Pročitani stripovi: The Names

Pročitao sam The Names, Vertigov miniserijal od sedam epizoda započet pretprošle godine a završen prošle. Kako ga je napisao Peter Milligan o kome sam ovde već naširoko pričao kao o čoveku koji ponovljeno razočarava u svim zamislivim alotropskim modifikacijama, nisam se žurio da ga čitam što i objašnjava kako je na red došao tek sada. Očekivano, The Names je daleko od sjajnog stripa i nosi sve nedostatke koje vezujem za recentni Milliganov rad, ali ja sam možda bio bolje raspoložen čitajući ga, a i tematski ovo je strip koji se bavi interesantnim motivima.

 

The Names počinje scenom u kojoj stereotipni psihopata/ plaćeni ubica sa karakterističnom temom (ovaj sebe naziva Hirurgom, nekad je zaista i bio lekar, i uživa u primeni svog medicinskog znanja da muči i ubija ljude na kreativne načine) prisiljava Wall Street finansijskog trejdera da napiše poslednju poruku svojoj ženi i onda skoči kroz prozor sa pedesetprvog sprata. „Ne brini, već smo promenili tvoj zdravstveni karton da bi imao istoriju depresivnih poremećaja“, kaže mu ovaj pre nego što skalpelom iseče staklo a nesrećni trgovac hartijama od vrednosti postane street pizza. Rezovi u pripovedanju nam dalje pokazuju mračnu organizaciju finansijskih mešetara koji drmaju svetskim tržištem novca, mladu ženu ubijenog iz prve scene – tamnoputu fitnes instruktorku Katju – koja je ubeđena da tu nešto miriše naopako i samoinicijativno kreće u istragu, i policajce koji su uhvaćeni u zaveru čiji su samo delić. Elementi visokotehnološkog trilera sa sociopolitičkim pretenzijama su tu i Milligan (i crtač Leandro Fernandez, naravno) nabijaju ozbiljan tempo na samom početku, gledajući da čitaoca uvuku u atmosferu visoke paranoje i brutalne akcije. Strip se odvija, ako smem tako da kažem, filmskom brzinom, sa hitrim smenama lokaliteta i brzim rezovima između različitih likova koji su deo jedne iste, komplikovane priče. Katja, u želji da razreši misteriju poslednje poruke koju je dobila od muža (snimljenu i dostavljenu bezbednim telefonom) mora da sarađuje sa muževljevim sinom iz prvog braka, visoko funkcionalnim autističnim tinejdžerom koji sa njom ima kompikovan odnos odbojnosti i privlačnosti. Philip svoju maćehu prezire jer mu je „ukrala“ oca (za koga se, uostalom, pretpostavlja on, i udala samo zbog para) ali i dosledno masturbira na njene fotografije već izvesno vreme. Njih dvoje sklapaju nestabilno savezništvo koristeći njenu dinamičnost i energiju i njegov, da li je iko sumnjao, visokorazvijeni kognitivni kapacitet, da isprate tragove koje je ostavio preminuli čovek iz njihovih života i raspetljaju niti zavere koja vodi u same vrhove svetskih finansijskih institucija…

 

Milligan se ne zadovoljava samo staromodnim trilerskim tropima koji su nam dali slične priče kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoleća. The Names se bavi opservacijama koje se tiču tržišnih manipulacija kao formom bogaćenja na račun običnih ljudi a od strane šačice amoralnih a sposobnih osoba, i koje traju već vekovima, ali autor nastoji da sve poveže sa savremenim strahovima i motivima kao što su High Frequency Trading ili mnogo puta ponavljana floskula da su uspešni brokeri i menadžeri na Wall Streetu listom psihopati a što objašnjava odsustvo etičkih kočnica i usredsređenost na dobitak.

 

Ovo je sve u redu i na mestu – iako je ta priča o psihopatama napumpana i najvećim delom opovrgnuta – i nema sumnje u to da je u post-Goldman-Sachs vremenima istraživanje etike – ali i same tehnologije – finansijskog biznisa materija svakako prikladna i za ozbiljne knjige i za trilersko štivo. Pogotovo je koncept high frequency tradinga zanimljiv sa filozofske strane utoliko što obesmišljava osnovnu funkciju tržišta finansija – investiranje u posao koji deluje kao da bi mogao biti uspešan – na ime profita koji se ostvaruje u ekstremno kratkom roku (roku koji se danas meri milisekundama). Da su HFT kompanije investirale i u tehnologiju koju bismo do pre par decenija smatrali naučnofantastičnom je samo još jedan razlog da budu predmet eskapističke fikcije, naravno, i Milligan i pravi taj korak u naučnofantastičnom smeru, uvodeći čitav podzaplet koji se tiče osvešćenja složenih algoritama za trgovanje finansijama i njihovu agendu koja je decidno anti-ljudska, ako već o njoj ne saznajemo mnogo drugih detalja.

 

Mnogo se tu motiva uvodi i Milligan ne pliva baš najveštije među njima, kao što mu je, bojim se, i običaj. Ovo jeste brzo i efikasno pričana priča i u njoj sam uživao više nego u The New Romancer o kome sam nedavno pisao, ali to je najviše na ime žanrovskog izbora. The Names je stereotipan triler u kome je od samog početka jasno da filozofske ili naučnofantastične/ spekulativne komponente priče neće biti istraživane sa mnogo ambicije ili do prevelike dubine, ali pruža određenu dozu zadovoljstva na ime svog brzog tempa, dosta akcije i umešno urađenih scena saspensa.

 

Opet, stereotipnost nije tipično (heh) nešto na šta se ukazuje kao na prednost nekog literarnog rada i, mada Milligana i Fernandeza žanrovska inercija dosta daleko može da odnese, fakat je i da strip pati od izrazito velike količine stereotipnih rešenja u pogledu dijaloga, karakterizacije, pa na kraju i vođenja narativa do završnice.

 

Likovi u stripu su dinamični, ali i veoma ravni pa ono što dobijaju na energiji gube na životnosti. Ovde je posebno problematična protagonistkinja koja mora svakih nekoliko strana da podseća čitaoca da je u potrazi za ubicom svog muža i da je to njen motiv u rasplitanju globalne zavere koja bi lako mogla da dovede do rastakanja civilizacije ako neko nešto ne uradi. Milligan ovim pokušava da humanizuje svoju Katju ali to ne ide tako lako – njeni dijalozi su uglavnom ravni i jedva funkcionalni, a motivacije za brojne (često sumanute) poteze koje pravi postoje samo u oku scenariste kome je potrebno da se određena stvar desi. Prema kraju stripa kako ulozi postaju sve viši, Katja deluje kao sve manje ubedljiv lik, ali sa njom je Milligan makar pokušao da se igra i da ide nasuprot uvreženim stereotipima. Isto se ne može reći za tretman autističnih osoba ili psihopata koji su ovde dobili tek najgrublje poteze dletom kako bi se uklopili u potrebe trilerske dinamike. Spretniji pisac bi verovatno umeo da se sa ovim poigra tako da stereotipe zameni simbolima i napravi neku sociopolitičku poentu (Dik, u Klanovima Alfinog meseca?), ali Milligan se i ovde zadovoljava pukim minimumom funkcionisanja narativa.

 

Otud sociopolitičke poente i ne bivaju napravljene pa se ne da reći šta je Milligan tačno želeo da kaže o aktuelnom finansijskom tržištu i njegovom uticaju na ljudske živote i čovečanstvo u globalu, a u finalu stripa se beskrajno malo saznaje i o možda najzanimljivijem spekulativnom elementu stripa – svesnim algoritmima koji iz sve snage pokušavaju da inficiraju ljude i pretvore ih u mašine od mesa koje obavljaju njihov prljavi posao.

 

Kao i u slučaju The New Romancer, rekao bih da je i ovde Milligan išao sve-i-kuhinjska-sudopera pristupom ubacujući u blender sve što mu se činilo da bi moglo da bude zanimljivo a onda nije imao pravu uredničku intervenciju da se stvari doteraju do nivoa interno logične i emotivno zadovoljavajuće celine. Opet, nije ovo najgori strip koji sam čitao ove godine, ali, ponavljam, to je najviše na ime dosta sigurnog praćenja trilerskih tropa a da se neko finije podešavanje trilerske strukture nije desilo.

 

Leandro Fernandez je meni drag crtač koji je sa Christosom Gageom radio skrajnuti a vrlo solidni Stormwatch: Post-Human Division za Wildstorm. Argentinac je radio i X-Factor za Marvel još devedesetih a u trilerskom žanru se okušao sarađujući sa Gregom Ruckom na Queen & Country. Drugi njegovi radovi uključuju Woodov vikinški strip Northlanders ali i rad na Punisher MAX. I vidi se ovde veteranska ruka na poslu – The Names je nacrtan tako da dosta podseća na Risov rad na 100 Bullets, kombinujući „stripovski“ stilizovani post-noir (sa mnogo krvi i iznutrica) sa blagim izletima u naučnofantastične mizanscene. Fernandez ubedljivo stilizuje ljude u skupim odelima kao apriorne negativce ove priče i ume da akcione scene učini jako dinamičnim, ali i momenti napetosti dok se samo priča telefonom mu idu od ruke. Milliganov scenario traži od njega brzo i konstantno menjanje scena i Fernandezovo pripovedanje je ovde besprekorno.

 

Opet, ovo je još jedan Vertigo strip koji podseća na neke od najboljih trenutaka ovog imprinta, ali ih ne doseže. Nisam razočaran, jer nisam bogznašta ni očekivao i ako čovek The Names uzme da čita samo sa željom da se zabavi brzim i prljavim trilerom koji se dotiče nekih savremenih a vanvremenskih tema, verujem da ni taj čovek neće biti PRETERANO razočaran. No, očekujemo, želimo, nadamo se boljem.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s