Pročitani stripovi: William Gibson’s Archangel

Pročitao sam petodelni miniserijal Archangel koga je po zajedničkom zapletu sa Michaelom St. Johnom Smithom za strip adaptirao William Gibson a nacrtao uvek rado viđeni Jackson „Butch“ Guice.

 

Ovo je prvi „pravi“ Gibsonov strip-rad i, kako i sam autor kaže, čudno je jedino kako je uspeo da do sada izbegava ovaj medijum. Razume se, viđali smo uspešnije i manje uspešne strip-adaptacije njegovih predložaka koje su radili drugi (uglavnom manje uspešne, da budemo jasni), ali ovo je prvi put da Gibson sedne i napiše scenario ekskluzivno za strip. Njegov i Smithov originalni rad je bio pič ponuđen jednoj nemačkoj  televizijskoj produkciji i, kako to obično ide, kada isti nije bio prihvaćen, od njega je nastao strip-scenario.

 

S jedne strane, dobro, konačno smo dobili Gibsona u stripu. Imajući u vidu koliko je strip na njega uticao i koliko je on sam uticao na strip (što „ovdašnji“, što azijski) stvarno je bilo krajnje vreme da se otac kiberpanka pojavi u ovom medijumu. S druge strane – televizijski restlovi. Ovo ne mora da bude negativno – neki od mojih omiljenih stripova nastali su od odbačenih pičeva za TV serije (na primer Vertigov Exterminators), ali u slučaju Archangela čini se poučnim ukazati da je pič, odnosno ideja i zaplet jedno, a da je zaokružena priča ipak nešto drugo.

 

Problem u vezi sa pisanjem o Archangelu je što se o njemu skoro ne može pisati. Seting i zaplet su toliko esencijalan deo ovog stripa da ako ih spojlujemo u kritičkom osvrtu, utisak je, čitaocu otimamo najveći deo užitka koji mu je sledovao sa čitanjem samog rada koji kritikujemo. Otud ću se ja ovde uzdržati od prepričavanja makar i osnova zapleta i reći da je on interesantan i da se Gibson okušao u žanru alternativne istorije/ paralelnih svetova. Ovo je zanimljiv iskorak za autora koga ipak još uvek prevashodno povezujemo sa hi-tech žanrovskom literaturom koja se bavi virtualizacijom i digitalnom interakcijom (mada je Blue Ant trilogija bila prilično jak pokušaj da se od ovoga odlepi). Archangel deli određene motive sa Gibsonovim najsvežijim romanom (The Peripheral) ali je rad za sebe i na neki način podseća da je Gibson uvek imao interesovanja za istorijsku fikciju a koja su se pomaljala u pozadinama zapleta njegovih radova, da bi ovde bila smeštena prominentnije u prvi plan.

 

E, sad, problem sa Archangelom je što pored zapleta i setinga nije uspeo da isporuči i zaista zanimljivu radnju ili likove. Gibson je, svakako, meni veoma drag pisac, ali sa Archangel je prilično jasno da nije imao pojma kako će strip da se završi ne samo kada je pisao pič za televiziju ili kad je isti ponuđen IDW-u za potrebe kreiranja strip-serijala, već i kada su prve tri epizode već bile izašle. Ovo je kao rezultat imalo i to da je miniserijal od svega pet nastavaka izlazio nominalno punih petnaest meseci, ali i da smo dobili likove koji imaju interesantne lične istorije i interakcije, postavljene u intrigantnu istorijsku epohu i još intrigantniji mizanscen, ali koji su skoro sasvim nebitni za radnju. Drugi likovi, oni bitni za radnju su tu da ili posluže za iznošenje ekspozicije, ili da iznesu potrebne akcije da se strip dogura do završetka a da čitalac dobije premalo uvida u njihove unutarnje živote, psihološke motivacije, strepnje, nade, strasti itd.

 

Rezultat je nekih 120 strana pristojne karakterizacije i zanimljivog zapleta praćenih mediokritetskom „žanrovskom“ akcijom. Gibson se potrudio oko naučnofantastičnih/ tehnoloških elemenata zapleta ali utisak je da se na tome sve zaustavlja – neke šire društvene ili političke teme koje se prirodno nameću za istraživanje u odabranom setingu (opet da podsetim – seting je VEOMA intrigantan) se samo pominju u prolazu, praktično da se ukaže da su ih autori svesni, ali se priča sa njima ne hvata u koštac. Možda najviše razočaravajuće, Archangel je strip koji nam nudi negativca koji deluje zaista neshvatljivo nemoralno i zlo, ali sa njim praktično ništa ne uradi, skoro kao da smo dobili uvid u parčence mnogo opširnijeg scenarija koga je Gibson imao za roman (ili, jelte, TV seriju).

 

Možda to i dočekamo, Gibson je prošle godine na tviteru potvrdio da se strip razmatra za televizijsku adaptaciju, ali od tada nije bilo mnogo buke na tu temu.

 

S druge strane, pohvalio bih Butcha Guicea za perfektno konzistentan ton održan tokom čitavog serijala. Ono, istina, imao je, hipotetički, neproporcionalno mnogo vremena da crta poslednje dve epizode, ali opet, treba pohvaliti kad je pohvala zaslužena. Guice je „stara škola“ crtača, delom po godinama, a svakako po stilu, pa njegovi crteži, pre nalik na britansku klasičnu školu nego na američku superherojštinu u kojoj je ponikao, veoma odgovaraju istorijskoj epohi koju strip zahvata i likovima koji ga nose. Smireni kolor je takođe u skladu sa atmosferom i ostaje samo žal što strip nema supstancijalniju radnju kojoj bi grafički majstori na ovom poslu udahnuli život.

 

Ovako kako jeste, Gibson se odlučuje sa interesantan preokret u finalu koji potkazuje da je zametak ideje od početka postojao ali da je finalnu formu ona dobila tek daleko nakon što je strip počeo sa izlaženjem. Kao takva, ona deluje zbrzano i politički površno, miljama daleko od za Gibsona uobičajeno višeslojnih „poruka“ na krajevima njegovih prethodnih dela. Mislim da je bezbedno reći da se svi nadamo da ovo nije ujedno i poslednji put da se Gibson upustio u pravljenje stripa jer i on zaslužuje bolji strip a i strip zaslužuje boljeg Gibsona.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s