Film: Spider-man: Homecoming

Spider-man: Homecoming je ekstremno komplikovan projekat u odnosu na relativno jednostavnu „poruku“ koju pokušava da pošalje. U suštini, ovo je film o neiskusnom superheroju koji mora da prevaziđe hubris mladosti i nauči se odgovornosti, te shvati da će njegove idole impresionirati zrelost a ne neustrašivost, sve posredovano kroz relativno neuzbudljiv zaplet u kome Spajdermen rešava kriminalistički slučaj sasvim „uličnog“ nivoa.

Ali, u svojoj pojavnoj formi, Spider-man: Homecoming je mnogo složeniji artefakt. Ovo je prvi film koga druga firma zbilja producira zajedno sa Marvelom, dajući Marvelu veliku kreativnu kontrolu nad sadržajem i spajajući prethodno potpuno pravno razdvojene aspekte Marvelovog univerzuma u jednu organsku celinu. Ovo je takođe treći ozbiljan bioskopski Spajdermen-serijal u 15 godina, sa novim glumcima, novim oridžin storijima, novim tumačenjima Spajdermen-mitosa i novim senzibilitetom. Povrh svega, ovaj film predstavlja i novu epizodu u Marvelovom filmskom serijalu, a u toj epizodi treba se osloniti na ono što je bilo ranije, i ono što dolazi postaviti na korektne načine.

Ova raspetost između suštine filma koja je srazmerno jednostavna i pravolinijska i njegove forme koja je kompleksna i zahtevna se oseća i u određenom smislu mu nanosi štetu. S druge strane, Wattsu i ekipi koja ga je pravila u nesumnjivo složenijem produkcijskom ambijentu nego što se to moglo reći za dosadašnje Marvelove filmove usredsređene na pojedinačne heroje – pogotovo prve filmove u individualnom serijalu – treba odati priznanje za to što je ovo u suštini pitak i zabavan film.

Jedna od osnovnih „osvežavajućih“ komponenti Houmkaminga je to da centralni konflikt u filmu nije „sudbinski“ u onoj meri u kojoj je to do sada bio standard. Ovde o koncu ne visi ni sudbina univerzuma, ni planete, pa čak ni grada u kome glavni junak živi, već Spajdermen svojim superherojskim radom pokušava da osujeti kriminal koji najviše utiče na kvalitet života proverbijalnih „malih ljudi“, a što je sasvim u skladu sa njegovim originalnim motivima kao prototipskog „uličnog heroja“ srebrnog doba superherojskog stripa. Ovo je dobro uklopljeno i sa činjenicom da je ovo najmlađi Spajdermen u dosadašnjem filmskom radu i deluje prirodno da će čitava njegova priča u ovom filmu biti prirođena klincu koji ima još ohoho da guli dok ne završi srednju školu.

Takođe, ovo ima i blagorodan efekat na uobičajenu boljku Marvelovih filmova – relativno bledunjave i nemotivisane zločince. Glavni antagonist filma je imao tu sreću da ga tumači Michael Keaton koji vrlo uspelo nijansira lik čoveka koji nije arhetipski zao po prirodi i čije klizanje u zločin ima i određenu dimenziju kritike „dobrih“ likova Marvelovog filmskog univerzuma koji, često zauzeti spasavanjem sveta, ne vide da taj svet čine lošijim mestom za obične ljude. Ovo je posebno uspelo jer je lik koga Keaton tumači u stripu načelno sasvim jednodimenzionalan i bezmalo uvek predstavljan kao kriminalac od karijere i psihopatska ličnost bez previše iskupljujućih karakteristika.

No, film ima određene strukturalne nesavršenosti i sa svojim popriličnim trajanjem i neobičnim tempom/ čudno raspoređenim kulminacijama radnje, on zapravo više podseća na televizijsku seriju nego na „klasičan“ superherojski film. Ovome doprinosi i određena sapunsko-operska filozofija u menadžmentu likova (svi su povezani na neki relativno intiman način, sve je u jednom relativno zatvorenom krugu) i mada to, sa strane vernosti stripu, valja intenzivno pozdraviti, stoji da film zbog toga malo čudno „leži“ i iako je finalni sukob pun specijalnih efekata i agresivne montaže, emotivno on je daleko od „for the win“ estetike uobičajenog superherojskog filma i verujem da je neke gledaoce i zbunio.

S druge strane, velikim delom struktura filma je „žrtva“ potrebe da se film uglavi u postojeći Marvelov metanarativ i koliko da ovo filmu dodaje jakih strana (Tony Stark nije samo kameo pojavljivanje već bitan lik u filmu), toliko ga i sapliće u pričanju osnovne priče.

Opet, sve to je meni uglavnom vrlo prijalo (mada sam ja i jedan od retkih apologeta drugog Webbovog filma sa Garfieldom u ulozi Petera Parkera pa je pitanje koliko mi je verovati) i film uspešno jaše na talasu goofy šarma svojih tinejdž protagonista. Naravno, s druge strane, ovo je film i više okrenut tweensima i mladim tinejdžerima, u svom prikazivanju srednjoškolaca bliži Diznijevim TV serijama poput Hanne Montane ili Wizardsa nego emo likovima iz Webbova dva Spajdermen filma. Meni njegov klinački ton prija i mislim da je Tom Holland mnogo bolje odradio svoju ulogu nego Garfield svoju, ali da li će to svima biti po ukusu?

Kad smo već tu, film je AGRESIVNO „dajvrs“ sa kastingom koji verovatno izaziva užasnuto prevrtanje očima kod konzervativnije publike – Flash Thompson je, recimo, Indus, Peterov najbolji prijatelj se zove Ned a glumac je filipinskog porekla, rođen u Honoluluu, tu su crna deca sa belim roditeljima itd. Uz sve to, čuo sam kritike da je ovo bila propuštena šansa da se i Spajdermen konačno diversifikuje i da se od belog tinejdžera pretvori u crnog i mada sam ja generalno sklon da odmahnem glavom na takve predloge ako za njih nema dubljeg umetničkog opravdanja, ovde je zapravo rezonski napraviti tu opservaciju.

Hoću da kažem, Hollandov Peter Parker je veoma udaljen od ne samo Petera Parkera kakav je danas u stripu (uspešan naučnik i biznismen u tridesetim godinama, čiji superherojski alter-ego rešava planetarne probleme) već i od kanonskog Petera Parkera iz šezdesetih koji je bio mnogo više „tortured“ lik opterećen porodičnim tragedijama i tajnom koju štiti. Hollandov Spajdermen mnogo više naglašava milenijalsku naivnost i žudnju za socijalnim aktivizmom koji u kombinaciji daju povremeno pogrešne rezultate a odnos javnosti/ medija/ policije prema uličnom heroju sa Menhetna je sasvim benevolentan i daleko od antagonizma koji je karakterisao klasičnog Spajdija. U tom smislu, i uz predložak Milesa Moralesa koji se uspešno zapatio u stripu, ovo je zaista bila šansa da se odustane od Petera Parkera i ide sa zaista „novim“ Spajdermenom u produkciju. Kako je veliki deo Marvelovog filmskog univerzuma (i ovog filma) inspirisan ne klasičnim stripovskim, 616 univerzumom, već Ultimate univerzumom, ovo bi bio dosledan korak.Uostalom, najbolji lik u filmu, pomenuti Ned je očigledno baziran na Gankeu, najboljem drugu Milesa Moralesa…

Pošto film ima mnogo likova od kojih su neki samo tizovali svoje buduće važne pozicije u nastavcima koji dolaze, a dobili smo i očigledne najave budućih superzločinaca sa kojima će Spajdi morati da se bori, ovo s jedne strane ne može da bude posve zadovoljavajući samostalan film. Opet, kako, zahvaljujući Starku i širem Avendžers/ Marvel kontekstu to očigledno nikada i nije mogao da bude, legitimno je reći da je ovo obećavajući mada ne savršen začetak serijala.

One thought on “Film: Spider-man: Homecoming

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s