Pročitani stripovi: Tumor

Pročitao sam i grafički roman Tumor koji je letos izdao Oni Press u nečemu što bismo mogli nazvati definitivnom edicijom ovog stripa.

 

Tumor je „medicinski noir“ koga su krimi-autor Joshua Hale Fialkov i crtač Noel Tuazon pre sedam godina uradili za Amazonov Kindle, da bi posle strip dobio i konvencionalnije izdanje za Archaia Entertainment. Fialkov je u međuvremenu, kao i popriličan broj svojih proznih kolega, krenuo da piše i stripove za razne izdavače, imao zapažene (ne uvek i sasvim dobre) radove za Marvel (Ultimates) i DC (I, Vampire) a trenutno je ekskluzivac Oni Pressa sa serijalima The Bunker i The Life After. Oni je onda bio i logičan izbor za novo izdanje Tumora, stripa koji je u svoje vreme bio neka vrsta izvidnice za jednu meku renesansu kriminalističkih i noir stripova.

 

Naravno, navjeći deo posla su tu uradili Ed Brubaker i Sean Philips sa svojim serijalom Criminal, ali 2009. je i bila godina kada je Vertigo pokrenuo svoj Vertigo Crime, a pisci i scenaristi poput Duanea Swierczynskog, Jonathana Maberryja, Andyja Digglea, Briana Azzarella, Christosa Gagea itd. krenuli da rade i stripove koji nisu imali superheroje i šarene kostime. Tumor je bio negde u laktu ovog talasa, grafički roman urađen bez pretenzija da će biti serijalizovan nakon što se njegova prva i poslednja priča ispriča (uostalom, još od prve strane jasno je da glavnom junaku nema spasa), urađen u prkosno crno-beloj tehnici , sublimat svih klasičnih noir motiva, ali zaoštrenih do gotovo apsurdnog, skoro karikaturalnog intenziteta. Fialkov je sa ovim stripom napravio istovremeno i analizu tradicionalnog noira ali i njegovu – sasvim dobronamernu – kritiku.

 

U osnovi, Tumor je arhetipska noir pripovest sa svim očekivanim sastojcima. Klasičan kriminalistički noir u centru (skoro) uvek ima muškarca koji je izgubio kapacitet da bude percipiran kao alfa-mužjak, neretko kroz neku socijalnu, emotivnu, ponekad i zdravstvenu traumu koji je doživeo. Ovaj protagonist tumara socijalnim krajolikom koji je sklopljen od parainstitucija sile i usluge, održava se na okupu mešavinom straha od sile, straha od promene i recikliranjem fantazija o boljem sutra koje jednom ipak (možda) mora doći i, mada to ne priznaje, u potrazi je za sopstvenim iskupljenjem. Iskupljenje, naravno, ne može da bude jeftino, ono zahteva mnogo rada da se antiheroj odlepi sa dna, ali i autentičan napor da se promeni, pronađe u sebi ostatke idealizma i vere, prevaziđe odavno usvojeni solipsistički, nihilistički, ali prevashodno depresivni svetonazor i bude agens makar jedne pozitivne promene u društvu koje, na kraju dana, i postoji jer su istorijski ljudi pronalazili motivaciju da prevaziđu svoje traume i subjektivne i objektivne hendikepe i učine nešto značajno.

 

Tumor ima sve ovo, ali pojačano tako da se imanentna socijalna kritika noira uparuje sa vrlo potentnim psihološkim seciranjem motivacija i etičkih vrednosti glavnog junaka, a alatka za to je upravo titularni tumor.

 

Frank Armstrong je omatoreli privatni detektiv u Los Anđelesu koji više ni ne može da se seti kada je radio pošten posao koji nije podrazumevao da mu je klijent kriminalac što bi da smesti drugom kriminalcu, ili korumpirani policajac kome treba alatka da zaobiđe procedure. Armstrong je odavno sahranio ženu, ljupku Latino nevestu za čijeg je oca nekada radio, vreme provodi gledajući u dno flaše, spava u kancelariji i postojano broji dane do finalnog čekauta.

 

Onda mu se, paralelno sa poslom gde ga lokalni mafijaš angažuje da mu pronađe odbeglu ćerku desi i poslednji peh u životu. Tumor na mozgu, koji se ne može operisati, dijagnoza izrečena tonom smrtne presude.

 

Frank Armstrong je i pre tumora bio čovek koji nije imao šta da izgubi pa Fialkov u njegovu lobanju ne smešta malignu izraslinu samo da bi ga prenuo iz letargije i naterao da se – paradoksalno – bori za nekakvu budućnost. Razume se, i to se događa, ali kvalitet ovog stripa je zapravo u tome kako koristi ubedljiv prikaz medicinskih simptoma koje ova vrsta tumora izaziva da ispriča priču koja je duboko bolna za glavnog junaka i prilično poučna i za čitaoca. Ne samo da dobijamo pregršt fantastičnih tranzicija između scena kao posledicu Armstrongovog gubitka orijentacije i osećaja za vreme, već su i paralele između tragedije koja se desila sa njegovom ženom i bizarnog, skoro pa apsurdnog dobrog dela koje pokušava da učini u svom poslednjem profesionalnom angažmanu odrađene prefinjeno. Kada se strip dokotrlja do sasvim očekivano krvavog i emotivno nabildovanog krešenda, čitalac se oseća sjedinjenim sa glavnim junakom i proživljava njegov prolazak kroz žudnju, kajanje i oproštaj.

 

Opet, ovo su uobičajeni motivi za noir ali su ovde vešto i ubedljivo upareni sa psihodeličnim efektima koje plauzibilno možemo vezati za tumor na mozgu i mada Fialkov zapravo ne ide previše u širine i dubine kada prikazuje druge likove (pogotovo je glavni ženski lik nerazvijen), glavni lik je urađen veoma dobro sa čitavim spektrom emocija, konfuzija, konfliktnih motivacija i nagona koji ga teraju napred. Dobar kriminalistički noir je onaj koji etičke rasprave i socijalne oglede provlači prirodno, kroz rasprave i akcije svojih junaka i u Tumoru se ovo odrađuje kvalitetno. Unutrašnji monolozi, refleksije i reminiscencije Franka Armstronga nose strip veoma sigurnim tempom i ubedljivim tonom a pažljivo utemeljenje događaja u Los Anđeles i nenametljive ali oštroumne meditacije na temu grada, njegovog identiteta, načina na koji se razvija i kako to ostavlja pečat na ljudima su prava poslastica za ljubitelje žanra.

 

Noel Tuazon je sa Fialkovim pre ovog stripa radio i Elk’s Run koji je takođe pre nekoliko meseci čitav reizdat na Oni Pressu i oba ova stripa čoveka nateraju da se upita gde je danas ovaj izvrsni Filipinac odrastao u Kanadi. Radi ilustracije za dečije knjige – eto gde. Što je sladak posao, svakako ali nakon čitanja Tumora ne mogu a da ne pomislim kako bi bilo lepo videti još neki njegov rad u okvirima tvrdokuvanog krimi stripa. Tuazon je čovek kome crno-bela tehnika fantastično ide od ruke i ovo je strip gde nisam mogao dovoljno da se nadivim njegovom filigranskom radu koji jednog trenutka izgleda kao najgrublja skica preko koje će posle ići „pravi“ crtež, a već sledećeg vidite sve igre svetla kojim Tuazon besprekorno vlada. Grub kvalitet njegove nervozne linije se uklapa uz psihološko stanje glavnog junaka ali ne treba ovo brkati sa nedisciplinom, ovo je strip ekstremno elegantne geometrije i pažljivog postavljanja scena, a čiji su likovi izražajni čak i kada su svedeni na samo pregršt tačkica i linija.

 

Onijevo izdanje pored kratke prozne priče koja osvetljava jedan bitan događaj iz prošlosti Franka Armstronga (i koji se pominje u samom stripu) donosi i originalne table koje je Tuazon uradio za prvu, neobjavljenu verziju ovog stripa i one su fantastično impresivne, pogotovo što su potpuno dovršene, sa sve leteringom. Veoma lep paket i obavezna lektira za svakog ko voli noir.

Pročitani stripovi: The Fix

Pre neki dan sam dosta kritički pisao o Kapetanu Americi Nicka Spencera, pa da se ne pomisli da imam nešto protiv čoveka, koga inače proglašavam jednim od najomiljenijih scenarista u američkom stripu u ovom momentu, sad ću (za Dnevnik) da dam jednu potencijalno kontroverznu izjavu. Evo je:

 

Serijal The Fix koga Spencer od ove godine radi na Image Comicsu sa crtačem Steveom Lieberom je najbolji strip koji u ovom trenutku izlazi u Americi.

 

Kvalifikujmo ovo malo. Na Nicka Spencera sam ja počeo da obraćam ozbiljnu pažnju pre nekoliko godina kada je za Image počeo da izlazi njegov autorski serijal sa crtačem Joeom Eismom, Morning Glories. Ovo nije bio prvi Spencerov rad za Image. Ovaj bivši političar, koji se u nesigurne vode služenja javnom interesu otisnuo nakon što je devedesetih nekoliko njegovih pičeva Marvelu bilo odbijeno, je postao ono što je uvek želeo da bude, strip-scenarista, kada je Image objavio nekoliko njegovih miniserijala (Existence 2.0 i 3.0, Shuddertown…). No, sa Morning Glories se Spencer izdvojio iz mora novih i obećavajućih Imageovih imena proizvevši intrigantan i ekstremno napet strip koji je uspeo da spoji triler, misteriju i supernaturalnu stravu na način koji je pokupio pohvale i od jednog Damona Lindelofa. Image je prepoznao potencijal ovog stripa pa je Morning Glories postao jedan od retkih tekućih serijala kod ovog izdavača koji nije autorsko delo nekog od vlasnika firme, izgradio ozbiljnu publiku, a Spencer je paralelno sa tim postao i prolifičan superherojski autor sa solidnom količinom uglavnom vrlo dobrih radova za DC i Marvel.

 

Kod ovog poslednjeg i valja da ukažemo da je baš radeći za Marvel Spencer uspeo da u serijalu Superior Foes of Spider-man spoji indi senzibilitet sa korporativnom superherojštinom i učini jedan potencijalno zaboravljivi spinof Spajdermena koji se fokusira na negativce nezaboravnim iskustvom. Ovo je bila i njegova prva saradnja sa crtačem Steveom Lieberom i kako se ovaj serijal završio tako je u vazduhu visila sve izvesnija obaveza da ogromni potencijal saradnje ova dva autora bude realizovan u nekoj novoj pustolovini. Ništa prirodnije nego da dvojica podvižnika pokrenu novi strip o intrigantnim negativcima, samo ovog puta bez ograničenja koja dolaze uz rad u etabliranom korporativnom univerzumu, zar ne?

 

Tako je nastao The Fix i ako je sa Morning Glores Spencer obeležio početak ove decenije, najavljujući erupciju kreacije i kulturološke težine koje će u njoj karakterisati Imageovo izdavaštvo, sa novim stripom je dinamični duo Spencer/ Lieber samo zadao ostalim Image autorima novu visinu letvice koju treba preskočiti kad pravite stripove koji treba da imaju karakter, karakterističan ton, možda čak i sociopolitičke opservacije plasirane suvo, bez ideološkog moralisanja. The Fix je uglavnom sve ono što Captain America – Steve Rogers nije: inteligentan, elegantan, istinski intrigantan, dinamičan, eksplozivan, politički nekorektan a opet na pravoj strani debate i nadasve vrhunski, urnebesno smešan.

 

Naravno, humor je u dobroj meri stvar ličnih preferenci, ali ako je moja reakcija na ovaj strip ikakvo merilo, vredi reći da je ovo jedan od retkih aktuelnih serijala tokom čijeg sam se čitanja redovno ne samo smejao naglas nego i zacenjivao od smeha, odlažući strip na stranu i brišući suze iz očiju, a onda prepričavajući zabrinutoj supruzi šta je to toliko u njemu smešno. Prihvatam da neće svakome biti na isti način urnebesno zabavno da čitaju o filmskom producentu koji uzbuđeno prepričava kako je tokom snošaja pre nedelju dana slučajno malo sebi svršio u usta i kako od tada ne uspeva da prestane da misli o tom ukusu, ili da gledaju detaljno objašnjenje ilegalnog borilačkog kluba u Los Anđelesu gde se ljudi sa nešto novca klade na svoje favorite iz redova metamfetaminskih zavisnika koji jedva stoje na nogama dok se „bore“, ali ovo su dobri primeri koncepata koje The Fix bacaka unaokolo sa prividno frivolnom lakoćom, nadajući se da će nešto od toga čitaocu biti dovoljno smešno da nastavi sa čitanjem, iako je u pitanju zapravo jedna od najspretnije izvedenih socijalnih kritika umotanih u politički nekorektnu satiru umotanu u buddy cop triler koji je zapravo brizantna gross out komedija.

 

Kao Garth Ennis na steroidima, jelte.

 

The Fix je očigledno inspirisan filmskim stvaralaštvom Shanea Blacka i kreće se otprilike istim koordinatama istraživanja likova koji žive i operišu u moralnom sivilu modernog kriminala i javnih i privatnih službi koje se protiv njega bore, osim što The Fix pravi vrlo eksplicitan napor već u prvoj (nestandardno dugačkoj!) epizodi da ukaže kako mesta za neko ozbiljno sivilo tu nema. Glavni junaci, to i sam strip kaže, nisu konfliktni heroji, čak ni antiheroji, već naprotiv, ozbiljni, punokrvni negativci od karijere čije su amoralnost, koruptivnost i generalni nivo pokvarenosti tim gore jer su u pitanju policajci. Dvojica LAPD detektiva koji su protagonisti ovog stripa nisu samo simpatična spadala i ošljaroši sa kojima može da se identifikuje svako od nas koji svoj posao ne shvata previše ozbiljno i krade bogu dane nadajući se da neće da ga provale, već radikalno korumpirani policajci koji se ne zaustavljaju na primanju mita i zataškavanju po kog sitnog prestupa zarad mira u kući. Losanđeleska policija koju ovaj strip predstavlja je ozbiljno umešana u organizovani kriminal koji se proteže od krijumčarenja ilegalne robe, preko razbojništava i ilegalnog kockanja pa do naručenih ubistava, sa sve šefovima koji su na vrhu lanca zločina i odeljenjem unutrašnje kontrole što samo prevrće očima na svinjarije koje detektivi rade.

 

The Fix je satiričan strip čija se satira po oštrini sasvim legitimno može porediti sa najcrnjim blistanjima Alana Forda, samo pričan na drugačiji, lepršaviji način. Neobičan, ali dragocen element ovog serijala je svakako to da strip ispunjen nekim od najšokantnije nemoralnih gestova koje ćete ove godine videti u bilo kom mediju istovremeno ima i jednu nepatvorenu optimističku energiju. Glavni junak i narator ovog stripa, detektiv Roj, detaljno objašnjava svoj svetonazor u kome je funkcionisanje sa obe strane zakona u isto vreme zaista i najbolje od oba sveta. Njegove avanture i avanture njegovog partnera, detektiva Brundoa su, objektivno gledano, neke od najnižih pozicija na kojima je ljudski duh u istoriji ikada bio, temeljno nečasne i osude vredne akcije ljudi koji su profesionalno obavezani da rade u interesu građana, ali genije Spencera i Liebera je upravo u tome što uspevaju da nam ih predstave i kao praktično čiste, neukaljane emanacije ljudskog optimizma, detinje nevine ambicije, neutaživu glad za novim, nepokorni ljudski duh koji beži od stega okoštalog morala i traži ispunjenje najdubljih sanjarija ne pitajući za cenu.

 

Ova kognitivna disonanca je karakterisala i prethodni rad dvojice autora ali The Fix može da ode mnogo dalje od onoga gde su Spencer i Lieber mogli da kroče pišući u proširenom Spajdermenovom univerzumu pa su tako i kontrasti zaoštreniji, a socijalne teme provučene kroz podtekst potentnije sa kritikom koja je izraženija bez potrebe da se posreduje pamfletskim metodama.

 

Skoro da nije ni bitno da li The Fix ima zaplet jer je na meniju stalna procesija urnebesnih scena u kojima nas likovi iznova iznenađuju kreativnim načinima da izraze dubine svoje izopačenosti, ali zaplet zapravo postoji i drži se oprobane formule u kojoj dvojica sitnih krimosa moraju da za krupnijeg kriminalca obave posao koji nadilazi njihove kapacitete (uključujući i kapacitet da prežive ili ostanu izvan zatvora) i to postaje izvor stalne napetosti i potrebe da se improvizuju rešenja za nemoguće situacije u koje se upada. Opet, ovaj zaplet je skoro pa sveden na same kosti jer je The Fix pričan ekstremno sporo, trošeći većinu vremena na ekstenzivne tangente, flešbekove, portrete sporednih likova… U manje kvalitetno pripovedanom stripu ovo bi, naravno, bio problem i zamerio bih mu odsustvo fokusa, neodlučnost u izrazu, neefikasnost, ali The Fix je praktično masterklas u kreiranju epizoda unutar epizoda, u komplikovanju dinamike i tempa pripovedanja do te mere da je čitalac pozitivno dezorijentisan stalnim digresijama, gegovima, komičnim predasima koji prekidaju već započete komične predahe i da je krajnji rezultat to da je ovo strip od koga očekujete da se desi bukvalno bilo šta kada okrenete stranu – grubi ali savršeno elegantni dick-joke humor, mrzovoljnu ali poput rapira ubojitu satiru milenijalsa, krvave oružane obračune, britak uvid u živote metamfetaminskih zavisnika, vizuelne gegove koji ne bi trebalo da u stripu rade jednako kao na filmu, ali nekako ipak rade… Na sve to, zaplet se povremeno vraća u fokus i strip se ubedljivo drži na okupu kao celina, ne samo kao serija gegova labavo povezanih istim imenima i lokalitetima.

 

Ovo je moguće zato što su oba autora majstori u onome što rade i što je njihova međusobna komunikacija očigledno praktično telepatska. The Fix ima „filmsku“ britkost i eksplozivnost dijaloga, humoristički tajming i ton za koje čovek ne bi rekao da može da se postigne „statičnim“ medijem, a opet upravo to dobijamo. Spencer tačno zna koliko teksta nije ni previše ni premalo da bi čitalac u svojoj glavi scenu video i čuo brzinom potrebnom da gegovi legnu gde treba a Lieber tačno zna koje veličine treba da budu kvadrati, kako da se u njima likovi, pozadina i oblačići sa dijalogom rasporede da se čitalac fokusira gde treba, kad treba i koliko dugo treba. Rezultat je strip koji na prvi pogled deluje frivolno i prostački – na kraju krajeva jedan od najbitnijih pančlajna do sada bio je kada je policijski pas švercera narkotika na aerodromu LAX zgrabio zubima za mošnice (da bi se ispostavilo da ovaj u jednom lažnom testisu prenosi drogu kako bi platio troškove operacije uklanjanja tog istog testisa na kome se prethodne godine pojavila maligna izraslina) – ali koji kroz svoj savršeno odmereni haos perverzije, kriminala i korupcije, vizuelnog i verbalnog humora besprekorno satiriše čitav niz tema savremenog (ne samo američkog) društva.

 

Spencer i Lieber postižu i da likovi, onoliko moralno odbojni koliko možete da ih zamislite na osnovu gornjih opisa, emaniraju jednu autentičnu životnost. Nisam siguran da li ćemo do kraja stripa početi da za njih zaista i navijamo, ali čitalac ih svakako sa svakom novom stranom sve bolje razume i sve se jače identifikuje sa njihovim nagonima. Ovo nisu nekakvi buntovnici bez razloga koji potkazuju trulež sistema koristeći velike narative, već kao i mi, čitaoci ovih stripova, neodrasli, infantilni gubitnici u telima zrelih muškaraca čiji je dosadašni uspeh u životu isključiva posledica društvenih sistema koji nam ne daju da padnemo na dno ako sa njega nismo originalno krenuli, a koje su, te sisteme, izgradili časniji, sposobniji i požrtvovaniji ljudi pre nas. Opet, The Fix ni ne pokušava da ovakve stvari izgovori eksplicitno i umesto toga nam prikazuje gradonačelnika Losa Anđelesa koji je dvadesetosmogodišnji trast fand bejbi koji u kancelariji cima narkotike iz bonga i igra Call of Duty (SWATujući pritom protivnike kada ga ekstremno iznerviraju). Sociopolitička opservacija i kritika smeštena u podtekst, kojih postajete svesni u refleksiji, nakon što se malo oporavite od napada smeha je obično i najbolji tip opservacije i kritike jer ostaje najduže sa vama…

 

Lieber je jedan od najboljih crtača koji trenutno rade u američkom stripu a ovo je do sada najbolji strip koga je nacrtao. Njegog osećaj za vizuelni humor, osećaj za tempo, karakterizaciju, ali i način na koji vodi čitaoca prema važnim detaljima crteža (ostavljajući mu i gomilu detalja u pozadini kojih će postati svestan na drugo čitanje i zaraditi dodatna kikotanja) su skoro pa bez premca među kolegama. The Fix ima istovremeno i agresivnu vizuelnu satiru Alana Forda i jednu mejnstrim raskoš koja ga stalno drži na molekul od toga da izgleda kao „ozbiljan“ policijski strip. Kolor Ryana Hilla je perfektna dopuna Lieberovom crtežu sa svojim pametnim slaganjem tonova tako da sve deluje gotovo prirodno ali za nijansu prenaglašeno.

 

Da li je The Fix STVARNO najbolji strip koji trenutno izlazi u Americi? I ovo, razume se, zavisi od preferenci, pa je ovakvu izjavu svakako nemoguće odbraniti bez ikakvih rezervi, no u pitanju je bez pogovora najzabavniji strip koji sam pročitao ove godine, najubojitija satira i jedna od najautoritativnijih demonstracija veštine pripovedanja od strane dvojice vrhunskih majstora zanata u trenutnoj ponudi. Posle šest izašlih epizoda – od kojih sam svaku završavao u suzama od smeha – nadam se da je ovo serijal koji će postići makar onoliki (ogroman) uspeh koji je postigao Morning Glories. Čitanje The Fix je, najprostije rečeno, lekovito.