Pročitani stripovi: The Punisher

Pročitao sam prvih šest epizoda novog Marvelovog serijala The Punisher, koje tvore jednu zaokruženu priču a koje je napisala Becky Cloonan, te nacrtao Steve Dillon.

 

Kada je najavljeno da će novi serijal o Punisheru pisati Cloonanova bio sam pošteno zaintrigiran. Ne zato što ova kompulzivna tviterašica toliko tvituje da čovek ne može da zamisli da u šteku ima još slova da piše tamo neke scenarije za stripove, već najpre zato što je u pitanju strip-autorka koja je pre svega poznata kao odlična crtačica. Naravno, broj crtača koji su napravili uspešnu tranziciju u scenariste je značajno veći od broja scenarista koji su postali uspešni crtači, no, rezonovao sam, ako Cloonanova ima želju da piše Punishera a Marvel je baš nju odabrao da bude kreator najnovijeg njegovog serijala, mora da je u pitanju neka posebno zanimljiva, nova, originalna ideja koja će nas oduvati na patos.

 

Onda sam se prisetio da smo poslednji put kada je Marvel imao autora koji je u Punishera uleteo sa novim, originalnim idejama dobili Franken-Castlea, strip o Punisheru pretvorenom u parodiju Frankenštajnovog čudovišta i, ma koliko ja iskreno voleo Ricka Remendera, rekao bih da smo se svi prećutno dogovorili da sa narednim ovakvim ispadima pričekamo do 2020. godine.

 

Punisher je strip sa kojim Marvel već dugo zapravo ne zna šta da radi. Garth Ennis je u toj meri ovaj serijal učinio svojim, naročito kada ga je radio u brutalnoj MAX verziji da posle njegovog odlaska urednici naprosto nisu mogli da pronađu odgovarajuću zamenu. Onda se pojavio Jason Aaron, što bi rekli mladi, izdominirao sa svojim MAX serijalom pa se i on ispisao. Drugi scenaristi koji su se smenjivali na MAX Panišeru (Hurwitz, Swierczynski, Gischler) uprkos svojoj proznoj krimi-ekspertizi naprosto nisu dobacivali do dubina kojim su ronili Ennis i Aaron. Još je gore bilo u „vanila“ Punisher serijalima koji nisu mogli da se oslone na R-rated pristup MAX verzije. Razume se, mejnstrim Marvel je danas mnogo fleskibilnije mesto nego što je bio tokom sedamdesetih kada je lik Panišera nastao (i kada je većinu vremena morao da pazi da nikog ne ubije, koristeći urnebesnu „mercy bullets“ municiju) ali poslednjih deset godina Marvel pokušava da mračni, solipsistički Punisher etos uklopi u dinamični, šareni Marvelov mejnstrim univerzum i to uglavnom ne ide fantastično.

 

Nije da nisu pokušavali sa renomiranim scenaristima, izređali su se tu Matt Fraction, Rick Remender, Greg Rucka i Nathan Edmondson ali magiju su tek retko i teško hvatali.

 

Sa Cloonanovom bi logično bilo pomisliti da će serijal dobiti jedan svež „ženski“ senzibilitet, ali usudio bih se da kažem kako je to već bilo postignuto dok ga je pisao Rucka, gde je strip zapravo više bio o (za Rucku standarnoj) jakoj ženi koja prolazi kroz teška iskušenja i na kraju trijumfuje nego o samom Franku Castleu.

 

Ni Ruckin ni subsekventni Edmondsonov serijal nisu bili loši ali nisu ni zapalili svet. Bliži „pravom“ Punisheru (tj. Punisher MAX ozbiljnosti) od onog što su radili Fraction ili Remender, ipak im je falila određena čistota koju vezujemo uz ličnost našeg omiljenog psihopate.

 

Cloonanin strip je, do sada, zapravo isporučuje i iako se ne radi o revolucionarnom poduhvatu, njen Punisher je u prvih šest epizoda zadovoljavajuće direktan i efikasno pričan strip. Tu je gomila loših ljudi koji rade užasne stvari, tu su snage reda i zakona koje sve rade po pe esu ali ih ovo nužno drži par koraka iza kriminalaca i tu je Frank Castle – nezaustavljiva sila prirode koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Jednostavna formula, ali kod Punishera jednostavne formule najčešće ispadaju i najbolje.

 

Cloonanova ne piše najboljeg Punishera u istoriji – pa čak ni u ovoj deceniji – i mogu da iznesem solidnu količinu zamerki i primedbi na prvu priču koju nam je ponudila, ali s druge strane ona izgleda veoma dobro razume neke osnovne stvari koje sa Punisherom ne treba raditi i to ovaj strip oplemenjuje.

 

Ako ćemo prvo sa zamerkama, recimo da je zaplet ove priče relativno generički i da se Cloonanova ne trudi da detaljnije i životnije oslika negativce koji imaju obimnu operaciju proizvodnje i distribucije narkotika a koju Frank temeljito razmontira uz upotrebu ogromne količine municije raznih kalibara. Nije da nema portretisanja nekih od članova kriminalne organizacije (ostali su ionako topovska hrana) ali Cloonanova nam više nagovesti nego što prikaže njihove karaktere, prirode i istorije. Rekao bih da ona ovde razume da je uspele radove Ennisa i Aarona izdvajao veliki rad uložen u likove za koje znamo da će do kraja umreti užasnom smrću i da se kreće na pravu stranu, ali još to nije sasvim stiglo gde treba.

 

S druge strane, Cloonanova shvata da Punisheru ne treba psihologiziranje. Još otkada je Steven Grant napisao utemeljujući miniserijal o Franku Castleu polovinom osamdesetih, najbolji Punisher stripovi shvatali su da je njihov protagonist psihopata, čovek temeljno očišćen od većine empatskih reakcija prirođenih normalnom svetu, mašina za ubijanje u ljudskom obliku koja svaki budni trenutak provodi na poslu, izvodeći ili pripremajući ubistva pripadnika organizovanog kriminala. Punisher je i kod Ennisa i Aarona bio ta prirodna pojava, elementarna nepogoda, usmerena sila kazne i osvete bez potrebe da detaljno racionalizuje svoje ponašanje ili da daljim obrazlaganjem svojih emocija – nakon inicijalne motivacione traume u kojoj mu je porodica ubijena – „opravdava“ svoju viđilante misiju. Stripovi o Punisheru – kada su dobri – i ne treba da učine da „razumemo“ protagonistu i da se sa njim srodimo, oni su uvek i živeli na ideji da posmatramo čoveka temeljno odljuđenog od ljudi, koji će uraditi ono što mi nikad ne bismo mogli i da smo mu i pored glasne moralne osude u sebi, prikriveno zahvalni.

 

Ovaj Punisher je apsolutno takav. U nekim scenama imamo priliku da vidimo i njegovu „humaniju“ stranu (na primer kada opušteno potvrdi da su dinosaurusi kul) ali smo svejedno u dilemi da li je ovo „stvarna“ ličnost Franka Castlea koja prozire kroz personu Punishera ili naprosto gluma visoko funkcionalnog psihopate kojom umiruje ljude oko sebe kako ne bi imali panične napade. Na kraju krajeva, ovo je čovek koji muškarcu koji ga moli da ga ne ubije pred njegovim detetom odgovori da ne brine, da neće, onda sačeka da vetar nanese dim koji ih zakloni od pogleda dotičnog deteta i, pa… pretpostavljate već šta se dalje dešava.

 

Slično onome što je radio Ennis, humanizacija ovog stripa ide kroz likove DEA agenata koji sa Castleom imaju odnos na distanci i čije refleksije o njegovim postupcima kontekstualizuju situacije koje gledamo. Bliskiji susreti sa srcem tame koje Castle nosi sa sobom su, dakako i prilike za to da ovi javni poslenici prođu kroz traumatične epizode ispitivanja sopstvenog etičkog sistema ali i društvenog morala koji su zaposleni da brane. Cloonanova ovde ne radi nešto specijalno novo ili originalno, ali zanatski dobro obavlja posao.

 

Druga stvar koju scenaristkinja dobro razume je da Punisher najbolje funkcioniše u svetu koji superheroje, ako ih i ima, ne prikazuje niti na njih ima eksplicitne reference. Ovaj strip, za sada, deluje čvrsto utemeljen u kriminalističko-akcioni žanr sa blagim spekulativnim elementima i ton je konzistentan i prirodan. Pritom, sam zaplet je, kako rekoh, jednostavan, ali Cloonanova akciju dobro vodi i ovde ima lepih set pisova, napetih scena pripreme za akciju i dobro izvedenih akcionih krešenda. Pritom, u svetlu odličnog prijema koji je lik Franka Castlea u drugoj sezoni Netflixove serije Daredevil imao kod publike, ovaj strip radi meki retkon porekla glavnog lika prikazujući u narativu dobro pozicionirane flešbekove na njegovu prošlost u marincima i kontrast između mladog, empatičnog Franka Castlea i savremenog Punishera je dobro i prirodno postavljen.

 

Jedan od velikih aduta ovog stripa je svakako i to što je za crtačke zadatke Marvel ponovo uspeo da angažuje Stevea Dillona. Britanski crtač, iako je njegov stil u principu prilično krut i statičan za potrebe akcionog stripa, je sagradio veliki korpus fenomenalnih Punisher radova crtajući i za Ennisa i za Aarona pa je njegovo prisustvo na novom serijalu maltene automatski žig kvaliteta. Sa godinama Dillon je, naravno, postao samo još sigurniji u svom izrazu i primećujem da mi kod njega ni malo ne smeta što mu se veliki deo slika sastoji od čistih, praznih površina bez senčenja ili teksturiranja, pa čak ni prilično hladan kolor Franka Martina. Naprosto, Dillonovi kadrovi su čisti, jasni, uverljivi, likovi mu nose smirene izraze lica većinu vremena pa je onda i svaki momenat u kome prave grimase upečatljiv i snažan. Pritom, on i Cloonanova očigledno dobro razumeju šta ono drugo hoće i tempo stripa deluje prirodno i tečno.

 

Cloonanovoj ovo nije prvi ili jedini scenaristički rad – izvrsna i iskusna crtačica je još 2006. Godine imala grafički roman East Coast Rising koji je sama pisala, a trenutno piše autorski serijal Southern Cross a za DC radi i Gotham Academy – ali pošto je Punisher strip veoma blizak mom osetljivom srcu uvek je postojao rizik i da mi se njen rad ni malo ne dopadne. Za sada sam zadovoljan što ne moram da takav slučaj prijavim. Iako Punisher koga rade Cloonanova i Dillon u ovoj prvoj priči nije oduvao zidove i krov sa kuće i potpuno resetovao svačija očekivanja nekim inovativnim i do sada neviđenim pristupom, rekao bih da je to zapravo dobro jer onog klasičnog Punishera zapravo nemamo dovoljno poslednjih godina. Ovo je solidan, još uvek ne esencijalan strip, ali čiji značaj se svakako uvećava sa približavanjem Netflixove serije o Franku Castleu. Nadam se da će ovo inspirisati i autorku da smelije i grublje nastavi smerom kojim je krenula i pretvori svoj rad na Punisheru u još jedan od istorijskih serijala o kojima ćemo pričati u decenijama koje dolaze. Potencijala za to ima.