Pročitani stripovi: Starve Vol. 2

Pročitao sam i drugi – ujedno poslednji – tom serijala Starve o čijem smo prvom tomu već imali napis pre nekoliko meseci. Povoljan utisak koji sam tada imao nije narušen drugom polovinom priče mada, razume se, drugih pet epizoda nisu me iznenadile i, uh, pozitivno šokirale svežinom i životnošću kao što se to desilo u slučaju prvih pet, naprosto zato što sam sada već znao likove i ton priče.

 

Brian Wood, scenarista ovog Imageovog serijala, je izrazito prolifičan autor i bez mnogo problema je u stanju da istovremeno radi na nekoliko sasvim različitih stripova. Poznat po tome da nije čak ni čitao superherojske stripove dok nije počeo da ih radi, Wood je na sebe skrenuo pažnju prvo miniserijalom DEMO koga je radio sa Becky Cloonan a koji mu je isposlovao odlične uslove kod Vertiga gde je zatim pisao dva dugačka serijala – DMZ i Northlanders. Posle uspešnog paerioda pisanja superherojskih stripova za Marvel, Wood je sada još jedan od duplih konvertita koji su posle meteorskog uspona na nezavisnoj sceni odradili par intenzivnih godina u superherojskim rovovima Diznijeve podružnice da bi sada za razne nezavisne izdavače radili ono što im srce želi.

 

I, kako i Milan gore reče, trenutno živimo u nekoj vrsti renesanse američkog stripa sa autorima koji imaju i kreativnu slobodu, i produkcijsko-logističke kapacitete izdavača na raspolaganju, a da svi zajedno imaju i razumnu ekonomsku motivaciju da rade to što rade. Daleko smo, i dobro je što je tako, od ekscesa devedesetih kada su stripovi rutinski nabijali milionske tiraže bez mnogo korelacije sa svojim intrinzičnim kvalitetom, a na pepelu sunovrata koji je usledio je izgrađena jedna, čini se, zdravija scena i na strani korporacija i na strani nezavisnih izdavača.

 

Ovo sve pričam jer mije zanimljivo kako Wood piše posve različite stripove u isto vreme, ne brinući se za žanrovsku ili tonalnu konzistentnost. Kada u ruke uzimate nešto što piše Jason Aaron onda, bez obzira šta je nominalna tema stripa, uglavnom možete da predvidite kakav će biti ton i opšta karakterizacija likova. Kod Wooda ovoga nema, on je nepredvidiv i ovo je jednako njegova prednost i mana. Mana jer znači da ćete možda završiti sa stripom nezanimljive tematike i dosadnih likova, ali i prednost jer ćete možda uleteti u nešto neočekivano vitalno i originalno kao što je Starve.

 

Da ne ponavljam previše kvalifikacije koje sam o stripu izneo prošli put kad sam o njemu pisao, Starve uspeva da deluje kao izvrsno shvaćen koncept „pravog“ mejnstrima utoliko što se uspelo otrže ideji o pripadanju uobičajenim žanrovima koje vezujemo za savremene američke stripove pa ovo nije ni triler, ni fantastika, ni krimić već najviše neka vrsta žustre, dinamične drame i studije karaktera, više namenjene young adult publici nego akademicima, svakako, ali originalan spoj sociopolitičke kritike (ili makar analize) sa strasnim refleksijama o filozofiji pripreme hrane, mestu ishrane u ljudskim životima ali i ekonomskim i ekološkim sistemima u kojima živimo.

 

Wood nastavlja priču o ekscentričnom kuvaru koji je slavu stekao kuvajući na reality televiziji i postaobona fide selebriti, ali sada, stariji i iskusniji shvata koliko je trula ta vrsta slave i koliko je lako biti rob zadovoljan kad ga ne tuku mnogo i povremeno potapšu po glavi. Drugi tom Starvea je prikaz igre koju Gavin Cruikshank igra da bi spasao svoju dušu iz korporativnih njegvi i Wood ovde svog ciničnog i strastvenog protagonistu sigurno vodi kroz nekoliko faza osvešćenja i sazrevanja.

 

Najgore što mogu da kažem za drugi tom ovog stripa je da su situacije i ideje koje Wood kreira i istražuje udobno predvidive. Ovo naprosto nije nekakva revolucionarna analiza hjumen kondišna u drugoj deceniji dvadeseprvog veka već ponovni prolazak kroz već poznate rasprave, ali je izveden sigurno i odličnim tempom. Cruikshank uspeva da ostvari sponu sa svojom porodicom, pomogne otuđenoj supruzi (ne zaboraviti da je glavni junak i homoseksualni muškarac koji je to svetu, ali i porodici otkrio tek pod stare dane) da ponovo u njemu prepozna ljudske kvalitete koje je nekad volela, pomogne ćerki na rubu punoletstva da shvati šta znači biti zreo i svoj čovek koji istovremeno ima i podršku najbližih. Zatim pronalazi način da ga korporacijskim bezdušnicima zavuče, ali istovremeno i da radi ono što voli – sprema hranu koja transformiše ljudske živote i male zajednice. Ovde je Wood na tankom ledu jer je uvek tako kada beli pisac uzima da piše o crnim zajednicama, ali uspeva da se izvuče držeći se ugodnog klišea u kome se njegov protagonista prirodno konektuje sa malim, grassroots zajednicama jer je i sam odvajkada buntovnik koji ne haje za okoštale sisteme & oveštale tradicije. Poenta koju Wood kroz postupke svog glavnog junaka pravi je ispravna i, čak, prilično realistična u svojoj idealističnosti pokazujući šta je prava snaga zajednica i zašto društva treba da rade na njihovom ojačavanju kroz podticanje socijalne inkluzije, edukacije itd., a da se sve to dobro uklapa uz dotadašnju karakterizaciju glavnog junaka. Cruikshank je, naravno, u potpunosti onaj bezimeni jahač koji dolazi u malo mesto na dviljem zapadu i nauči uplašene lokalce da se sami odbrane od bande koja ih teroriše godinama, ali je Wood ovaj žanrovski arhetip spakovao u ubedljivu i konzistentnu modernu oblandu. Cruikshank čak na kraju mora da odradi i zatvorsku kaznu koja je manje oduživanje duga društvu (pošto dug zapravo  potražuje korporacija) a više martisko samožrtvovanje u ime viših principa i Starve ima jedan skoro konvencionalan hepiend koji me je podsetio na to kako je nekada William Gibson pisao razrešenja svojih romana insistirajući da se njegovi protagonisti na kraju svakakoobogate ili postanu poznati ali uspevajući da to ne deluje kao stereotipan wish fulfillment.

 

O Danijelu Žeželju više i ne znam šta bih rekao a što već nije rečeno. Njegov rad na Starve je konzistentno impresivan – pogotovo uz ekstremno dobro odmereni kolor majstora Davea Stewarta tako da se Žeželjev brutalni tuš ne uzgubi u šarenišu – i dovoljno je reći da čak i ja, vegetarijanac, iskusim trzaje u abdomenu pri pogledu na neke od scena spremanja hrane od delova životinja.

 

Starve je, za moje pare, odličan strip, strastven, zabavan, duhovit, ali i socijalno osvešćen bez agresivnog nametanja neke od trenutno trendujućih agendi, dakle, žanrovski produkt koji uspeva da izbegne svrstavanje u ijedan uobičajeni žanr i pleni čistom energijom svog izraza. Na naslovnoj strani drugog trejda stoji Boing Boingov blurb koji kaže da je ovo „najbolji, najopakiji početak grafičkog romana još od Transmetropolitana“ i, zapravo, spreman sam da se u popriličnoj meri složim da Starve ima tu prevratničku energiju i spontanost koje su krasile Ellisov magnum opus. Utoliko, iskreno se nadam da ovih deset epizoda nisu ZAISTA poslednje što ćemo videti od ovog stripa jer mislim da je ovo najbolji Woodov rad u dosadašnjoj karijeri i da bi bila teška greota da se sve završi na ovome.

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s