Pročitani stripovi: Captain America – Steve Rogers

Pročitao sam i prvih pet (do sada izašlih) epizoda novog serijala Captain America – Steve Rogers i za sada mi je utisak da je ovo bilo sve samo ne sjajna ideja. Marvel, naravno, u svojm večitom nastojanju da stalnim potresima i promenama čitaoce drži na ivici sedišta, a internet na ivici eksplozije (ovaj umro, onaj peder, ovaj je sad žensko, loši momci postaju dobri, dobri loši, mrtvi vaskrsavaju a ljubavi umiru…) ponekad nabode nešto dobro, a ponekad (cinici bi rekli – češće) završimo sa stripom koji ustaljeni status kvo radikalno menja nekim naprosto glupim, nelogičnim ili iritantnim novim razvojem. Naravno, jedna od stvari koja iskusnijem čitaocu krvni pritisak drži na razini koja još ne ugrožava život je znanje da svaka, pa i najradikalnija promena neumitno na kraju vodi vraćanju na vrednosti veoma približne kanonskom status kvou, ali opet, stisnuti zube i patiti kroz ko zna koliko meseci stripa koji vas nervira naoružani samo znanjem da će se iritacija jednom neumitno završiti nije baš definicija dobre zabave, pogotovo uz svest da ove stripove, ipak, čitamo u sve ograničenijem slobodnom vremenu koje nam ostavlja pakleni tempo savremenog života.

 

Stvari nisu dosegle tragične razmere, da be bude zabune, Nick Spencer koji piše ovaj serijal spada u meni omiljene autore u okvirima aktuelnog superherojskog i nezavisnog stripa, sa dovoljno odličnih radova u Marvelu i izvan njega (Morning Glories, Thief of Thieves, ali i odlična reimaginacija T.H.U.N.D.E.R. Agents za DC) da bih na neviđeno od njega očekivao nešto u najmanju ruku kompetentno napisano i čitljivo. Spencer je i poslednjih godinu i kusur radio i Captain America – Sam Wilson, serijal u kome naglo ostarelog Kapetana Ameriku zamenjuje dugogodišnji crni saborac poznat i po superherojskom imenu Falcon, a pokretanje paralelnog serijala o ponovo podmlađenom Steveu Rogersu u ulozi stražara, jelte, slobode je delovalo kao prilika da Spencer ispita druge aspekte ovog simbolikom opterećenog lika.

 

I Spencer to i radi, samo nisam siguran da je odabrani način onaj pravi i ovo je, po mojoj percepciji, iz epizode u epizodu strip koji je sve manje zanimljiv i čije završavanje (ili makar okončanje njegovog trenutno nosećeg zapleta) iščekujem sa sve manje strpljenja.

 

Dopustite da objasnim:

 

Mnogi moji prijatelji kad pomenem Kapetana Ameriku kažu da oni to ne vole da čitaju jer je u pitanju superheroj koji – za razliku od većine Marvelove ergele – nema konvencionalne mane ili komplekse i čiji su stripovi prevashodno veličanje američkih vrlina koje titularni heroj epitomizuje. Što su legitimne primedbe, naravno, ali istorijski, bilo je tu dosta perioda u kojima je ovaj strip analizirao američke mitove o američkim vrlinama i izuzetnosti na interesantne načine izdižući se iznad puke propagandne literature u neku vrstu ambicioznog ideološkog štiva koje bi prikazivalo zašto bi idealna Amerika trebalo da izgleda onako kako realna Amerika već misli o sebi.

 

Drugim rečima, dobri stripovi o Kapetanu Americi su stripovi o vrlini istrajnosti i snazi volje, ne stripovi o superiornosti resursa i snazi oružja, u njima protagonista ispoljava neke od najlepših karakteristika idealnog pripadnika ljudske rase – nesebičnost, empatiju, požrtvovanost – a na pozadini zapleta koji sve ove njegove osobine stavljaju na kušnju i kroz katarzične rasplete potvrđuju zašto su tako važne.

 

U tom smislu zaplet koji se svodi na „Kapetan Amerika postaje negativac“ već u startu deluje pogrešno. Mark Millar je u barem dva navrata  istraživao ovu vrstu premise ali je to radio na *gulp* suptilnije načine – pokazujući ga kao otpadnika od ne-sasvim-zdravog sistema u Ultimatesima i Civil War. Od Spencera bismo, na osnovu njegovih dosadašnjih radova očekivali nešto barem toliko zrelo, priliku da se menjanjem etičke orijentacije protagoniste propita i osnov sistema koga je on do nedavno predstavljao, nova analiza tih nekih neprolaznih vrednosti o kojima Amerika voli da trubi unaokolo itd. ali se ništa od toga ne događa.

 

Captain America – Steve Rogers je, nažalost, mnogo bliže klasičnom What if… stripu kakvi su već decenijama popularni u Marvelu. Naravno, jedna od primamljivih komponenti What if… maštarija je upravo ona da se zapleti ovih stripova događaju izvan kanonskog kontinuiteta i mogu da odu u radikalno novim smerovima u odnosu na kanon istražujući perpendikularne motive u odnosu na ono što znamo da je „prava“ istorija. Spencerov Stiv Rodžers, pak, nema tu vrstu luksuza, on se događa posred kanonskog kontinuiteta i delom je i zbog toga sve dosadniji i manje intrigantan – naprosto znanje da se sve na kraju nekako mora dovesti u red prevenira smelije potresanje osnovnih motiva stripa i umesto toga dobijamo jednu korektnu ali sve nezanimljiviju polušpijunsku/ poluakcionu priču o novoj zaveri Hidre i Red Skulla da pokore planetu.

 

Ako se spojler može napraviti pola godine nakon što je prva epizoda izašla, onda ovde dajem i upozorenje pa ko ne želi da čita, nek stane.

 

Naime, uzbuđenje (i gnev)kojie je prva epizoda izazvala kada je proletos izašla došlo je iz činjenice da se Kapetan Amerika, konačno vraćen u svoje stanje večite mladosti dejstvom jednog od najmoćnijih kosmičkih artefakta u Marvelovom univerzumu i ponovo u aktivnoj službi na zadatku zaštite slobodnog sveta, na kraju epizode razotkrio kao duboko ukopani agent Hidre, iste one organizacije koja je nasledila ideologiju (i logistiku) najradikalnijih elemenata Trećeg Rajha i protiv koje već decenijama ratuje. Tviter se zapalio, internet polomio.

 

Spencer je, ako ništa drugo, dao sve od sebe da ovo podrobno objasni dajući nam opšrne flešbekove na Rodžersovo detinjstvo i suptilne načine na koji je lokalna ćelija Hidre preko majke indoktrinirala i dečaka, pružajući nam, sa druge strane i relativno plauzibilno naučnofantastično objašnjenje zašto je istovremeno istina i to da Kapetana Ameriku celog života znamo kao ljutog i iskrenog dušmanina pritvornim nacistima ali i to da je od pre ulaska u pubertet već učio da zighajluje i radi na polzu istih tih nacista. Ali sama radnja stripa je naprosto sve manje interesantna. Izvadite iz Kapetana Amerike centralnog protagonistu ovenčanog vrlinom, alfa muškarca koji iskreno i požrtvovano brine i za bete i game i delte, pa sve tako do kraja alfabeta, zamenite ga dosadnim skutoljupcem Red Skulla i ono što vam ostaje je osrednji triler sa gomilom how convenient, deus ex machina rešenja kojima se u stranu guraju logički paradoksi zapleta, te radnjom koja ne pati od svežine i sjajnih ideja.

 

Možda svestan da kad nemate dobrog protagonistu treba da investirate u druge likove u stripu, Spencer ovde dodaje i nekoliko support likova koji, ipak ne uspevaju da nadomeste prazninu. Brubakerovo umetanje Buckyja na mesto upražnjeno smrću Stevea Rogersa posle Civil War je bio funkcionalan model jer se scenarista svojski potrudio oko likova Buckyja, Nataše Romanov i Sama Wilsona, no ovde Spencer isporučuje samo korektno funkcionalne likove bez previše dubine ili neke interesantne karakterizacije. Nekoliko programski izdeklamovanih sociopolitičkih opservacija koje dobijamo u stripu i sa čijom se ideološkom poentom uglavnom slažem nisu, ipak, dovoljna kompenzacija za to da je ovde sve drugo uglavnom slabo.

 

Jesus Saiz koji ovo crta je dobar, korektan crtač ali bez glamuroznog preliva koji bi ga izdigao u neku memorabilniju kategoriju. Problem je svakako i u groznom digitalnom koloru koji Saizove kompozicije čini beživotnim i odbojnim pa se iskreno nadam da će se uskoro ovaj neinspirisani period u istoriji Kapetana Amerike završiti a nešto na grafičkom planu dobro protresti.

 

 

Pročitani stripovi: Starve Vol. 2

Pročitao sam i drugi – ujedno poslednji – tom serijala Starve o čijem smo prvom tomu već imali napis pre nekoliko meseci. Povoljan utisak koji sam tada imao nije narušen drugom polovinom priče mada, razume se, drugih pet epizoda nisu me iznenadile i, uh, pozitivno šokirale svežinom i životnošću kao što se to desilo u slučaju prvih pet, naprosto zato što sam sada već znao likove i ton priče.

 

Brian Wood, scenarista ovog Imageovog serijala, je izrazito prolifičan autor i bez mnogo problema je u stanju da istovremeno radi na nekoliko sasvim različitih stripova. Poznat po tome da nije čak ni čitao superherojske stripove dok nije počeo da ih radi, Wood je na sebe skrenuo pažnju prvo miniserijalom DEMO koga je radio sa Becky Cloonan a koji mu je isposlovao odlične uslove kod Vertiga gde je zatim pisao dva dugačka serijala – DMZ i Northlanders. Posle uspešnog paerioda pisanja superherojskih stripova za Marvel, Wood je sada još jedan od duplih konvertita koji su posle meteorskog uspona na nezavisnoj sceni odradili par intenzivnih godina u superherojskim rovovima Diznijeve podružnice da bi sada za razne nezavisne izdavače radili ono što im srce želi.

 

I, kako i Milan gore reče, trenutno živimo u nekoj vrsti renesanse američkog stripa sa autorima koji imaju i kreativnu slobodu, i produkcijsko-logističke kapacitete izdavača na raspolaganju, a da svi zajedno imaju i razumnu ekonomsku motivaciju da rade to što rade. Daleko smo, i dobro je što je tako, od ekscesa devedesetih kada su stripovi rutinski nabijali milionske tiraže bez mnogo korelacije sa svojim intrinzičnim kvalitetom, a na pepelu sunovrata koji je usledio je izgrađena jedna, čini se, zdravija scena i na strani korporacija i na strani nezavisnih izdavača.

 

Ovo sve pričam jer mije zanimljivo kako Wood piše posve različite stripove u isto vreme, ne brinući se za žanrovsku ili tonalnu konzistentnost. Kada u ruke uzimate nešto što piše Jason Aaron onda, bez obzira šta je nominalna tema stripa, uglavnom možete da predvidite kakav će biti ton i opšta karakterizacija likova. Kod Wooda ovoga nema, on je nepredvidiv i ovo je jednako njegova prednost i mana. Mana jer znači da ćete možda završiti sa stripom nezanimljive tematike i dosadnih likova, ali i prednost jer ćete možda uleteti u nešto neočekivano vitalno i originalno kao što je Starve.

 

Da ne ponavljam previše kvalifikacije koje sam o stripu izneo prošli put kad sam o njemu pisao, Starve uspeva da deluje kao izvrsno shvaćen koncept „pravog“ mejnstrima utoliko što se uspelo otrže ideji o pripadanju uobičajenim žanrovima koje vezujemo za savremene američke stripove pa ovo nije ni triler, ni fantastika, ni krimić već najviše neka vrsta žustre, dinamične drame i studije karaktera, više namenjene young adult publici nego akademicima, svakako, ali originalan spoj sociopolitičke kritike (ili makar analize) sa strasnim refleksijama o filozofiji pripreme hrane, mestu ishrane u ljudskim životima ali i ekonomskim i ekološkim sistemima u kojima živimo.

 

Wood nastavlja priču o ekscentričnom kuvaru koji je slavu stekao kuvajući na reality televiziji i postaobona fide selebriti, ali sada, stariji i iskusniji shvata koliko je trula ta vrsta slave i koliko je lako biti rob zadovoljan kad ga ne tuku mnogo i povremeno potapšu po glavi. Drugi tom Starvea je prikaz igre koju Gavin Cruikshank igra da bi spasao svoju dušu iz korporativnih njegvi i Wood ovde svog ciničnog i strastvenog protagonistu sigurno vodi kroz nekoliko faza osvešćenja i sazrevanja.

 

Najgore što mogu da kažem za drugi tom ovog stripa je da su situacije i ideje koje Wood kreira i istražuje udobno predvidive. Ovo naprosto nije nekakva revolucionarna analiza hjumen kondišna u drugoj deceniji dvadeseprvog veka već ponovni prolazak kroz već poznate rasprave, ali je izveden sigurno i odličnim tempom. Cruikshank uspeva da ostvari sponu sa svojom porodicom, pomogne otuđenoj supruzi (ne zaboraviti da je glavni junak i homoseksualni muškarac koji je to svetu, ali i porodici otkrio tek pod stare dane) da ponovo u njemu prepozna ljudske kvalitete koje je nekad volela, pomogne ćerki na rubu punoletstva da shvati šta znači biti zreo i svoj čovek koji istovremeno ima i podršku najbližih. Zatim pronalazi način da ga korporacijskim bezdušnicima zavuče, ali istovremeno i da radi ono što voli – sprema hranu koja transformiše ljudske živote i male zajednice. Ovde je Wood na tankom ledu jer je uvek tako kada beli pisac uzima da piše o crnim zajednicama, ali uspeva da se izvuče držeći se ugodnog klišea u kome se njegov protagonista prirodno konektuje sa malim, grassroots zajednicama jer je i sam odvajkada buntovnik koji ne haje za okoštale sisteme & oveštale tradicije. Poenta koju Wood kroz postupke svog glavnog junaka pravi je ispravna i, čak, prilično realistična u svojoj idealističnosti pokazujući šta je prava snaga zajednica i zašto društva treba da rade na njihovom ojačavanju kroz podticanje socijalne inkluzije, edukacije itd., a da se sve to dobro uklapa uz dotadašnju karakterizaciju glavnog junaka. Cruikshank je, naravno, u potpunosti onaj bezimeni jahač koji dolazi u malo mesto na dviljem zapadu i nauči uplašene lokalce da se sami odbrane od bande koja ih teroriše godinama, ali je Wood ovaj žanrovski arhetip spakovao u ubedljivu i konzistentnu modernu oblandu. Cruikshank čak na kraju mora da odradi i zatvorsku kaznu koja je manje oduživanje duga društvu (pošto dug zapravo  potražuje korporacija) a više martisko samožrtvovanje u ime viših principa i Starve ima jedan skoro konvencionalan hepiend koji me je podsetio na to kako je nekada William Gibson pisao razrešenja svojih romana insistirajući da se njegovi protagonisti na kraju svakakoobogate ili postanu poznati ali uspevajući da to ne deluje kao stereotipan wish fulfillment.

 

O Danijelu Žeželju više i ne znam šta bih rekao a što već nije rečeno. Njegov rad na Starve je konzistentno impresivan – pogotovo uz ekstremno dobro odmereni kolor majstora Davea Stewarta tako da se Žeželjev brutalni tuš ne uzgubi u šarenišu – i dovoljno je reći da čak i ja, vegetarijanac, iskusim trzaje u abdomenu pri pogledu na neke od scena spremanja hrane od delova životinja.

 

Starve je, za moje pare, odličan strip, strastven, zabavan, duhovit, ali i socijalno osvešćen bez agresivnog nametanja neke od trenutno trendujućih agendi, dakle, žanrovski produkt koji uspeva da izbegne svrstavanje u ijedan uobičajeni žanr i pleni čistom energijom svog izraza. Na naslovnoj strani drugog trejda stoji Boing Boingov blurb koji kaže da je ovo „najbolji, najopakiji početak grafičkog romana još od Transmetropolitana“ i, zapravo, spreman sam da se u popriličnoj meri složim da Starve ima tu prevratničku energiju i spontanost koje su krasile Ellisov magnum opus. Utoliko, iskreno se nadam da ovih deset epizoda nisu ZAISTA poslednje što ćemo videti od ovog stripa jer mislim da je ovo najbolji Woodov rad u dosadašnjoj karijeri i da bi bila teška greota da se sve završi na ovome.