Film: Wonder Woman

Evo mojih utisaka o Wonder Woman, taksativno:

Uvezivanje WW u DCEU: Mislim da je ovo obavljeno elegantno. Film se prirodno nadovezuje na Dawn of Justice i uspeva da nenametljivo razreši mnoga potencijalno problematična pitanja u vezi toga kakav je ovo zaista univerzum ako u njemu postoje bogovi i zašto je Diana na Zemlji, među ljudima i koja je njena motivacija da se uključi u borbu za pravdu. Takođe, stilizacije kojima se pripoveda o „mitološkoj istoriji“ su prilično uspele i kombinuju estetiku stripa i video-igre na način koji udobno sedi sa ostatkom filma koji osciluje između nešto pojačanog realizma (na kraju krajeva, tu su glumci iz Trainspottinga i, ako se ne varam, nekih filmova Majka Lija) i savremene video-igre.

Poštovanje strip-kanona: Iznenađujuće solidno. Moj problem sa prvih dvadeset minuta ovog filma je svakako što su scene na Temiskiri rešene na najjednostavniji pa otud i najmanje maštovit način. Dženkinsova svakako vrlo vešto uspeva da spakuje ogromnu količinu ekspozicije, filozofije i osnovne karakterizacije glavnog lika na mali prostor (koristeći, doduše flešbek unutar flešbeka unutar flešbeka koji čini čitav film) i da publici proda i društveno uređenje i mitološku zaleđinu amazonske zajednice ali i dosta ubedljivu motivaciju za mladu Dianu da napusti otadžbinu i otisne se u svet, ali cena koja se tu plaća je da su na Temiskiri svi očajno izveštačeni, pričaju kao glumci u petparačkim preradama antičkih drama, nose kacige po ceo dan i ponašaju se kao u nekom jeftinom pozorištu. No, opet kažem, Wonder Woman pokušava da bude strejt superherojski origin story pa se nisam ni nadao postmodernizmu Deadpoola i Suicide Squad ili gritty pristupu koji nam je prijao u Loganu.

Scenario svakako vrlo lepo uvezuje Stiva Trevora u priču poštujući originalne stripovske kanone a Kris Pajn je izuzetno dobar izbor za ovu ulogu. Ono što film ne pokazuje, a svakako nisam ni očekivao su marstonovski erotski/ BDSM podtekst i filozofija društva, no možemo biti zadovoljni makar posrednim ukazivanjem na lezbijski mentalitet društva na Temiskiri.

Period: Zanimljiv izbor je što je film smešten u Prvi svetski rat, umesto u Drugi u kome se većina originalnih Wonder Woman priča dešavala. S jedne strane, razumemo, jer dobar deo tih WW stripova se dešavao na Pacifiku i Japanci su bili negativci, pa je svakako lakše stvari staviti u Prvi rat gde su Nemci bili negativci koje nisi morao da pobediš oružjem za masovno uništenje koje si upotrebio na civilnim metama. S druge strane, Prvi svetski rat je predstavljen… pa, rekao bih bez poštovanja za ono po čemu je taj rat zaista bio zapamćen. Film daje malo lip servicea „The war to end allwars“ sentimentu i očaju trench warfarea ali se, nažalost zatim previše zanese u pokušajima da Nemce prikaže kao silu koja razvija oružje za masovno uništenje i koja zato po svaku cenu mora biti zaustavljena (što je priča koja se često relativno nedokazano vezuje za Drugi svetski rat). Dalje, film ima jednu scenu u kojoj se trench warfare potpuno izvrće ruglu jer pokazuje kako šačica Amerikanaca (i njihovih multietničkih saveznika – Škota, Američkih Indijanaca i Arapa) predvođena jednom Čudnom Ženom može da uradi ono što Francuzi i Belgijanci godinama nisu mogli, a zatim nastavlja sa promašenim metaforama koje su označitelji koje vezujemo za Drugi svetski rat: velike civilne žrtve, bombardovanja gradova korišćenjem avijacije. Nažalost, samo finale filma, poslednjih pola sata, se i inače potpuno raspada u jednoj konfuziji motivacija i taktika. Te oćemo maskirani na bal, te istrčaćemo sa bala, te jel’ treba nekog da ubijemo, te da li ćemo da dignemo u vazduh skladište, postrojenje za proizvodnju oružja ili avion koji treba da ga isporuči? Da ne pominjem da onakvi avioni nisu postojali u ono vreme…

Finale ima simpatičnu videoigračku eskalaciju sukoba, od infiltracije kroz obične neprijatelje, preko minobossa do finalnog bossa i poslednji bosfajt jeste okej – mada su bolje borbe ranije u filmu, pogotovo ona u Veltu – ali je sasvim besmisleno i, ako ste Srbin čini su preci u tom trenutku probijali solunski front i oslobađali Balkan i južnoslovenske teritorije, prilično komično to postuliranje da bi bombaški napad na London nekako doveo Nemačku do pobede u Prvom svetskom ratu.

Politika: Možda sam ja mnogo levo na političkom spektru, ali ono kako je Temiskira prikazana meni je malo mlitavo. Ovo je ostrvo puno žena ratnica koje ne samo da drhte na sam pomen Aresa, boga rata, nego i kad se na njega iskrcaju dva čamca Nemaca sa poluautomatskim puškama, dođe do masakra u kome ni Vučić ne bi ništa mogao da uradi. Ne samo da Amazonke pokazuju potpuno pomanjkanje smisla za taktiku kada sa dobro uvtrđene, nedostupne litice sa koje mogu strelama da lepo poraze vojnike što forsiraju obalu bez ikakvog razloga silaze na plažu da tamo budu pobijene, nego i ne treba zaboraviti da petnaest minuta pre toga gledamo žene koje bukvalno po ceo dan vežbaju za rat a onda pretrpe strašne gubitke protiv pola voda prepadnute mornaričke pešadije.

Ali to na stranu, iako film ima sasvim lepe feminističke ukrase (Diana eksplicitno u jednom momentu kaže muškarcu da on ne odlučuje šta ona treba da radi, a tu su i scene sa britanskim vojnim i političkim vrhom koje su elegantno urađene i imaju lepa nijansiranja što ukazuju na mukotrpnu borbu za emancipaciju žena sa početka prošlog veka), on pada tamo gde bi trebalo da je najjači. Dianina motivacija je na kraju dana JEDAN muškarac, kroz koga ona, kao percipira stvarnu ljudsku prirodu. Ma ajte molim vas. Kao da nije bilo dostupnih ženskih likova koji su je mogli motivisati, a ne lepi plavi, širokorameni plavušan koji kaubojski odjuri da se žrtvuje da bi svet imao prilike da dočeka demokratiju i Novaka Đokovića. Mislim, ponovo, nisam protivan da se film završava na pouci o ljubavi ali slabo je to meni prodato i protagonistkinju suviše čini zavisnom od osobe sa penisom za moj ukus.

Stilizacija: Odlična, uglavnom. Kostim vrlo dobar i veran stripu. Film i dalje pati od prevelike naklonosti plavom delu kolornog spektra – kao i svi Warnerovi superherojski uratci – ali su borbe snimljene jako dobro uz dosta videoigračkog kadriranja i koreografije koja ukazuje na to da je NEKO gledao Pračju Pinkeva. Zapravo, Wonder Woman dosta preuzima od Čokolade ovog režisera, osim što je Čokolada, naravno, film, sa doslednijom pričom, mnogo manje patetike i glavnom junakinjom koja se bori bolje. Opet, Gadotova je u svemu ovome zaista jako dobra – na stranu što je bila u drugom stanju za vreme snimanja – jer ima u stvari tešku ulogu u kojoj uspeva da bude i potpuno naivna (plemeniti divljak) i višeslojna, i sklona dvosmislenom humoru itd. Prateći ansambl glumaca uglavnom isto solidan, pogotovo Trevorov odred žigosanih,  ali film gubi na plošnim negativcima.

Da je prvih 20 minuta odrađeno nešto duhovitije a poslednjih pola sata smislenije i logičnije, bio bi ovo odličan film pošto mu je sredina – od stizanja u London pa do polaska na bal – prilično dobra sa odličnom akcijom i uspelim uplivima humora. Ovako kako jeste, Meni je Dawn of Justice zapravo bliži i smeliji film.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s