Knjiga: A Brief History of Video Games

Dakle, pročitao sam knjigu Ričarda Stentona A Brief History of Video Games – From Atari to Xbox One i rado ću je preporučiti svakome ko želi da stekne razumno iscrpan uvid u istoriju jednu od istorija medijuma koji generalno volimo ili nas barem fascinira. Možete je nabaviti direktno od izdavača ili, razume se, na Amazonu i na sto drugih mesta, po sasvim razumnoj ceni.

Naravno, to što američki izdavač izdaje knjigu jednog od najboljih britanskih gejming novinara je verovatno znak vremena ili nešto slično. Stenton je, pominjali smo to ime već mnogo puta, neko sa velikom ljubavlju prema ali i velikim poznavanjem medijuma, dovoljno mlad da ga još uvek drži strast i volja da se bavi i najnovijim razvojima u svetu video igara a dovoljno star da ceni klasične vrednosti i ima zdrav odnos ka praistorijskim reprezentima ove kreativne forme. Stentona sam, naravno, na više mesta i sam hvalio za partikularne tekstove (imate ih na Eurogameru, RPS-u, Polygonu, Guardianu… a dok je Keza McDonald na porodiljskom odsustvu, Stenton je i VD glavnog urednika britanskog Kotakua) jer je u pitanju čovek sa izuzetno lakim, pitkim stilom koji ne beži od impresionističkih tendencija ali se i drži disciplinovanog novinarskog izraza gde je na kraju dana bitno da bude jasno ko, gde, kada, kako & zašto. Stenton je za mene muška verzija Keze McDonald i uz imenjaka Kobeta verovatno moj najdraži gejming novinar u ovom momentu.

Razume se, prvo valja rešiti ono obavezno a besmisleno pitanje: kome u vreme sveprisutnih wikija i ostalih dobrovoljačkih i robovalasničkih agregata znanja uopšte trebaju knjige? „Što bih ja, Meho, davala petnes dolara na knjigu kad sve to, pa još detaljnije mogu da nađem na wikipediji, lol, mator si a i glup si!!!“

Naravno, razloga za knjigu je više, prvi od njih svakako taj da istorija nije isto što i skup činjenica već više kontekst u kome se činjenice mogu tumačiti i razumevati. Kao takva, da se mi razumemo, ona i nema pretenzija na istinu već najviše na jedan stav/ svetonazor/ narativ. Stenton je predstavnik jednog, hajde da ga nazovemo, sržnog igračkog tela, dakle neko ko čitavog života igra ono što bismo nazvali „hardkor“ igrama a zbog svoje profesije je dužan i da ih razmatra u različitim kontekstima: ekonomskom, političkom, socijalnom, edukativnom itd. Zbog toga je i njegova knjiga pre svega istorija sržnog dela igračkog medijuma i kao takva veoma preporučljiva nekome ko želi da na jednom mestu ima sažet linearni put od eksperimentalnih softverskih pokušaja na američkim univerzitetima posle Drugog svetskog rata, sve do trodimenzionalnih akcionih avantura koje danas igra na svom telefonu.

Kad kažem da istorija nema pretenzija na istinu onda to treba shvatiti veoma ozbiljno. U slučaju Stentonove knjige čak ni podnaslov nije istinit. Možda ni naslov – ne znam da li se 288 strana uglavnom sitnog teksta može smatrati „kratkom istorijom“ za nekog naviklog na bleferske vodiče. Opet, ovo svakako jeste veoma sažet istorijat. Ali što se podnaslova tiče, on je apsolutno neistinit jer se sa istorijom počinje daleko pre nego što je firma Atari uopšte osnovana – na kraju krajeva ona se pominje tek u devetom poglavlju – a sugestija da Xbox One simboliše vrhunac savremenog igračkog iskustva je temeljito dezavuisana u samom tekstu koji je dovoljno skorog datuma da prikaže kako je Majkrosoftov hubris doveo do tržišnog i kulturalnog poraza u aktuelnom konzolnom ratu. U krajnjoj liniji, ni stilizovana scena iz Space Invaders na koricama nema veze ni sa Atarijem ni sa Mirosoftom već sa, jelte, firmom sa sasvim drugog kraja planete – Taitom.

Ovo je bitno i napominjem ga jer podnaslov ovako napisan sugeriše da se Stenton u tekstu bavi pre svega komercijalnom evolucijom videoigračkog medijuma, simbolizovanom kroz firme koje su imale najuspelije konzole na tržištu i, mada je ovo svakako važan i možda najveći deo istorije medijuma, on nije ni jedini niti jedini važan. Da ne pominjem da su obe firme iz naslova američke. Novinar & publicista Stentonovog formata je, hvala bozima, otišao daleko preko ove granice i u njegovoj Kratkoj istoriji video igara solidan uvodni deo – oko petina celog teksta – se bavi stvarima koje su se u medijumu dešavale PRE Atarija i pre nego što će video igre postati popularan način narodne zabave kroz ulazak u ljudske dnevne sobe i zaposedanje ljudskih televizora u njima. Takođe, ogroman deo knjige se bavi japanskim igrama, kako i dolikuje.

Ovo jeste značajno jer za većinu ljudi koji se ovako ili onako bave „retro“ igranjem ili istorijom medijuma na nekom dnevnom planu stvari započinju tek sa japanskim prodorom u Ameriku krajem prve polovine osamdesetih godina prošlog veka, prvo preko stidljivog ulaska u arkade a onda anšlusom koga je izvršio Nintendov NES, jedna od istorijski najvažnijih konzola za dnevnu sobu. Sve pre toga se prepoznaje kao neka vrsta predigre u kojoj medijum još uvek nije bio ono što će postati sa Danki Kongom i Marijom. Ali naravno da je ovakav pristup ekstremno reduktivan i u neku ruku i previše aistorijski. Stentonu, dakle, treba odati dužno priznanje. Kao Britanac on u ovoj knjizi radi ono što se očekuje, dakle, odaje dužnu poštu bedroom coding revoluciji koja je osamdesetih godina praktično stvorila britansku gejming industriju i ukazuje na ključne autore i igre u poglavlju koje se bavi osmobitnim računarima tog doba – prevashodno Spectrumom i Commodoreom 64 – no, možda važnije njegova uvodna poglavlja se sažeto ali sistematično bave pre-komercijalnom evolucijom videoigara, uz odlične preglede univerzitetskih radova i njihovog krosovera u sferu entertejnment industrije, mapirajući najvažnija imena i njihove doprinose medijumu. Ovo, opet, svako sa dovoljno razvijenim OCD-om može da sam pronađe po wikipedijama i ostatku interneta ali je pitanje da li bi mu palo na pamet i Stentonova istorija je zato važan dokument jer na vrlo pitak i sažet način prolazi kroz ekstremno važno istorijsko gradivo ne odajući utisak da mu se žuri da ovo smandrlja kako bi stigao da piše o Dark Souls ili Monster Hunter ili šta je već ono što znamo da on voli.

Jednako sistematično su ispisani delovi koji se bave zlatnim dobom arkadnih igara, i, dakako usponom Atarija i konzola za dnevnu sobu. Tranzicija iz arkada u kuće je, možda, najvažniji socijalni korak koji su video igre napravile u svojoj evoluciji i da je Atari sa ovim projektom prsao, pitanje je koliko bi vremena u stvari prošlo dok ne bismo imali World of Warcraft na pisijevima i Mario run na telefonima. Svakako, neko bi to jednom uradio, ali Atari i Nolan Bušnel su bili pravi ljudi na pravom mestu, u pravo vreme, sa pravim stavom prema u tom trenutku izvirućem novom medijumu i Stenton ovo odlično pokriva.

Ostatak istorije koju uglavnom, jelte, znamo, je pisan sigurnim potezima. Stenton sažima rane konzolne uspehe, pametno izvlači najvažnije događaje iz konzolnih ratova devedesetih, a i analize sedme i osme generacije konzolnog hardvera su mu trezvene i prepoznaju njihove najbitnije značajke. Pogotovo je lepo obrađena sedma generacija sa svim interesantnim protivrečnostima u threesomeu koji su činili Nintendo, Sony i Microsoft. Osma generacija je, u toku pisanja knjige tek bila započela ali Stenton uspeva da obuhvati najvažnije fenomene i predstavi trendove o kojima i mi ovde svakodnevno pričamo, uključujući novi talas Virtuelne Realnosti.

Tu su i posebna poglavlja koja se bave pojedinačnim fenomenima, mada sa promenljivim rezonom. Hoću reći, poglavlje koje se bavi First Person Shooterima je izvrsno i očigledno samo sebe opravdava ukazujući zašto je ovaj žanr toliko bitan za industriju i toliko impresivan za igrače. Slično, poglavlje o savremenim indie igrama je odlično koncipirano, a ono koje se bavi Valveom i Steamom je makar častan zametak nečeg što bi morala da bude buduća knjiga sama za sebe. S druge strane, iz nekog razloga Stenton ima celo poglavlje o Metal Gear Solid serijalu i mada se radi o jednom od mojih najomiljenijih igračkih serijala ikada (možda THE najomiljenijem), nisam siguran da razumem zašto je odabran baš ovaj serijal a ne recimo The Legend of Zelda, ili Dark Souls, ili, zašto da ne, Halo. U najmanju ruku, mišljenja sam da Metal Gear serijal treba da dobije sopstvenu knjigu a Stenton je ovim poglavljem sebe kandidovao za njenog autora.

Ono gde se opet treba prisetiti da su istorije konteksti za činjenice i njihovo tumačenje je to da Stenton, kako rekoh, spada u sržne igrače. Ne i u samozvane zavetnike/ zaštitnike nekakvog mitskog hardkora, Stenton je bio i jedan od najglasnijih britanskih protivnika Gamergate pokreta, ali njegova istorija se bavi sržnim igrama. Poglavlje o mobilnim igrama je tu, postoji, ali je, moglo bi se reći, sažeto na perspektivu koju o mobilnim igrama može da ima jedan hardcore igrač sa ekstremno otvorenim umom što, na kraju dana, ne posreduje kompleksnost medijuma mobilnih igara niti implikacije koje one imaju na čitavu industriju. Da se razumemo, lično uglavnom ne igram mobilne igre i škrgućem zubima na promene koje su unele u mentalitet industrije i „novih“ igrača i radije ću da čitam o drugim stvarima – na primer o Metal Gear Solid – ali važno je da se ovo napomene. Slično važi i za poglavlje o e-sportovima, dok, recimo, poglavlja koja bi se bavila browser igrama i periodom u kome je Facebook smatran prikladnom komercijalnom platformom za igre – takva poglavlja ne postoje. Ponovo, ovo su teme koje MENE uglavnom ne interesuju i istorija video igara koju piše Stenton je mnogo bliža onom kako JA vidim istoriju video igara, no, ponovo, valja sve ovo imati na umu ako ovom štivu pristupamo analitički.

Glavna zamerka koju imam na knjigu se ne odnosi na sadržaj već na slog i opremu. Naime, ja ne znam koji genije dizajna je odabrao ova rešenja, sa tekstom podeljenim u dva stupca, tanušnim, sitnim fontom, užasnom količinom belih površina na strani i apsurdno premalenim slikama (sa još apsurdno premalenijim fontom u natpisima ispod slika). Kad to iskombinujete sa sjajnim kunstrdukom na kome je ovo štampano rezultat je knjiga koju jedan pošten četrdesetpetogodišnjak sa naočarima povremeno uopšte ne može da čita. A ne mogu ni ja, kad smo već kod toga. Slova su mala, veštačko osvetljenje baca refleksiju na papiru, slike su nerazaznatljive i ovo je MNOGO teže za čitanje nego što bi smelo da bude. Razume se, ovo nije prepreka koja treba da vas odvrati od čitanja ali jeste kritika koju ne mogu da ne uputim. Knjige, posebno istorijske knjige, ne smeju ovako da izgledaju i to nije pitanje para, ovo nije „jeftin“ dizajn, ovo je samo loš dizajn. Tačka.

To na stranu, velike preporuke za Stentonov poduhvat i zaista se nadam da će imati vremena i fandinga da se jednom upusti u pisanje posebnih knjiga za Dark Souls, Monster Hunter ili Metal Gear Solid. Zaslužio je a i te su igre zaslužile ovakvog vrsnog autora.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s