Film: Ghost in the Shell

Pogledao sam lajv ekšn rimejk Ghost in the Shell i moram da se složim sa većinom kritika koje sam čuo poslednjih nedelju dana. Film na prilično površan način interpretira Oshiijev originalni Anime predložak pokušavajući da smelu egzistencijalističku eksploraciju koja ga je karakterisala sažvaće i prepakuje u probavljiv paket za tog nekog fiktivnog savremenog gledaoca koji nije dovoljno pametan i strpljiv da reflektuje na ono što vidi i čuje već mu se sve mora servirati u obliku lako shvatljivih infodampova svedenih na po jednu rečenicu izgovorenu u replici u statičnim dijalog-kadrovima.

Ovo čak i nije najveći prestup Sandersovog filma i ja bih bio sasvim spreman da prihvatim pojednostavljenu naraciju i patronizirajuće poentiranje da u drugim aspektima film ide preko nekih granica koje su slični naslovi poslednjih sezona dotakli. Međutim, ne ide i Ghost in the Shell 2017 se davi u jednom direct to DVD pomanjkanju ambicije, a gde fraza „direct to DVD“ ne označava skučeni budžet u kome inspirisani autor krši konvencije spreman na improvizaciju i prinudnu inovaciju već pre defetističku logiku „dovoljno je dobro, publika ionako ne očekuje bolje.“ To je verovatno najveći utisak koji je film na mene ostavio. Dok sam originalni Ghost in the Shell gledao otvorenih usta & bez daha, impresioniran njegovom ambicijom da prelazi granice, savija konvencije i radi više i jače od svojih prethodnika (poput Akire ili Appleseed, recimo), i ostao pod dubokim utiskom kako njegove smele priče koja je akcione trope podredila nečem filozofski intoniranom, tako i vrhunski stilizovane akcije, rimejk je gotovo plašljivo neambiciozan, prepisujući doslovce od originala tamo gde je to najlakše a onda napuštajući njegove teme i tonove kada oni zahtevaju malo nijansiraniju obradu.

Mnogo toga u filmu nije na nivou koji bismo očekivali od skupe produkcije u 2017. godini. Scarlett Johansson je sada već tipizirana za ovakve uloge ali od Nataše Romanov do Lucy ona je imala prilike da uloži više glume u svoje role. Njen Major* u GITS je uloga u kojoj se od nje zahteva samo neudobno telesno držanje i kruta facijalna mimika što u sadejstvu sa veoma nezgrapno ispisanim dijalozima daje lik koji je neuverljiv i u čiju emotivnu agoniju ne uspevam da poverujem. Ne pomaže što je film nedovoljno jasan i dosledan u tome kako se prikazuje evolucija ljudske rase potpomognuta kibernetikom: Major je nominalno „prva od svoje vrste“, ultimativni spoj čoveka i mašine itd. itd. itd., ali zapravo većina likova u filmu ima kibernetska pojačanja i nigde ne postaje jasno po čemu je Major toliko suptancijalno drugačija s obzirom da gledamo i ostale likove kako hakuju druge ljude, koriste kibernetsku protetiku, komuniciraju mislima itd. Začudnost njenog stanja treba da bude podvučena dubljim uvidima u svet u kome se priča odvija, ali ovaj svet je u filmu oslikan na nivou kulise, što ponovo u meni izaziva Direct to DVD osećaj. Scenografi su se potrudili oko džinovskih holografskih reklama koje ukrašavaju urbane panorame i vrtoglavih višespratnih drumova koji krivudaju između nebodera ali grad u GITS 2017 ne odaje utisak stvarnog mesta u kome žive ljudi. Široki planovi najviše podsećaju na diorame, a ulične scene su retke, neubedljive, bez prikaza „stvarnog“ života (sem u par nebitnih scena na pijaci) i čitav centralni sukob filma, između državnih snaga reda, kiberterorista i agresivne korporacije odvija se na planu sasvim apstraktne društvene pozadine u kojoj nema ni naznake toga kako ovo društvo funkcioniše, šta običan svet misli o kibernetskim pojačanjima, da li ikog zabole dupe za korporacijske zakulisne igre u kojima strada tamo neki nevin svet itd.

*(Uzgred, iako se najavljivalo da će se tenzija između imena Motoko Kusanagi i lika Scar Jo razrešiti tako što se u filmu protagonistkinja neće zvati drugačije do „Major“, ona zapravo veoma eksplicitno ima veoma zapadno-zvučeće ime koje čujemo u nekoliko scena: Mira Killian a film onda pravi gomilu loše promišljenih akrobacija da ponudi kanonsko objašnjenje i ovo ga na kraju sasvim skrene sa pravog puta i u ambis.)

Tako kako jeste, prelomni momenti filma se događaju uglavnom na klasičnim direct to dvd lokacijama – praznim betonskim hodnicima nekakvih podzemnih ustanova, praznim ulicama i platoima beživotnih urbanih jezgra, te u jednom noćnom klubu. Originalni Ghost in the Shell je inspirisao mnogo adepta i imitatora, ne najmanje važno i sam Matrix, i prosto je iznenađujuće koliko rimejk malo pažnje obraća na svoj world building uzevši u obzir nasleđe sa kojim radi.

Isto važi za akciju. Sanders replicira nekoliko memorabilnih sekvenci iz originalne anime, zajedno sa završnom borbom protiv spider-tanka ali većina akcije je nenadahnuta, sa kadriranjem koje je u najboljem slučaju uslužno, a nikada impresivno i rezovima koji su stara holivudska boljka što prekida akciju kada je neophodno da se kaskader i glavni glumac zamene i koji dodatno kvare ugođaj. Sav slo-mo koji se ovde koristi ne pomaže da se dosegne likovnost i ritam originalnog animiranog predloška i Marvelovi filmovi u kojima je Johanssonova glumila Crnu Udovicu mogu da drže sve vrste lekcija akcionoj režiji GITS 2017.

Film pati od nedorečenosti u pogledu toga gde se dešava i kakvu kulturu treba da predstavlja, sa neugodno spakovanom multirasnom ekipom zaštitnika zakona koju predvodi Takeši Kitano. Televizijski Ghost in the Shell serijali su dali značajno širu sliku od originalnog filma vezanu za to kakvo je društvo u kome se priča dešava i mada ovaj film to nije morao da uzima u obzir, ipak je svakako trebalo da se jasnije osmisli pozornica na kojoj se konflikt događa. To se nije desilo i dok je Kitano praktično ikoničan u svojoj ulozi oživljenog-anime-lika, ostali likovi su svedeni na par nemuštih replika i značajnih pogleda i ne samo da nam ne znače ništa nego i ne verujemo u to da imaju izgrađene nekakve međusobne odnose. U jednom momentu Batou pita Majora da li mu ona veruje a gledalac se pita zašto bi iko ikom verovao s obzirom da likovi deluju kao da ni sami ne znaju šta misle i šta je njihova svrha u filmu. (Da ne pominjemo da je Major član ove ekipe manje od godinu dana.)

Ono što najviše potopi film na kraju nije kontroverza oko whitewashinga i kastovanja bele glumice za ulogu osobe koja u originalnom filmu ima japansko ime – ovo je razumljiv producentski zahtev za projekat koji košta sumanut broj stotina miliona dolara (koji se u njemu, BTW i ne vide), pa čak i uz dve kineske produkcijske kuće koje su učestvovale u njegovoj proizvodnji – već to da se pitanje njenog identiteta pojavljuje da hajdžekuje najveći deo raspleta filma. Ono što je u originalu bilo majndblouving filozofsko razrešenje sa resetovanjem antagonizama i konflikata i dobijanjem nove perspektive na postojanje i život kao delatnu pojavu, ovde je potisnuto sasvim u drugi plan za račun jedne mnogo manje interesantne i klišeizirane priče o bornovskom zaturenom identitetu (koji je, btw, daleko od interesantnosti Born franšize) i zloj korporaciji koja radi stereotipno zle stvari u ime uredno nejmčekovanog ali gledaocu sasvim nevidljivog profita.Tako se egzistencijalističke poente gube za račun izuzetno beskrvne kritike korporativnog kapitalizma i njegovih odmetnutih barjaktara a finalna distribucija pravde kroz cev revolvera je najlenjije rešenje kome se dalo pribeći, žalosno nemaštovito u odnosu na ono što fraza Ghost in the Shell znači već dvadesetak godina. Masamune Shirow, autor mange koja je izrodila Oshiijeva dva GITS filma je u svojim stripovima za razliku od smrtno ozbiljnog Oshiija uvek mnogo polagao na slepstik humor i lowbrow komediju da svoj ambiciozni (filozofski, politički) materijal plasira u naručje publike sa manje frikcije. Možda je Sanders mogao da pribegne ovom rešenju jer je Ghost in the Shell 2017 ovakav kakav jeste – ozbiljan ali mučno isprazan – solidno promašio na svim planovima.

Bonus komentar ide na prevod koji je većinu vremena uslužan ali zatim pravi neke neobjašnjive greške u pogrešnom razumevanju idioma, a da ne pominjem da je „deep dive“ preveden kao „duboki zaron“ što je tehnički korektan prevod ali kao rešenje u filmu gde je to naprosto jedan od pristupa u prikupljanju digitalnih informacija deluje suviše poetski i nezgrapno.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s