Video igre: Wolfenstein: The Old Blood

Praznike sam iskoristio na bogougodan način, kako i dolikuje, igrajući nenormalne količine Breath of the Wild i Yooka-Laylee. O ovom igrama ću rado i sa egzaltacijom pisati kad dođe vreme, ali sam u sve to uspeo da uglavim i prolazak kroz kampanju Wolfenstein: The Old Blood pa bih danas da se biranim rečima izrazim o ovoj igri koju, za one koje mrzi da čitaju do kraja, toplo preporučujem svakom ko voli da poigra odlično napravljen FPS stare škole, ugođen quality of life korekcijama za modernog igrača.

 

Sama igra Wolfenstein: The New Order o kojoj sam kratko pisao dvaputa na forumu, nakon što sam je završio u PC i PS4 verziji, je predstavljala prijatno iznenađenje kada je izašla pre neke tri godine. O Bethesdinom generalnom upravljanju IP-jevima može svašta da se kaže, ali ne i da se plaše investiranja u to da stare serijale produkcijski i idejno osveže do te mere da postanu validni igrači na savremenom tržištu. Fallout, mrzeli ga ili ne u njegovoj Bethseda inkarnaciji, danas je daleko veći IP nego u vreme kada su ga Fargo i ekipa radili za Interplay, a i drugi id-tech IP-jevi dobijaju zaista respektabilan tretman, od reinvencije Prey koja nas čeka za koju nedelju, preko sublimnog novog Dooma, pa do, nadamo se, časnog povratka na tron vladara tviči onlajn pucačina sa Quake Champions. U neku ruku, pak, Wolfenstein: The New Order je bio najava ovog trenda poštenog oživljavanja IP-jeva koje je Bethesda ispazarila tokom godina. Švedski developer Machine Games je ne samo pokazao da se odlično snalazi sa temperamentnom tehnologijom Johna Carmacka – a ovi su ljudi najpoznatiji po radu u sopstvenom endžinu u vreme kada su kao Starbreeze pravili Riddicka – već je i dizajn same igre demonstrirao duboko razumevanje magije klasičnih single player šutera i replicirao je na neočekivano siguran način.

 

The New Order je uspeo da naučnofantastični palp koji je za Wolfenstein serijal vezivan još otkada su ga u id-u doveli u tri dimenzije plasira neobično efektano, kombinujući namršteni, veoma uozbiljeni patos nikada okončanog rata protiv predimenzioniranog nacizma sa sasvim neskrivenim uživanjem u palp konceptima. Igra je imala likove, dijaloge, dugačke interaktivne scene između borbi koje su služile da bolje oslikaju alternativnoistorijski svet u kome se priča događa, imala je filozofske solilokvije, romansu, seks i u velikoj meri delovala kao prirodan nastavak onog što su devedesetih radili Half-Life i, eh, Duke Nukem, kakvih bi danas bilo mnogo da čitav žanr nije skrenuo levo kod Albukerkija povučen kombinovanim gravitacionim poljima Counter Strikea, Battlefielda i Call of Duty. Istovremeno, igrački, Machine Games su uspeli da kreiraju izuzetno funkcionalan spoj visceralne, prenaglašene akcije (sa sve brutalnim egzekucijama na blizinu ili korišćenjem dva oružja odjednom, u svakoj ruci), svedenog ali sigurnog šunjačkog igranja i istraživanja prostora u kojima se akcija dešavala u potrazi za resursima, tajnim prolazima ili uskršnjim, jelte, jajima. Wolfenstein: The New Order je bila igra sa dobrom mehanikom, zabavnom pričom i jakim karakterom koji je dolazio kao posledica dobro prostudirane međuzavisnosti mehanike i priče i pravilnih odluka o tome kako igri zadati tempo i razdvojiti je po intuitivnim celinama.

 

 

The Old Blood je u početku bio planiran kao DLC koji bi izašao iz dva dela, prodajući se odvojeno i dajući igračima po pola priče ali je na kraju izašao iscela, na disku, kao standalone ekspanzija za The New Order, odnosno njegov prikvel. Ovo je bila ispravna odluka jer, iako kraći od originala, The Old Blood je na neki način puna igra za sebe, sa kampanjom koja ima prirodan i zadovoljavajuće dugačak narativni luk. S obzirom da sam uzeo da je igram u post-Titanfall 2 epohi, pitao sam se kako li će se držati dve godine nakon izlaska i hoće li delovati donekle zastarelo, pogotovo što kritike nisu bile jednako blagonaklone ka ekspanziji kao što su bile prema glavnoj igri.

 

Za moj račun The Old Blood je odlična reinterpretacija osnovnih dizajn-ideja koje su nosile The New Order, a u uslovima manjeg budžeta kreativne odluke koje su donesene mi deluju kao ne samo jedine moguće već i kreativno zadovoljavajuće. Veliki deo kritičara bio je nezadovoljan što The Old Blood veći akcenat stavlja na akciju nauštrb priče i likova koji su imali više prostora u originalu kao i što igra taj neki „ozbiljniji“ ton originala blago subvertira posezanjem za tim najizlizanijim videoigračkim klišeom: naci-zombijima. No, moj je utisak da se ovde više radi o menadžmentu očekivanja nego o tome da je The Old Blood na neki način podbacio. Naravno da DLC ekspanzija praktično nikada ne može imati širinu ili produkcijsko bogatstvo originalnog predloška (na kraju krajeva, setimo se da je i Half-Life 2 Episode 1 bilo u svakom pogledu skromnije iskustvo od Half-Life 2) i istorijski se developeri u ovakvim projektima uglavnom usredsređuju na neke aspekte igranja, trudeći se da ih prodube, prošire ili na neki način transformišu. The Old Blood je po ambicij i širini najbliži ekspanzijama koje je Arkane uradio za originalni Dishonored, a koje su spojene u jedno tvorile respektabilno dugačku kampanju i ne treba izgubiti iz vida da je ovo još jedna Bethesdina produkcija koja deluje kao predimenzionirano izvinjenje za horse-armour svinjariju iz prošle decenije.

 

Jasnije rečeno: The Old Blood meni deluje kao igra kreirana za igrače koji su temeljito izigrali The New Order i koji traže nove igračke izazove, ne nužno ekspanzivnu novu priču sa mnogo likova i dijaloga. Da ne bude zabune, The Old Blood ima priču, likove i dijaloge, producirano po standardima koje smo navikli da očekujemo, ali je očigledno da Šveđani nisu imali para niti ambicije da razvijaju kompleksan narativ – na kraju krajeva ideja DLC ekspanzija je da se unovče ulaganja koja su već napravljena u tehnologiju i osnovni dizajn – pa je u ovom slučaju narativ nešto svedeniji i očiglednije služi da uokviri briljantnu akciju koja čini glavno meso igre. S druge strane, akcija je urađena jako, jako dobro i The Old Blood u nekoliko momenata lako prevazilazi The New Order u eleganciji i dubini dešavanja na ekranu.

 

 

 

Doduše, ovo znači i da je The Old Blood prilično teška igra jer ona gotovo da polazi od tačke na kojoj je The New Blood kulminirao, sa kompleksnim prostorima ispunjenim velikim brojem inteligentnih, naoružanih protivnika već u početnim poglavljima igre. Zapravo, posle prvog poglavlja u kome je na programu obavezno šunjanje i snalaženje bez oružja u nacističkom zatvoru (još jedna paralela sa Dishonored!!), koje svoj klimaks dobija besomučnom pucnjavom na nadiruće vojnike vermahta u pristaništu, ostale misije deluju kao poslednjih par sati The Old Blood, sa složenim enterijerima ili širokim eksterijerima, na više nivoa, prepunim brojnih prolaza, zaklona, skretanja, džepova, kanala… Igra ove mape naseljava velikom količinom protivnika čije su AI rutine impresivne s obzirom na komplikovanost terena koji treba da savladaju, tako da kada se krene sa pucanjem, može se očekivati solidan napor od strane opozicije koja će gledati da koristi granate kada ste u dometu, menjati zaklone da vas zbuni, i truditi se da vam priđe s boka ili s leđa kad god je to moguće. The Old Blood dosledno nastavlja odavanje pošte FPS igrama stare škole time što umesto danas popularne samoobnavljajuće skale zdravlja koristi mehaniku sakupljanja paketa prve pomoći (i komada oklopa) pa je upoznavanje i navikavanje na raspored hodnika, prolaza, ali i municije i paketa koji život znače na mapama deo igranja koji sugeriše da ovo nisu „kinematski set pisovi“ koje ćete proći jednom i pamtiti kao lep ali veoma skriptovan doživljaj u igri, već promišljeno kreirane arene u kojima se očekuje da ćete uložiti vreme i napor u istraživanje i njihovo čitanje pretvoriti u svoju prednost nad brojnijim protivnikom.

 

Opet, The Old Blood je svakako šuter pre svega i na prvom mestu, ne nekakva hibridna „imerzivna simulacija“ na tragu Dishonored ili Deus Ex, tako da je ona osnova koju ovakva igra mora imati, već odlično pogođena u The New Order, za ovu priliku samo izbrušena do visokog sjaja. Kako je u pitanju prikvel, većina oružja koja se koriste su starije verzije pušaka iz glavne igre a notabilan novi dodatak je popularni kratež koji ključnu ulogu igra u poslednjim segmentima kampanje.

 

The Old Blood se događa u 1946. godini, u kojoj je Nemačka na pragu pobede u Drugom svetskom ratu na ime superiorne ratne tehnologije koju za Hitlerov račun razvija Wilhelm Strasse, visokorangirani nacistički oficir poznat i po nadimku „Deathshead“ a koji je bio glavni negativac u The New Order. U The Old Blood pratimo Williama J. Blazkowicza na gotovo samoubilačkoj misiji infiltracije u srce nemačke ratne mašine kako bi prikupio obaveštajne podatke koji će saveznicima omogućiti da lociraju Strasseov R&D lokalitet i udarom u glavu zmije zaustaviti ratnu neman. Naravno, igrajući The New Order videli smo da je Blazkowicz bio uspešan ali da to na kraju nije mnogo pomoglo, pa je The Old Blood mnogo više igra o tome kako se sve dogodilo radije nego šta se dogodilo.

 

Sam narativni luk ide sasvim predvidivim tokom sa pitoresknim likovima oživljenim izvrsnom glasovnom glumom a koji upadaju u već očekivane palp klišee – od sarkastičnih britanskih vojnika, preko odlučnih ženskih likova koji podsećaju da Drugi svetski rat nikako nije bio samo muška stvar, pa do izopačenih nacističkih oficira koji su do detalja groteskne karikature čistog zla kakve smo navikli da viđamo u ovoj vrsti priča, sa odlično ispisanim replikama, životnim modelima i vrhunskom glumom.

 

Igra i pored svoje naglašene palp note ulaže nemali napor da humanizuje likove koji prolaze kroz, budimo iskreni, apsurdne situacije, pa je tako Kessler, jedan od Blackowiczevih kontakat u Nemačkoj, istovremeno tragična i herojska figura unutarnjeg otpora nacističkom zlu, ali su i nasumični vojnici vermahta koje Blackowicz iz prikrajka uhodi na mapama pre nego što pucnjava krene povremeno darovani dijalozima koji ih prikazuju kao na kraju krajeva obične likove uhvaćene u mašinu rata čije dimenzije ne mogu ni da sagledaju. Čak je i glavna zloća u ovoj igri, Helga Von Schabbs, iako oslikana kao čisto zlo, dobila priliku za produbljenje karaktera, motivacija i ambicija kroz dnevničke zapise na koje nailazite razbacane po igri pa The Old Blood uprkos naglasku na visceralnoj, brutalnoj akciji, svakako ne zaboravlja na elemente koji su The New Order učinili memorabilnim iskustvom, samo ih kodenzuje na manji prostor i u priču koja je vinjeta kalibra Rogue One u odnosu na Star Wars trilogiju kojoj bi The New order bio pandan u ovoj nategnutoj ali ne nekorektnoj paraleli!

 

Ono što treba notirati je da igra, za razliku od The New Order, solidan deo vremena radnju smešta u titularni zamak Wolfenstein a Machine Games na mnogo načina prikazuju svoje poznavanje originalnog predloška i ljubav ka rešenjima koja je on doneo.

 

 

Ovde čak i ne mislim toliko na skrivene „retro“ mape koji su omaž id-ovom Wolfenstein 3D samo sa nekoliko zgodnih „novih“ elemenata dizajna, a kojih je bilo i u The New Order, koliko na tu kombinaciju šunjačkog i pucačkog gejmpleja koja seže sve do originalnih Castle Wolfenstein i Beyond Castle Wolfenstein Silasa Warnera. Harvester je pre nekoliko meseci pisao o svojim utiscima igranja originalne igre iz 1981. godine i vredi se setiti da je ovo jedan od najranijih poznatih primera šunjačkog gejmpleja u akcionim igrama, i da ova igra baca dugačku senku koja nije uticala samo na pucačine iz prvog lica posredovana id-ovom reinvencijom iz devedesetih, već i na stealth action žanr i konkretne serijale poput Hitman i Metal Gear.

 

Opet, vredi ponoviti da je The Old Blood prevashodno šuter i da je šunjački gejmplej u njemu najviše zgodna opcija, nikako ravnopravna alternativa brutalnoj akciji. Za razliku od „pravih“ šunjačkih akcionih igara poput, recimo Far Cry, Metal Gear Solid ili Splinter Cell, ovde kada neprijatelj jednom postane svestan Blazkowiczevog prisustva, nema više „resetovanja“ stanja uzbune sve dok i poslednji vojnik ne padne mrtav, niti je moguće da uzimanjem zaklona i kretanjem izvan vidnog polja neprijatelja učinite da protivnici izgube pojam o tome gde se nalazite. Kao i u The New Order, i ovde je šunjački početak svakog od nivoa samo mogućnost koju igra daje da malo istražite prostor, eventualno nožem ili prigušivačem ubijete nekog od vojnika, najbolje oficira (da ne bi moglo biti pozvano pojačanje) kako biste imali lakši posao kad krene da se ozbiljno puca. Opet, The Old Blood me je impresionirao time što je moguće neke deonice preći isključivo šunjački, zaobići borbe i osetiti se kao da ste protivnike nadmudrili, a što ga je za korak približilo „pravim“ stealth igrama.

 

U akciji su stvari uobičajene – pored topovskog mesa u vidu „normalnih“ nemačkih vojnika tu su i teško oklopljeni neprijatelji naoružani sačmarama ili miniganovima, ali Machine Games igraču uvek daju mogućnost da ove protivnike porazi preciznošću i taktičkim planiranjem, radije nego pukom grubom silom. Svaki od ovih vojnika ima „slabe tačke“ u svom oklopu koje se mogu eksploatisati za brže i efikasnije savladavanje i, mada je ovo očigledan ustupak „igračkoj“ logici, pravi izazov je skoro uvek prioritizacija između nekoliko meta koje istovremeno pucaju na Blazkowicza sa više strana i čuvanje hladne glave i mirne ruke u haosu koji nastaje u ovakvim situacijama.

 

Jedan set kritika upućenih igri se odnosi na to da ona u poslednjoj trećini napušta ikakvu pretenziju na to da je u pitanju „ozbiljan“ šuter sa temom Drugog svetskog rata i umesto toga postaje linearna zombi-pucaljka uzimajući inspiraciju od, recimo, House of the Dead i, dakako, Resident Evil 4.

 

Svakako, zombiji, pa i naci-zombiji su danas izlizana tematska orijentacija, ali ova igra veoma svesno i bez skrivanja svojih namera ulazi u grindhouse mod rada u kome se radosno vozi do kraja i, mada treba uvažiti da su neki igrači možda očekivali nešto drugo, The Old Blood zapravo samo dosledno prati ideje koje su se već pomaljale u The New Order. Ako je The New Order svoj palp radosno provlačio nacističkim bazama na Mesecu i džinovskim mecha odelima pomoću kojih ste krčili put izlazeći iz radnog logora u Hrvatskoj, The Old Blood se jednako predano okreće okultnim elementima koji su bili dosta izraženi za vreme Activision ere ovog serijala. Naravno, zombi-vojnici i džinovski oživljeni srednjevekovni kralj koga treba poraziti u finalnom bosfajtu – ovo su solidno izraubovani pop-kulturni klišei, ali developeri su se potrudili da čak i najlinearnije shooting-gallery momente uokvire borbama koje i dalje zahtevaju taktiku i promišljanje, dok je pomenuti bosfajt zapravo interesantna varijacija na temu „džinovskog bullet sponge bossa“ u kojoj se kombinuju uzimanje zaklona, menadžment resursa i borba protiv „običnih“ protivnika da bi se dobio zadovoljavajući završni koktel napetosti i akcije.

 

The Old Blood pored kampanje donosi i challenge modove u kojima se učinak boduje a sistem otključavanja perkova iz kampanje (pojednostavljen u odnosu na The New Order) postaje esencijalan za igranje. No, čak i ako nemate aspiracija ka ovakvom igranju, kampanja ima odličan tempo smenjivanja dinamičnih i mirnijih momenata, zanimljive set pisove (borba na uspinjači, očajnički okršaj na mostu kao i polukomični bosfajt u kafani u Wulfburgu) i tu zabavnu zombi-završnicu koja ne preteruje sa trajanjem i varira temu na dovoljno načina da ne deluje kao šala koja nikako da se završi.

 

 

 

Kampanja The Old Blood traje između pet i sedam sati (zavisno od veštine igrača i nivoa težine) a što je zapravo trajanje brojnih savremenih „celih“ FPS igara u njihovim delovima za jednog igrača. Iako ovde nema multiplejera, Machine Games su se pošteno potrudili oko dizajna nivoa koji nije samo pogodan za kompleksne pucačke set pisove već je i prepun tajni koje valja pronaći, omaža id-ovim igrama, skrivenih retro mapa itd. Ako ste tip igrača koji sebe pronalazi u sistematičnom istraživanju relativno malih (u odnosu na Far Cry ili Borderlands) ali sadržajem gusto ispunjenih mapa, ne smeta vam šašavi palp realizovan ozbiljnim tonom i volite da eksplozivnu pucačku akciju povremeno presečete šunjanjem, The Old Blood bi mogao biti za vas.