Film: Jesen samuraja

Pogledali smo Jesen samuraja u Ušćetovom Sinepleksu od pola pet danas u sali koja je bila popunjena možda 20-30% kapaciteta.

Ja sam dosta zadovoljan filmom koji se dosta čvrsto i uverljivo drži svojih žanovskih tropa sa produkcijom koja pokazuje zavidnu sigurnost u realizaciji. S druge strane, Dubravka Lakić je u svojoj kritici rekla mnogo pogrešnog, doduše, ali je jednu stvar napisala dobro: upitala se za koga je tačno ovaj film pravljen. U Holivudu ovakve produkcije takvo pitanje razreše daleko pre prve klape jer se tamo žanr tretira zanatski. U Sbiji se, čini se, žanru ove vrste mora pristupiti sa ambicioznom artističkim svešću jer ono što je tamo puki zanat ovde je artistički postupak citata, reference, potkazivanja itd. Mislim da se autori filma u ovome solidno snalaze nekih 70% vremena i rekao bih da je publika za ovaj film ona koja voli ’80s  akciju sa karate podlogom, dopunjenu melodramom, tako da je Jesen Samuraja oslonjen na klasike poput Karate Kid, Bloodsport ali i serijal Rocky i u brojnim važnim elementima prenosi njihov senzibilitet u srpski savremeni mizanscen bez usiljenosti.

Zaplet i postavke likova su jasni i dobro funkcionišu, konflikti u filmu su prirodni a karakterni luk glavnog junaka je dosta uverljiv većinu vremena. Ovde dosta pomažu glumci, čime hoću da kažem da tamo gde Strugar vidno zašlajfuje – u nekim scenama on kao da nije siguran da li snima dramski ili farsični dijalog – stvar izuzetno izvlače Hristina Popović, Sergej Trifunović i Nikola Kojo, svako sa svojim arhetipskim personama i ubedljivim dijalozima i generalnom igrom.

Moram da pohvalim kameru, montažu i koreografiju koji su odrađeni na nivou kog se ne bi stideo nekoliko puta skuplji film koga radi zapadna produkcija. Borbe su ubedljive, na holivudski način, naravno, mada film eksplicitno namiguje gledaocu i pokazuje mu kako bi se prava borba razlikovala od filmske što je hrabar i pošten gest (prvi MMA meč, recimo) i dramska tenzija vezana za njih, njihov ishod i ono što je za njih vezano u životima protagonista plasirana je bez greške. Pred poslednji meč sam bukvalno osećao kako mi raste adrenalin i kako se brinem za glavnog junaka. Takođe, ono gde Strugar posrne sa dijalozima, on nadoknadi u borbama gde je savršeno uverljiv i izražajan tako da neizgovorene aspekte karaktera saznajemo na taj način – to je odlika dobrog borilačkog filma oduvek i pozdravljam što je ovde ispoštovana kako treba.

Generalno sam zadovoljan režijom. Film jeste podugačak i ima delove koji jesu možda larpulartistički – ako sam dobro prebrojao, film ima četiri trening montaže – ali svaki od njih je urađen zanatski impresivno. Čak i ona u kojoj Strugar trenira klinca putem Kinecta koja je potpuno nebulozna sa strane realističnosti, u filmu je realizovana bajkovito ali prihvatljivo uverljivo. No, svakako cenim i kako su rešene duže, medidativnije scene u kojima glavni junak ne radi ništa i samo nemo kontemplira. Može da se raspravlja o tome ima li ih previše i jesu li njegovi prepoznatljivi gestovi tokom filma do kraja prešli u manirizam ali individualno je sve to dobro urađeno.

Takođe, kao karatista-veteran zadovoljan sam kako su ova veština i sport mitologizovani u filmu. Hoću da kažem da ima dobar odnos realnosti i puke fantazije kako i treba da bude u ovakvoj kinematografiji.

Ono gde film ima problem je što ga, i pored 117 minuta trajanja, zapravo nema dovoljno i deluje kao da je scenario imao pripremljenih još 45 minuta ali su na kraju morali da budu izbačeni jer je bilo skupo da se snime. Dramaturški ovo film čini nedorečenim i dok je finale koje smo dobili zaokruženo sa strane transfromacije glavnog junaka i razrešenja odnosa sa ocem/ senseijem i čak je i odvažno jer se beži od tradicionalnog mačo-finala u ime zauzimanja pozicije učitelja i očinske figure (kao da ste ceo Rocky serijal spakovali u jedan film), s druge strane film apsolutno ostavlja gomilu narativnih niti nepovezanih i ne može se braniti time da je glavni junak sazreo i da ga u finalu zabole kurac za sve te detinje mačo gluposti na koje se do juče ložio jer film ni na koji način nepokazuje da je svestan kakve je sve pripreme napravio za finale samo da bi ih na kraju ignorisao.

Naprosto, krimi-zaplet koji nosi središnji deo filma ima jasnu ambiciju da se u finalu razreši i tu bi imalo mesta i da se povežu bivši muž protagonistkinje, albanski gangsteri, korumpirani panduri ali i očuh i polusestra glavnog junaka sa svojim biznis/politika pozicijama. Žanrovski film ovakvu artiljerijsku pripremu mora da iskoristi a ako odluči da na kraju izvede subverziju i potkaže sve ove elemente zapleta kao puke žanrovske fantazije naspram stvarnog života u koji je glavni junak stigao sazrevanjem, onda je potrebno da mi to i vidimo inače deluje kao da fali parče filma umesto kog smo dobili samo jednu polukomičnu referencu na Serđa Leonea na kraju.

No, dobro, možda u rimejku  :lol: