Pročitani stripovi: Inhumans vs. X-Men

Pročitao sam nedavno završeni sedmodelni Marvelov krosover Inhumans vs. X-Men koga su zajedničkim snagama napisali Charles Soule i Jeff Lemire. Lemireu je ovo poslednji posao za Marvel, barem u neko dogledno vreme, a istovremeno ovaj događaj označava i neku vrstu kraja prve post-Secret Wars epohe u Marvelovoj istoriji. Kako se namestilo da to koincidira sa nedavnim izveštajem u kome Marvelovi egzekjutivi kažu da sa terena čuju kako je čitaocima  dosta „dajvrsitija“ i da ne žele još ženskih likova, interesantno je razmišljati o ovom krosoveru kao o možda poslednjem iz epohe u kojoj je Marvel pravio svestan i koncentrisan napor da reprezentuje manjine i ponudi raznovrsniji superherojski program svojoj publici.

 

Naravno, ne mora sve da bude baš tako dramatično, Marvel tvrdi da novi likovi u koje je uloženo mnogo kreativnog rada (Spider Gwen, Miles Morales, Ms. Marvel itd.) neće preko noći nestati, ali indikativan je taj preokret koji je usledio nakon Trampove pobede gde se odjednom ukus čitalaca primetno menja i gde Marvel, čak i govoreći da se i dalje zalaže za te neke liberalne vrednosti, istovremeno povlači poteze u kojima bi se reklo da se malo skida noga sa papučice za gas pa tako Marc Guggenheim najavljuje da će novopokrenuti X-Men serijal koji on piše biti više o mutantima kao herojima, manje o mutantima kao ugroženoj manjini. Opet, ovo nije nužno nekakav znak apokalipse – reprezentacija je dobra ali ne daje po automatizmu dobru umetnost – a Inhumans vs. X-Men je, uostalom, odličan primer za to da se karta „ugrožene manjine“ može igrati i preigrati do momenta kada postaje kliše koji više u čitaocu ne izaziva adekvatnu reakciju na ime tvrdoglavog ponavljanja.

 

Svoje utiske o Inhumans vs. X-Men verovatno treba da unapred opteretim disklejmerom koji će da objasni da sam već toliko oguglao na ovakve krosovere da je za mene dovoljno da njihovi autori pokažu bazičan nivo zanatske veštine, likove prikažu kao u osnovi racionalna bića a situacije povezane najprostijim logičkim vezama pa da za mene to bude prihvatljivo i dobije prelaznu ocenu. U tom smislu i Inhumans vs. X-Men je priča koja je bolja od bar pola recentnih Marvelovih krosovera, a svakako od takođe nedavno završenog Civil War II koji me je aktivno nasekirao svojom naglašenom artificijelnošću radnje i lenjošću u makar praćenju početnih motiva do nekakve njihove logične konsekvence.

 

To ne znači da je ovo i nužno dobar strip ali mi je njegovo čitanje bilo relativno bezbolno što je, za ovakve događaje skoro pa najbolje čemu se čovek može nadati. Naglašavam ponovo da, ako ovo zvuči cinično, to mi nije namera. Strip sam zaista pročitao bez mnogo hroptanja, autentično zainteresovan da vidim šta će se do kraja desiti i povremeno legitimno investiran u likove i tužne dileme sa kojima su suoćavani. Naravno, na kraju se, u refleksiji mnogo toga ne slaže i ne uklapa i ovo je jedna nelogična i na momente posve apsurdna priča, ali možda zaista nije ni moglo bolje kada je priča o kojoj govorimo tek pančlajn poslednjih nekoliko godina naglašeno upitnih uredničkih odluka.

 

Kada sam pre malo manje od godinu dana pregledao aktuelne X-Men serijale, nisam mogao a da rezignirano ne primetim kako je novi status quo za mutantski deo Marvelovog univerzuma zasnovan na motivima recikliranim strašću karakterističnom za kakvog doživotnog predsednika stranke zelenih. Ne da je u superherojskim stripovima to neko „večno vraćanje“ baš retkost, ali u ovom slučaju Marvel je posegao za zapletom koji je obeležio najveći deo prošle decenije X-Men stripova, iz koga smo se jedva, na mišiće iskobeljali sa Avengers vs. X-men da bismo novi, post-Secret Wars status quo započeli sa iste startne pozicije. To što je Marvel odbijao da nam pruži detaljnija objašnjenja o tome kako su odjednom mutanti ponovo na rubu istrebljenja, bez novih mutantskih rođenja i sterilni, kao posledica izlaganja terigenskoj izmaglici, i zašto ih ceo svet zapravo ponovo mrzi, nije mnogo pomoglo ali ovo i jeste svedočanstvo o tome kako u ovakvim sistemima odluke donose ljudi koji stripove ne pišu, a ljudi koji ih pišu moraju da pronađu načine da te odluke kako znaju i umeju uvežu u koliko-toliko koherentne narative. U ovom slučaju to znači kombinovanje već dobrano izraubovanih ideja (Legacy Virus, M-day, Decimation…) na način koji će Marvelove stripovske planove donekle uskladiti sa Marvelovim filmskim planovima u kojima, kao što znamo, X-Men ni ne figurišu.

 

Druga strana medalje su, dakako, Inhumans, koje je Marvel rešio da promoviše u erzac X-Men, drugu „naciju“ osoba sa supermoćima na koju, srećom – i zahvaljujući svojoj maloj popularnosti tokom poslednjih četrdesetak godina – Marvel ima kompletna prava za filmsku ili televizijsku eksploataciju. Tokom prethodnih nekoliko godina Inhumans su dobili ozbiljan prostor u stripovima, od Secret Wars naovamo su imali čak i dva tekuća serijala i mislim da je fer reći da je učinak bio slab. Toliko slab, zapravo da su planovi za lansiranje filmske adaptacije Inhumansa napušteni na neodređeno vreme i u ovom trenutku deluje verovatnije da će Marvel i Dizni tražiti ugodnije moduse saradnje sa Foxom kako bi se i sami ovajdili od novog porasta popularnosti X-men filmova koju su isposlovali Deadpool i Logan.

 

Sve ovo ispred rečeno služi da obrazloži zašto se Inhumans vs. X-men čita kao strip u kome Marvel odlučuje da pusti Inhumanse niz vodu uz shvatanje da neke stvari ne mogu da se izvedu na silu. Inhumans su uvek bili više kultni strip nego masovno popularan, a što je na kraju krajeva i bilo u skladu sa njihovim nekim osnovnim principima. Dok sa mutantima Inhumansi dele samo najprovršnije sličnosti – to da svaki pripadnik populacije ima drugačije natprirodne moći – razlike između ove dve „nacije“ su uvek bile ogromne, uostalom opravdavajući to da se radi o dva različita stripa sa dva različita koncepta. Za razliku od „narodnih“ mutanata, populacije koja je dispergovana kroz sve demografske slojeve, od sirotinjskih geta do klubova za one koji i jedan posto najbogatijieg svetskog stanovništva gledaju sa visine, Inhumans su uvek bili ekskluzivna, mala grupa koja živi zajedno i drži se podalje od ostatka ljudske rase. Dok su kod mutanata mutacije uvek nastupale spontano, haotično i bez prethodne najave, predstavljajući često traumatičnu epizodu (ponekada preranog) stupanja u zrele godine, kod Inhumansa je terigeneza kontrolisan, visoko ritualizovan obred simboličkog sazrevanja i biološkog ponovnog rađanja, izvođen uz jasno izraženu dobru volju individue i jasno formalizovano učešće zajednice. Dok su mutanti, iako skloni praćenju vođa, lidera i heroja, ipak neka vrsta liberalne ekipe u kojoj se prepoznaje požrtvovanost i na osnovu nje dodeljuje i određen socijalni status, Inhumans su institucionalizovana monarhija verna konceptu krvnog nasleđivanja itd.

 

Ovo nisu samo beslovesna nabrajanja čoveka sa previše slobodnog vremena: gornji primeri treba da pokažu zašto je pokušaj proste zamene X-Men Inhumansima od početka bio ne samo projekat osuđen na propast – ne možete nešto što četiri decenije uživa veliku popularnost među čitaocima, sa likovima koji su dosegli ikonički status u pogotovo američkoj javnosti, preko noći zameniti nečim što je uvek bilo na margini i očekivati da imate uporediv nivo popularnosti – već i projekat koji je ozbiljno oštetio same Inhumanse. Kao neko ko sebe ubraja u relativno malobrojnu grupu ljubitelja ovog stripa i ko je sa odobravanjem klimao na povremene dobro odmerene epizode pojavljivanja Inhumansa u Marvelu tokom prošle decenije gde su autori (Hine, Abnett, Lanning…) razumeli kako da osnovne motive Inhumansa osavremene ali ne napuste, prilično sam zbunjen i rezigniran načinom na koji je Marvel posle 2012. godine nekako grubo i preko kolena odlučio da su od sada Inhumansi praktično isto što i mutanti. Od društva koje je živelo izolovano i terigenezu tretiralo kao sveti obred sazrevanja, odjednom smo dobili imitaciju X-men iz Utopia perioda, sa Inhumansima koji žive usred Njujorka i oblakom terigenske magle koji kruži svetom i ljude sa određenim DNK sastavom nasumično i bez najave pretvara u Inhumanse… Iako je pogotovo Charles Soule uložio lavovske napore da od recentnih Inhumans serijala napravi čitljive radove sa zanimljivim likovima, već sama činjenica da su njihovi osnovni motivi napušteni za račun imitiranja X-Men a stožerni likovi dopunjeni gomilom sasvim novih likova od kojih su neki sjajni a neki instant-zaboravljivi je radila na štetu tog stripa.

 

Rezultat, u 2017. godini je da su Inhumans sada strip i koncept bez dovoljno sopstvenog identiteta, na brzinu sklepan X-men simulator kome nedostaje legat od 40 godina istorije u stvarnom svetu da podupre narativ koji Inhumans vs. X-men pokušava da nam proda.

 

Drugi problem je što je ovo narativ koji nema smisla ni po normama stvarnog sveta, ali ni onda kada napravimo korekciju za superherojske svetove.

 

Idemo jedan mali kviz na brzinu. Kako vam deluje ovaj zaplet:

  • Oblaci terigenske izmaglice koje vetrovi teraju oko sveta izazivaju terigenezu kod osoba sa određenim DNK sastavom, ali, ispostavlja se na nesreću, kod mutanata neretko izazivaju bolest koja se završava smrću
  • O istom trošku, isti ti terigenski oblaci – koji su dakle, praktično alatka kojom nastaju novi Inhumansi – sprečavaju rađanje novih mutanata, a za svaki slučaj i svi postojeći mutanti su odjednom zbog toga postali sterilni (zapamtite ovo, da bismo mu se kasnije vratili)
  • Mutanti, svesni ovog problema, odu na kafu kod predvodnika Inhumansa, izlože im problem i kažu „Ono što, zgodno, stvara nove Inhumanse bez potrebe da dođu na noge baš u Attilan, nas bukvalno ubija, jel’ može nešto da se učini tim povodom?“
  • Inhumansi spuste šoljicu kafe na sto sa izrazom ozbiljnog patosa na licu i kažu „Uh, bedak, OK, hajde da probamo da nađemo rešenje zajedno“. Mutanti klimnu glavom. Mir, mir, mir, niko nije kriv, pa nismo životinje jebem mu lebac.
  • Ekstremnija frakcija mutanata onda odluči da nema ni vremena da se čeka a bogami ni razloga da se Inhumansima sad tu nešto kao veruje, pa preduzme pratkično gerilsku akciju da spreči dalje širenje terigenskog oblaka.
  • Kad se prvi hici ispale, razume se, hladnije glave više niko ne sluša.
  • Svi se jedno vreme tuku iako su svesni da ne žele jedni drugima smrt.
  • Na kraju je ekstinkcija odložena na neko vreme, ekstremisti su prepoznati kao krivci za zavadu do koje nije ni moralo da dođe da su samo svi slušali benevolentne vođe, malo se ginulo da sve deluje ozbiljnije i dve se nacije ipak dogovore da se dalje ne napadaju i da zajednički rade na rešenju.

Ako ste pomislili „Pa, dobro, hajde, kako bi inače uopšte Inhumans vs. X-men i mogao da ide? NE BUDI CINIK, MEHMETE!!“ ukazaću da je gore predstavljeni narativ zapravo prepričavanje ne Inhumans vs. X-men već miniserijala Death of X koji mu je prethodio i u kome se konačno otkriva kako je Cyclops, predvodnik mutantske ekstremnije frakcije, na kraju umro, u događajima već u prvih dva meseca posle Secret Wars. Za potrebe Inhumans vs. X-Men Marvel zatim uzima isti ovaj zaplet i ponavlja ga maltene korak po korak, osim što ga umesto na četiri razvlači na sedam epizoda i od svojih protagonista pravi čitavu armiju alchajmerovaca koji mogu da lete i izbacuju vatru iz prstiju, ali očigledno ne mogu da se sete da su pre svega šest meseci radili istu stvar i koji su bili rezultati ovog rada.

 

Ovde treba da podsetim da sam generalno ovaj krosover čitao bez mnogo muke i da su Soule i Lemire časno obavili posao pokazujući dileme i lomove među predvodnicima obe sukobljene nacije, pogotovo imajući u vidu da su  morali sve vreme da se rvu sa činjenicom da su identičnu priču završili bukvalno par meseci ranije.

 

Naravno, po merilima zdravorazumske logike, priča u Inhumans vs. X-men nema nikakvog smisla. Da bismo to pokazali, valja iskoristiti magiju metafora. Gej metafora.

 

Zamislite da su Inhumans metafora za homoseksualnost a X-men za, recimo, romsku populaciju. Kada se pojavi zgodan mekgafin koji na bilo kom mestu u svetu pomaže latentnim homoseksualcima da prihvate svoju seksualnost i odmah ih autuje, bez najave, bez ikakvog obzira žele li oni to ili ne, velika LGBT organizacija sa sedištem u Njujorku ovo ne samo da slavi, već i pokrene veliku logističku operaciju prikupljanja novoautovanih homoseksualnih osoba i njihovog preseljenja u Njujork. Celokupna svetska populacija ovo, huh, prihvata jer, valjda, Obama, SJWovi, twitter i niko se ne buni ozbiljno što se ljudi autuju bez najave i pitanja. I što se gomila njih doseljava u Njujork. Ajde, dobro, Njujork je to. Onda se ispostavi da pomenuti mekgafin vrši uzgredan, vrlo bukvalan genocid nad Romima – ubijajući na mestu jedan deo njih i sprečavajući njihovu dalju reprodukciju. I dalje se niko ne buni. Jebemliga, Romi, otkud znam, valjda ih niko ne voli uprkos Džeju i Antoniju Banderasu. Onda predstavnici organizacije za romska prava dođu u goste kod pomenute njujorške LGBT organizacije i uljudno objasne da je autovanje lepa stvar ali da je genocid možda za nijansu prioritetniji fenomen, pa ako bi sa genocidom moglo da se malo stane… Lideri LGBT organizacije ponude kompromis: pronaći će svakog Roma tamo gde se očekuje da će sledeće doći oblak terigenske magle pa će ga fizički izmestiti na drugo mesto, o svom trošku, pošto je nasumično autovanje (koje je godinama izvođeno u kontrolisanim uslovima, sa voljnim osobama) njima ipak važnije od nečijeg prava da živi tamo gde je odabrao da živi i da zbog toga ne bude ubijen oblakom otrovnog gasa.

 

Ako ovo sve zvuči kao da Inhumansi ispadaju pomalo, eh, fašistički, čestitam, razumna ste osoba, verovatno razumnija od pola Marvelovog uredničkog osoblja.

 

Ali dobro, superherojski stripovi se nikada i ne uklapaju u racionalnost stvarnog sveta, možda sve to interno pije vodu, ne treba sad biti na kraj srca, budimo ljudi iako smo Romoseksualci i, uh, čekajte, ne, sad mi je palo na pamet: kako terigenska magla koja još nije ni došla u sve krajeve sveta (čitav zaplet počiva na ideji da je oblak ograničenog radijusa delanja i da se u svakom momentu zna gde je) uspeva da odjednom 1) steriliše sve mutante na svetu bez obzira gde se nalaze i 2) time nekako spreči rađanje novih mutanata u budućnosti iako se po Marvelovom kanonu mutanti rađaju iz veza običnih homo-sapiensa, tom nekom, jelte, MUTACIJOM običnog genetskog materijala, a ne pukom reprodukcijom među samim mutantima?

 

Nije prvi put da Marvel zgodno savija pravila svog sržnog univerzuma kako bi ispričao priču koja se u njih ne uklapa, naprotiv, ovo je takoreći tekuće pravilo, pa sve su to stripovi, nije ti ovo bre nauka, Mehmete, pa tu mrtav oživljava a gde jedan Wolverine nestane, pojave se dva da zauzmu njegovo mesto, ali na ovo ukazujem ne iz puke zlobe: Inhumans vs. X-men se završava ekstremno isforsiranim literarnim kompromisom, poslednjom epizodom koja ne samo da na mišiće pokušava da pronađe „pravog negativca“, pozitivce pokazuje kao eminentno plemenita bića koja su se do malopre tukla kao magarci oko nečega što bi razumni ljudi sredili preko jednog pića, a sada su spremna da zažmure na bukvalno masovno ubistvo i genocidni akt u pokušaju, sve počinjeno tokom poslednje instance sukoba, nego se još na sve to i iz sve snage nada da će i protagonisti, ali, važnije, i čitaoci pretrpeti temeljitu amneziju i zaboraviti da smo poslednjih dvadeset brojeva Extraordinary X-Men, da ne pominjem od početka ovog krosovera slušali kako se mutanti više neće rađati a sad se sve to odjednom, bez objašnjenja razrešilo samo od sebe jer su ljudi i žene u kostimima dovoljno dugo jedni druge udarali pesnicama.

 

Ponovo, ovo ne podvlačim samo iz zlobe. Marvelu je bio potreban najveći deo dekade da se izvuče iz „no more mutants“ zapleta koji je bio zasnovan na magiji i na kraju razrešen pojavljivanjem kosmičkog entiteta neobjašnjivih moći. U kontrastu tome, Inhumans vs. X-men se zasniva na pseudonaučnom objašnjenju koje ne prati ni svoju internu logiku a razrešenje bukvalno ignoriše i tu nesrećnu i nedoslednu logiku i nada se da ćemo svi biti dovoljno šokirani time koliki je Emma Frost postala lupež da bismo išta drugo primetili.

 

Kad smo već kod Emme Frost i njenog lupeštva, vredi reći da je Marvel ovde imao nekoliko mogućnosti da od ovog stripa napravi nešto bolje. Sržni konflikt je mogao da bude mnogo zdravije napisan: jedna supstanca koja određenu naciju ubija a drugoj donosi rast i prosperitet (Nafta? Dijamanti?) je dovoljno jak motiv koji nije potrebno podupirati nebulozama o sterilitetu i tome da se radi o „svetinji“ za Inhumanse (iako je Inhumansi poslednjih godina koriste na decidno ne-obredan način, zasipajući svet nasumice oblacima terigenske magle) a konflikt koji bi se bavio pre svega političkim ambicijama predvodnika mutanata i Inhumansa, a koji ionako imaju po nekoliko sukobljenih frakcija – to bi bio konflikt u koji smo mogli mnogo ozbiljnije da poverujemo. Emma Frost kao neko ko je po prirodi manipulator sa jedne strane i Medusa, kraljica unezverenog naroda koja pokušava da izađe iz senke svog muža i pokaže se kao ozbiljan državnik sa druge strane – ovo je mogao da bude strip o dve jake žene koje imaju plemenite namere ali koje uprkos njima vode svoje narode u rat jer moć skoncentrisana u rukama malog broja ljudi obično nije dobra za veliki broj ljudi. I da je ovo strip nastajao između 2005. i 2012. godine, možda bi takav i bio.

 

Umesto toga, ovo je tradicionalno prepumpan krosover sa MNOGO likova koji nose MNOGO podzapleta i čak vam ni čitanje sržnih X-men i Inhumans serijala neće pomoći da se snađete kada Ms. Marvel ili Moon Girl – likovi iz Marvelovih leftfield produkcija često boljih od „glavnih“ serijala – dobiju male ali bitne uloge koje presuđuju na koju će se stranu dalje stvari kretati. Ipak, najveći problem od svega je svakako to finale u kome scenaristi – a radi se o dva odlična pisca po mom skromnom mišljenju – naprosto ne znaju šta da rade pa se priča razreši tako što Inhumansi za trenutak stanu i kažu „Čekajte, šta ste ono rekli u prvoj epizodi? Genocid? Ekstinkcija? Nestanak svih mutanata na svetu? Aha. OK onda, evo, stajemo, stajemo, u redu je. Jebote! Pa šta ovo bi? Ko nas bre zavadi?“ I onda zaista svi stanu. Ne pre nego što vidimo posve nemaštovitu epizodu u kojoj glavni mutantski negativac pokazuje kako se lako Sentineli – džinovski roboti tradicionalno podešeni da love mutante od strane ekstremističkih homo-sapiens frakcija – našteluju da ubijaju Inhumanse a Marvel praktično oficijelno prizna da niko tu nema snage da smišlja nešto novo i da će ono staro, samo podgrejano, morati da posluži.

 

Na kraju su X-Men i mutanti spaseni a Inhumansi postavljeni na mesto nacije koja gubi perspektivu za razvoj i suočava se sa mračnom budućnošću progona i, možda, istrebljenja. Ovo nije sjajna pozicija jer se radi samo o zameni mesta a rekosmo već da je i kod mutanata ovaj sklop motiva poprilično istrošen i, nadam se samo da se radi o uvodu u lagano skidanje reflektora sa Inhumansa pre nego što se njihovi serijali završe a onda budu predati na staranje nekom ko će umeti da ih vrati njihovim imanentnim vrednostima. Dvorske intrige na mestu sklonjenom od očiju ljudske rase i filozofija o rasi koja je toliko superiorna da neće ni da se meša sa nama ostalima – dajte mi takav Inhumans i neću više da se bunim.

 

Za X-men nisam siguran šta će se dešavati sa završavanjem starih i pokretanjem nekoliko novih serijala sa novim kreativnim timovima. Jasno je da većina motiva koje je još Bendis ostavio u amanet nije istražena, a da smo ponovo krenuli u novom smeru, ali ako ništa drugo, smer u kome se poslednjih godinu i po dana išlo nije bio preterano inspirativan, pa nije nerezonski da se čovek nada da se može krenuti na bolje. Guggenheim i Bunn su dobri scenarsti, sa ponekim izvrsnim radom u superherojskom CV-u (uostalom, Bunn je pisao najbolji X-men serijal iz upravo završene faze, a Guggenheim je bio poslednji dobar scenarista Wolverinea pre katastrofe koja je nastala u post-Civil War eri) pa verujem da je ljudski da se ovaj prikaz završi u tom nekom pozitivnom tonu.

 

Ali neće. Ne zato što „dobro je, samo kad se završilo“ i nije neki pozitivan ton, nego i jer se nisam još vajkao što Marvel čak ni za krosover od solidne istorijske važnosti koji je pritom planiran bar dve godine – verovatno i više – ne uspeva da obezbedi da crtač ima dovoljno vremena da sve odradi kako treba pa se uobičajeno odličnom Leinilu Yuu usred serijala pridružuje solidni ali za klasu slabiji Javier Garron i rezultirajuća razlika u stilu i tonu je dovoljno velika da čoveka iznervira, pogotovo ako je ovo rešio da kupuje prevashodno zbog Yua…  A IMA TAKVIH!!!!!

 

Ipak, da pokušam da završim pozitivno: Inhumans vs. X-men je čitljiv strip koji se potpuno raspadne tek u poslednjoj epizodi. S obzirom na količinu likova i podzapleta koji se bore za mesto ispred kamere, ovo je ipak dovoljno razumljiva priča čiji su mekgafini funkcionalni a motivacije likova – ako se uradi korekcija za pomenuti Alchajmer – skoro pa prihvatljive. On ne funckioniše kao celina a brojne epizode u njemu su prihvatljive samo ako baš dobrano isključite mozak (na primer tuča između Colossusa i Gorgona koja je zasnovana na ideji da Colossus brani Inhumansima ulazak u X-Haven a onda dok se on bije sa Gorgonom – i pobedi ga u jednoj duhovitoj sceni – Inhumansi ih samo zaobiđu i uđu u kuću), no njegov ritam je prihvatljivo dobar, dijalozi neuvredljivo napisani i na kraju dana se nisam osećao iznervirano nakon njegovog čitanja. Ako još volite Leinila Yua – on je nacrtao skoro više od pola!