Pročitani stripovi: Sheriff of Babylon

Pošto je drug Neomeđeni svojevremeno pitao ima li uopšte na Vertigu trenutno ijedan serijal za koji bismo rekli da je odličan ili makar na približnom nivou onome po čemu pamtimo zlatno doba ovog DC-jevog imprinta, vreme je da se na to pitanje decidno odgovori. Ima. Sheriff of Babylon je odličan strip.

 

Takođe, Sheriff of Babylon je u neku ruku važan strip koji pomalo ispituje i redefiniše granice medijuma – najviše u formalnom smislu – i propituje stvari i u domenu žanra stripa kakav očekujemo – ili smo barem navikli – da čitamo na Vertigu. Ako Vertigo pamtimo po revolucionarnim devedesetima u kojima je Swamp Thing pomerio granice superherojskog stripa, a Sandman, Hellblazer, The Invisibles i Preacher generalno redefinisali žanrovski  pristup u ovom medijumu, Sheriff of Babylon svakako neće odisati istim revolucionarnim mirisom, ali on jeste na određen način produžetak iste filozofije odvođenja savremenog američkog stripa na nove, odvažne strane. To što su njegovi koraci sitniji od koraka velikih prethodnika je svakako svedočanstvo o tome koliko je zapravo njihov uspeh bio veliki i da je strip u poslednje dve decenije značajno evoluirao.

 

Naravno, kako smo već na drugim mestima rekli, savremeni američki mejnstrim strip – izvan sfere superheroja – se poslednjih pola decenije eksplozivno razvija u kreativnom, ali i komercijalnom smislu kroz uspon sve uspešnijih nezavisnih izdavača koji su Vertigu – imprintu koji je praktično izmislio taj mejnstrim – oteli deo teritorije i rade mnoge stvari danas bolje od Vertiga. Konkurencija je zdrava, rekli bi ekonomisti zamišljeno trljajući neobrijanu vilicu, ali trenutno na tržištu imamo na delu više neku vrstu simbioze nezavisnih izdavača koji svi koriste iste autore, dopuštajući im slobodno kretanje između firmi i pomažu jedna drugoj da celu scenu i tržište izdignu na viši nivo. U ovakvom okruženju i korporacije ne mogu a da ne igraju sličnu igru (pogotovo kad nezavisni strip poput The Walking Dead prodaje više kopija od Spajdermena) i ovo je zaista u kreativnom smislu izvrsno vreme.

 

Tako i Tom King, scenarista Sheriff of Babylon, iako nominalno DC-jev autor (trenutni scenarista Betmena), istovremeno piše i za Marvel (The Vision), ali ovaj Vertigo naslov mu je očigledno „glavni“ posao u ovom trenutku. Nisam siguran kako stvari stoje sa uredničke strane – da li bi King dobio zeleno svetlo da radi Sheriffa da se prethodno nije već dokazao u superherojskim rovovima (Nightwing, Grayson, The Omega Men…) – ali deluje kao skoro idealna situacija ona u kojoj jedan kvalitetan, ozbiljan scenarista istovremeno može da plaća račune pišući dobru superherojštinu i da radi sopstveni, veoma autorski strip za istu korporaciju, po kome će ga istorija pamtiti.

 

Elem, kako sam već gore napisao, tokom vikenda sam progutao svih do sada izašlih jedanaest epizoda Sheriff of Babylon i veoma mi je teško da iščekam dvanaestu kojom će serijal biti zaključen. Ono što me je posebno začudilo je da ovaj strip zapravo ima vrlo malo onoga što ja uobičajeno volim da vidim u stripovima i da sam prvih nekoliko epizoda proveo sastavljajući listu zamerki, samo da bih do kraja shvatio da mi one uopšte nisu bitne jer je vizija sa kojim su King i crtač Mitch Gerads ovaj serijal poveli osobenim smerom ispala toliko jaka da su me potpuno kupili. Lok, stok, berl, sve redom.

 

Elem, zanimljiva stvar u vezi sa ovim stripom je kako se spretno igra žanrovskim tropima. Nominalno, Sheriff of Babylon je politički triler smešten u post-invazioni Irak i bavi se obaveštajnom paranojom i kolizijom između zapadne i istočne kulturne matrice, ali način na koji je priča pripovedana je izrazito svež i zaobilazi većinu onoga što bi čovek očekivao od ovog žanra.

 

Karakterizacija likova u Sheriff of Babylon je, recimo, naglašeno sporo rađena, pa se likovi koji na početku stripa izgledaju kao samo glasogovornici ideoloških stavova, u kasnijim epizodama pokazuju kao višeslojna bića sa složenim motivacijama i dilemama. Tempo kojim ih čitalac upoznaje prati ono kako likovi upoznaju jedni druge i ovo je jedan veoma organski način karakterizacije.

 

Takođe, ovo je strip u kome gotovo da uopšte nema akcije: nekoliko krešenda napetih scena u kojima ljudi stavljaju jedni druge na nišan rađeni su naglašeno klinički, sa punktuacijom gestova nasilja koji se dešavaju u elipsi, zaklonjeni vizuelnom indikacijom zvučnih efekata na način na koji to samo strip može uspešno da izvede.

 

Pripovedački postupak koji King i Gerads koriste je na granici genijalnog, sa vojničkom disciplinom u koju uspevaju da uteraju i samog čitaoca. Ono što je Zosko pomenuo kao sporiji tempo kasnijih epizoda je zapravo ulazak u jednu praktično hipnotičku matricu dijaloga koji se neretko odvijaju i preko telefona pa čitalac gleda samo jednu osobu u kadru stranu za stranom – a ovo su trenuci daljeg građenja napetosti zapleta do skoro nepodnošljivih vrednosti jer svaki od ovih razgovora diže uloge više i vodi priču ka eksplozivnom finalu. Strane izdeljene na jednake panele, filmsko razumevanje postavljanja dijaloga u plan i kontraplan, životnost likova koji od kvadrata do kvadrata govorom tela pružaju istu količinu informacija kao i izgovorenim tekstom – Sheriff of Babylon je naprosto prefinjeno pripovedana priča koja izrasta organski iz jednog tragičnog ali po svemu sitnog incidenta na početku prve epizode.

 

Troje protagonista stripa predstavljaju tri strane Iraka u globalizovanoj sadašnjici. Bivši američki policajac, koji sada u Bagdadu podučava lokalnu policiju kako da postane… pa, efikasna, u postsadamovskom periodu, je nosilac američke vrline bez ikakvog cinizma – veliki, snažni plavokosi mužjak koji istinski želi da pomogne ljudima da budu bezbedniji i kome rat nije uništio veru u ljude i bazične manire. Tu je zatim žena rođena u Iraku, emigrirala u Ameriku, jedna od najuticajnijih osoba u pravdanju i planiranju invazije na Irak kako bi se uklonio režim Sadama Huseina odavno devoluirao u okrutnu diktaturu – ona predstavlja progresivnu dijasporu, osobu sa korenom u obe kulture koja istovremeno shvata da kraj rata ne znači i pobedu jedne od njih, kao i da to šta se zaista dobija uklanjanjem Sadama nije baš intuitivno jasno. No, njen je motiv za učevtovanje u njegovom svrgavanju kompleksan – porodični, istorijski, ideološki…

 

Treći lik predstavlja moderni Irak sa svim svojim složenostima. Njegova percepcija slobode koja je osvojena padom režima Huseina je svakako najciničnija ali on i jeste jedini od troje protagonista koji je u Sadamovom Iraku živeo sve do američke pobede. Bivši pripadnik policije koji je za režim radio šta se tražilo danas je čovek od poverenja lokalnih američkih činovnika i mada na početku izgleda kao obična korumpirana svinja koja se uvek izvuče jer osobi na vrhu lanca ishrane zna da ukaže pravu vrstu poštovanja, do kraja on ispada kompleksan i višeslojan kao i ostalo dvoje glavnih likova.

 

Veoma je impresivno kako King uspeva da od ovoga svega napravi potentnu i, zapravo uznemirujuću ideološku diskusiju (koja, razume se, postavlja više pitanja nego što daje odgovora) a da se ne odstupi od disciplinovanog pripovedanja koje isključivo pokazuje šta likovi govore i rade, bez ulazaka u njihove glave, bez deskriptivnih dopisivanja u kadrovima iz perspektive sveznajućeg pripovedača. Sheriff of Babylon je priča koja se događa 2004. godine ali je nastajala 2015. i ona iza sebe ima čitav opus umetnosti koja se kritički ili manje kritički bavila američkim prisustvom na Bliskom istoku i rušenjem (Sadamovog i drugih) režima. Sheriff of Babylon deluje kao evolucija ove rasprave u umetnosti, ne ni prostački levičarski „USA out of Iraq!!“ poklič već najviše kao jedna ekstremno poštena i proživljena sinteza iskustava i dobrih-namera-koje-znamo-kuda-vode. Možda najuspeliji je način na koji se prenosi atmosfera opšte konfuzije i beznađa u kome jedna kultura pokušava drugu da izleči oslanjajući se na definicije, dijagnoze i terapije za koje se tvrdi da su na drugim mestima i u drugo vreme dobro radile. U kolevci civilizacije – Vavilonu, pak, stvari koje u modernom Vavilonu (SAD) daju rezultate ne mogu se tek tako prepisati i King ovde obavlja uspeliji posao od najvećeg broja kolega koje su pisale za televiziju, film ili strip u poslednjoj deceniji prikazujući intrinzičnu impotentnost sistema koji bi trebalo da su dobri jer su slepi za ljudski faktor i sve rešavaju procedurom, pokazujući komplikovanost ljudskih motivacija, ali i fundamentalno beščašće u korenu sukoba kultura gde se nesvodivi elementi pokušavaju ipak svesti jedni na druge.

 

Ovo je posebno upečatljivo jer King izbegava da čitaoca lupa po glavi moralnim čekićem. Opservacije o ideologijama, etici, efikasnosti i ispravnosti izranjaju organski iz situacija u kojima se protagonisti nalaze i mada je naravno uvek moguće reći da jedan 100% premium Amerikanac Arape ne može potpuno da shvati i da su svi foklorni elementi koje ovaj strip provlači prosto naučeni ali ne i sasvim shvaćeni, na to se mogu reći dve stvari: 1. King piše Arape mnogo vernije i ubedljivije od praktično bilo koga u poslu i 2. Kingov prikaz Amerikanaca u Iraku je gotovo zastrašujuće uverljiv i tačan – na kraju krajeva ovaj strip-scenarista jesedam radio kao službenik CIA u odeljenju koje se bavilo borbom protiv terorizma (podstaknut ni manje ni više nego događajima 11. Septembra) i Sheriff of Babylon je jedan od elemenata procesa egzorciranja ovog iskustva. Možda i bolan, ali, reklo bi se pošten. Svakako intenzivan.

 

Crtež Mitcha Geradesa (već nam poznatog iz saradnji sa Nathanom Edmondsonom na The Activity i Marvelovom Punisheru) je, već sam pomenuo, esencijalan element ove jednačine, sa karakterizacijama likova (ali i mesta) koje su suptilne i evoluirajuće, sa pripovedačkim tempom koji je okrutno nametnut ali daje impresivne rezultate, sa naturalističkim kolorom i na kraju sa realističnim tonom koji strip ima – a koji je primeren Vertigo nasleđu – a da priča nikada ne deluje drveno i kruto. Bez Geradesovog talenta da desetinama gotovo identičnih sukcesivnh panela udahne karakter i životnost ovaj strip ne bi bio ni blizu onome što jeste.

 

Impresivan, intrigantan i, ako sme da se kaže – veliki strip. Možda još uvek ima nade za Vertigo.