Arhiva za oktobar, 2016

Video igre: Deathsmiles, Lichtspeer i Thumper

Posted in video igre with tags , , , on 31 oktobra, 2016 by mehmetkrljic

Ja sam imao uspeo retro vikend. Nintendo je putem značajnih Halloweeen popusta na svom E-shopu uspeo da me privoli da pokupujem pregršt uistinu klasičnih igara (trik je da kupujem jednu dnevno pa to onda izgleda kao da ne trošim mnogo para) a to me je onda odvelo i nizbrdnim putem igranja istih tih igara putem emulatora na PC-ju kako bih imao i video-ilustracije za moje avanture, a TO je opet odvelo putem igranja i drugih, nevezanih igara i sve se završilo prilično orgijaški. Naravno, strpao sam i nekih šest sati igranja Xenoblade Chronicles u sve to, igra je sve bolja i bolja, ali o njoj ću pisati tek kad je završim što, ovim tempom može da bude i tek za mesec dana 😆

 

Enivej, neću pisati samo o starijim naslovima, pokušaću da ukratko pokrijem većinu onoga što igram u tim nekim intersticijalnim momentima između dugačkih sesija Xenoblade Chronicles. Nešto od toga je zapravo sveže i vredno pažnje i za ljude kojima na srcu nisu sprajtovi i chiptune muzika, jelte.

 

Ali prvo ćemo o nečem ipak starijem. Kako je Halloween trenutno trendujući, er, trend, u skoro svim entertejnment medijumima sa kojima imam kontakte tako je i igranje tećeg ikoničkog Caveovog shoot ’em upa na Steamu delovalo kao najprirodija stvar na svetu. Igru Deathsmiles sam pominjao pre nekoliko dana, pričajući o Caveovim naslovima DoDonPachi Resurrection i Mushihimesama koji su posle Xbox 360, iOS i Android portova dobili svoje oficijelne PC verzije, a ako je ijedna igra ovog tokijskog studija ikako pogodna za Halloween trošenje, to je svakako ovaj horizontalno skrolujući šuter.

 

Deathsmiles je, zapravo, prilično vidno odstupanje od tradicionalne Caveove ponude i, kako je scena hardcore shoot ’em up igara relativno mala, naseljena elitističkim hardkorašima i u neku ruku zastrašujuće konzervativna, moglo bi se argumentovati da je sa Deathsmiles ovaj studio napravio prilično smele, pomalo skandalozne izbore.

 

Opet, interesantan je način na koji su Cave pokušali da reše problem koji je više nego očigledan: hardcore shoot ’em up igre su nekada bile produkcijski vrhunac medijuma, ovo su bili AAA naslovi svog vremena koji su igrače bacali na dupe svojim izgledom i zvukom i držali ih na kolenima svojim komplikovanim obrascima koje je trebalo učiti i savladati, ovo su bili blokbasteri svog vremena, sa automatima poput Dariusa, Gradiusa ili R-Typea koji su ne samo u Japanu ali pogotovo u Japanu buldožerom zgrtali gomile (kovanog) novca. No, vremena su se promenila, gejming je postao inkluzivniji hobi pa se sa godinama mnogo šira demografija priključila zabavi, a kako je šira demografija tražila i širu žanrovsku ponudu, današnji blokbasteri se nalaze u nekim drugim sferama, dok je hardcore shoot ’em up – moglo bi se argumentovati, jedan od vrhunaca medijuma po čistoti i konzistentnosti vizije – potisnut na komercijalnu marginu i održava se u životu samo na ime posvećenosti tvrdog jezgra relativno malobrojnih fanova koji znaju šta žele (brutalnu težinu, vrtoglavu kompleksnost i gundam-na-steroidima estetiku), ali koji će se krvoločno buniti kada dobiju nešto što ne žele.

 

Caveu je bilo jasno da su udarili u stakleni plafon poslednjim naslovima iz DonPachi serijala, pa je čak i Mushihimesama bio interesantan pokušaj da se malčice skrene sa zacrtane putanje, najpre u domenu estetike (ovde ste, kako rekosmo pre neki dan, umesto na rojeve mehaničkih letelica, pucali na, bukvalno, rojeve insekata), a i poslednja DoDonPachi igra je imala stilizovane moe devojčice u ulogama bossova. Već površan pregled komentara samo na Steamu pokazuje da većina igrača škrguće zubima zbog toga, ali godinu dana ranije urađena Deathsmiles je baš zbog toga demonstrirala neočekivanu smelost i želju da se ode u novom smeru.

 

Deathsmiles, naime kombinuje gotik i lolita estetiku na jedan sasvim funkcionalan način, stavljajući pod kontrolu igrača kohortu maloletnih loli veštica koje su zatim zadužene za dispečovanje stotina neprijatelja koji, opet, u dobroj meri potiču iz zapadnjačkog folklora. Već u prvom nivou se borba vodi protiv jednookih divova sa rogom na čelu, koščatih prikaza pod kapuljačama, zetim, er, medveda-policajaca, a boss ove oblasti je veliki kostur sa kosom u rukama čiji dolazak najavljuje za Halloween izrezbarena bundeva.

 

Gotovo je dirljivo pomisliti kako su u Caveu ozbiljno diskutovali kako da svoju narednu igru prilagode široj demografiji a da ne kompromituju (vidno) svoje hardkor akreditive, pa je rezultat naslov čija estetika ima naglašeno rizične elemente. Koliko god to možda banalno zvučalo, prosečan ljubitelj shoot ’em up igara možda je u ono vreme zaista imao ozbiljan problem sa idejom da mora da igra ulogu devojčice bez obzira na samu mehaniku događanja. Danas su danmaku igre sa erotizovanim devojčicama, depresivno, praktično podžanr za sebe…

 

 

S druge strane, i u mehaničkom smislu, Deathsmiles je odstupanje od vertikalno skrolujućeg bullet hell urnebesa DonPachi serijala, mada se i ovde može videti ruka promišljenih majstora na delu. Tvrde da je, u pripremnim fazama dizajniranja ove igre, Ikeda Tsuneki ponovio svoju izjavu od pre nekoliko godina da horizontalno skrolujuće igre nisu idealne za uobičajeni gejmplej u kome morate da izbegavate metke pa je za potrebe ove igre dao instrukciju Takašiju Ičimuri (koji je vodio tim programera) da izbegne „klasičan“ Cave program i napravi igru koja je slična ali nije BAŠ bullet hell.

 

Ne da će „običan“ igrač ovako nešto odmah primetiti. Deathsmiles je, da ne bude zabune, igra koja svakako prekriva ekran ogromnom količinom sprajtova između kojih valja voziti rizični slalom i čiji protagonisti i sami izbacuju apsurdno guste i konzistentne rafale u pokušaju da se u sav taj haos uvede malo reda. Ipak, posle nekoliko minuta igranja postaje vidno da je ovo igra u kojoj se prioritizuje brzina skrolovanja u odnosu na brojnost ciljeva (i municije) na ekranu pa se caveovski osećaj visokooktanske akcije postiže na donekle drugačiji način.

 

Drugi zanimljivi elementi su i to da se u ovoj igri skrolovanje ponekada događa i u drugim smerovima sem zdesna ulevo (po uzoru na stari Caveov hit Guwange, reklo bi se), da svaka devojčica koju izaberete  za glavni lik u borbu kreće sa pomoćnikom u formi malog ali efikasnog zmaja koji lebdi u njenoj blizini i pomaže u usredsređivanju vatre na veliku metu ili širenju fronta prema brojnom neprijatlju, kao i mogućnost da se puca u oba smera po osi kojom se igrač kreće, a što opet opravdava pojavljivanje neprijatelja s leđa na način na koji to neki od klasičnih šutera ovog tipa nisu mogli (mislim pre svega na Gradius i Darius). Ovim, kao i vrlo preciznom kontrolom koju igrač ima nad protagonistkinjom Cave uspešno uzimaju predloške kreirane osamdesetih godina prošlog veka u Capcomu u igrama poput Side Arms i Forgotten Worlds i dovode ih u moderni (well, i vreme pre jedne decenije možemo smatrati razumno modernim) igrački krajolik.

 

Ovo čini Deathsmiles jednim od definitivnih sajdskrolera u člitavoj istoriji medijuma a tu solidan doprinos svakako daje i sistem bodovanja koji je, kako već običaji i nalažu uvezan sa posebnim sposobnostima koje se igraču stavljaju na raspolaganje. Konkrento, u ovoj igri, vrednost predmeta koje ispuštaju poraženi neprijatelji direktno korespondira sa kapacitetom da se izvode moćni „power up“ napadi a opet, njihova vrednost je donekle određena načinom na koji su poraženi, odnosno korišćejem jedne od nekoliko regularnih vrsta napada na raspolaganju. Spretni igrači znaju kako da prelaze iz jednog power up stanja u sledeće maltene bez pauze i na ovom nivou igranja Deathsmiles se otkriva kao fundamentalno caveovska orkestracija grandiozne složenosti i elegancije.

 

S druge strane je, ponovo u skladu sa idejom da bi ovo trebalo i da je igra koja „normalnim“ igračima okreće prijateljskije lice od onog što nudi standardna Cave ponuda, i neočekivano fleksibilan sistem biranja mape na koju prelazite nakon prelaska prethodne, kao i biranja nivoa težine za svaku mapu posebno. Ovaj sistem prema kraju igre postaje krući sa lakšim nivoima težine koji  se prema kraju brišu iz ponude, ali je jasno da je implementiran kako bi ulazak i snalaženje početnika u ovakvu igru bili razumno olakšani i svedoči o Caveovom zdravom i časnom naporu da se bude inkluzivniji ali da se ne kompromituje ono što njihove igre čini vrhunskim testovima volje i posvećenosti.

 

Sa strane produkcije i prezentacije, svakako treba imati na umu pominjanu gotik lolita estetiku koja, prihvatamo, neće biti za svakoga. Naravno, sprajtovi u samoj igri su dovoljno mali da ne bi bilo gunđanja vezanog za seksualizaciju maloletnica, a uostalom sam gejmplej je sasvim hardcore i ko god ovo igra duže od dva minuta prestaje da vidi figuraciju i pred očima mu je samo apstraktna šema simbola i vektora. No, opet, nekom će i sama pomisao da igra kao četrnaestogodišnjakinja biti neprihvatljiva ili, u najmanju ruku neugodna. Poštujemo. S druge strane, igra – portovana u svojoj Mega Black Label verziji koja je već bila prebačena na Xbox 360 – radi bez saplitanja i padanja frejmrejta, pa je ugođaj eksplozivne, brze, dinamične zabave veoma dobro plasiran a u momentima kada imate vremena da zapravo osmotrite likove na ekranu ne možete a da ne primetite kako su impresivno dizajnirani (pogotovo bossovi). Caveov dugogodišnji grafički dizajner Joker JUN je očigledno uživao u mogućnosti da svoje veštine primeni na novom, malo riskantnijem  materijalu. Muziku je radio veteran Manabu Namiki (Metal Slug, Odin Sphere) ali kako u ovakvim igrama muziku često jedva i čujete od zvuka koji proizvodi bujica metaka prolivenih po ekranu, vredi naglasiti da je ovo jedan vrlo dobro pogođen saundtrak brzog tempa i žovijalne atmosfere koja izvrsno pristaje mizanscenu igre, a sa dovoljno ukusno urađenih orguljaških delova da se podcrta ta neka happy Halloween vodilja koja se provlači kroz celu igru. Ko potraje do kraja imaće priliku da čuje i malo Baha…

 

Deathsmiles je, razume se, obavezno štivo za svakoga ko se iole ozbiljnije interesuje za visokodinamično igranje zasnovano na refleksima i prepoznavanju složenih obrazaca. No, i izvan tvrdog jezgra namrštenih tvič-gejmera ova igra može da privuče publiku svojim interesantnim audiovizuelnim jelovnikom . U trenutnoj Halloween rasprodaji na Steamu Deathsmiles je sa dvadeset evra spuštena na mnogo prijateljskijih deset i imate moju reč da je ova igra više nego vredna takve investicije.

 

 

Sa druge strane, još pre par nedelja sam pominjao igru Lichtspeer koja je jedan od onih „šašavih“ naslova koji se pojave niotkuda, vladaju internetom dan ili dva a onda ih zameni nekakva druga ekstravaganca. Ono što je notabilno kod Lichtspeer je da nije u pitanju igra koja hvata samo na ludilo i šarm već da tu ima i dovoljno propisnog arkadnog mesa* da se zateknete kako je kompulzivno igrate i nekoliko sati nakon što je trebalo da odete u krevet a žovijalni šarm igre ustupio pred granitno tvrdim zidom njene težine.

 

*Da se ne pomisli da napuštam svoje tvrde vegetarijanske pozicije, jasno je da kada govorim o mesu u ovakvom kontekstu, ja u svojoj glavi u najboljem slučaju vidim sejtan.

 

Lichtspeer je zaista naglašeno „gimmicky“ igra koju su napravila dva Poljaka dok ju je treći Poljak snabdeo izvrsnom muzikom (pošto je Poljska, očigledno, vodeća evropska nacija u pogledu proizvodnje kvalitetnih hardkor igara) i koja se vrlo uživljava u svoju ulogu ekscentrične dvorske lude. Naravno, mali timovi, poput Lichthunda neretko moraju da se oslanjaju na humor zasnovan na ironiji, metatekstualnosti i citiranju jer nemaju kapacitet da proizvedu „ozbiljne“ priče u igrama sa „ozbiljnom“ grafičkom i audio podlogom, pa je sasvim legitimno imati i određenu zebnju u odnosu na Lichtspeer koja na prvi pogled deluje kao gruba i prostačka aproprijacija germanskih etničkih stereotipa i likova i pozadina izrezanih od papira najtupljim makazama koje ste mogli da pronađete. To je pošteno i da Lichtspeer nema zdravu i sigurnu mehaniku kojom iznosi svoj koncept, njen humor nikako ne bi bio dovoljan da ženu poput mene zadrži uz ekran.

 

Ali nije to i loš humor. Lichthund se sasvim dobronamerno sprdaju sa nemačkim jezikom i veoma poizdaleka igraju sa germanskim folklorom kombinujući vikinge-gusare sa pingvinima koji nose vikinške kacige, ledene divove sa zombijima, agresivne tuljane na skejtbordima sa letećim psima i tako ad nauseaum. Kako je sam gejmplej u osnovi veoma jednostavan, ova vrsta sve-i-kuhinjski-lavabo pristupa dizajnu likova i okruženja je ispravna jer Lichtspeer cveta na ideji talasa za talasom apsurdnog humora kroz koje igrač proseca put preciznim bacanjem kopalja.

 

Jednostavnost gejmpleja nije  isto što i banalnost, naravno. Lichtspeer u suštini traži od statičnog igrača da porazi sukcesivne skriptovane talase neprijatelja svojim od boga darovanim projektilima i pažljiv dizajn ovih talasa u skladu sa kontrolama stavljenim na raspolaganje igraču ali i mogućnošću kupovanja specijalnih napada, štitova i drugih powerupova ovu igru izdiže na nivo propisnog arkadnog iskustva koje zahteva hladnu glavu, sposobnost prepoznavanja obrazaca i brzu prioritizaciju najopasnijih meta pod pritiskom. Lichtspeer tako naizgled nudi labavu kvaziarkadnu zabavu koju povezujemo sa Angry Birds, vešto koristeći animacije i simulaciju fizike da ponudi osećaj opipljivog haosa i destrukcije, ali istovremeno zahteva vrlo ozbiljnu preciznost i menadžment vremena. Koplja koje igrač baca nisu neograničen resurs, nemoguće je samo spemovati bojište brzo ispaljenim hicima u nadi da će neki od njih pogoditi gde treba (uostalom, germanski bog koji je iz dosade i pokrenuo celu herojsku potragu lično ulazi da igrača prekori ako se povede za ovim impulsom i u kritičnom trenutku mu onemogućava delanje na dovoljan broj sekundi da se ta avantura završi nesrećno), pa se igranje Lichtspeer brzo pretvara u vrlo zahtevnu vežbu iz nišanjenja, procene luka kojim će leteti projektil bačen pod određenim uglom u odnosu na brzinu kretanja neprijatelja, nesvesno brojanje sekundi do sledećeg spawnovanja nezgodnog morža koji se kreće paraboličnom putanjom i težak je za pogađanje, prioritizovanje headshotova koji em donose više poena em brže eliminišu protivnike itd.

 

 

U tom smislu, iako je Lichtspeer „mala“ igra, oslonjena na humorističku komunikaciju sa igračem, njena srž je sasvim ozbiljna i časno se nadovezuje na decenije arkadne tradicije iz koje je potekla, ali i na originalne džepne igre sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih koje su uzimale jednostavnu mehaniku i nadograđivale je sve složenijim obrascima kretanja u kojima se igrač morao snalaziti. Lichtspeer sa svojim Game & Watch precima deli tu ideju o diskretnim pozicioniranjima svega na ekranu pa ova igra nema osećaj „analognog“, kontinuiranog prostora već deluje kao da za svaki položaj svakog objekta na ekranu postoji tačan ugao pod kojim se bez greške postiže fatalni pogodak. Samo ga treba naći.

 

Lichtspeer, kako sam već pomenuo, ima i dosta robustan sistem kupovine posebnih sposobnosti (linearni napad unapred koji kosi sve ispred sebe i ima dugačak cooldown, statični štit koji traje par sekundi i odbija sve napade itd.) i unapređenja karakteristika ovih sposobnosti pa se igrač svakako može upustiti u traženje sebi prilagođenog builda za pobedu. Ovo je dobrodođao dodatni nivo kompleksnosti naizgled sasvim prostoj igri a bosfajtovi, međusobno sasvim različiti i maštoviti su svakako kruna dizajna, sa potrebom da igrač pažljivo prouči neprijatelja a zatim izvede seriju napada sa sve manjom marginom za grešku kako bi trijumfovao. Igra, pošto smo u 2016. godini ima i pregršt sekundarnih ciljeva za svaki od nivoa (završavanje u određenom vremenskom roku, sa određenim brojem pretrpljenih smrti, sa određenim brojem izvedenih hitaca itd.) pa score chaseri ovde apsolutno imaju šta da rade dugo nakon što su protrčali kroz solidno tešku kampanju.

 

Grafički, Lichtspeer skoro da definiše opasku „toliko loše da je dobro“ kombinujući neke od najgrubljih animacija koje ćete videti ovde godine sa nekim od najinteresantnijih minimalističkih dizajn-rešenja u skorijem pamćenju. Kombinacija nordijski belih pozadina i neonskih preliva na oružju i neprijateljima je, svakako, svesno poigravanje sa kičom, kao što je, uostalom i čitava kvazigermanska estetika, ali igra uspeva da ceo paket iznese sa dovoljno sigurnosti i elegancije da to ne smeta. Muzika, koju je pravio Marcin Sonnenberg je zato perfektno ugođena uz gejmplej koji je repetitivan i beskonačno napet pa hipnotičke elektronske matrice i ukusni psihodelični prelivi savršeno dopunjuju agresivnu grafiku i kvalitetnu mehaniku.

 

Lichtspeer je igra koja i dobro zna koliko sme da košta pa je na Steamu ovo produkt od deset evra, ali i sa, reklo bi se, permanentnim popustom koji je drži na razini od osam. A to je već must-buy teritorija. Ja igru igram na Playstationu gde sam je platio nešto više ali i dalje sasvim primereno nivou zarazne, kompulzivne zabave koju štedro nudi. Nekim igrama je svakako najbolja pohvala da nakon što ste završili nivo o koji ste u vrištećoj frustraciji lupali glavu poslednjih deset minuta, umesto da snimite poziciju, ugasite konzolu i zapalite cigaretu da se malo smirite (a to pričam ja koji u životu nisam pušio), vi pređete u sledeći nivo jer shvatate da ne možete SAD da se odlepite od mašine. Lichtspeer je takva igra i ne trebaju joj „ozbiljna“ priča i „moćna“ grafika da je spasavaju.

 

 

Konačno, hajde da kažemo reč-dve i o igri Thumper koju sam već pre neki dan pominjao u najsvetijim kontekstima srpstva uz obećanje da ću naknadno obrazložiti tu hiperboličnost u izražavanju kojoj sam inače, kao jedna zrela i odmerena osoba, jelte, nesklon.

 

Thumper smo već pominjali na forumu i kačili teaser klipove sa JuTjuba. Već se unapred videlo da će ovo biti nešto posebno, pogotovo jer je igra, nastajala u post-Guitar Hero svetu (neki bi rekli hladnijem, manje sklonom da se zabavlja) uspela da izmami prilično ekstremne, čak somatske reakcije iz dovoljno velikog broja gejming novinara da čovek na to mora da obrati pažnju.

 

Mali američki studio Drool koji je ovu igru pravio (dva čoveka od kojih je jedan, Marc Flury uradio dizajn i grafiku dok je Brian Gibson, basista Lightning Bolt, bio zadužen za zvuk i muziku) je, ne zna se kako, uspeo da proseče kroz cunami apatije koji je doveo do masovne ekstinkcije velikih muzičkih igara i tamo gde su Guitar Hero, Rock Band, DJ Hero i Rocksmith sada tek kadaverične naplavine na negostoljubivoj hridi našeg kolektivnog interesovanja, u najboljem slučaju samo uspomene na to kako smo se nekada zabavljali, Thumper je proglasio teritoriju svojom, agresivno zapišavajući njene granice i režeći se spremajući da je brani.

 

Ono što sam ZAPRAVO želeo da kažem ovom masivno nespretnom metaforom o moru, životinjama i uriniranju je da je Thumper nekako uspeo da destiluje osnovni pokretački impuls uspešnih rhythm-action igara iz prošle decenije a zatim ga ubrizga u apstraktni, preteći krajolik modernog nezavisnog, digitalnog arkadnog naslova koji je daleko od hedonističkih fantazija o sviranju herojske gitare i šampionskom didžejisanju i koga najpre definišu strah, bes i agresija.

 

Posle svega nije neko čudo da su Drool gledali da naglase kako njihova igra nije puki rhythm-action već – rhythm violence. Moliću lepo.

 

 

Ali ova distinkcija jeste donekle bitna jer, iako Thumper u osnovi rabi mehaniku blisku igrama poput DJ Max ili ranim Harmonixovim naslovima poput Frequency i Amplitude, kasnije razvijenu u fultajm fantaziju o rokzvezdaškom selebriti lajfstajlu kroz serijale Guitar Hero i Rock Band, njegova estetika je zaista radikalno drugačija i emocije koje u igraču izaziva su na skoro dijametralno suprotnom delu skale.

 

Kraće rečeno: Thumper nije igra euforije već represije. Ona zahteva visoku koncentraciju i obraćanje pažnje na pravilnosti u haosu koji se odmotava pred vama ogromnom brzinom, ali nagrada koju nudi za uspeh nije feelgood dopaminski talas dobro obavljenog posla i aplauza suportivnog publikuma, već svest da ste preživeli, pretekli i, krvoločno i bez milosti nadmoćnog protivnika bacili pod noge i (ako ste baš gadno overdozirali adrenalin) negde na periferiji percepcije začuli plač njegovih, jelte, žena.

 

Ne da Thumper nudi išta u toj meri figurativno kao što su krv, bacanje pod noge ili, nedobog, žene. Ovo je jedna od najapstraktnijih nasilnih igara koju ćete igrati ove godine, ali time i nudi nova podsećanja na to da umetnost/ reprezentacija/ simulacija (ili šta su već igre) ne mora da ni na koji način bude naturalistička ili utemeljena na nekakvom „stvarnom“ iskustvu da bi u čoveku izazivala vrlo stvarne reakcije. Još bolje, pošto je ovo video igra, dakle audiovizuelni i interaktivni medij, osećaj strave i napetosti je tim snažniji a osećaj aktivnog sprovođenja nasilnih rešenja na koja ste naterani kontekstom u koji ste stavljeni okida u čoveku lepe katarzične momente svakih nekoliko minuta.

 

U nešto hladnijim terminima, Thumper podseća na Audiosurf utoliko što je u pitanju taj neki apstraktni kvazitrkački dizajn u kome se vozite po „šinama“ unapred a prepreke se pojavljuju u skladu sa ritmom muzike koja se čuje, ali Thumper zapravo nije ni nalik Audiosurfu. Prvo, ovo nije prodecuralno dizajnirana igra i nivoi kojima se krećete su ekstremno precizno dizajnirani sa vrlo jasnim (makar posle nekoliko ponovljenih pokušaja) idejama koje su Flury i Gibson želeli da vam prenesu u svakoj od mikrocelina kroz koje jurite. Drugo, Thumper je zasnovan na ideji borbe. Glavni junak, odnosno vozilo u ovoj igri je „Space Bug“, metalizirani tvrdokrilac koji je i praktično jedina prepoznatljiva „stvar“ u ovoj igri (dakle, nije samo apstraktna forma linija i boja) i koji mora da savlada gomilu sve težih nivoa sa preprekama i naglim skretanjima, poražavajući sukcesiju sve težih bossova kako bi stigao do finalnog bossa, Crakheada i i njemu presudio. Ne preterano uvijena narko-referenca u ovom opisu sasvim moguće ukazuje i na to kako se došlo do psihodeličnog vizuelnog dizajna ove igre, no Thumper je dobar baš zato što, kao i najbolje rhythm-action igre u istoriji, sjajno spaja zvuk, sliku i interaktivnost dok igrača ne hipnotiše i svede na reptilski mozak koji reaguje na ritmove i pravilnosti ne gubeći vreme na razmišljanje o onome što se događa.

 

Thumper je i prilično teška igra čiji nivo težine posle prve pređene oblasti kreće da eskalira solidno strmom krivom. Osnova je uvek ista, igra će igraču ponuditi audiovizuelni „ključ“ koji on mora da ponovi sa razumnom preciznošću i ako uspe nastaviće brzo kretanje napred. Ako ne uspe, biće vraćen na prethodni čekpoint. Ovo znači da je većina prepreka i skretanja jasno sugerisana već samom strukturom muzičke kompozicije koja se čuje a pojavljivanje neprijatelja i njihovi napadi su, iako nominalno intruzivni, i dalje u skladu sa osnovnom ritmičkom podlogom i predstavljaju njenu logičnu, mada povremeno komplikovanu nadgradnju. U tom smislu Thumper ulazi u sasvim tradicionalnu arkadnu filzofiju nuđenja obrazaca za prepoznavanje i povećanja brzine i složenosti sve dok ne možete više da izdržite ali njegov stvarni genij se nalazi pre svega u tome koliko je sve to uspeo da učini represivnim u audiovizuelnim terminima tako da se to neko ponavljanje ponuđenih obrazaca, dok igrate, doživljava kao brutalna, nemilosrdna borba na život i smrt.

 

Možda ste, uostalom čitali šta je o igri pisao John Walker još pre godinu dana ili ste čuli Chrisa Spanna na nekom od silnih podkasta u kojima se pojavljuje poslednjih nedelja kako kaže „sviđa mi se igra ali mi se sve manje sviđa šta ona od mene pravi“ i ovo ne treba shvatiti kao pretnju već kao merilo sopstvenog interesovanja za Thumper. Umesto zavodljive fikcije o građenju uspešne muzičke karijere koju su nudile uspešne rhythm action igre iz prošle decenije ili nevine zabave serijala Rhythm Tengoku, Thumper ritam i obrasce vezuje za borbu, destrukciju i agresiju i moglo bi se reći da se nalazi negde na razmeđi između Rez i Doom spajajući njihove estetike na veoma uspeo način.

 

Razume se, nije ni to za svakoga a, kako već rekoh, igra i postaje dosta teška dosta rano. Neparne ritmičke strukture koje se superimponiraju na već poznatu i usvojenu matricu, potreba da bude jasno kad morate da skrenete, kada da skočite, a kada da tvrdim čelom probijete prepreke, pa sve to u sve bržim i bržim okruženjima, ovo ume čoveka da dobro oznoji i nije ni malo neuobičajeno da posle sesije u kojoj ste na kraju dovoljno uspešno završili nivo, igru ugasite da biste se malo odmorili.

 

Mada će vas njena audiovizuelna dimenzija pratiti i nakon gašenja. Thumper je kao nekakav kaleidoskop napravljen u paklu, sa sasvim apstraktnim ali stalno pretećim i evokativnim prizorima koji se pred igračem pomaljaju dok juri ka sledećem riziku. Bossovi umeju pomalo da naginju ka figurativnosti, ali većina igre se svodi na oblike i boje koji imaju samo najniži nivo značenja (metalna bankina o koju ćete se slupati ako ne skrenete, šiljci koji se moraju preskočiti). Istovremeno, Gibsonova muzika je sva zasnovana na strahovitim ponorima sub-basova i oštroj ritmičkoj punktuaciji i mada se od njega neparna metrika uvek očekuje, ovde nema mnogo užurbane, kinetičke energije koja karakteriše svirku njegovog matičnog benda i rekao bih da je estetski saundtrak bliži najmračnijim tajnama krojdonskog dubstepa sa kraja prošle decenije.

 

 

Thumper je i igra koja, uprkos težini, igrača ume da drži zainteresovanog i zabavljenog čak i kada po deseti put ponvalja istu sekciju. Pametan način na koji se miksuju kratke muzičke deonice ponavljajući prirodno jedan isti motiv sve dok ga igrač ne razume i ne pređe se dalje reflektuje i u tome kako igra deli svaki od nivoa na mnogo manjih celina za koje se ocene dobijaju odvojeno pa su vraćanje natrag na već pređene oblasti i score attack opsesija sasvim opravdane i poželjne jer u momentima kada ritam počnete da zaista osećate a staze već solidno poznajete Thumper postaje više od digitalizovane represije i pretvara se u vežbu iz dostojanstva i elegancije.

 

Naravno, Thumper je i jedna od igara zbog kojih se grdno sekiram što još nisam kupio Playstation Virtual Reality set. I ovako, igrana na običnom televizoru ona je snažno i evokativno iskustvo, a mogu samo da zamislim koliko se sve to multiplicira u virtuelnoj realnosti. Ima vremena, govorim ja sebi svakog dana iako ga je, objektivno, svakog dana sve manje.

 

Kako god, Thumper je dostupan i na Steamu, za momačkih 20 evra, ali ako ste iz gornjeg opisa pomislili da bi ovo mogla biti igra za vas, onda će to biti dobro potrošene pare. Video snimci njenog igranja ne mogu sasvim da prenesu taktilnost, fizičku „težinu“ koje su integralni deo iskustva tog igranja, pa je prava šteta što Drool nisu napravili i demo.

Video igre: DoDonPachi Resurrection

Posted in video igre with tags , , , , , , , on 24 oktobra, 2016 by mehmetkrljic

Pre nekoliko dana na Steamu se pojavio u prodaji naslov DoDonPachi Resurrection takođe poznat i kao DoDonPachi DaiFukkatsu i promptno mi iz džepa isterao ta neka 24 evra koliko za njega potražuje izdavač Degica. Degica je inače sitna operacija koja se bavi izdavanjem RPG Makera ali i raznih jeftinih RPGova napravljenih u istome, no, nama (tj. meni) su zanimljivi pre svega jer pored ovih naslova u svojoj ponudi imaju i neke interesantne japanske nezavisne igre koje, opet, varijaju od vizuelnih novela do hardcore shootemupova.

 

Ovo poslednje je, naravno, ono zbog čega smo danas ovde. DoDonPachi Resurrection je trenutno najnovija igra iz jednog od najlegendarnijih novijih serijala najlegendarnijeg novijeg japanskog studija koji se bavi ovim žanrom i činjenica da se u 2016. godini peta igra u uticajnom DonPachi serijalu pojavila na Windows platformi me je istovremeno ispunila oduševljenjem ali i gnevom. Oduševljenjem jer je zaista bilo krajnje vreme da posle stotina inferiornih klonova koje zakrčuju drumove na Steamu dobijemo priliku da poigramo jednu od najfinijih igara iz serijala koji je svima njima otac, majka, očuh i maćeha u isto vreme. Gnevom, jer, zaboga, prošlo je punih osam godina otkada je ova igra ugledala svetlost dana u formi arkadnog kabineta, a skoro punih šest otkada je u kućnoj verziji postala dostupna vlasnicima Xbox 360. Jebeni iOS i Android sistemi su dobili portove 2010. i 2011. godine (sećam se da sam ovo igrao na ženinom iPhoneu pre pola decenije) ali Windows publika je i dalje zaobilažena. Sve do pre neki dan.

 

Ovo naravno svedoči o istorijskoj nekompatibilnosti između japanskih gejming pregalaca i kućnih kompjutera opšte namene, na kraju krajeva, ovo jeste zemlja u kojoj je telefon gotovo potpuno zamenio kućni kompjuter kao glavnu socijalnu alatku još pre nego što su smartfounovi zavladali svetom, ali i o interesantnoj poziciji koju je Xbox 360 uživao u svojoj generaciji, gde su – još uvek nova – digitalna distribucija i agresivno pametan marketing Majkrosoftovog Xbox Live Arcade tima učinili ovu mašinu de fakto odredištem za portove hardcore arkadnih igara. Firma Cave, legendarni japanski developer DonPachi serijala (ali i drugih ključnih bullet hell shootera) je solidan broj svojih naslova portovala na Xbox 360  a ni jedan od njih se nije pojavio na Nintendovoj ili Sonyjevoj konzoli iz poslednjih deset godina. Što u 2016. godini deluje kao apsolutno bizaran apsurd end jet hir vi ar. Ako u 2016. godini želite da igrate DoDonPachi DaiFukkatsu a prodali ste Xbox 360 i prezirete ideju igranja ovako minuciozno dizajniranih arkadnih igara na tač skrinu – Steam je vaš prijatelj. Ne i najbolji prijatelj, dakako, što ćemo videti iz daljeg izlaganja, ali u nevolji i nesolidan prijatelj je bolji od nikakvog. Na kraju krajeva, pored Caveovih šutera, Steam je i jedina savremena platforma na kojoj možete da igrate Treasurov klutni shoot ’em up Ikaruga. Mislite o tome.

 

 

Elem, DoDonPachi DaiFukkatsu je peta igra u DonPachi serijalu, a ovaj je serijal praktično izmislio bullet hell podžanr shoot ’em upova. Nazvan još i manic shooter ili bullet curtain, ovaj je podžanr, očigledno, nastao zaoštravanjem tradicionalnih elemenata klasičnih shoot ’em up igara, podižući zahtev za prepoznavanjem i pamćenjem obrazaca na potpuno novu razinu i tražeći od igrača da budu „u zoni“ mnogo dublje i duže nego u prethodnim generacijama. Glavna karakteristika bullet hell igara je to da izgledaju kao neki od klasičnih shoot ’em upova – DonPachi je očigledno iznikao iz sećanja na klasike poput Galaga ili Xevious – samo kojima je neko hakovao DIP switcheve tako da igra ima potpuno poremećen balans i tamo gde su nekada postojali jasno prepoznatljivi obrasci kretanja neprijatelja i njihovih projektila po ekranu, sada je bukvalno(ish) proverbijalna „zavesa od metaka“ .  Bacite pogled na bilo koji skrinšot iz neke od ovih igara i legitimno ćete se zapitati kako igrač uopšte može da opstane duže od pola sekunde na takvom ekranu.

 

„Manični“ element bullet hell shootera je, svakako ono što rajca hardcore kiljentelu. Oni koji su savladali komparativno pitomije krajolike R-Typea, Dariusa, Gradiusa i Salamandera i znali napamet razmeštaj svakog stacionarnog topa i ugao ispaljenog metka u svim igrama su polovinom devedesetih žudeli za većim izazovom koji bi ih naterao da ubace reptilske mozgove u overdrajv i apsorbuju količinu informacija o kakvoj do tada nisu mogli ni da sanjaju.

 

Ja sam DonPachi igrao mnogo godina nakon njegovog izlaska – naravno koristeći MAME. Ovi arkadni automati nisu zalazili u naše krajeve ali i igranje ove igre na PC-ju sa početka ovog stoleća kroz emulaciju bilo je skoro pa religiozno iskustvo. Od tada sam, iako sasvim svestan da bullet hell shooteri sa svojim ekstremnim zahtevima u domenu koncentracije i koordinacije nisu za mene starog i oronulog, sklon da tražim najbolje među ovakvim igrama i povremeno se prepuštam njihovim somnabulnim čarima.

 

Ima nečeg naglašeno hipnotičkog u uranjanju u igru kao što je DoDonPachi DaiFukkatsu; na neki način ovo je „čist“ gejming u kome ne samo da potpuno ignorišete ionako skromne narativne ambicije dotičnog naslova već i prezentacija uskoro postaje gotovo nevidljiva za igrača koji se udubio. Bojište koje nadlećete svakog sekunda eksplodira u desetinama detonacija, stotine pokretnih objekata na ekranu hitaju ka vama da vas povrede ili vam uvećaju skor, zvučni efekti se fuzionišu u jednu urlajuću metakakofoniju, ali igrač koji ima ambiciju da preživi i prođe dalje zapravo vidi samo pravilnosti, eleganciju obrazaca kretanja neprijateljskih rafala, uslužno bojama obeležene metke i predmete za sakupljanje, čuje samo notifikacije koje mu govore u kolikoj je opasnosti i koliko je uspešan. Igranje ovakve igre je jedno transcendentno iskustvo na mnogo očigledniji način nego što je to kontakt sa Journey, Dear Esther ili nekim inim indie darling naslovom koji odbacuje stege žanra i propituje granice medija. Bullet hell shooteri su u ogromnoj meri destilacija gejminga kao medija, kao interakcije čoveka i sistema, prelepa umetnička dela koja reaguju na inpute korisnika i vežbe iz ekstremne discipline, jednako korisne za volju kao i za oči i uši.

 

Naravno, njihova lepota je skrivena od većine igrača ili radoznalaca iza barijere ekstremne težine. Upravo složenost njihovih obrazaca koju morate razlučiti da biste trijumfovali i koja čini njihovu lepotu je i prepreka koja će većinu ljudi držati na prvom stepeniku gde će moći da ceni kvalitet sprajtova i animacije ali ne i da zbilja uđe u zonu. To jeste prokletstvo ovakvih igara, ali opet, u kućnoj verziji uvek možete da ubacite dalje virtuelne kredite i igru nastavite dalje nakon gubitka svih života. Ovo vam neće doneti užitak u njoj na način na koji to STVARNO učenje igranja donosi ali vam barem neće slomiti duh.

 

 

Nemam, pritužbi na tehničku izvedbu porta za PC i DoDonPachi DaiFukkutsa na mom vremešnom računaru klizi u neprekidnih 60 frejmova po sekundi i u trenucima najvećeg pokolja na ekranu. Momenti u kojima vam se učini da se desio pad fejmrejta su zapravo u igru uprogramirani i služe da se ugođaj poboljša – FRAPS potvrđuje da je i tokom njih frekvencija i dalje uredno na 60 herca.

 

Drugde, treba imati na umu da je ovo verzija 1.5 originalne igre koja se dosta razlikuje od originalne „black label“ verzije u nekim elementima. Početniku će biti svejedno ali hardcore aficionadosi ovog podžanra i Cavea već godinama gunđaju da je 1.5 suviše laka, da ima automatsko aktiviranje pametne bombe u trenutku kada je očigledno da će igrač poginuti itd. S druge strane, 1.5 ima modove i letelice koje original nema i u pitanju je svakako darežljiviji paket.

 

Sem ako ne spadate u taj neki ozbiljno posvećeni hardcore kružok, ova verzija koja je na Steamu će vam definitivno prijati. Sistem bodovanja koji je u ovom serijalu još od DonPachi i koji nagrađuje efikasnost i prepoznavanje obrazaca je i dalje tu, a različiti brodovi koji dopuštaju različite taktike su dobrodošli da produže život igri i igraču pruže više dimenzija igranja. Opet, s druge strane, ova igra kao bossove ima anime devojčice maskirane u svemirske brodove što nije za svakoga. Pa i to treba imati na umu.

 

Sasvim je moguće da ova vrsta šutera i nije vaša šolja proverbijalnog čaja – što je legitimno, moja žena često kaže da njoj igre služe za relaksaciju a ne za ekstremni napor koncentrisanja i frustraciju – pa je u tom smislu cena od 24 evra (i to s popustom) možda i povisoka. Srećon, na Steamu već postoje druge Caveove igre – Deatshsmiles i posebno sublimni Mushihimesama – koje su trenutno i značajno jeftinije a predstavljaju izvrsne primere ovog stila igranja pa možete isprobati stvari i za manje para ako strepite.

 

Ja svakako uživam iako su ovo igre koje je skoro nemoguće igrati „ozbiljno“ u mojim godinama. Iz njih čovek dobija onoliko koliko uloži, jelte, pa na kraju dana, ja ipak nalazim da je investicija u vremenu i trudu isplativa. Probajte!

 

Kao bonus, evo i snimak kako igram Mushihimesama. Ovu igru Cave je izbacio 2004. godine i u pitanju je veoma izbrušeno, vrhunski dizajnirano bullet hell iskustvo koje nije dobilo isti nivo obožavanja kao igre iz DonPachi serijala, moguće zbog svoje više biološke, manje mehaničke estetike. Mushihimesama je bizarna ponuda u kojoj igrate kao „princeza buba“ koja se na krajoliku što najviše podseća na ekstremno nabujali i mutirali vrt bori protiv džinovskih insekata raznih provinijencija i ubeđenja. Uprkos nekim naprednim idejama u dizajnu – kakve nema ni DDPDF – Mushihimesama je ostala igra bez nastavaka. Ovome je verovatno doprineo dosta loš prvi port na kućne mašine, Playstation 2 verzija igre koja se danas smatra abortusom, ali je Cave i ovu igru kasnije sa puno pažnje preselio u HD univerzum Xbox 360ice, pa na Steamu danas za uistinu prijateljskih sedam evra (plus evro i po za DLC koji vas apgrejduje na verziju 1.5 zbog da jedete govna) imamo priliku da je igramo i divimo se njenoj eleganciji. Tople preporuke.

 

 

Pročitani stripovi: The Punisher

Posted in Stripovi with tags , , , , on 20 oktobra, 2016 by mehmetkrljic

Pročitao sam prvih šest epizoda novog Marvelovog serijala The Punisher, koje tvore jednu zaokruženu priču a koje je napisala Becky Cloonan, te nacrtao Steve Dillon.

 

Kada je najavljeno da će novi serijal o Punisheru pisati Cloonanova bio sam pošteno zaintrigiran. Ne zato što ova kompulzivna tviterašica toliko tvituje da čovek ne može da zamisli da u šteku ima još slova da piše tamo neke scenarije za stripove, već najpre zato što je u pitanju strip-autorka koja je pre svega poznata kao odlična crtačica. Naravno, broj crtača koji su napravili uspešnu tranziciju u scenariste je značajno veći od broja scenarista koji su postali uspešni crtači, no, rezonovao sam, ako Cloonanova ima želju da piše Punishera a Marvel je baš nju odabrao da bude kreator najnovijeg njegovog serijala, mora da je u pitanju neka posebno zanimljiva, nova, originalna ideja koja će nas oduvati na patos.

 

Onda sam se prisetio da smo poslednji put kada je Marvel imao autora koji je u Punishera uleteo sa novim, originalnim idejama dobili Franken-Castlea, strip o Punisheru pretvorenom u parodiju Frankenštajnovog čudovišta i, ma koliko ja iskreno voleo Ricka Remendera, rekao bih da smo se svi prećutno dogovorili da sa narednim ovakvim ispadima pričekamo do 2020. godine.

 

Punisher je strip sa kojim Marvel već dugo zapravo ne zna šta da radi. Garth Ennis je u toj meri ovaj serijal učinio svojim, naročito kada ga je radio u brutalnoj MAX verziji da posle njegovog odlaska urednici naprosto nisu mogli da pronađu odgovarajuću zamenu. Onda se pojavio Jason Aaron, što bi rekli mladi, izdominirao sa svojim MAX serijalom pa se i on ispisao. Drugi scenaristi koji su se smenjivali na MAX Panišeru (Hurwitz, Swierczynski, Gischler) uprkos svojoj proznoj krimi-ekspertizi naprosto nisu dobacivali do dubina kojim su ronili Ennis i Aaron. Još je gore bilo u „vanila“ Punisher serijalima koji nisu mogli da se oslone na R-rated pristup MAX verzije. Razume se, mejnstrim Marvel je danas mnogo fleskibilnije mesto nego što je bio tokom sedamdesetih kada je lik Panišera nastao (i kada je većinu vremena morao da pazi da nikog ne ubije, koristeći urnebesnu „mercy bullets“ municiju) ali poslednjih deset godina Marvel pokušava da mračni, solipsistički Punisher etos uklopi u dinamični, šareni Marvelov mejnstrim univerzum i to uglavnom ne ide fantastično.

 

Nije da nisu pokušavali sa renomiranim scenaristima, izređali su se tu Matt Fraction, Rick Remender, Greg Rucka i Nathan Edmondson ali magiju su tek retko i teško hvatali.

 

Sa Cloonanovom bi logično bilo pomisliti da će serijal dobiti jedan svež „ženski“ senzibilitet, ali usudio bih se da kažem kako je to već bilo postignuto dok ga je pisao Rucka, gde je strip zapravo više bio o (za Rucku standarnoj) jakoj ženi koja prolazi kroz teška iskušenja i na kraju trijumfuje nego o samom Franku Castleu.

 

Ni Ruckin ni subsekventni Edmondsonov serijal nisu bili loši ali nisu ni zapalili svet. Bliži „pravom“ Punisheru (tj. Punisher MAX ozbiljnosti) od onog što su radili Fraction ili Remender, ipak im je falila određena čistota koju vezujemo uz ličnost našeg omiljenog psihopate.

 

Cloonanin strip je, do sada, zapravo isporučuje i iako se ne radi o revolucionarnom poduhvatu, njen Punisher je u prvih šest epizoda zadovoljavajuće direktan i efikasno pričan strip. Tu je gomila loših ljudi koji rade užasne stvari, tu su snage reda i zakona koje sve rade po pe esu ali ih ovo nužno drži par koraka iza kriminalaca i tu je Frank Castle – nezaustavljiva sila prirode koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Jednostavna formula, ali kod Punishera jednostavne formule najčešće ispadaju i najbolje.

 

Cloonanova ne piše najboljeg Punishera u istoriji – pa čak ni u ovoj deceniji – i mogu da iznesem solidnu količinu zamerki i primedbi na prvu priču koju nam je ponudila, ali s druge strane ona izgleda veoma dobro razume neke osnovne stvari koje sa Punisherom ne treba raditi i to ovaj strip oplemenjuje.

 

Ako ćemo prvo sa zamerkama, recimo da je zaplet ove priče relativno generički i da se Cloonanova ne trudi da detaljnije i životnije oslika negativce koji imaju obimnu operaciju proizvodnje i distribucije narkotika a koju Frank temeljito razmontira uz upotrebu ogromne količine municije raznih kalibara. Nije da nema portretisanja nekih od članova kriminalne organizacije (ostali su ionako topovska hrana) ali Cloonanova nam više nagovesti nego što prikaže njihove karaktere, prirode i istorije. Rekao bih da ona ovde razume da je uspele radove Ennisa i Aarona izdvajao veliki rad uložen u likove za koje znamo da će do kraja umreti užasnom smrću i da se kreće na pravu stranu, ali još to nije sasvim stiglo gde treba.

 

S druge strane, Cloonanova shvata da Punisheru ne treba psihologiziranje. Još otkada je Steven Grant napisao utemeljujući miniserijal o Franku Castleu polovinom osamdesetih, najbolji Punisher stripovi shvatali su da je njihov protagonist psihopata, čovek temeljno očišćen od većine empatskih reakcija prirođenih normalnom svetu, mašina za ubijanje u ljudskom obliku koja svaki budni trenutak provodi na poslu, izvodeći ili pripremajući ubistva pripadnika organizovanog kriminala. Punisher je i kod Ennisa i Aarona bio ta prirodna pojava, elementarna nepogoda, usmerena sila kazne i osvete bez potrebe da detaljno racionalizuje svoje ponašanje ili da daljim obrazlaganjem svojih emocija – nakon inicijalne motivacione traume u kojoj mu je porodica ubijena – „opravdava“ svoju viđilante misiju. Stripovi o Punisheru – kada su dobri – i ne treba da učine da „razumemo“ protagonistu i da se sa njim srodimo, oni su uvek i živeli na ideji da posmatramo čoveka temeljno odljuđenog od ljudi, koji će uraditi ono što mi nikad ne bismo mogli i da smo mu i pored glasne moralne osude u sebi, prikriveno zahvalni.

 

Ovaj Punisher je apsolutno takav. U nekim scenama imamo priliku da vidimo i njegovu „humaniju“ stranu (na primer kada opušteno potvrdi da su dinosaurusi kul) ali smo svejedno u dilemi da li je ovo „stvarna“ ličnost Franka Castlea koja prozire kroz personu Punishera ili naprosto gluma visoko funkcionalnog psihopate kojom umiruje ljude oko sebe kako ne bi imali panične napade. Na kraju krajeva, ovo je čovek koji muškarcu koji ga moli da ga ne ubije pred njegovim detetom odgovori da ne brine, da neće, onda sačeka da vetar nanese dim koji ih zakloni od pogleda dotičnog deteta i, pa… pretpostavljate već šta se dalje dešava.

 

Slično onome što je radio Ennis, humanizacija ovog stripa ide kroz likove DEA agenata koji sa Castleom imaju odnos na distanci i čije refleksije o njegovim postupcima kontekstualizuju situacije koje gledamo. Bliskiji susreti sa srcem tame koje Castle nosi sa sobom su, dakako i prilike za to da ovi javni poslenici prođu kroz traumatične epizode ispitivanja sopstvenog etičkog sistema ali i društvenog morala koji su zaposleni da brane. Cloonanova ovde ne radi nešto specijalno novo ili originalno, ali zanatski dobro obavlja posao.

 

Druga stvar koju scenaristkinja dobro razume je da Punisher najbolje funkcioniše u svetu koji superheroje, ako ih i ima, ne prikazuje niti na njih ima eksplicitne reference. Ovaj strip, za sada, deluje čvrsto utemeljen u kriminalističko-akcioni žanr sa blagim spekulativnim elementima i ton je konzistentan i prirodan. Pritom, sam zaplet je, kako rekoh, jednostavan, ali Cloonanova akciju dobro vodi i ovde ima lepih set pisova, napetih scena pripreme za akciju i dobro izvedenih akcionih krešenda. Pritom, u svetlu odličnog prijema koji je lik Franka Castlea u drugoj sezoni Netflixove serije Daredevil imao kod publike, ovaj strip radi meki retkon porekla glavnog lika prikazujući u narativu dobro pozicionirane flešbekove na njegovu prošlost u marincima i kontrast između mladog, empatičnog Franka Castlea i savremenog Punishera je dobro i prirodno postavljen.

 

Jedan od velikih aduta ovog stripa je svakako i to što je za crtačke zadatke Marvel ponovo uspeo da angažuje Stevea Dillona. Britanski crtač, iako je njegov stil u principu prilično krut i statičan za potrebe akcionog stripa, je sagradio veliki korpus fenomenalnih Punisher radova crtajući i za Ennisa i za Aarona pa je njegovo prisustvo na novom serijalu maltene automatski žig kvaliteta. Sa godinama Dillon je, naravno, postao samo još sigurniji u svom izrazu i primećujem da mi kod njega ni malo ne smeta što mu se veliki deo slika sastoji od čistih, praznih površina bez senčenja ili teksturiranja, pa čak ni prilično hladan kolor Franka Martina. Naprosto, Dillonovi kadrovi su čisti, jasni, uverljivi, likovi mu nose smirene izraze lica većinu vremena pa je onda i svaki momenat u kome prave grimase upečatljiv i snažan. Pritom, on i Cloonanova očigledno dobro razumeju šta ono drugo hoće i tempo stripa deluje prirodno i tečno.

 

Cloonanovoj ovo nije prvi ili jedini scenaristički rad – izvrsna i iskusna crtačica je još 2006. Godine imala grafički roman East Coast Rising koji je sama pisala, a trenutno piše autorski serijal Southern Cross a za DC radi i Gotham Academy – ali pošto je Punisher strip veoma blizak mom osetljivom srcu uvek je postojao rizik i da mi se njen rad ni malo ne dopadne. Za sada sam zadovoljan što ne moram da takav slučaj prijavim. Iako Punisher koga rade Cloonanova i Dillon u ovoj prvoj priči nije oduvao zidove i krov sa kuće i potpuno resetovao svačija očekivanja nekim inovativnim i do sada neviđenim pristupom, rekao bih da je to zapravo dobro jer onog klasičnog Punishera zapravo nemamo dovoljno poslednjih godina. Ovo je solidan, još uvek ne esencijalan strip, ali čiji značaj se svakako uvećava sa približavanjem Netflixove serije o Franku Castleu. Nadam se da će ovo inspirisati i autorku da smelije i grublje nastavi smerom kojim je krenula i pretvori svoj rad na Punisheru u još jedan od istorijskih serijala o kojima ćemo pričati u decenijama koje dolaze. Potencijala za to ima.

Pročitani stripovi: Weavers

Posted in Stripovi with tags , , , , on 19 oktobra, 2016 by mehmetkrljic

Pročitao sam miniserijal Weavers koji se upravo završio prošle nedelje svojim šestim brojem. U pitanju je dalji nastavak uspele saradnje britanskog scenariste Simona Spurriera sa američkim izdavačem Boom! koja je do sada porodila zapažene miniserijale poput Spire, Cry Havoc ili, dakako ribut palp klasika Six Gun Gorilla. Spurrier je inače stalni-povremeni Marvelov saradnik i već sam o njegovom radu na nekim od X-Men spinoff serijala pisao izražavajući se biranim rečima, no u poslednje dve godine je Britanac sa Boomom pronašao očigledno obostrano zadovoljavajući modus saradnje koji mu omogućava rad na sopstvenim, autorskim stripovima a koji se, pak, kreću u interesantnim a raznorodnim domenima fantastike i druge žanrovske literature. Da se ne ponavljam mnogo, ali ovo je još jedan od primera zdravog razvoja američke strip-scene koja je od prilično grčevite borbe za opstanak polovinom i pred kraj prošle decenije pronašla modele sazrevanja u kreativnom ali i u logističkom, marketinškom i drugim smislovima. Stripovi su, integrišući svoje postojanje sa drugim medijima pronašli novu (šire) kulturnu relevantnost i moduse komercijalne isplativosti koji nam donose žanrovsku diversifikaciju, sveže (i zrelije) pristupe različitim temama a da sve to nekako ima i određenu komercijalnu logiku. Emejzing!

 

Weavers je kriminalistički, na palpu utemeljeni strip koji se bavi mafijaškim klanom u izmišljenom gradu na američkoj istočnoj obali i njegovim novim članom koji mora da se dokaže u očima sociopatskog predvodnika ali i njegovih poručnika, te sumnjičavog konsiljerea koji je za ovu priliku žena sa imidžom ekstremno efikasnog personalnog asistenta ali i ubilačkom efikasnošću razgnevljene crne udovice. Ovo je standardna postavka ovakvih priča – mladi i zeleni made-man u susretu sa okoštalom poslovnom strukturom u kojoj se, doduše, loša evaluacija nečijeg poslovnog učinka kažnjava skidanjem glave a ne bonusa sa plate – ali Spurrier je iskusni veteran pisanja koji ume da tradicionalnim modelima udahne mnogo novog života.

 

Prva i najočiglednija modifikacija klasične kriminalističke postavke je u tome da scenarista  u igru uvodi koncept supermoći koje članovi ove partikularne bande imaju. U intervjuima kojima je najavljivan ovaj serijal Spurrier je objašnjavao da za njega superherojski stripovi imaju veliku kulturološku potentnost, pogotovo ako se tretiraju kao priče sa izraženim mitskim/ arhetipskim nivoima i u Weavers je ova razmišljanja vrlo konkretno primenio na živu materiju. Štaviše, iako je na pitanje da li bi Weavers opisao kao „Spider-man gone wrong“ odgovorio da ne želi da svoj rad reklamira kao puku varijaciju nečeg tuđeg što već postoji, Spurrier je u istom intervjuu – možda malo i u šali – za Weavers ponudio ovakav elevator pitch: kao da je H.P. Lovecraft napisao jednu epizodu serije The Wire a producenti onda pozvali Guillerma Del Toroa da je režira.

 

Izvor supermoći kriminalne porodice koji pratimo u ovom stripu su – paukovi, ali za razliku od skoro pa nedužne mehanike prenošenja moći sa pauka na čoveka koju znamo iz Spajdermena (običan, mali ujed) ovde su stvari složenije i mnogo više preteće. Paukovi koji ljudima ovde daju posebne sposobnosti su živa i svesna bića koja ulaze u organizam domaćina (kroz usta!!!), garantuju mu moć, ali ga i uvlače u mrežu u kojoj su i svi drugi ljudski domaćini mističnih paukova a koja i domaćinima, ali prevashodno paukovima, garantuje sigurnost i prosperitet.

 

Ovo je vrlo elegantno objašnjenje dominacije koju banda što je u ovom stripu pratimo ostvaruje nad ostalim East Coast gangovima ali i izvor komplikovanog zapleta u koji Spurrier ubacuje svog zbunjenog made-mana, Syda. Za razliku od klasičnih struktura organizovanog kriminala baziranih na rodbinskim odnosima, etnicitetu ili nekoj drugoj vezi porekla, ova je banda povezana samo voljom paukova da odaberu osobe u čija će se tela useliti i koje će koristiti za svoje dalje interese, pa lojalnosti bandi po prinudi koja dolazi bukvalno iznutra nadilazi lojalnosti drugim kolektivnim identitetima. Ovo znači i da se druge bande mogu apsorbovati tako što će njihovi predvodnici biti naterani da postanu domaćini paukovima koji izlaze iz tela kriminalaca ubijenih u akciji, ali u slučajevima iznenadne smrti, pauk će sam od sebe tražiti najbližeg novog domaćina. Syd je tako, od običnog nikogovića zainteresovanog samo za metamfetamine i badi pirsing, time što se zatekao na pogrešnom mestu u pravo vreme, postao najnoviji hitmen moćne krimi-familije.

 

Naravno, iako paukovi imaju određen nivo mentalne kontrole nad svojim domaćinima i sa vremenom ih sve više uvlače u metaforičku mrežu (do mere kada postaje nemoguće lagati i svi nagoni služe samo očuvanju mreže), to ne znači da Sydu u startu iko u novoj porodici veruje i za žanr uobičajena napetost vezana za poslove koje mora da obavi da bi se dokazao, poverenja koja mora da izgradi sa uticajnim ličnostima u bandi i strah koji ga ne napušta čak i kada vidi mogućnosti koje mu se otvaraju je ovde još dodatno pojačana ovim supernaturalnim elementom.

 

Spurrier se potrudio da pruži i (žanrovski) plauzibilno objašnjenje za poreklo paukova i njihove sposobnosti, ali ovaj strip svakako nije tvrda naučna fantastika koaj će se previše ulagati u detalje ovog tipa. Čak su i same moći koje paukovi pružaju domaćinima relativno apstraktno i poizdaleka prikazane, mada je jasno da među njima postoje razlike i gradacija, pa su neki od likova klasični damage dealeri koji u ratovanju sa neprijateljskim bandama za tren oka uništavaju ljudstvo i arhitekturu, dok drugi imaju sposobnost neprimetnog uticanja na nečiju volju i odluke.

 

Sydova potraga za ubicom koji je likvidirao suprugu šefa bande – a koja je, naravno, vezana i za to kako je njemu na kraju zapalo da se bandi pridruži – je, naravno, nesigurna, pipava šetnja kroz komplikovani lavirint odnosa u bandi i odnosa koji banda ima sa drugim bandama i civilima, a u njoj on upoznaje pregršt bizarnih likova. Spurrier spretno varira stereotipe vezane pogotovo za ženske likove u palp prozi pa su žene sa kojima Syd ima posla ovde sve redom zanimljive i nose sa sobom razna iznenađenja. Naravno, s druge strane, njegovo spuštanje među civile, tumaranje kroz metamfetaminska geta grada i otkrivanje elemenata sopstvene prošlosti su takođe katarzični elementi priče i iako je Syd vrlo smišljeno od samog početka stripa pokazan kao skoro pa bukvalno niko i ništa, ova postavka dobro funkcioniše i ovaj bledi protagonist zapravo na dobar način iznosi priču koja ima očekivanu (i željenu) količinu šokantnih preokreta i emotivno zahtevnih otkrića.

 

Dylan Burnett, levoruki crtač ovog stripa, Kanađanin, panker i videogejmer je ime o kome će se verovatno tek pričati. Ne da se radi o početniku, Burnett iza sebe ima serijale poput Cluster ili Interceptor ali saradnja sa Spurrierom bi trebao da mu otvori još mnoga vrata. Burnett se uklopio uz Spurrierov psihodelični ton stripa kombinujući prljav, uverljiv, mada veoma stilizovan pristup klasičnom krimi mizanscenu sa elementima arhetipske strave i njegovi likovi su, iako skoro na ivici karikature, izražajni i, eh, emotivni. Pripovedanje mu je ekstremno fleksibilno, od serija malih panela koji pričaju priču skoro detinje jedostavnim pristupom pa do posterskih spleš-stranica eksplozivne akcije. Akcionih scena,doduše, ima malo, ali su EKSTREMNO eksplozivne a glavni element stripa – osećaj opresivne napetosti, stalne pretnje koja ima i sasvim konkretne socijalne ali i mistične dimenzije – je odrađen veoma sigurno. Triona Farrell na kolorističkim dužnostima je ovde, razume se, od neprocenjivog značaja jer njeno kombinovanje crvenog i crnog kao preovlađujućeg kolorita daje stripu osnovnu notu, ali je ona zatim razrađena kroz brojne psihodelične, šarene prelive.

 

Sve u svemu jedan veoma lepo urađen i zaokružen „mali“ projekat koji se može jednako preporučiti ljubiteljima superherojštine ali i tvrdo kuvanih krimića. Pa šta bi čovek još i mogao da poželi?

 

Pročitani stripovi: Tumor

Posted in Stripovi with tags , , , , , on 18 oktobra, 2016 by mehmetkrljic

Pročitao sam i grafički roman Tumor koji je letos izdao Oni Press u nečemu što bismo mogli nazvati definitivnom edicijom ovog stripa.

 

Tumor je „medicinski noir“ koga su krimi-autor Joshua Hale Fialkov i crtač Noel Tuazon pre sedam godina uradili za Amazonov Kindle, da bi posle strip dobio i konvencionalnije izdanje za Archaia Entertainment. Fialkov je u međuvremenu, kao i popriličan broj svojih proznih kolega, krenuo da piše i stripove za razne izdavače, imao zapažene (ne uvek i sasvim dobre) radove za Marvel (Ultimates) i DC (I, Vampire) a trenutno je ekskluzivac Oni Pressa sa serijalima The Bunker i The Life After. Oni je onda bio i logičan izbor za novo izdanje Tumora, stripa koji je u svoje vreme bio neka vrsta izvidnice za jednu meku renesansu kriminalističkih i noir stripova.

 

Naravno, navjeći deo posla su tu uradili Ed Brubaker i Sean Philips sa svojim serijalom Criminal, ali 2009. je i bila godina kada je Vertigo pokrenuo svoj Vertigo Crime, a pisci i scenaristi poput Duanea Swierczynskog, Jonathana Maberryja, Andyja Digglea, Briana Azzarella, Christosa Gagea itd. krenuli da rade i stripove koji nisu imali superheroje i šarene kostime. Tumor je bio negde u laktu ovog talasa, grafički roman urađen bez pretenzija da će biti serijalizovan nakon što se njegova prva i poslednja priča ispriča (uostalom, još od prve strane jasno je da glavnom junaku nema spasa), urađen u prkosno crno-beloj tehnici , sublimat svih klasičnih noir motiva, ali zaoštrenih do gotovo apsurdnog, skoro karikaturalnog intenziteta. Fialkov je sa ovim stripom napravio istovremeno i analizu tradicionalnog noira ali i njegovu – sasvim dobronamernu – kritiku.

 

U osnovi, Tumor je arhetipska noir pripovest sa svim očekivanim sastojcima. Klasičan kriminalistički noir u centru (skoro) uvek ima muškarca koji je izgubio kapacitet da bude percipiran kao alfa-mužjak, neretko kroz neku socijalnu, emotivnu, ponekad i zdravstvenu traumu koji je doživeo. Ovaj protagonist tumara socijalnim krajolikom koji je sklopljen od parainstitucija sile i usluge, održava se na okupu mešavinom straha od sile, straha od promene i recikliranjem fantazija o boljem sutra koje jednom ipak (možda) mora doći i, mada to ne priznaje, u potrazi je za sopstvenim iskupljenjem. Iskupljenje, naravno, ne može da bude jeftino, ono zahteva mnogo rada da se antiheroj odlepi sa dna, ali i autentičan napor da se promeni, pronađe u sebi ostatke idealizma i vere, prevaziđe odavno usvojeni solipsistički, nihilistički, ali prevashodno depresivni svetonazor i bude agens makar jedne pozitivne promene u društvu koje, na kraju dana, i postoji jer su istorijski ljudi pronalazili motivaciju da prevaziđu svoje traume i subjektivne i objektivne hendikepe i učine nešto značajno.

 

Tumor ima sve ovo, ali pojačano tako da se imanentna socijalna kritika noira uparuje sa vrlo potentnim psihološkim seciranjem motivacija i etičkih vrednosti glavnog junaka, a alatka za to je upravo titularni tumor.

 

Frank Armstrong je omatoreli privatni detektiv u Los Anđelesu koji više ni ne može da se seti kada je radio pošten posao koji nije podrazumevao da mu je klijent kriminalac što bi da smesti drugom kriminalcu, ili korumpirani policajac kome treba alatka da zaobiđe procedure. Armstrong je odavno sahranio ženu, ljupku Latino nevestu za čijeg je oca nekada radio, vreme provodi gledajući u dno flaše, spava u kancelariji i postojano broji dane do finalnog čekauta.

 

Onda mu se, paralelno sa poslom gde ga lokalni mafijaš angažuje da mu pronađe odbeglu ćerku desi i poslednji peh u životu. Tumor na mozgu, koji se ne može operisati, dijagnoza izrečena tonom smrtne presude.

 

Frank Armstrong je i pre tumora bio čovek koji nije imao šta da izgubi pa Fialkov u njegovu lobanju ne smešta malignu izraslinu samo da bi ga prenuo iz letargije i naterao da se – paradoksalno – bori za nekakvu budućnost. Razume se, i to se događa, ali kvalitet ovog stripa je zapravo u tome kako koristi ubedljiv prikaz medicinskih simptoma koje ova vrsta tumora izaziva da ispriča priču koja je duboko bolna za glavnog junaka i prilično poučna i za čitaoca. Ne samo da dobijamo pregršt fantastičnih tranzicija između scena kao posledicu Armstrongovog gubitka orijentacije i osećaja za vreme, već su i paralele između tragedije koja se desila sa njegovom ženom i bizarnog, skoro pa apsurdnog dobrog dela koje pokušava da učini u svom poslednjem profesionalnom angažmanu odrađene prefinjeno. Kada se strip dokotrlja do sasvim očekivano krvavog i emotivno nabildovanog krešenda, čitalac se oseća sjedinjenim sa glavnim junakom i proživljava njegov prolazak kroz žudnju, kajanje i oproštaj.

 

Opet, ovo su uobičajeni motivi za noir ali su ovde vešto i ubedljivo upareni sa psihodeličnim efektima koje plauzibilno možemo vezati za tumor na mozgu i mada Fialkov zapravo ne ide previše u širine i dubine kada prikazuje druge likove (pogotovo je glavni ženski lik nerazvijen), glavni lik je urađen veoma dobro sa čitavim spektrom emocija, konfuzija, konfliktnih motivacija i nagona koji ga teraju napred. Dobar kriminalistički noir je onaj koji etičke rasprave i socijalne oglede provlači prirodno, kroz rasprave i akcije svojih junaka i u Tumoru se ovo odrađuje kvalitetno. Unutrašnji monolozi, refleksije i reminiscencije Franka Armstronga nose strip veoma sigurnim tempom i ubedljivim tonom a pažljivo utemeljenje događaja u Los Anđeles i nenametljive ali oštroumne meditacije na temu grada, njegovog identiteta, načina na koji se razvija i kako to ostavlja pečat na ljudima su prava poslastica za ljubitelje žanra.

 

Noel Tuazon je sa Fialkovim pre ovog stripa radio i Elk’s Run koji je takođe pre nekoliko meseci čitav reizdat na Oni Pressu i oba ova stripa čoveka nateraju da se upita gde je danas ovaj izvrsni Filipinac odrastao u Kanadi. Radi ilustracije za dečije knjige – eto gde. Što je sladak posao, svakako ali nakon čitanja Tumora ne mogu a da ne pomislim kako bi bilo lepo videti još neki njegov rad u okvirima tvrdokuvanog krimi stripa. Tuazon je čovek kome crno-bela tehnika fantastično ide od ruke i ovo je strip gde nisam mogao dovoljno da se nadivim njegovom filigranskom radu koji jednog trenutka izgleda kao najgrublja skica preko koje će posle ići „pravi“ crtež, a već sledećeg vidite sve igre svetla kojim Tuazon besprekorno vlada. Grub kvalitet njegove nervozne linije se uklapa uz psihološko stanje glavnog junaka ali ne treba ovo brkati sa nedisciplinom, ovo je strip ekstremno elegantne geometrije i pažljivog postavljanja scena, a čiji su likovi izražajni čak i kada su svedeni na samo pregršt tačkica i linija.

 

Onijevo izdanje pored kratke prozne priče koja osvetljava jedan bitan događaj iz prošlosti Franka Armstronga (i koji se pominje u samom stripu) donosi i originalne table koje je Tuazon uradio za prvu, neobjavljenu verziju ovog stripa i one su fantastično impresivne, pogotovo što su potpuno dovršene, sa sve leteringom. Veoma lep paket i obavezna lektira za svakog ko voli noir.

Pročitani stripovi: The Fix

Posted in Stripovi with tags , , , , on 18 oktobra, 2016 by mehmetkrljic

Pre neki dan sam dosta kritički pisao o Kapetanu Americi Nicka Spencera, pa da se ne pomisli da imam nešto protiv čoveka, koga inače proglašavam jednim od najomiljenijih scenarista u američkom stripu u ovom momentu, sad ću (za Dnevnik) da dam jednu potencijalno kontroverznu izjavu. Evo je:

 

Serijal The Fix koga Spencer od ove godine radi na Image Comicsu sa crtačem Steveom Lieberom je najbolji strip koji u ovom trenutku izlazi u Americi.

 

Kvalifikujmo ovo malo. Na Nicka Spencera sam ja počeo da obraćam ozbiljnu pažnju pre nekoliko godina kada je za Image počeo da izlazi njegov autorski serijal sa crtačem Joeom Eismom, Morning Glories. Ovo nije bio prvi Spencerov rad za Image. Ovaj bivši političar, koji se u nesigurne vode služenja javnom interesu otisnuo nakon što je devedesetih nekoliko njegovih pičeva Marvelu bilo odbijeno, je postao ono što je uvek želeo da bude, strip-scenarista, kada je Image objavio nekoliko njegovih miniserijala (Existence 2.0 i 3.0, Shuddertown…). No, sa Morning Glories se Spencer izdvojio iz mora novih i obećavajućih Imageovih imena proizvevši intrigantan i ekstremno napet strip koji je uspeo da spoji triler, misteriju i supernaturalnu stravu na način koji je pokupio pohvale i od jednog Damona Lindelofa. Image je prepoznao potencijal ovog stripa pa je Morning Glories postao jedan od retkih tekućih serijala kod ovog izdavača koji nije autorsko delo nekog od vlasnika firme, izgradio ozbiljnu publiku, a Spencer je paralelno sa tim postao i prolifičan superherojski autor sa solidnom količinom uglavnom vrlo dobrih radova za DC i Marvel.

 

Kod ovog poslednjeg i valja da ukažemo da je baš radeći za Marvel Spencer uspeo da u serijalu Superior Foes of Spider-man spoji indi senzibilitet sa korporativnom superherojštinom i učini jedan potencijalno zaboravljivi spinof Spajdermena koji se fokusira na negativce nezaboravnim iskustvom. Ovo je bila i njegova prva saradnja sa crtačem Steveom Lieberom i kako se ovaj serijal završio tako je u vazduhu visila sve izvesnija obaveza da ogromni potencijal saradnje ova dva autora bude realizovan u nekoj novoj pustolovini. Ništa prirodnije nego da dvojica podvižnika pokrenu novi strip o intrigantnim negativcima, samo ovog puta bez ograničenja koja dolaze uz rad u etabliranom korporativnom univerzumu, zar ne?

 

Tako je nastao The Fix i ako je sa Morning Glores Spencer obeležio početak ove decenije, najavljujući erupciju kreacije i kulturološke težine koje će u njoj karakterisati Imageovo izdavaštvo, sa novim stripom je dinamični duo Spencer/ Lieber samo zadao ostalim Image autorima novu visinu letvice koju treba preskočiti kad pravite stripove koji treba da imaju karakter, karakterističan ton, možda čak i sociopolitičke opservacije plasirane suvo, bez ideološkog moralisanja. The Fix je uglavnom sve ono što Captain America – Steve Rogers nije: inteligentan, elegantan, istinski intrigantan, dinamičan, eksplozivan, politički nekorektan a opet na pravoj strani debate i nadasve vrhunski, urnebesno smešan.

 

Naravno, humor je u dobroj meri stvar ličnih preferenci, ali ako je moja reakcija na ovaj strip ikakvo merilo, vredi reći da je ovo jedan od retkih aktuelnih serijala tokom čijeg sam se čitanja redovno ne samo smejao naglas nego i zacenjivao od smeha, odlažući strip na stranu i brišući suze iz očiju, a onda prepričavajući zabrinutoj supruzi šta je to toliko u njemu smešno. Prihvatam da neće svakome biti na isti način urnebesno zabavno da čitaju o filmskom producentu koji uzbuđeno prepričava kako je tokom snošaja pre nedelju dana slučajno malo sebi svršio u usta i kako od tada ne uspeva da prestane da misli o tom ukusu, ili da gledaju detaljno objašnjenje ilegalnog borilačkog kluba u Los Anđelesu gde se ljudi sa nešto novca klade na svoje favorite iz redova metamfetaminskih zavisnika koji jedva stoje na nogama dok se „bore“, ali ovo su dobri primeri koncepata koje The Fix bacaka unaokolo sa prividno frivolnom lakoćom, nadajući se da će nešto od toga čitaocu biti dovoljno smešno da nastavi sa čitanjem, iako je u pitanju zapravo jedna od najspretnije izvedenih socijalnih kritika umotanih u politički nekorektnu satiru umotanu u buddy cop triler koji je zapravo brizantna gross out komedija.

 

Kao Garth Ennis na steroidima, jelte.

 

The Fix je očigledno inspirisan filmskim stvaralaštvom Shanea Blacka i kreće se otprilike istim koordinatama istraživanja likova koji žive i operišu u moralnom sivilu modernog kriminala i javnih i privatnih službi koje se protiv njega bore, osim što The Fix pravi vrlo eksplicitan napor već u prvoj (nestandardno dugačkoj!) epizodi da ukaže kako mesta za neko ozbiljno sivilo tu nema. Glavni junaci, to i sam strip kaže, nisu konfliktni heroji, čak ni antiheroji, već naprotiv, ozbiljni, punokrvni negativci od karijere čije su amoralnost, koruptivnost i generalni nivo pokvarenosti tim gore jer su u pitanju policajci. Dvojica LAPD detektiva koji su protagonisti ovog stripa nisu samo simpatična spadala i ošljaroši sa kojima može da se identifikuje svako od nas koji svoj posao ne shvata previše ozbiljno i krade bogu dane nadajući se da neće da ga provale, već radikalno korumpirani policajci koji se ne zaustavljaju na primanju mita i zataškavanju po kog sitnog prestupa zarad mira u kući. Losanđeleska policija koju ovaj strip predstavlja je ozbiljno umešana u organizovani kriminal koji se proteže od krijumčarenja ilegalne robe, preko razbojništava i ilegalnog kockanja pa do naručenih ubistava, sa sve šefovima koji su na vrhu lanca zločina i odeljenjem unutrašnje kontrole što samo prevrće očima na svinjarije koje detektivi rade.

 

The Fix je satiričan strip čija se satira po oštrini sasvim legitimno može porediti sa najcrnjim blistanjima Alana Forda, samo pričan na drugačiji, lepršaviji način. Neobičan, ali dragocen element ovog serijala je svakako to da strip ispunjen nekim od najšokantnije nemoralnih gestova koje ćete ove godine videti u bilo kom mediju istovremeno ima i jednu nepatvorenu optimističku energiju. Glavni junak i narator ovog stripa, detektiv Roj, detaljno objašnjava svoj svetonazor u kome je funkcionisanje sa obe strane zakona u isto vreme zaista i najbolje od oba sveta. Njegove avanture i avanture njegovog partnera, detektiva Brundoa su, objektivno gledano, neke od najnižih pozicija na kojima je ljudski duh u istoriji ikada bio, temeljno nečasne i osude vredne akcije ljudi koji su profesionalno obavezani da rade u interesu građana, ali genije Spencera i Liebera je upravo u tome što uspevaju da nam ih predstave i kao praktično čiste, neukaljane emanacije ljudskog optimizma, detinje nevine ambicije, neutaživu glad za novim, nepokorni ljudski duh koji beži od stega okoštalog morala i traži ispunjenje najdubljih sanjarija ne pitajući za cenu.

 

Ova kognitivna disonanca je karakterisala i prethodni rad dvojice autora ali The Fix može da ode mnogo dalje od onoga gde su Spencer i Lieber mogli da kroče pišući u proširenom Spajdermenovom univerzumu pa su tako i kontrasti zaoštreniji, a socijalne teme provučene kroz podtekst potentnije sa kritikom koja je izraženija bez potrebe da se posreduje pamfletskim metodama.

 

Skoro da nije ni bitno da li The Fix ima zaplet jer je na meniju stalna procesija urnebesnih scena u kojima nas likovi iznova iznenađuju kreativnim načinima da izraze dubine svoje izopačenosti, ali zaplet zapravo postoji i drži se oprobane formule u kojoj dvojica sitnih krimosa moraju da za krupnijeg kriminalca obave posao koji nadilazi njihove kapacitete (uključujući i kapacitet da prežive ili ostanu izvan zatvora) i to postaje izvor stalne napetosti i potrebe da se improvizuju rešenja za nemoguće situacije u koje se upada. Opet, ovaj zaplet je skoro pa sveden na same kosti jer je The Fix pričan ekstremno sporo, trošeći većinu vremena na ekstenzivne tangente, flešbekove, portrete sporednih likova… U manje kvalitetno pripovedanom stripu ovo bi, naravno, bio problem i zamerio bih mu odsustvo fokusa, neodlučnost u izrazu, neefikasnost, ali The Fix je praktično masterklas u kreiranju epizoda unutar epizoda, u komplikovanju dinamike i tempa pripovedanja do te mere da je čitalac pozitivno dezorijentisan stalnim digresijama, gegovima, komičnim predasima koji prekidaju već započete komične predahe i da je krajnji rezultat to da je ovo strip od koga očekujete da se desi bukvalno bilo šta kada okrenete stranu – grubi ali savršeno elegantni dick-joke humor, mrzovoljnu ali poput rapira ubojitu satiru milenijalsa, krvave oružane obračune, britak uvid u živote metamfetaminskih zavisnika, vizuelne gegove koji ne bi trebalo da u stripu rade jednako kao na filmu, ali nekako ipak rade… Na sve to, zaplet se povremeno vraća u fokus i strip se ubedljivo drži na okupu kao celina, ne samo kao serija gegova labavo povezanih istim imenima i lokalitetima.

 

Ovo je moguće zato što su oba autora majstori u onome što rade i što je njihova međusobna komunikacija očigledno praktično telepatska. The Fix ima „filmsku“ britkost i eksplozivnost dijaloga, humoristički tajming i ton za koje čovek ne bi rekao da može da se postigne „statičnim“ medijem, a opet upravo to dobijamo. Spencer tačno zna koliko teksta nije ni previše ni premalo da bi čitalac u svojoj glavi scenu video i čuo brzinom potrebnom da gegovi legnu gde treba a Lieber tačno zna koje veličine treba da budu kvadrati, kako da se u njima likovi, pozadina i oblačići sa dijalogom rasporede da se čitalac fokusira gde treba, kad treba i koliko dugo treba. Rezultat je strip koji na prvi pogled deluje frivolno i prostački – na kraju krajeva jedan od najbitnijih pančlajna do sada bio je kada je policijski pas švercera narkotika na aerodromu LAX zgrabio zubima za mošnice (da bi se ispostavilo da ovaj u jednom lažnom testisu prenosi drogu kako bi platio troškove operacije uklanjanja tog istog testisa na kome se prethodne godine pojavila maligna izraslina) – ali koji kroz svoj savršeno odmereni haos perverzije, kriminala i korupcije, vizuelnog i verbalnog humora besprekorno satiriše čitav niz tema savremenog (ne samo američkog) društva.

 

Spencer i Lieber postižu i da likovi, onoliko moralno odbojni koliko možete da ih zamislite na osnovu gornjih opisa, emaniraju jednu autentičnu životnost. Nisam siguran da li ćemo do kraja stripa početi da za njih zaista i navijamo, ali čitalac ih svakako sa svakom novom stranom sve bolje razume i sve se jače identifikuje sa njihovim nagonima. Ovo nisu nekakvi buntovnici bez razloga koji potkazuju trulež sistema koristeći velike narative, već kao i mi, čitaoci ovih stripova, neodrasli, infantilni gubitnici u telima zrelih muškaraca čiji je dosadašni uspeh u životu isključiva posledica društvenih sistema koji nam ne daju da padnemo na dno ako sa njega nismo originalno krenuli, a koje su, te sisteme, izgradili časniji, sposobniji i požrtvovaniji ljudi pre nas. Opet, The Fix ni ne pokušava da ovakve stvari izgovori eksplicitno i umesto toga nam prikazuje gradonačelnika Losa Anđelesa koji je dvadesetosmogodišnji trast fand bejbi koji u kancelariji cima narkotike iz bonga i igra Call of Duty (SWATujući pritom protivnike kada ga ekstremno iznerviraju). Sociopolitička opservacija i kritika smeštena u podtekst, kojih postajete svesni u refleksiji, nakon što se malo oporavite od napada smeha je obično i najbolji tip opservacije i kritike jer ostaje najduže sa vama…

 

Lieber je jedan od najboljih crtača koji trenutno rade u američkom stripu a ovo je do sada najbolji strip koga je nacrtao. Njegog osećaj za vizuelni humor, osećaj za tempo, karakterizaciju, ali i način na koji vodi čitaoca prema važnim detaljima crteža (ostavljajući mu i gomilu detalja u pozadini kojih će postati svestan na drugo čitanje i zaraditi dodatna kikotanja) su skoro pa bez premca među kolegama. The Fix ima istovremeno i agresivnu vizuelnu satiru Alana Forda i jednu mejnstrim raskoš koja ga stalno drži na molekul od toga da izgleda kao „ozbiljan“ policijski strip. Kolor Ryana Hilla je perfektna dopuna Lieberovom crtežu sa svojim pametnim slaganjem tonova tako da sve deluje gotovo prirodno ali za nijansu prenaglašeno.

 

Da li je The Fix STVARNO najbolji strip koji trenutno izlazi u Americi? I ovo, razume se, zavisi od preferenci, pa je ovakvu izjavu svakako nemoguće odbraniti bez ikakvih rezervi, no u pitanju je bez pogovora najzabavniji strip koji sam pročitao ove godine, najubojitija satira i jedna od najautoritativnijih demonstracija veštine pripovedanja od strane dvojice vrhunskih majstora zanata u trenutnoj ponudi. Posle šest izašlih epizoda – od kojih sam svaku završavao u suzama od smeha – nadam se da je ovo serijal koji će postići makar onoliki (ogroman) uspeh koji je postigao Morning Glories. Čitanje The Fix je, najprostije rečeno, lekovito.

Pročitani stripovi: Sheriff of Babylon

Posted in Stripovi with tags , , , , on 17 oktobra, 2016 by mehmetkrljic

Pošto je drug Neomeđeni svojevremeno pitao ima li uopšte na Vertigu trenutno ijedan serijal za koji bismo rekli da je odličan ili makar na približnom nivou onome po čemu pamtimo zlatno doba ovog DC-jevog imprinta, vreme je da se na to pitanje decidno odgovori. Ima. Sheriff of Babylon je odličan strip.

 

Takođe, Sheriff of Babylon je u neku ruku važan strip koji pomalo ispituje i redefiniše granice medijuma – najviše u formalnom smislu – i propituje stvari i u domenu žanra stripa kakav očekujemo – ili smo barem navikli – da čitamo na Vertigu. Ako Vertigo pamtimo po revolucionarnim devedesetima u kojima je Swamp Thing pomerio granice superherojskog stripa, a Sandman, Hellblazer, The Invisibles i Preacher generalno redefinisali žanrovski  pristup u ovom medijumu, Sheriff of Babylon svakako neće odisati istim revolucionarnim mirisom, ali on jeste na određen način produžetak iste filozofije odvođenja savremenog američkog stripa na nove, odvažne strane. To što su njegovi koraci sitniji od koraka velikih prethodnika je svakako svedočanstvo o tome koliko je zapravo njihov uspeh bio veliki i da je strip u poslednje dve decenije značajno evoluirao.

 

Naravno, kako smo već na drugim mestima rekli, savremeni američki mejnstrim strip – izvan sfere superheroja – se poslednjih pola decenije eksplozivno razvija u kreativnom, ali i komercijalnom smislu kroz uspon sve uspešnijih nezavisnih izdavača koji su Vertigu – imprintu koji je praktično izmislio taj mejnstrim – oteli deo teritorije i rade mnoge stvari danas bolje od Vertiga. Konkurencija je zdrava, rekli bi ekonomisti zamišljeno trljajući neobrijanu vilicu, ali trenutno na tržištu imamo na delu više neku vrstu simbioze nezavisnih izdavača koji svi koriste iste autore, dopuštajući im slobodno kretanje između firmi i pomažu jedna drugoj da celu scenu i tržište izdignu na viši nivo. U ovakvom okruženju i korporacije ne mogu a da ne igraju sličnu igru (pogotovo kad nezavisni strip poput The Walking Dead prodaje više kopija od Spajdermena) i ovo je zaista u kreativnom smislu izvrsno vreme.

 

Tako i Tom King, scenarista Sheriff of Babylon, iako nominalno DC-jev autor (trenutni scenarista Betmena), istovremeno piše i za Marvel (The Vision), ali ovaj Vertigo naslov mu je očigledno „glavni“ posao u ovom trenutku. Nisam siguran kako stvari stoje sa uredničke strane – da li bi King dobio zeleno svetlo da radi Sheriffa da se prethodno nije već dokazao u superherojskim rovovima (Nightwing, Grayson, The Omega Men…) – ali deluje kao skoro idealna situacija ona u kojoj jedan kvalitetan, ozbiljan scenarista istovremeno može da plaća račune pišući dobru superherojštinu i da radi sopstveni, veoma autorski strip za istu korporaciju, po kome će ga istorija pamtiti.

 

Elem, kako sam već gore napisao, tokom vikenda sam progutao svih do sada izašlih jedanaest epizoda Sheriff of Babylon i veoma mi je teško da iščekam dvanaestu kojom će serijal biti zaključen. Ono što me je posebno začudilo je da ovaj strip zapravo ima vrlo malo onoga što ja uobičajeno volim da vidim u stripovima i da sam prvih nekoliko epizoda proveo sastavljajući listu zamerki, samo da bih do kraja shvatio da mi one uopšte nisu bitne jer je vizija sa kojim su King i crtač Mitch Gerads ovaj serijal poveli osobenim smerom ispala toliko jaka da su me potpuno kupili. Lok, stok, berl, sve redom.

 

Elem, zanimljiva stvar u vezi sa ovim stripom je kako se spretno igra žanrovskim tropima. Nominalno, Sheriff of Babylon je politički triler smešten u post-invazioni Irak i bavi se obaveštajnom paranojom i kolizijom između zapadne i istočne kulturne matrice, ali način na koji je priča pripovedana je izrazito svež i zaobilazi većinu onoga što bi čovek očekivao od ovog žanra.

 

Karakterizacija likova u Sheriff of Babylon je, recimo, naglašeno sporo rađena, pa se likovi koji na početku stripa izgledaju kao samo glasogovornici ideoloških stavova, u kasnijim epizodama pokazuju kao višeslojna bića sa složenim motivacijama i dilemama. Tempo kojim ih čitalac upoznaje prati ono kako likovi upoznaju jedni druge i ovo je jedan veoma organski način karakterizacije.

 

Takođe, ovo je strip u kome gotovo da uopšte nema akcije: nekoliko krešenda napetih scena u kojima ljudi stavljaju jedni druge na nišan rađeni su naglašeno klinički, sa punktuacijom gestova nasilja koji se dešavaju u elipsi, zaklonjeni vizuelnom indikacijom zvučnih efekata na način na koji to samo strip može uspešno da izvede.

 

Pripovedački postupak koji King i Gerads koriste je na granici genijalnog, sa vojničkom disciplinom u koju uspevaju da uteraju i samog čitaoca. Ono što je Zosko pomenuo kao sporiji tempo kasnijih epizoda je zapravo ulazak u jednu praktično hipnotičku matricu dijaloga koji se neretko odvijaju i preko telefona pa čitalac gleda samo jednu osobu u kadru stranu za stranom – a ovo su trenuci daljeg građenja napetosti zapleta do skoro nepodnošljivih vrednosti jer svaki od ovih razgovora diže uloge više i vodi priču ka eksplozivnom finalu. Strane izdeljene na jednake panele, filmsko razumevanje postavljanja dijaloga u plan i kontraplan, životnost likova koji od kvadrata do kvadrata govorom tela pružaju istu količinu informacija kao i izgovorenim tekstom – Sheriff of Babylon je naprosto prefinjeno pripovedana priča koja izrasta organski iz jednog tragičnog ali po svemu sitnog incidenta na početku prve epizode.

 

Troje protagonista stripa predstavljaju tri strane Iraka u globalizovanoj sadašnjici. Bivši američki policajac, koji sada u Bagdadu podučava lokalnu policiju kako da postane… pa, efikasna, u postsadamovskom periodu, je nosilac američke vrline bez ikakvog cinizma – veliki, snažni plavokosi mužjak koji istinski želi da pomogne ljudima da budu bezbedniji i kome rat nije uništio veru u ljude i bazične manire. Tu je zatim žena rođena u Iraku, emigrirala u Ameriku, jedna od najuticajnijih osoba u pravdanju i planiranju invazije na Irak kako bi se uklonio režim Sadama Huseina odavno devoluirao u okrutnu diktaturu – ona predstavlja progresivnu dijasporu, osobu sa korenom u obe kulture koja istovremeno shvata da kraj rata ne znači i pobedu jedne od njih, kao i da to šta se zaista dobija uklanjanjem Sadama nije baš intuitivno jasno. No, njen je motiv za učevtovanje u njegovom svrgavanju kompleksan – porodični, istorijski, ideološki…

 

Treći lik predstavlja moderni Irak sa svim svojim složenostima. Njegova percepcija slobode koja je osvojena padom režima Huseina je svakako najciničnija ali on i jeste jedini od troje protagonista koji je u Sadamovom Iraku živeo sve do američke pobede. Bivši pripadnik policije koji je za režim radio šta se tražilo danas je čovek od poverenja lokalnih američkih činovnika i mada na početku izgleda kao obična korumpirana svinja koja se uvek izvuče jer osobi na vrhu lanca ishrane zna da ukaže pravu vrstu poštovanja, do kraja on ispada kompleksan i višeslojan kao i ostalo dvoje glavnih likova.

 

Veoma je impresivno kako King uspeva da od ovoga svega napravi potentnu i, zapravo uznemirujuću ideološku diskusiju (koja, razume se, postavlja više pitanja nego što daje odgovora) a da se ne odstupi od disciplinovanog pripovedanja koje isključivo pokazuje šta likovi govore i rade, bez ulazaka u njihove glave, bez deskriptivnih dopisivanja u kadrovima iz perspektive sveznajućeg pripovedača. Sheriff of Babylon je priča koja se događa 2004. godine ali je nastajala 2015. i ona iza sebe ima čitav opus umetnosti koja se kritički ili manje kritički bavila američkim prisustvom na Bliskom istoku i rušenjem (Sadamovog i drugih) režima. Sheriff of Babylon deluje kao evolucija ove rasprave u umetnosti, ne ni prostački levičarski „USA out of Iraq!!“ poklič već najviše kao jedna ekstremno poštena i proživljena sinteza iskustava i dobrih-namera-koje-znamo-kuda-vode. Možda najuspeliji je način na koji se prenosi atmosfera opšte konfuzije i beznađa u kome jedna kultura pokušava drugu da izleči oslanjajući se na definicije, dijagnoze i terapije za koje se tvrdi da su na drugim mestima i u drugo vreme dobro radile. U kolevci civilizacije – Vavilonu, pak, stvari koje u modernom Vavilonu (SAD) daju rezultate ne mogu se tek tako prepisati i King ovde obavlja uspeliji posao od najvećeg broja kolega koje su pisale za televiziju, film ili strip u poslednjoj deceniji prikazujući intrinzičnu impotentnost sistema koji bi trebalo da su dobri jer su slepi za ljudski faktor i sve rešavaju procedurom, pokazujući komplikovanost ljudskih motivacija, ali i fundamentalno beščašće u korenu sukoba kultura gde se nesvodivi elementi pokušavaju ipak svesti jedni na druge.

 

Ovo je posebno upečatljivo jer King izbegava da čitaoca lupa po glavi moralnim čekićem. Opservacije o ideologijama, etici, efikasnosti i ispravnosti izranjaju organski iz situacija u kojima se protagonisti nalaze i mada je naravno uvek moguće reći da jedan 100% premium Amerikanac Arape ne može potpuno da shvati i da su svi foklorni elementi koje ovaj strip provlači prosto naučeni ali ne i sasvim shvaćeni, na to se mogu reći dve stvari: 1. King piše Arape mnogo vernije i ubedljivije od praktično bilo koga u poslu i 2. Kingov prikaz Amerikanaca u Iraku je gotovo zastrašujuće uverljiv i tačan – na kraju krajeva ovaj strip-scenarista jesedam radio kao službenik CIA u odeljenju koje se bavilo borbom protiv terorizma (podstaknut ni manje ni više nego događajima 11. Septembra) i Sheriff of Babylon je jedan od elemenata procesa egzorciranja ovog iskustva. Možda i bolan, ali, reklo bi se pošten. Svakako intenzivan.

 

Crtež Mitcha Geradesa (već nam poznatog iz saradnji sa Nathanom Edmondsonom na The Activity i Marvelovom Punisheru) je, već sam pomenuo, esencijalan element ove jednačine, sa karakterizacijama likova (ali i mesta) koje su suptilne i evoluirajuće, sa pripovedačkim tempom koji je okrutno nametnut ali daje impresivne rezultate, sa naturalističkim kolorom i na kraju sa realističnim tonom koji strip ima – a koji je primeren Vertigo nasleđu – a da priča nikada ne deluje drveno i kruto. Bez Geradesovog talenta da desetinama gotovo identičnih sukcesivnh panela udahne karakter i životnost ovaj strip ne bi bio ni blizu onome što jeste.

 

Impresivan, intrigantan i, ako sme da se kaže – veliki strip. Možda još uvek ima nade za Vertigo.

Pročitani stripovi: Captain America – Steve Rogers

Posted in Stripovi with tags , , , , on 14 oktobra, 2016 by mehmetkrljic

Pročitao sam i prvih pet (do sada izašlih) epizoda novog serijala Captain America – Steve Rogers i za sada mi je utisak da je ovo bilo sve samo ne sjajna ideja. Marvel, naravno, u svojm večitom nastojanju da stalnim potresima i promenama čitaoce drži na ivici sedišta, a internet na ivici eksplozije (ovaj umro, onaj peder, ovaj je sad žensko, loši momci postaju dobri, dobri loši, mrtvi vaskrsavaju a ljubavi umiru…) ponekad nabode nešto dobro, a ponekad (cinici bi rekli – češće) završimo sa stripom koji ustaljeni status kvo radikalno menja nekim naprosto glupim, nelogičnim ili iritantnim novim razvojem. Naravno, jedna od stvari koja iskusnijem čitaocu krvni pritisak drži na razini koja još ne ugrožava život je znanje da svaka, pa i najradikalnija promena neumitno na kraju vodi vraćanju na vrednosti veoma približne kanonskom status kvou, ali opet, stisnuti zube i patiti kroz ko zna koliko meseci stripa koji vas nervira naoružani samo znanjem da će se iritacija jednom neumitno završiti nije baš definicija dobre zabave, pogotovo uz svest da ove stripove, ipak, čitamo u sve ograničenijem slobodnom vremenu koje nam ostavlja pakleni tempo savremenog života.

 

Stvari nisu dosegle tragične razmere, da be bude zabune, Nick Spencer koji piše ovaj serijal spada u meni omiljene autore u okvirima aktuelnog superherojskog i nezavisnog stripa, sa dovoljno odličnih radova u Marvelu i izvan njega (Morning Glories, Thief of Thieves, ali i odlična reimaginacija T.H.U.N.D.E.R. Agents za DC) da bih na neviđeno od njega očekivao nešto u najmanju ruku kompetentno napisano i čitljivo. Spencer je i poslednjih godinu i kusur radio i Captain America – Sam Wilson, serijal u kome naglo ostarelog Kapetana Ameriku zamenjuje dugogodišnji crni saborac poznat i po superherojskom imenu Falcon, a pokretanje paralelnog serijala o ponovo podmlađenom Steveu Rogersu u ulozi stražara, jelte, slobode je delovalo kao prilika da Spencer ispita druge aspekte ovog simbolikom opterećenog lika.

 

I Spencer to i radi, samo nisam siguran da je odabrani način onaj pravi i ovo je, po mojoj percepciji, iz epizode u epizodu strip koji je sve manje zanimljiv i čije završavanje (ili makar okončanje njegovog trenutno nosećeg zapleta) iščekujem sa sve manje strpljenja.

 

Dopustite da objasnim:

 

Mnogi moji prijatelji kad pomenem Kapetana Ameriku kažu da oni to ne vole da čitaju jer je u pitanju superheroj koji – za razliku od većine Marvelove ergele – nema konvencionalne mane ili komplekse i čiji su stripovi prevashodno veličanje američkih vrlina koje titularni heroj epitomizuje. Što su legitimne primedbe, naravno, ali istorijski, bilo je tu dosta perioda u kojima je ovaj strip analizirao američke mitove o američkim vrlinama i izuzetnosti na interesantne načine izdižući se iznad puke propagandne literature u neku vrstu ambicioznog ideološkog štiva koje bi prikazivalo zašto bi idealna Amerika trebalo da izgleda onako kako realna Amerika već misli o sebi.

 

Drugim rečima, dobri stripovi o Kapetanu Americi su stripovi o vrlini istrajnosti i snazi volje, ne stripovi o superiornosti resursa i snazi oružja, u njima protagonista ispoljava neke od najlepših karakteristika idealnog pripadnika ljudske rase – nesebičnost, empatiju, požrtvovanost – a na pozadini zapleta koji sve ove njegove osobine stavljaju na kušnju i kroz katarzične rasplete potvrđuju zašto su tako važne.

 

U tom smislu zaplet koji se svodi na „Kapetan Amerika postaje negativac“ već u startu deluje pogrešno. Mark Millar je u barem dva navrata  istraživao ovu vrstu premise ali je to radio na *gulp* suptilnije načine – pokazujući ga kao otpadnika od ne-sasvim-zdravog sistema u Ultimatesima i Civil War. Od Spencera bismo, na osnovu njegovih dosadašnjih radova očekivali nešto barem toliko zrelo, priliku da se menjanjem etičke orijentacije protagoniste propita i osnov sistema koga je on do nedavno predstavljao, nova analiza tih nekih neprolaznih vrednosti o kojima Amerika voli da trubi unaokolo itd. ali se ništa od toga ne događa.

 

Captain America – Steve Rogers je, nažalost, mnogo bliže klasičnom What if… stripu kakvi su već decenijama popularni u Marvelu. Naravno, jedna od primamljivih komponenti What if… maštarija je upravo ona da se zapleti ovih stripova događaju izvan kanonskog kontinuiteta i mogu da odu u radikalno novim smerovima u odnosu na kanon istražujući perpendikularne motive u odnosu na ono što znamo da je „prava“ istorija. Spencerov Stiv Rodžers, pak, nema tu vrstu luksuza, on se događa posred kanonskog kontinuiteta i delom je i zbog toga sve dosadniji i manje intrigantan – naprosto znanje da se sve na kraju nekako mora dovesti u red prevenira smelije potresanje osnovnih motiva stripa i umesto toga dobijamo jednu korektnu ali sve nezanimljiviju polušpijunsku/ poluakcionu priču o novoj zaveri Hidre i Red Skulla da pokore planetu.

 

Ako se spojler može napraviti pola godine nakon što je prva epizoda izašla, onda ovde dajem i upozorenje pa ko ne želi da čita, nek stane.

 

Naime, uzbuđenje (i gnev)kojie je prva epizoda izazvala kada je proletos izašla došlo je iz činjenice da se Kapetan Amerika, konačno vraćen u svoje stanje večite mladosti dejstvom jednog od najmoćnijih kosmičkih artefakta u Marvelovom univerzumu i ponovo u aktivnoj službi na zadatku zaštite slobodnog sveta, na kraju epizode razotkrio kao duboko ukopani agent Hidre, iste one organizacije koja je nasledila ideologiju (i logistiku) najradikalnijih elemenata Trećeg Rajha i protiv koje već decenijama ratuje. Tviter se zapalio, internet polomio.

 

Spencer je, ako ništa drugo, dao sve od sebe da ovo podrobno objasni dajući nam opšrne flešbekove na Rodžersovo detinjstvo i suptilne načine na koji je lokalna ćelija Hidre preko majke indoktrinirala i dečaka, pružajući nam, sa druge strane i relativno plauzibilno naučnofantastično objašnjenje zašto je istovremeno istina i to da Kapetana Ameriku celog života znamo kao ljutog i iskrenog dušmanina pritvornim nacistima ali i to da je od pre ulaska u pubertet već učio da zighajluje i radi na polzu istih tih nacista. Ali sama radnja stripa je naprosto sve manje interesantna. Izvadite iz Kapetana Amerike centralnog protagonistu ovenčanog vrlinom, alfa muškarca koji iskreno i požrtvovano brine i za bete i game i delte, pa sve tako do kraja alfabeta, zamenite ga dosadnim skutoljupcem Red Skulla i ono što vam ostaje je osrednji triler sa gomilom how convenient, deus ex machina rešenja kojima se u stranu guraju logički paradoksi zapleta, te radnjom koja ne pati od svežine i sjajnih ideja.

 

Možda svestan da kad nemate dobrog protagonistu treba da investirate u druge likove u stripu, Spencer ovde dodaje i nekoliko support likova koji, ipak ne uspevaju da nadomeste prazninu. Brubakerovo umetanje Buckyja na mesto upražnjeno smrću Stevea Rogersa posle Civil War je bio funkcionalan model jer se scenarista svojski potrudio oko likova Buckyja, Nataše Romanov i Sama Wilsona, no ovde Spencer isporučuje samo korektno funkcionalne likove bez previše dubine ili neke interesantne karakterizacije. Nekoliko programski izdeklamovanih sociopolitičkih opservacija koje dobijamo u stripu i sa čijom se ideološkom poentom uglavnom slažem nisu, ipak, dovoljna kompenzacija za to da je ovde sve drugo uglavnom slabo.

 

Jesus Saiz koji ovo crta je dobar, korektan crtač ali bez glamuroznog preliva koji bi ga izdigao u neku memorabilniju kategoriju. Problem je svakako i u groznom digitalnom koloru koji Saizove kompozicije čini beživotnim i odbojnim pa se iskreno nadam da će se uskoro ovaj neinspirisani period u istoriji Kapetana Amerike završiti a nešto na grafičkom planu dobro protresti.

 

 

Pročitani stripovi: Starve Vol. 2

Posted in Stripovi with tags , , , on 14 oktobra, 2016 by mehmetkrljic

Pročitao sam i drugi – ujedno poslednji – tom serijala Starve o čijem smo prvom tomu već imali napis pre nekoliko meseci. Povoljan utisak koji sam tada imao nije narušen drugom polovinom priče mada, razume se, drugih pet epizoda nisu me iznenadile i, uh, pozitivno šokirale svežinom i životnošću kao što se to desilo u slučaju prvih pet, naprosto zato što sam sada već znao likove i ton priče.

 

Brian Wood, scenarista ovog Imageovog serijala, je izrazito prolifičan autor i bez mnogo problema je u stanju da istovremeno radi na nekoliko sasvim različitih stripova. Poznat po tome da nije čak ni čitao superherojske stripove dok nije počeo da ih radi, Wood je na sebe skrenuo pažnju prvo miniserijalom DEMO koga je radio sa Becky Cloonan a koji mu je isposlovao odlične uslove kod Vertiga gde je zatim pisao dva dugačka serijala – DMZ i Northlanders. Posle uspešnog paerioda pisanja superherojskih stripova za Marvel, Wood je sada još jedan od duplih konvertita koji su posle meteorskog uspona na nezavisnoj sceni odradili par intenzivnih godina u superherojskim rovovima Diznijeve podružnice da bi sada za razne nezavisne izdavače radili ono što im srce želi.

 

I, kako i Milan gore reče, trenutno živimo u nekoj vrsti renesanse američkog stripa sa autorima koji imaju i kreativnu slobodu, i produkcijsko-logističke kapacitete izdavača na raspolaganju, a da svi zajedno imaju i razumnu ekonomsku motivaciju da rade to što rade. Daleko smo, i dobro je što je tako, od ekscesa devedesetih kada su stripovi rutinski nabijali milionske tiraže bez mnogo korelacije sa svojim intrinzičnim kvalitetom, a na pepelu sunovrata koji je usledio je izgrađena jedna, čini se, zdravija scena i na strani korporacija i na strani nezavisnih izdavača.

 

Ovo sve pričam jer mije zanimljivo kako Wood piše posve različite stripove u isto vreme, ne brinući se za žanrovsku ili tonalnu konzistentnost. Kada u ruke uzimate nešto što piše Jason Aaron onda, bez obzira šta je nominalna tema stripa, uglavnom možete da predvidite kakav će biti ton i opšta karakterizacija likova. Kod Wooda ovoga nema, on je nepredvidiv i ovo je jednako njegova prednost i mana. Mana jer znači da ćete možda završiti sa stripom nezanimljive tematike i dosadnih likova, ali i prednost jer ćete možda uleteti u nešto neočekivano vitalno i originalno kao što je Starve.

 

Da ne ponavljam previše kvalifikacije koje sam o stripu izneo prošli put kad sam o njemu pisao, Starve uspeva da deluje kao izvrsno shvaćen koncept „pravog“ mejnstrima utoliko što se uspelo otrže ideji o pripadanju uobičajenim žanrovima koje vezujemo za savremene američke stripove pa ovo nije ni triler, ni fantastika, ni krimić već najviše neka vrsta žustre, dinamične drame i studije karaktera, više namenjene young adult publici nego akademicima, svakako, ali originalan spoj sociopolitičke kritike (ili makar analize) sa strasnim refleksijama o filozofiji pripreme hrane, mestu ishrane u ljudskim životima ali i ekonomskim i ekološkim sistemima u kojima živimo.

 

Wood nastavlja priču o ekscentričnom kuvaru koji je slavu stekao kuvajući na reality televiziji i postaobona fide selebriti, ali sada, stariji i iskusniji shvata koliko je trula ta vrsta slave i koliko je lako biti rob zadovoljan kad ga ne tuku mnogo i povremeno potapšu po glavi. Drugi tom Starvea je prikaz igre koju Gavin Cruikshank igra da bi spasao svoju dušu iz korporativnih njegvi i Wood ovde svog ciničnog i strastvenog protagonistu sigurno vodi kroz nekoliko faza osvešćenja i sazrevanja.

 

Najgore što mogu da kažem za drugi tom ovog stripa je da su situacije i ideje koje Wood kreira i istražuje udobno predvidive. Ovo naprosto nije nekakva revolucionarna analiza hjumen kondišna u drugoj deceniji dvadeseprvog veka već ponovni prolazak kroz već poznate rasprave, ali je izveden sigurno i odličnim tempom. Cruikshank uspeva da ostvari sponu sa svojom porodicom, pomogne otuđenoj supruzi (ne zaboraviti da je glavni junak i homoseksualni muškarac koji je to svetu, ali i porodici otkrio tek pod stare dane) da ponovo u njemu prepozna ljudske kvalitete koje je nekad volela, pomogne ćerki na rubu punoletstva da shvati šta znači biti zreo i svoj čovek koji istovremeno ima i podršku najbližih. Zatim pronalazi način da ga korporacijskim bezdušnicima zavuče, ali istovremeno i da radi ono što voli – sprema hranu koja transformiše ljudske živote i male zajednice. Ovde je Wood na tankom ledu jer je uvek tako kada beli pisac uzima da piše o crnim zajednicama, ali uspeva da se izvuče držeći se ugodnog klišea u kome se njegov protagonista prirodno konektuje sa malim, grassroots zajednicama jer je i sam odvajkada buntovnik koji ne haje za okoštale sisteme & oveštale tradicije. Poenta koju Wood kroz postupke svog glavnog junaka pravi je ispravna i, čak, prilično realistična u svojoj idealističnosti pokazujući šta je prava snaga zajednica i zašto društva treba da rade na njihovom ojačavanju kroz podticanje socijalne inkluzije, edukacije itd., a da se sve to dobro uklapa uz dotadašnju karakterizaciju glavnog junaka. Cruikshank je, naravno, u potpunosti onaj bezimeni jahač koji dolazi u malo mesto na dviljem zapadu i nauči uplašene lokalce da se sami odbrane od bande koja ih teroriše godinama, ali je Wood ovaj žanrovski arhetip spakovao u ubedljivu i konzistentnu modernu oblandu. Cruikshank čak na kraju mora da odradi i zatvorsku kaznu koja je manje oduživanje duga društvu (pošto dug zapravo  potražuje korporacija) a više martisko samožrtvovanje u ime viših principa i Starve ima jedan skoro konvencionalan hepiend koji me je podsetio na to kako je nekada William Gibson pisao razrešenja svojih romana insistirajući da se njegovi protagonisti na kraju svakakoobogate ili postanu poznati ali uspevajući da to ne deluje kao stereotipan wish fulfillment.

 

O Danijelu Žeželju više i ne znam šta bih rekao a što već nije rečeno. Njegov rad na Starve je konzistentno impresivan – pogotovo uz ekstremno dobro odmereni kolor majstora Davea Stewarta tako da se Žeželjev brutalni tuš ne uzgubi u šarenišu – i dovoljno je reći da čak i ja, vegetarijanac, iskusim trzaje u abdomenu pri pogledu na neke od scena spremanja hrane od delova životinja.

 

Starve je, za moje pare, odličan strip, strastven, zabavan, duhovit, ali i socijalno osvešćen bez agresivnog nametanja neke od trenutno trendujućih agendi, dakle, žanrovski produkt koji uspeva da izbegne svrstavanje u ijedan uobičajeni žanr i pleni čistom energijom svog izraza. Na naslovnoj strani drugog trejda stoji Boing Boingov blurb koji kaže da je ovo „najbolji, najopakiji početak grafičkog romana još od Transmetropolitana“ i, zapravo, spreman sam da se u popriličnoj meri složim da Starve ima tu prevratničku energiju i spontanost koje su krasile Ellisov magnum opus. Utoliko, iskreno se nadam da ovih deset epizoda nisu ZAISTA poslednje što ćemo videti od ovog stripa jer mislim da je ovo najbolji Woodov rad u dosadašnjoj karijeri i da bi bila teška greota da se sve završi na ovome.

 

Pročitani stripovi: The October Faction

Posted in Stripovi with tags , , , , on 13 oktobra, 2016 by mehmetkrljic

Najtflajer je  pominjao IDW-ov serijal The October Faction i o njemu se izrazio biranim rečima pa sam ga ja još tada zabeležio za čitanje. Poslednjih nekoliko dana sam bez napora i sa zadovoljstvom savladao postojećih osamnaest epizoda prvog toma i mogu da preporučim ovaj strip širokom pučanstvu uz određene rezerve.

 

Naravno, od Stevea Nilesa u ulozi scenariste se i ne očekuje ništa manje od solidnog stripa. Ovaj iskusni autor je, uostalom, bio i prva zvezda novoformiranog IDW-a sa svojim horor serijalom 30 Days of Night tako da je The October Faction, novi horor strip sa novim, izvrsnim crtačem Damienom Wormom bio pravi način da Niles u svoju biografiju upiše i prvi tekući serijal u karijeri.

 

The October Faction je, ipak, nešto sasvim drugačije od 30 Days of Night i podseća na to da Niles ima i svoju gotik stranu (svojevremeno dosta solidno demonstriranu kada je pisao za DC) i umesto surovog horor stripa, ovom prilikom dobili smo jedan, hm, topao, porodični horor sa elementima gotika i akcionog žanra. Ako kažem da mi je prva asocijacija nakon čitanja ovog serijala bio domaći akcioni horor hit Zabava za celu porodicu, to je, mislim, mentalna slika koja govori više od hiljadu nakucanih reči.

 

I u centru ovog stripa je neobična porodica koja svoj prividno normalni i samo blago ekscentrični život u prostranoj gotskoj vili na obodima grada zapravo koristi kao paravan za aktivnosti koje su decidno paranormalne. Glava porodice, Frederick Allan je koledž profesor koji studentima (Antropologije? Svetske književnosti? Nije ni bitno.) priča veoma intrigantne priče o čudovištima iz folklora i popularne kulture a to je, saznajemo veoma brzo kada se sa njim sretne njegov prijatelj, vukodlak, zato jer je Allanova prava profesija zapravo mnogo manje akademska, a mnogo više akcijaška: lov na čudovišta. Jednom, pak, oženjen (takođe opakom lovkinjom na monstrume), Allan je rešio da se posveti katedri kako bi njegova deca rasla izvan ludila u kome stalno gledate preko ramena neće li iz najbliže senke da iskoči kakav vampir, zombi ili neka mnogo gora strahota.

 

Razume, se, deca, sada već mladić i devojka koji su izašli iz srednje škole, imaju druge ideje o porodičnoj idili i ne mogu da dočekaju da i sami postanu lovci na čudovišta. Otac se nećka, opasan je to život itd. itd. ali pretnja familiji koja dolazi od strane jednog starog rivala ga tera da ponovo u ruke uzme oružje i zajedno sa najmilijima se vrati onome što najbolje radi.

 

Ono što sledi je osamnaest epizoda decidno laganog ali, ako ste dobro naštelovali očekivanja, sasvim zabavnog štiva. Nilesu je ovo jedan od najbrže napisanih stripova. Scenarista koji i inače nije poznat po zatrpavanju stranice gomilama teksta ovde piše britke, brze i kratke epizode u kojima slike govore više od uglavnom malobrojnih reči i u kojima su sami zapleti naglašeno jednostavni. Niles je očigledno išao na jedan adolescentski ugođaj avanture, gađajući estetiku jeftinih, starih, patiniranih bioskopskih i stripovskih horora i akcija, pa su tako motivacije likova u ovom stripu savršeno primalne i akcija koju gledamo pokretana je ljubavlju prema najbližoj porodici ili odabranom životnom partneru. Naravno, galerija pretnji sa kojima se familija Allan susreće je kao ispala iz nekog ’40s matinea za malo stariju decu, sa svojim oživljenim mrtvacima, ćelavim vampirima i mehaničko-organskim himerama, ali strip se ne upinje da kreira tenziju ili stravu koliko da održi brz tempo pričanja i pokaže kako porodica koja se međusobno voli može da prevaziđe svako iskušenje.

 

Ovo je i pametan strip kad to hoće da bude ali većinu vremena nije baš to na programu, pa koliko da mi je prijala odlično pogođena atmosfera i brzo pripovedanje, toliko i može da se primeti da je ovo strip bez sasvim jasne ideje šta sa svojom centralnom filozofskom koncepcijom o važnosti porodice zapravo do kraja želi da kaže. Pripovedanje je izrazito lapidarno sa veoma malo refleksije na događaje koji bi u nekom drugom kontekstu bili tretirani kao izrazito tragični i traumatični, a psihološko istraživanje likova praktično u potpunosti izostaje. The October Faction ima likove koji će verbalno izraziti brigu ili žaljenje zbog ovog ili onog događaja ili postupka, ali u praksi se oni zaista jedino izražavaju kad ubijaju čudovišta.

 

No, taj brzi tempo i maštovitost u brzom slikanju situacija i likova pomažu da strip sve vreme ostaje prilično svež, lak i zabavan za čitanje. Do kraja ovog prvog toma od osamnaest epizoda dese se tu i neke, kao, potresne pogibije, a iako Niles ne ulazi preduboko u karakterizacije nakon početne postavke likova, nije da baš sasvim izostaje nekakav razvoj ovog ili onog protagoniste priče. Opet, najveći utisak u priči ostavljaju zanimljivi negativci i njihova okruženja mada su i oni, treba reći pošteno, posve nerazrađeni.

 

Da je ovo crtao neki drugi crtač možda bi problema bilo više, no, moram da kažem da je posle kultnog Bena Templesmitha Niles u Wormu pronašao novog savršenog otelovljivača njegovih mračnih mentalnih slika. Worm je sa Nilesom već radio miniserijal Monsters & Madmen a sa The October Faction je potpuno procvetao i svoj impresivni ilustratorski stil prilagodio brzom tempu pričanja stripa koji nema ambiciju da čitaoca zadržava sitnim detaljima svakog pojedinačnog prizora već da ga drži uz sebe besprekornom, nepopuštajućom atmosferom.

 

Wormov gotik je donekle na tragu Templesmithovih igara sa svetlom i tamom, jakih kontrasta boja, te oštrih linija izvlačenih žiletom po hartiji, ali je Worm lakši od Templesmitha, scene su mu lepršavije – što ovom stripu punom akcije izuzetno pristaje – figure i lica izduženija a kadriranje stalno iznenađuje. The October Faction je halucinantan strip čak i tokom najbanalnijih scena (recimo kada Allan priča studentima), jer se Worm stalno poigrava sa formom, ostavljajući figure nedovršene ili svodeći pozadine na ekspresivnu teksturu, a u akcionijim momentima je sklon promenama rakursa i kadriranju koje sugeriše poseban ton svakog prizora. Arhitektura i enterijeri su mu takođe fantastični sa iskrivljenim, psihodeličnim gotikom koji pristaje uz pomerene karakterizacije likova.

 

The October Faction je primer stripa koga dva izvrsna profesionalca rade tako što ga jedan, reklo bi se piše u leru i zabavljajući se a drugi crta pritiskajući papučicu za gas iz sve snage i takođe se sjajno zabavljajući. Daleko je ovo od nekog modernog klasika, ali je pitko, brzo i zabavno baš u onoj meri u kojoj bih ga preporučio širim masama. Drugi tom pod nazivom The October Faction Deadly Season treba – primereno – da počne sa izlaženjem ovog Oktobra. Bićemo tu.