Pročitani stripovi: Captain America – Steve Rogers

Pročitao sam i prvih pet (do sada izašlih) epizoda novog serijala Captain America – Steve Rogers i za sada mi je utisak da je ovo bilo sve samo ne sjajna ideja. Marvel, naravno, u svojm večitom nastojanju da stalnim potresima i promenama čitaoce drži na ivici sedišta, a internet na ivici eksplozije (ovaj umro, onaj peder, ovaj je sad žensko, loši momci postaju dobri, dobri loši, mrtvi vaskrsavaju a ljubavi umiru…) ponekad nabode nešto dobro, a ponekad (cinici bi rekli – češće) završimo sa stripom koji ustaljeni status kvo radikalno menja nekim naprosto glupim, nelogičnim ili iritantnim novim razvojem. Naravno, jedna od stvari koja iskusnijem čitaocu krvni pritisak drži na razini koja još ne ugrožava život je znanje da svaka, pa i najradikalnija promena neumitno na kraju vodi vraćanju na vrednosti veoma približne kanonskom status kvou, ali opet, stisnuti zube i patiti kroz ko zna koliko meseci stripa koji vas nervira naoružani samo znanjem da će se iritacija jednom neumitno završiti nije baš definicija dobre zabave, pogotovo uz svest da ove stripove, ipak, čitamo u sve ograničenijem slobodnom vremenu koje nam ostavlja pakleni tempo savremenog života.

 

Stvari nisu dosegle tragične razmere, da be bude zabune, Nick Spencer koji piše ovaj serijal spada u meni omiljene autore u okvirima aktuelnog superherojskog i nezavisnog stripa, sa dovoljno odličnih radova u Marvelu i izvan njega (Morning Glories, Thief of Thieves, ali i odlična reimaginacija T.H.U.N.D.E.R. Agents za DC) da bih na neviđeno od njega očekivao nešto u najmanju ruku kompetentno napisano i čitljivo. Spencer je i poslednjih godinu i kusur radio i Captain America – Sam Wilson, serijal u kome naglo ostarelog Kapetana Ameriku zamenjuje dugogodišnji crni saborac poznat i po superherojskom imenu Falcon, a pokretanje paralelnog serijala o ponovo podmlađenom Steveu Rogersu u ulozi stražara, jelte, slobode je delovalo kao prilika da Spencer ispita druge aspekte ovog simbolikom opterećenog lika.

 

I Spencer to i radi, samo nisam siguran da je odabrani način onaj pravi i ovo je, po mojoj percepciji, iz epizode u epizodu strip koji je sve manje zanimljiv i čije završavanje (ili makar okončanje njegovog trenutno nosećeg zapleta) iščekujem sa sve manje strpljenja.

 

Dopustite da objasnim:

 

Mnogi moji prijatelji kad pomenem Kapetana Ameriku kažu da oni to ne vole da čitaju jer je u pitanju superheroj koji – za razliku od većine Marvelove ergele – nema konvencionalne mane ili komplekse i čiji su stripovi prevashodno veličanje američkih vrlina koje titularni heroj epitomizuje. Što su legitimne primedbe, naravno, ali istorijski, bilo je tu dosta perioda u kojima je ovaj strip analizirao američke mitove o američkim vrlinama i izuzetnosti na interesantne načine izdižući se iznad puke propagandne literature u neku vrstu ambicioznog ideološkog štiva koje bi prikazivalo zašto bi idealna Amerika trebalo da izgleda onako kako realna Amerika već misli o sebi.

 

Drugim rečima, dobri stripovi o Kapetanu Americi su stripovi o vrlini istrajnosti i snazi volje, ne stripovi o superiornosti resursa i snazi oružja, u njima protagonista ispoljava neke od najlepših karakteristika idealnog pripadnika ljudske rase – nesebičnost, empatiju, požrtvovanost – a na pozadini zapleta koji sve ove njegove osobine stavljaju na kušnju i kroz katarzične rasplete potvrđuju zašto su tako važne.

 

U tom smislu zaplet koji se svodi na „Kapetan Amerika postaje negativac“ već u startu deluje pogrešno. Mark Millar je u barem dva navrata  istraživao ovu vrstu premise ali je to radio na *gulp* suptilnije načine – pokazujući ga kao otpadnika od ne-sasvim-zdravog sistema u Ultimatesima i Civil War. Od Spencera bismo, na osnovu njegovih dosadašnjih radova očekivali nešto barem toliko zrelo, priliku da se menjanjem etičke orijentacije protagoniste propita i osnov sistema koga je on do nedavno predstavljao, nova analiza tih nekih neprolaznih vrednosti o kojima Amerika voli da trubi unaokolo itd. ali se ništa od toga ne događa.

 

Captain America – Steve Rogers je, nažalost, mnogo bliže klasičnom What if… stripu kakvi su već decenijama popularni u Marvelu. Naravno, jedna od primamljivih komponenti What if… maštarija je upravo ona da se zapleti ovih stripova događaju izvan kanonskog kontinuiteta i mogu da odu u radikalno novim smerovima u odnosu na kanon istražujući perpendikularne motive u odnosu na ono što znamo da je „prava“ istorija. Spencerov Stiv Rodžers, pak, nema tu vrstu luksuza, on se događa posred kanonskog kontinuiteta i delom je i zbog toga sve dosadniji i manje intrigantan – naprosto znanje da se sve na kraju nekako mora dovesti u red prevenira smelije potresanje osnovnih motiva stripa i umesto toga dobijamo jednu korektnu ali sve nezanimljiviju polušpijunsku/ poluakcionu priču o novoj zaveri Hidre i Red Skulla da pokore planetu.

 

Ako se spojler može napraviti pola godine nakon što je prva epizoda izašla, onda ovde dajem i upozorenje pa ko ne želi da čita, nek stane.

 

Naime, uzbuđenje (i gnev)kojie je prva epizoda izazvala kada je proletos izašla došlo je iz činjenice da se Kapetan Amerika, konačno vraćen u svoje stanje večite mladosti dejstvom jednog od najmoćnijih kosmičkih artefakta u Marvelovom univerzumu i ponovo u aktivnoj službi na zadatku zaštite slobodnog sveta, na kraju epizode razotkrio kao duboko ukopani agent Hidre, iste one organizacije koja je nasledila ideologiju (i logistiku) najradikalnijih elemenata Trećeg Rajha i protiv koje već decenijama ratuje. Tviter se zapalio, internet polomio.

 

Spencer je, ako ništa drugo, dao sve od sebe da ovo podrobno objasni dajući nam opšrne flešbekove na Rodžersovo detinjstvo i suptilne načine na koji je lokalna ćelija Hidre preko majke indoktrinirala i dečaka, pružajući nam, sa druge strane i relativno plauzibilno naučnofantastično objašnjenje zašto je istovremeno istina i to da Kapetana Ameriku celog života znamo kao ljutog i iskrenog dušmanina pritvornim nacistima ali i to da je od pre ulaska u pubertet već učio da zighajluje i radi na polzu istih tih nacista. Ali sama radnja stripa je naprosto sve manje interesantna. Izvadite iz Kapetana Amerike centralnog protagonistu ovenčanog vrlinom, alfa muškarca koji iskreno i požrtvovano brine i za bete i game i delte, pa sve tako do kraja alfabeta, zamenite ga dosadnim skutoljupcem Red Skulla i ono što vam ostaje je osrednji triler sa gomilom how convenient, deus ex machina rešenja kojima se u stranu guraju logički paradoksi zapleta, te radnjom koja ne pati od svežine i sjajnih ideja.

 

Možda svestan da kad nemate dobrog protagonistu treba da investirate u druge likove u stripu, Spencer ovde dodaje i nekoliko support likova koji, ipak ne uspevaju da nadomeste prazninu. Brubakerovo umetanje Buckyja na mesto upražnjeno smrću Stevea Rogersa posle Civil War je bio funkcionalan model jer se scenarista svojski potrudio oko likova Buckyja, Nataše Romanov i Sama Wilsona, no ovde Spencer isporučuje samo korektno funkcionalne likove bez previše dubine ili neke interesantne karakterizacije. Nekoliko programski izdeklamovanih sociopolitičkih opservacija koje dobijamo u stripu i sa čijom se ideološkom poentom uglavnom slažem nisu, ipak, dovoljna kompenzacija za to da je ovde sve drugo uglavnom slabo.

 

Jesus Saiz koji ovo crta je dobar, korektan crtač ali bez glamuroznog preliva koji bi ga izdigao u neku memorabilniju kategoriju. Problem je svakako i u groznom digitalnom koloru koji Saizove kompozicije čini beživotnim i odbojnim pa se iskreno nadam da će se uskoro ovaj neinspirisani period u istoriji Kapetana Amerike završiti a nešto na grafičkom planu dobro protresti.

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s