog zbog koga bi Monstress nekome poput mene mogao da se ne dopadne leži u nečemu što (bar ja zamišljam da) fentezi publika veoma voli: ovo je strip sa iscrpnom i detaljnom istorijom i mitologijom sveta u kome se dešava, opterećen ogromnom količinom likova sa ličnim, ideološkim i političkim agendama. Ako je Liujeva prepoznala da je Game of Thrones bio gejm čejndžer u pogledu uvođenja ekstremnijeg nasilja i svireposti u fentezi narative, uz ozbiljan tretman ovih motiva, onda je jednako dobro prepoznala i da su martinovski politički elementi world buildinga ono što će njen strip izdvojiti od konkurencije pre nego zanimljiv dizajn čudovišta ili pisma kojim neki od likova komuniciraju.

 

I to, pogotovo osobi rasute pažnje, poput mene, može da bude priličan izazov: Monstress je pripovest koja nas spušta u svet sa veoma izgrađenim i kompleksnim odnosima između njegovih različitih rasa, sa ratovima koji su se odigrali u bližoj i daljoj istoriji i legendama o nastanku različitih naroda. Narativ se fokusira na devojku bez jedne ruke koja ima iza sebe užasnu prošlost a ispred sebe, reklo bi se, još goru budućnost, ali strip često skače do drugih likova, pokazujući zašto je Maika u centru političkih previranja koja lako mogu da dovedu do novog velikog rata. Pratiti ko tu koga, zašto, kako i sa kojim krajnjim ishodom zahteva određenu koncentraciju i, možda važnije, afinitet da se uđe u složenu mrežu odnosa i moći. A ja sam tu poslovično slab, pogotovo kada je glavni lik neko mnogo zanimljiviji od političkih figura sa kojima sam prinuđen da provedem popriličan broj strana ne bi li se kontekstualizovalo sve što se događa.

 

Pokušavam da kažem da je ovo očigledno problem mnogo više u meni nego u stripu koji se disciplinovano drži žanrovskog običaja koji se pokazao kao uspešan i popularan kod publike. Neki likovi su svedeni samo na arhetipove, neki imaju više dubine, neki nas iznenade – meni je najvažnije da centralni likovi prolaze kroz ubedljive promene i da se središnji konflikt stripa, onaj u kome Maika mora da prepozna svoje istinsko nasleđe i izbori sa idejom da od nje zavisi ne samo kako će rat teći već da li će ga i biti, jasan i ispisan dovoljno uverljivo da se čitalac srodi sa sedamnaestogodišnjakinjom koja u sebi nosi moć prastarog božanstva, a čiji je veliki deo života do ove tačke proveden u ropstvu.

 

Liujeva demonstrira svoju spisateljsku ekspertizu time što ovi prilično klasični fentezi motivi odzvanjaju sa mnogo više autentičnosti od onoga što se inače viđa u konkurentskim stripovima. Svet Monstress je okrutan, ali ubedljiv u tome kako se ta okrutnost institucionalizuje i na njoj gradi nominalno racionalan narativ ekploatacije i eksterminacije drugih i drugačijih. Istovremeno to je i svet u kome su mačke posebna rasa inteligentnih bića, stari bogovi su amorfne grdosije bezbrojnih očiju, u kome izuzetno kawai deca sa životinjskim atributima bivaju sakaćena i ubijana, a muškarac sa crnim krilima i mačem na kraju ispada jedini dosledno častan lik.

 

Ali opet – ovo nije strip o časti, niti o čojstvu i junaštvu, on je mnogo više od toga strip o pronalaženju zrna humanosti u moru okrutne, bezdušne politike i njenih zatočnika spremnih na nezamislive surovosti.

 

Taj spoj surovo realnog i nesputano fantastičnog dobro funkcioniše, velikim delom zahvaljujući talentu scenaristkinje da pogoleme infodampove o istoriji , mitologiji, magiji i politici sveta spakuje u ipak probavljive forme tako da čitaočevo razumevanje mizanscena progresivno raste a da nema utisak da uči za kolokvijum. Prirodno srastanje između bajkovitog (dvorepa mačka koja priča), košmarnog (stari bog koji proždire ljudske živote bez ikakvog ustezanja), magijskog i naučnog (fotografije, oružja sa hemijskom propulzijom, ali i mačevi, konji, supstance koje nedavno preminule mogu da vrate u život radi ispitivanja) svedoči o tome koliko je posla autorka odradila da bi kreirala uverljiv svet ali i koliko je spretno zatim sve to poređala u narativ koji ne deluje preopterećen informacijama i koji dostojanstveno iznosi centralnu dramu pripovesti čak i dok uvodi nove likove sve do poslednje epizode.

 

Naravno, finale te drame je impresivno, moćno i emotivno angažujuće i ne treba ni da kažem da sam se iz oprezno zainteresovanog čitaoca transformisao u fana koji će sa zadovoljstvom čitati nastavke kada ih bude.

 

Ovde nikako ne možemo prenaglasiti koliko je za opšti utisak zaslužna crtačica Takeda Sana, japanska ilustratorka koja je iz sveta 3D modelovanja za Segine video igre naizgled bez napora preplovila u klasičan rad olovkom i hartijom i odradila strip koji oduzima dah lepotom isto onoliko koliko šokira čudovišćnošću. Takedini likovi umeju da budu lepi na jedan idealizovani manga način, ali njena čudovišta su takođe šokantno zastrašujuća, akcija je bolesno visceralna, no, možda su njeni najimpresivniji momenti elementi dizajna koji prosto zahtevaju da se proučavaju sa posebnom pažnjom: intrigantne maske, bogato ukrašena odeća, ubedljivi enterijeri, dekorisana oružja i unutrašnjosti drevnih hramova, sve ovo čini da svet u kome se Monstress događa na čitaoca deluje kao pravo mesto sa stvarnom istorijom i mitologijom i mami na dalje čitanje. Posvećenost koju Takeda pokazuje radu na Monstress je podsećanje na radnu etiku koju instinktivno povezujemo sa japanskim stripom – i Japanom uopšte – i spoj njenog fantastičnog crteža sa pričom koju Liu sigurno zapliće i raspliće pokazao se kao dobitna kombinacija. Ako imate imalo afiniteta ka fenteziju, Monstress je obavezno štivo.