Film: Kong: Skull Island

Kong: Skull Island je vrlo pristojan creature feature koji mi uliva malo nade da će Legendaryjev monsterverse krenuti na bolje posle za mene nedovoljno ubedljive Godzille. Godzilla je, iako ju je pravio čovek od poverenja na kraju imala premalo čudovišta (pogotovo Godzile), previše nedovoljno zanimljivih ljudi. Kong na ovom planu pravi korektan balans. Da ne bude zabune, većina ljudi je i dalje nezanimljiva ali čudovišta su raspoređena kako treba, film ima odličan tempo i pažnju drži sasvim jasno utvrđenim antagonizmima, motivacijama i smerovima delovanja.

Možda deluje nefer da pravim paralelu sa Edvardsovim filmom, ali rekao bih da Legendary ovde pokušava da ide na „formulu“, emulirajući Marvel i u Kongu se može primetiti obris te formule začete Godzillom. Jedna velika stvar vezana za celu ideju monsterversea je očigledno to da čudovišta treba da budu ne samo nevoljni antagonisti filmova već, zapravo „pravi“ protagonisti ili makar nemi antiheroji. Kong ovde kopira formulu Godzille praktično bez izmena prikazujući destruktivnu, nominalno zlu silu prirode koja je ipak potrebna da bi zaštitila čovečanstvo (i planetu) od još goreg zla. Naravno, čovečanstvo ovde nije nedužno, zaneseno prometejskim snima, ono vatru pretvara iz dobrog sluge u zlog gospodara i samo oslobađa demone od kojih onda čudovište mora da ga zaštiti. U Godzilli je katalizator tog iskonskog, htonskog zla koje dolazi kad se vatra otme kontroli nuklearna energija, a Kong pomera stvari koju deceniju unapred pa je ovaj film meditacija o visokotehnološkom ratovanju posredovana snažnom vizuelnom simbolikom vijetnamskog rata, jurišnih helikoptera, „smrti odozgo“ i lepljivog plamena koji guta džunglu zasipanu napalm-bombama.

Kong – film – je u tu ruku jedno milenijalsko, politički vrlo korektno prepričavanje Apocalypse Now sa kastom koji je inkluzivniji od mnogih nacionalnih reprezentacija na specijalnoj olimpijadi i pričom koja nimalo prikriveno kritikuje ratnu ekonomiju, mentalitet osvajača i kolonizatora i ukazuje da je jedini pravičan rat onaj za svoj prag itd. itd. Ne da je to neki dubok film, sve je to vrlo plitko ali pitko, a Kong nije puki majmunski stand-in za Kurtza već, dosta inteligentno, ono kako je Kurtz, bez sumnje o sebi sanjao.

Jordan Vogt-Roberts nije neka holivudska vedeta ali je sasvim očigledan njegov napor da ne toliko polemiše sa Copollinim fimom – mislim, veliki beli lovac u ovom filmu, koga igra Tom Hidlstoun se, naravno, preziva Conrad – koliko da potkaže njegove likove koji uprkos gađenju nad ratom na kraju ipak ratuju. Sam Kong je čista anima na način koji je Kurtzu bio tragično nedostupan, istovremeno erotičan na način na koji je Kong seksualizovan i u filmu iz 1976. godine, ali i očinski zaštitnik, u harmoniji sa prirodom ali sklon korišćenju tehnologije da bi očuvao prirodu – sve ono što bi Brando trebalo da je bio u Apocalypse Now, a jasne aluzije na Kubrikovu Odiseju samo podcrtavaju iz koje je decenije crpeno najviše inspiracije.

Razume se, kad kažem da je ovo plitak film, jasno je da se od creature feature uradaka i ne očekuje neka dubina, ali vredi podvući da su neki od glavnih likova potpuni višak. Tom Hiddleston i Brie Larson notabilno nemaju šta da traže u filmu koji im daje po dve dobre rečenice da izgovore i po trideset beznačajnih klišea, a da oboje dobijaju i po samo jednu „character“ scenu, Hiddleston odlično snimljeni akcioni kadar koji nema nikakvu dramaturšku vrednost, a Larsonova emotivni i erotični momenat sa Kongom koji je mogao da bude ispreden u jedan duži, drugačiji i suptilniji film.

Ali nije, pa film mnogo više nose Sam Jackson koji je dobio karakterizaciju marvelovih likova iz stripova iz perioda u kome se film dešava (1973.), sav u užagrenim očima i jakim gestovima, John Goodman koji je odličan onoliko koliko film pristaje da ga iskoristi i, notabilno Džon Rajli koji je verovatno najupečatljiviji lik u filmu a film to i prepoznaje pa je na kraju emotivno težišta kod njega.

No, ono što je najvažnije – stvorenja, animacija, borbe, to je urađeno perfektno sa omažima originalnim Godzillama, Tarantuli i drugim klasičnim CF naslovima. Pritom, Vogt-Roberts je bio vrlo efikasan u montažnoj sobi i film ima brz tempo koji sasvim uredno koristi najoprobanije trikove za tranzicije između scena, te odličan saundtrak (Sabati, Kridensi, Džefersoni….) da premosti činjenicu da većina onoga što likovi pričaju nije preterano pametna. Kao čovek kome je Džeksonov King Kong bio predugačak i predosadan, ovo sam pozdravio iz sve snahe.

Film ima i par zabavnih namigivanja gejmerima – svakako u prepoznavanju istine da je Japan sa kaiđu filmovima produbio creature feature žanr na način koji Holivud već decenijama pokušava da dosegne, ali i te da je King Kong na kraju krajeva do danas poživeo u nemaloj meri zahvaljujući Donkey Kong fenomenu. Tako se japanski lik u filmu zove Gunpey Ikari u jasnoj posveti Gunpei Yokoiju, gejmerskoj legendi koji je i producirao originalni Donkey kong, dok je Ikari Warriors poznati gejming serijal iz osamdesetih u kome se „realistične“ refleksije ratovanja u džungli izmeću u borbu sa čudovištima.

Sve u svemu, film nigde ne šlajfuje ali je istina i da se ne trudi da bude išta više od popkorn zabave nadevene prepoznatljivim ali nenametljivim referencama na pametnije filmove za gledaoca koji bi da odmori mozak ali i da promišlja hjumen kondišn u dokolici. Ako sebe u tome vidite, ovo vas neće razočarati.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s