Pročitani stripovi: Old Man Logan, X-Men Gold, X-Men Blue, Generation X, Jean Grey, Iceman, Astonishing X-Men

Search Results Verovatno nisam jedini koji metodično čita stripove iz proširene X-Men porodice, ali verovatno sam jedini dovoljno dokon da povremeno radim sumarne analize njihove aktuelne produkcije a na, nadamo se, zadovoljstvo vaskolikog čitateljstva. Uostalom, ja sam i autor (ne)duhovite opaske da, ako čitate Marvelove stripove, onda X-Men morate pratiti makar iz samoodbrane. Razume se, to je bilo u vreme kada sam bio mlađi i gluplji a X-Men su bili u centru većine ključnih priča i događaja u Marvelu. No, decenije prolaze, ljudi stare a korporacije prave drastične odluke (jedino ja ne postajem pametniji) pa su danas X-Men u neobičnom položaju. Marvel je redakciju koja se ovim stripovima vrlo uspešno bavila u prethodnoj deceniji i početkom ove rasporedio na nove zadatke, a sa novom verovatno nije bio siguran šta da započne  pogotovo u svetlu svih tih priča da uspeh Foxovih X-Men filmova diktira direktno negativan odgovor u Marvelu koji je zabranio kreiranje novih mutantskih likova (da Fox ne bi mogao da ih koristi da sebi pravi pare) i generalnu skrajnutost X-Men za račun promocije Inhumansa. Nakon krešenda te neke tenzije između Inhumans i X-Men a koji se odigrao i u stripu (u prigodno nazvanom Inhumans vs. X-men DOGAĐAJU), Marvel je  po ko zna koji put počistio astal, pogasio neke serijale, neke pokrenuo pod drugim imenom i ušli smo u novu eru X-Men stripova pompezno nazvanu Resurrexion. Po čemu se ona razlikuje od prethodnih?

Načelno, po tome da se u tom nekom vremenu vladavine Donalda Trampa, X-Men stripovi imaju više baviti njihovim (super)herojskim podvizima a manje time da budu metafora za manjine i njihovu borbu za ljudska prava, ako je verovati prepričavanjima koja smo čuli od nekih od autora. Naravno, pojma nemamo da li je i koliko je ovo zaista nametano od strane uredništva, koliko korporacijska politika tu zbilja očekuje ne znam kakvu promenu, ali kako god bilo, fakat je da je ovo prvi put posle MNOGO godina da nemamo serijal koji se zove Uncanny X-Men (pa makar njegova prošla inkarnacija bila svedena na zapravo jedva prikriveni X-Force strip) a da Marvel neskriveno nastoji da pivotira na neke pozicije iz prošlih vremena, pokrećući gomilu serijala koji dele imena sa serijalima iz prethodnih decenija. Sve je to u skladu sa tom nekom „Legacy“ inicijativom koja treba da odobrovolji dugogodišnje čitaoce i pokaže im da se Marvel nije baš sasvim prodao tim nekim novim socijalnim strujanjima – ili kraće, da se uspešno prekopira ono što je DC uradio sa svojim Rebirth povratkom „normalnom“ univerzumu – ali ostaje pitanje da li sami stripovi demonstriraju vidan odmak od dosadašnje orijentacije.

Zapravo ne mnogo.

U ovom pregledu osvrnuću se na sve aktuelne mutantske serijale uz izuzetak All-New Wolverinea pošto je ovaj serijal uglavnom na istim (solidnim) pozicijama na kojima je bio i prethodni put kada sam o ovim stripovima pisao. Zapravo, ovaj serijal i Old Man Logan su jedini koji su bez renumeracije ili dramatičnih pretumbacija prošli kroz Inhumans vs. X-Men tranziciju, ali pošto je OML promenio kreativni tim, njega ću ipak i ovde potkačiti.

I zapravo, hajde da krenemo od njega.

Old Man Logan je, rekosmo već svojevremeno, bio Marvelov način da, što bi rekli na američkom, i ima svoj kolač i da ga pojede. Pošto ovo na srpskom ništa ne znači, ipak moram da posegnem za jasnijim idiomom o jebanju bez penetracije. Dakle, Old Man Logan je strip o Wolverineu iako je Wolverine mrtav i iako postoji DRUGI strip o Wolverineu u kome je Wolverine mlada žena sa solidnom kolekcijom psiholoških trauma, strip u kome se svi klasični Wolverine tropi mogu slobodno rabiti tako da stariji čitalac kome se u glavi sve pokarabasi kad vidi Wolverinea sa sisama ima nešto poznato i drago da se za njega uhvati, a da to istovremeno ne izbriše učinak tragične smrti „pravog“ Wolverinea od pre par godina. Zasnovan na istoimenom miniserijalu Marka Millara od još par godina ranije (u kome je Millar dosegao vrhunac svoje kreativne dekadencije u Marvelu demonstrirajući da mu se proces pičovanja ideja sastoji od dodavanja rečenice „ALI KAO MAD MAX“ na već izraubovane scenarističke projekte) Old Man Logan je tokom dve godine u kojima ga je pisao Jeff Lemire oscilovao između mračnih, krvavih savremenih priča o ostarelom Wolverineu koga teret akumulirane, tragične lične istorije čini još umornijim i ciničnijim, a da ipak stalno mora da pronađe razlog da se dalje bori, i priča iz originalnog sveta iz koga je lik doveden u centralni Marvelov univerzum, a koje su se bavile Loganovim pokušajima da podiže porodicu u svetu kojim vladaju hillbilly Hulkovi.

Sa dolaskom Eda Brissona na poziciju scenariste (u broju 25) nismo dobili nikakve radikalne promene – štaviše, Brisson je samo zaoštrio kretanje u istom smeru i aktuelna priča u Old Man Logan bavi se Wolverineom koji tumara jukonskim zaleđem i sukobljava se sa gomilom pomenutih hillbilly Hulkova koji su pronašli put iz Old Man Logan univerzuma u univerzum 616. Neočekivano!



Postoji mnogo razloga zašto ovakav zaplet može da vas nervira. Jedan od njih je svakako ta lakoća sa kojom Marvel gazi još uvek sveža pravila koja je sam uveo. Sa završetkom Secret Wars Marvelov multiverzum je trebalo da više ne postoji, barem ne na način kako je to bilo ranije a pojavljivanja Milesa Moralesa i Old Mana Logana u „centralnom“ univerzumu su tretirana kao izuzeci koji dopuštaju likovima što su osvojili srca publike da nastave da postoje. No, Brissonov strip tretira komunikaciju između dimenzija sa naglašenom lapidarnošću i, razume se, ovo dovodi i do toga da se i čitav Loganov psihološki temelj mora dovesti u pitanje – na kraju krajeva ovaj heroj je poslednje dve godine predstavljan kao jedini preživeli iz univerzuma koji više ne postoji a u kome su nekada postojali njegova žena i deca – ubijeni od strane bande Hulkova. Ako to sve nije baš tako konačno i nepovratno izgubljeno, nije teško pomisliti da bi ovaj Logan mogao da promeni svoje prioritete u bliskoj budućnosti. Uzevši u obzir Marvelove jasne najave da će „pravi“ Logan biti oživljen koliko ove nedelje, postavlja se pitanje relevantnosti Old Man Logan serijala i lika u bliskoj budućnosti.

To na stranu, Brisson, u timu sa uvek dragim brazilskim crtačem Mikeom Deodatom Juniorom, ovaj strip vodi na sasvim predvidiv ali i sasvim probavljiv način. Razume se, sama eskalacija motiva je apsurdna ako čovek malo o njoj razmisli (ali šta drugo očekivati od nasleđa Marka Millara?): ovo je strip u kome Hulkovi iz druge dimenzije bivaju predvođeni starim Hulkom iz DRUGE druge dimenzije i pokušavaju da izazovu nuklearnu kataklizmu u OVOJ dimenziji kako bi planetu preoteli za sebe, a jedini koji može da ih zaustavi je matora verzija Wolverinea iz, takođe, druge dimenzije. Ali, na neki način, Brisson pravi predimenzioniranu refleksiju na epizodu Hulka u kojoj je Wolverine i uveden kao lik u Marvel (a u kojoj se borio sa Hulkom u istim ovim ledenim bespućima) i mada su borbe apsurdne, one su i simpatično brutalne a strip u dovoljnoj meri humanizuje i same negativce, pokazujući da strah neretko sedi u korenu zla, pa se ovo čita kao ipak skoro pa intimna priča o spasavanju sveta u kojoj učestvuju likovi sa istorijama i koliko-toliko uverljivim psihlogijama. Opet, Deodatov crtež je svakako solidan deo ovog paketa i ako volite njegov raskošni, mišićavi stil, aktuelni Old Man Logan će vas svakako zadovoljiti.

Dobro, glavna dva X-Men serijala koje je Marvel pokrenuo posle završetka rata između Inhumans i X-Men su X-Men: Gold i X-Men: Blue i oba su pokušaji da se uhvate neki od elemenata „zlatnih“ dana franšize a da se ne napravi potpuni jaz sa stripovima iz poslednjih par godina. Oba su razumno uspešna ako tako mogu da kažem.

X-Men: Gold piše Marc Guggenheim za koga sam već u mnogo navrata izrazio simpatije i veoma me je obradovalo što se vratio u Marvel da radi jedan ipak važan serijal. U nekom normalnijem vremenu ovaj bi se magazin zvao Uncanny X-Men jer je ovo priča o „glavnom“ X-Men timu, onom koji vodi glavni deo mutantske politike, koji i dalje upravlja školom za mlade mutante i preko čijih će se leđa lomiti svi sukobi mutanata sa… pa, svima – drugim mutantima, rasnim suprematistima među Homo Sapiensima, superherojima koji bi samo da održe red…

Drugačije rečeno, X-Men: Gold je specijalitet kuće, strip koji ćete uzeti da čitate ako nemate vremena za pronicanje u komplikovane mutantske istorije i relacije, a čita vam se nešto sa umirujućim nivoom familijarnosti. Ovo je donekle i zaslužno za činjenicu da Guggenheimovi scenariji do ove tačke, koliko god da su bili probavljivi na nekakvom mikro nivou, naprosto ne šalju signale o tome da je ovo strip koji ima i neku višu viziju. Recite šta hoćete o Bendisovom radu na X-men, pogotovo o erektilnoj disfunkciji sa kojom se doteturao do završnice ali kod njega se makar od prvog broja osećala ambicija da se napravi potres a naši junaci udare na ozbiljna iskušenja. Kod Guggenheima ovo kao da nije slučaj i on se kroz dosadašnjih dvanaest brojeva zadovoljava prolaskom kroz sasvim uredno omeđene priče koje opet variraju do sada viđene mutantske motive na ugodne, pitke načine, ali se ne stiče utisak da će bogznašta od toga zaista biti važno u nekoj istorijskoj perspektivi.

Da me se ne shvati pogrešno,  ja sam se svakako mnogo puta vajkao zbog toga što urednici i scenaristi nikada taj prokleti status quo ne umeju da ostave na miru i što svaki novi zaplet mora da se uhvati redefinisanja temeljnih tačaka datog serijala, a sa često (i kod Bendisa u poslednje vreme i prečesto) nedovoljnim opravdanjem za tako nešto. Istinske transformacije likova, njihovo sazrevanje i psihološki rast često izostaju u svim tim silnim potresima status quoa i ovo je definitivno trend koji vredi kritikovati iz sve snage.

Ali u X-Men: Gold je utisak da na delu imamo suprotnu situaciju, Guggenheim se veoma trudi oko toga da svoje likove pokaže kako sazrevaju i menjaju se, stavljajući ih na različita iskušenja, od borbenih i egzistencijalnih do romantičnih i erotskih, ali su zapleti koji ove priče teraju primetno izlizani i fali im vitalnosti. Skoro da čovek zaključi kako u jednom stripu ne može da se ima sve.

Ovo je, razume se, defetistička zabluda, no X-Men: Goldu svakako fali ta mala iskra ZNAČAJNOSTI koja bi njegove pojedinačne epizode (i epizode unutar epizoda) povezala u jedan konzistentan narativ koji nešto treba da KAŽE o X-Men i njihovom mestu u našem svetu. Bendis je svakako imao ovu ambiciju, pa i Lemire posle njega, a pre Bendisa i Gillen. Ne kažem da su je oni uspešno realizovali, samo kažem da se kod Guggenheima ova ambicija zapravo i ne primećuje.



No, da ne bih zvučao negativnije nego što treba, da pohitam da ukažem kako je ovo većinu vremena pitak i zabavan strip koji nije pobegao od „diverziteta“ i u kome tim predvodi Jevrejka a baza operacija/ škola su usred njujorškog Centralnog parka što daje mnogo podloge za tenzije i propitivanje odnosa mutanata i homo sapiensa, a što Guggenheim (i sam, jelte, Jevrejin) mestimično uspešno radi. Meni svakako prijaju brzi, sočni dijalozi i uspele karakterizacije likova koji deluju istovremeno i klasično ali i zrelo. Takođe, ako se neko plašio da će odsustvo nekih popularnih likova (po prirodi stvari ovde nema ni Charlesa Xaviera, ni Wolverinea, ni Beasta, ni Cyclopsa ni Emme Frost ili Jean Grey) stripu naštetiti, vredi reći da Guggenheim dobro rukuje većinom svojih drugo- i trećepozivaca i da je hemija u timu prilično solidna. X-Men: Gold se uglavnom ne bavi tematikom upravljanja školom i studentima (za ovo postoje drugi serijali o kojima malo niže) osim u do sada najslabijoj priči koja se bavi Secret Empireom i u kojoj je prosto bolno vidljivo koliko je Guggenheimu bilo mrsko da se uopšte upliće u ovaj karambol, a trenutno najnovija, dvanaesta epizoda najavljuje „epski krosover“ u koji će biti upleteni novouvedeni vanzemaljci ali i Mojoworld. Nisam siguran da je ovom stripu baš TO nedostajalo, doduše.

Crtačke dužnosti su, nakon što je indonezijski crtać Ardian Syaf napravio problem sa svojim nespretnim pozivanjem na Kur’an podeljene između nekoliko sasvim solidnih crtača od kojih svaki radi svoju priču. Ovo je, razume se, neophodno u magazinu koji izlazi na svakih 14 dana ali konzistentnosti nema.

X-Men: Blue je, pak, serijal koji bi u prošloj inkarnaciji bio nazvan All-New X-Men jer u njemu scenarista Cullen Bunn prati sudbine originalnih pet X-Men koje je tokom Bendisovog rada na stripu Beast dovukao kroz vreme u sadašnjicu u pokušaju da Cyclopsa trgne iz neumitnog klizanja u terorizam. Znamo, naravno, kako se TO završilo (Terorizam 1, Cyclops mrtav i omrznut) ali kasniji razvoj priče sa „O5“ je scenaristima pružio priliku da kontrastiraju njihovu mladost, relativnu naivnost i nesigurnost u svoje herojske karijere sa ciničnijim, zrelijim herojima savremenih priča. Dennis Hopeless je pisao pristojan All-New X-Men u prošlom sazivu i pokazao nam likove kako se rvu sa svojim kompleksnim identitetima putujući svetom, no Cullen Bunn sada pokušava da letvicu podigne nešto više. I, ako sam rekao da u slučaju X-Men: Gold ona nedostaje, onda za X-Men: Blue svakako treba pozdraviti da je ovo strip sa izraženom TEMOM.

Ova se tema pre svega tiče napora protagonista da ponovo preotmu svoje identitete, definišu se kao ličnosti i heroji i naprave jasan kontrast sa svojim „budućim“ verzijama koje su gotovo sve opterećene nijansama moralnog sivila ili tragičnim sudbinama (ili, u slučaju Icemana, er, homoseksualnošću?), a u tome im svemu, iz pozadine pomaže, er… Magneto?

Bunn zapravo strip postavlja na vrlo sigurne osnove ovakvim zapletom i njegov Magneto (čiji je solo serijal i pisao pre neku godinu) je zapravo uverljivo pokazan kao čovek koji, pogotovo nakon smrti svog starog rivala/ prijatelja, uspeva da se transformiše iznutra i autentično prihvati integracionističku političku agendu koju je Charles Xavier čitavog života promovisao. Naravno, Magneto nije Xavier i njegovo rvanje sa integracionizmom i promovisanjem mutanata kao nosilaca pre svega vrline a ne moći je prikazano na interesantan način.

Takođe, Bunn uspelo nijansira ponašanje mladih X-Men, baveći se manje generalnom konfuzijom koja mori putnike kroz vreme, a više analizirajući taj njihov neukaljani herojski idealizam koji ih motiviše da vode živote nabijene opasnošću i u kojima nema mnogo mesta za „normalne“ tinejdžerske aktivnosti. Ovo je vedar strip sa mračnim podtekstom, naravno, a za sada to dobro funkcioniše i ispunjava svoju svrhu ispitivanja vrline kao temeljne herojske vrednosti.

Što se tiče samih priča, prvo, ovo kao i pomenuti Old Man Logan, od samog početka ide „preko crte“ i uvodi likove iz drugih dimenzija, i X-Men: Blue je generalno razuzdan serijal u kome se mešaju magija i naučna fantastika, putuje po celom svetu, ali koji stiže da uhvati i intimne trenutke i likove prikaže u njhovim momentima sumnje i ranjivosti. Icemanov ljubavni život, recimo, dobija dovoljno prostora da shvatimo kako je teško imati vezu kada ste superherojski mutant što većinu vremena juri svetom u samosvesnom vozilu i bije se sa zlim superherojskim mutantima iz drugih dimenzija, tako da ovo iz pozadine i spretno opravdava česte romanse između članova tima. Bunn se i sasvim rado hvata u koštac sa Secret Empire zapletom, dajući nam jednu dinamičnu priču o kolaboracionistima i porketu otpora, a Magnetov detant sa modernim nacistima, ma koliko sumanuto delovao na površini (ipak pričamo o čoveku koji je preživeo Aušvic kao dete) zapravo biva spretno uvezan u priču.



X-Men: Blue deluje kao konzistentan strip optimističke ambicije da pronađe srž herojstva u svojim likovima i pokaže zašto su i životi obeleženi stalnim tragedijama na kraju vredni življenja. Kao i X-Men: Gold opterećen je stalnim smenama crtača ali njegov ton ostaje vedar i u samom crtežu, a praćenje ostalih serijala praktično nije potrebno da biste ga razumeli pa ga mogu preporučiti širokoj čitalačkoj publici.

Slično bih mogao da kažem i za novi Weapon X serijal. Osim što ovo nije optimističan strip a njegova vedrina je najviše zasnovana na cinizmu likova koji su uglavnom s koca i konopca sakupljene ubice, varvari i atentatori. I što već od čevtrtog broja on uleće u ozbiljan krosover u kome morate da kupite najmanje četiri broja Totally Awesome Hulka da biste ispratili priču. Dobro, Weapon X zapravo ne liči baš mnogo na X-Men: Blue ali sa njime deli energiju sa kojom se kreće napred i očiglednu TEMU koja pokreće priču u svih dosadašnjih osam brojeva.

Tema ovog Weapon X serijala je, pak, mnogo bliža originalnim Weapon X zapletima od onoga što smo u posledjih par inkarnacija dobijali. Greg Pak se u Marvel vratio sa očiglednom ambicijom da dohvati Wolverinea i vrati ga u jedan od najmračnijih perioda u njegovoj istoriji pa je dosadašnja priča u Weapon X veoma dosledno baš o tome kako vojnoindustrijski kompleks koristi mutante sa određenim setom sposobnosti da od njih napravi živa oružja a na uštrb njihove ljudskosti.

Ovo je svojevremeno bilo zanimljiv korak u analiziranju rasizma kroz X-Men stripove i Barry Windsor-Smith je u originalnoj Weapon X priči tematiku izmestio iz opšte populacije i unutar državno-sponzorisanog R&D ambijenta istraživao kako sistem koristi manjine za sopstvenu replikaciju i napredak a ignorišući njihova ljudska prava na jedan metodičan, sasvim obezljuđen način.

Pakov Weapon X je isto ovo, prikaz etičkog potonuća u kome učestvuju pripadnici onog što bismo mogli da nazovemo vladajućom klasom (i rasom), sve izgrađeno na narativu o zaštiti društva i potrebi da se proizvode sve jača oružja kako bi se zaštitio mir. Ovo je sasvim uredna i važna poenta i mada nije nova u X-Men stripovima, nije ni toliko izlizana da je ne treba ponovo napraviti, pogotovo što Pak uspeva da strip nabije akcijom, šarmom i humorom i mada „teške“ poente stoje kano klisurine, ovo je jedna „zabavna“ superherojska priča.

Dobro, da li baš superherojska je stvar perspektive jer likovi u ovom stripu sebe generalno ne smatraju herojima, ali Pak uspeva da izvuče znatnu kilometražu iz udruživanja Wolverinea (tj. Old Man Logana) sa svojim arhineprijateljem Sabretoothom (koji je poslednjih par godina prilično uverljivo pretvoren u antiheroja sa vrlo mračnom psihološkom podlogom), da njima priključi šarmantnu i opasnu Domino (koja će, ne zaboravimo, figurisati u Foxovim narednim X-Men filmovima), nativnog Ameriokanca Warpatha (koji se jedini kvalifikuje za naslov „pravog“ superheroja) te da sve zaokruži sa Lady Deathstrke koja je klasičan negativac, a da ovaj „nemogući“ tim ipak profunkcioniše.

Delom, ovo je uspešna formula jer Pak dobro poznaje ove likove i ume da proizvede potrebnu hemiju među njima sa sve nadkurivanjem alfa-mačo-mužjaka i velikim količinama cinizma u komunikaciji i ophođenju. Delom, formula se oslanja na to da strip ima jasnu temu i viziju i da likovi „prirodno“ inkliniraju međusobnoj saradnji bez obzira na veliki jaz koj ih deli, zato što ih ujedinjuje zajednički neprijatelj i njegova dehumanizujuća agenda. Ovo je važno imati na umu barem i utoliko što Lady Deathstrike nije mutant.

Kao što to nije ni Totally Awesome Hulk, Amadeus Cho, junak Pakovog drugog tekućeg serijala za Marvel u ovom trenutku sa kojim se naši junaci udružuju tokom pomenutog krosovera ne bi li pobedili zajedničkog neprijatelja.



Uprkos nekim sasvim suvišnim pripovedačkim komplikacijama kojima se Marvel upinje da nam proda više stripova nego što bismo normalno kupili, taj krosover, Weapons of Mutant Destruction, je dobar sažetak čitavog Weapon X serijala do sada i ako Pak jednoj sasvim klasičnoj Weapon X priči dodaje nekakav lični pečat to je onda na nivou prikazivanja zaposlenih u vojnoindustrijskom kompleksu koji proizvodi kiborge sa mutantskim karakteristikama, a u čije živote (zaposlenih, ne kiborga) dobijamo uvide koji ih humanizuju. Pak dosta ubedljivo prikazuje ne samo „banalnost zla“ nego i narative koji spajaju nauku i vojsku u aktivnostima što su očigledno neetičke kada se od tog narativa odmaknete samo jedan korak. Naravno, mi ovde dobijamo više od koraka, i naša ekipa mutanata i superheroja ulazi u veliki sukob sa ljudima koji prave humanoidna oružja a po završetku ovog krosovera ne samo da dobijamo logičan nastavak priče koji sledi prirodne motive što su iz nje iznikli nego Pak i uspeva da tim prikaže kao solidifikovan i funkcionalniji, usudio bih se da kažem i zreliji, a koji sada ima jasniju viziju šta mu je dalje činiti. Sve to, plus prilično uspeo podzaplet sa mladim Hulkom koji pokušava da pronađe zver u sebi i da je iskontroliše onako kako njegov pokojni (OR IS HE?) prethodnik nije umeo – rekao bih da Pak ovo radi prilično dobro.

I ovaj serijal pati od čestih smena crtača, ali makar vredi ukazati da je prvih nekoliko brojeva uradio Greg Land i da ovaj čovek poslednjih par godina konačno uspeva da svoj precrtavački stil malko potisne za račun „pravog“ crtanja i da je tu u stanju da povremeno zaista zablista.

Ako vam je ovo, pak, suviše nasilno i mačo i bliži ste nekakvom mekšem senzibilitetu, možda primerenijem milenijalskoj publici, imamo odlične vesti. Generation X je strip koji se dešava u mutantskoj školi u Central Parku, ali njegovi protagonisti su uglavnom manje poznati ili sasvim novi mutanti i mada i ovde ima tuče i akcije, ovo je serijal prevashodno orijentisan na tinejdžere, njihove (teme i)dileme, napore da odrastu u svetu koji još ne razumeju kako treba itd.

Ovo je, razume se, uvek bila važna komponenta X-Men stripova, još od vremena Stana Leeja i Jacka Kirbyja a aktuelni Generation X je, dakako, samo najnovija varijacija na ono što već decenijama čitamo u raznim New Mutantsima, Generation Hopeovima i, naravno, ranijim inkarnacijama Generation X.

Priznajem da sam se samo malo iznenadio kada sam video da ovaj serijal piše Christina Strain, devojka čiji je rad na dosadašnjim Marvelovim stripovkma bio vezan pre svega za kolorisanje. No, lepo je da joj je Marvel dao šansu da razmahne i svoja scenaristička krila i ako je ovo sa prvim brojem delovalo kao možda malo suviše milenijalski strip za moje staračke kriterijume, ispostavilo se da se do šestog sve vrlo zadovoljavajuće ispeglalo i da je ovo jedna potentna tinejdž-drama koja uspeva da manje poznatim ili relativno novim likovima napravi prostor da dišu, razviju se i zablistaju. Kitty Pryde, direktorka škole – a koja predvodi glavni tim preko u X-Men: Gold – i ovde se pojavljuje u sporednoj ulozi kako bi napravila sponu sa „glavnim“ stripom, ali u Generation X je nominalno glavni lik Jubilee, a „pravi“ protagonisti su učenici kojima je ona mentor i čija raznolikost karaktera (i mutacija) nosi ove priče.

Jubilee je, naravno, lik sa kojim scenaristi već godinama ne znaju šta bi tačno započeli, od toga da je ovo azijska-amerikanka kojoj je besmisleno prišivati nekakvu egzotičnost, preko seta moći koji je uglavnom korišćen za sprdnju, pa do relativno recentnog njenog vampirizma (na kome ima da zahvali Victoru Gischleru i njegovom relativno slabom X-Men serijalu sa početka decenije), ali u Generation X Strainova spretno prikazuje kako dojučerašnja jogunasta i strastvena klinka reaguje kada je zadužena za bezbednost i obuku gomile, oh, pa, jogunastih i strastvenih klinaca. Dosadašnje priče u Generation X se uspelo kreću na granici između stalno prisutne svesti da su mutanti i dalje rasa koja je u mnogo većem riziku od nasilne smrti nego što su to druge, i svesti da su tinejdžeri ipak samo malo izraslija deca i da će čak i kada imaju najplemenitije namere, rezultati njihovih aktivnosti često biti problematični.

Strainova svojim likovima dopušta da se razbaškare u stereotipovima pre nego što počne da ih lagano tera u sazrevanje pa ovde imamo nekoliko vrlo dobrih portreta koji se bave uobičajenim tinejdžerskim tropima, od socijalne disfunkcionalnosti (podstaknute fizičkim izgledom ali i preteranom introspekcijom), preko etičkog ekstremizma pa do hvatanja za intelektualnu superiornost i građenja oko sebe zida cinizma i psihološkog nasilja. Quentin Quire ovde dobija dosta zasluženog prostora koga vrlo dobro koristi ali i likovi sa Z-liste kao što su Nature Girl ili Eye-Boy imaju priliku da se prikažu i usele u naša srca u pričama koje uglavnom nemaju ambiciju da se bave spasavanjem sveta od propasti ili nekakvom visokom mutantskom politikom već deluju prirođene klincima u srednjoj školi uz uspele korekcije za superherojštinu.



Opet, naravno, ako vas žuljaju vegani, normalizacija homoseksualnosti i slične „moderne“ tematske orijentacije, ovaj strip bi mogao i da vas nanervira. Ipak, preporučujem ga jer zaista dobro radi sa likovima i uspeva da neke stare učini ponovo svežim i produbljenim (pored Jubilee, svakako ukazujem na odličan tretman Chambera) a nove prikaže kao intrigantne, sve u okviru odlično pričanih priča koje imaju početke i krajeve i ne bave se sumanutim krosoverima ili skakanjem između dimenzija. Odličan primer „malog“ stripa u okviru šire mutantske produkcije.

Nažalost, solo serijal Jean Grey u koji sam polagao poprilične nade, pogotovo kada je najavljeno da će ga pisati Dennis Hopeless i od koga sam očekivao sličan „mali“ projekat sa fokusom na likove i njihovo sazrevanje, taj strip sa dosadašnjih sedam brojeva nikako da se materijalizuje u nečem jasnom i konkretnom.

Ovo je strip koji uzima „mladu“ Jean Grey (pošto je stara, jelte, mrtva), onu vremenski izmeštenu iz X-Men: Blue i pokazuje šta ona radi kada ne predvodi taj svoj tim koji sponzoriše Magneto. Razume se, ovo je primamljiva osnova jer Jean Grey JESTE jedan od najintrigantnijih Marvelovih likova svih vremena, kompleksan karakter žene koja je od simboličnog dodatka timu čiji su ga svi muški članovi (uključujući, u jednoj od najranijih epizoda i samog Xaviera) šiljili na curu, postala ultimativni avatar (ženske?) moći sa sudbinom od koje je zavisila sudbina dobrog dela univerzuma i tragičnim okončanjem života u više od jedne prilike. Ova sadašnja Jean Grey o svemu ovome zna iz tuđe priče i iskustava, njen tinejdžerski, parapsihološkim moćima obdareni mozak je stalno opterećen svešću o tome da je čitav svet gleda kao devojčicu koja će izrasti u Feniksa što može da uništi čitave planete i kada, na početku ovog serijala ona i sama počne da opaža manigfestacije Feniksove moći, to je zdrava, jaka osnova za pripovest koja će biti delom pikarski roman a delom herojska potraga u kojoj će devojka pokušati da izraste u ženu i heroja koji svi vide u njoj ali da izbegne tragedije iz njenog života.

Nažalost, Hopeless onda tu osnovu razvija na za mene prilično neočekivan i neefikasan način pretvarajući serijal Jean Grey u team-up magazin u kome se titularna heroina u svakom broju udružuje sa drugim superherojem i prolazi kroz dinamičnu, poučnu avanturu koja u teoriji osvetljava neki od aspekata njenog karaktera i odnosa sa kosmičkom moći Feniksa. U praksi, pak, ovo je serija relativno zaboravljivih epizoda u kojima su introspekcija, refleksija i pouke prilično trapavo servirane kroz isuviše didaktičke dijaloge i monologe i strip za sada deluje naglašeno artificijelno sa pripovedne strane. Oh, naravno, Hopeless je odličan scenarista i kada mu lik „legne“, ume on da napravi velike podvige (ponovo ću brzo pohvaliti njegov izvrsni Spider Woman) pa tako i ovde ima šarmantnih momenata, kao što je duhovita epizoda sa Doctorom Strangeom ili erotskim podtekstom nabijen susret sa Namorom, ali Hopeless ima priličan problem u konzistentnosti kada je karakterizacija u pitanju.



Uvažavam, naravno, da je izazov pisati lik koji je toliko star a treba da deluje sveže, kao i da se razvija i sazreva tokom stripa, no Hopeless vidno luta u oslikavanju svoje heroine (videti polupolomljenu epizodu u kojoj se ova udružuje sa Psylocke) a stvari postaju dodatno problematične sa uvođenjem „duha“ „stare“ Jean Grey u narativ. Nije ovde problem toliko u tome što ne znamo je li ovo „pravi“ duh ili samo nekakav artefakt moćnog uma protagonistkinje koji služi da dobijemo poučne dijaloge i kontrastiranje između dve verzije istog lika, koliko je problem što je karakterizacija „stare“ Jean Grey toliko daleko od mete da je teško prepoznati koju to njenu verziju Hopeless ovde pokušava da kanališe i ako ste dugogodišnji čitalac ovih stripova moguće je da ćete se i malo naljutiti. Dodatno, za sedam brojeva ovaj je serijal promenio čak četiri crtača i to može da izazove još zlovolje.

Sa druge strane, Iceman koga piše SinaGrace je, čini se, baš onakva studija karaktera kakvu smo očekivali i, što da ne, priželjkivali, superherojski strip koji u svojim likovima prevashodno vidi ljude a tek potom mutante, kostimirane borce protiv zla i slično. Naravno, ako imate problem sa tim da je titularni lik posle pola veka razotkriven kao gej-u-ormanu, ovaj strip zaobiđite u širokom luku jer se dosadašnjih pet brojeva bave praktično isključivo Bobbyjevim izlaskom iz ormana.

No, odlično je to urađeno i Grace od pristojnog prvog broja stiže do veoma dobrog petog, pogađajući sve tačke koje je Hopeless sa Jean Grey ispromašivao. Ovo je takođe strip u kome se jedan od originalnih X-Men bavi ogromnom količinom introspekcije i pokušava da prepozna, jelte, sebe u ovom novom vremenu, ali je napisan mnogo fokusiranije i niti se davi u metaforama onako kako to radi Jean Grey (ovde su pripadnost mutantima i homoseksualnost motivi koji se ugodno dopunjuju) niti nas zasipa nepotrebnim likovima za jednokratnu upotrebu. Naprotiv, Iceman uzima odraslog Bobbyja Drakea koji se suočava sa stvarnošću u kojoj je njegova mlađa verzija otvoreno gej i onda pažljivo i dosta suptilno studira pokušaje nominalno zrelog čoveka da svojoj okolini, pre svega svojim roditeljima otkrije ovu intimnu istinu.



Ovo je zanimljivo i utoliko što se bavi izlaskom iz klozeta kod zrele, odrasle osobe koja iza sebe ima priličnu javnu istoriju i što prikazuje u mnoštvu dobro oslikanih detalja kako ovo može da bude težak, zastrašujući proces kada su u pitanju vaši roditelji. SinaGrace sjajno kontrastira superheroja koji je među kolegama poznat po večito vedrom, zajebantskom karakteru i moćima kojima je više puta pomogao da se spase svet, sa civilom Bobbyjem Drakeom koji je pred roditeljima i dalje ispunjen gorčinom i strahom da slobodno priča i ovo nije prikazano kao isključivo vezano za njegovu seksualnu orijentaciju već ima jednu dimenziju opštosti koja sasvim prirodno legne u narativ. Drakeovi roditelji deluju kao stvarni likovi i mada strip ni malo ne beži od žanrovskih elemenata (Purifieri, Juggernaut itd.), odnos sa njima je prikazan elegantno i ubedljivo sa primerenom dramskom težinom. Grace pritom kako epizode odmiču pokazuje sve bolju kontrolu nad pripovedanjem pa su otkrića i preokreti izvrsno tempirani i doprinose dinamici koja uspelo kulminira u za sada najnovijoj, petoj epizodi. S obzirom da je ona i zaključak prve priče, živo me zanima kuda će Grace i ovaj strip dalje da odu s obzirom da je u njoj obrađena ovako teška i ozbiljna tema. Grafčki – ovo je pet epizoda urađeno sa dva crtača. Pristojno i dobro.

Solo serijal Cable Jamesa Robinsona, zato, sa svoja četiri broja deluje dosta… generički. U proteklih par godina Cable je uglavnom bio vezivan za timske stripove i tu je bilo nekih vrlo uspelih radova sa samim Cableom koji je tretiran na radikalne načine (pogotovo u Spurrierovom X-Forceu). Ovaj novi serijal, moguće pokrenut da bi se kapitalizovalo na činjenici da će Cable biti u drugom Deadpool filmu, deluje mnogo manje ambiciozno, Cablea resetuje na sasvim skroman set tropa (naoružani mačo muškarac koji može da putuje kroz vreme) i za sada ga smešta u jedan prilično izlizan zaplet.

Naime, u centru priče je mekgafin – oružje podeljeno na nekoliko delova koji se nalaze u različitim vremenskim erama a koje, ako se sklopi, može da promeni istoriju – koji Cableu služi kao zgodan izgovor da putuje od divljeg zapada, preko srednjevekovnog Japana pa do civilizacije američkih starosedelaca iz vremena znatno pre konkvistadora, da tamo sretne neke lokalne ljude, ubije koga treba i produži dalje. Strip radi veoma malo toga na psihološkom planu sa svojim protagonistom – nema ovde ni mnogo priče o motivaciji, ni značajnih refleksija – a likovi koje Nathan sreće putujući kroz vreme su paradoksalno i bolje oslikani i sasvim nevažni za priču jer je od početka jasno da će on nastaviti svoje putovanje dalje i da ih više nećemo sretati. Pitam se da li je Robinson sa ovim stripom želeo da napravi nekakav pandan pričama o roninima ili usamljenim revolverašima koji putuju od mesta do mesta i tamo učestvuju u poučnim lokalnim dramama – deluje kao da jeste – ali ovom stripu svakako nedostaje osećaj da su te lokalne drame značajne ili, makar, jelte, poučne.



Robinson je, naravno, suviše iskusan scenarista da ovo ne bi imalo jednu vidnu zanatsku dotegnutost pa je strip zato sasvim čitljiv, ali da u njemu vidim neku veliku ideju koja bi me vukla u čitanje i terala da brojim dane do izlaska sledeće epizode, pa, ne mogu da kažem da je tako. Poslednji put kada je Cable imao solo serijal, to je pisao Duane Swierczynski i taj je strip od slično neobećavajućih početaka izrastao u jednu impresivnu sagu uvezanu u tada aktuelni širi X-Men narativ, sa zanimljivim polemikama sa nekim klasičnim X-Men motivima, te ostao jedan od meni najdražih stripova o ovom junaku. Hajde da se nadam da Robinson ima nešto slično u planu…

Današnji osvrt završio bih pogledom na tri do sada izašle epizode Astonishing X-Men koji piše Charles Soule a koje obećavaju više nego što su za sada isporučile.

Prvo, Soule je čovek koji je napisao neke od meni najdražih stripova poslednjih godina – uključujući i neke Marvelove – i posle nekoliko sezona poštenog odrađivanja posla na Inhumansu, drago mi je bilo da je dobio da piše X-Men. Pa još sa Astonishing predloškom koga vezujemo za neke od najpopularnijih priča u novijoj X-Men istoriji!

Ovo svakako deluje kao da je zamišljeno da bude „ključni“ X-Men serijal u kome će se prelomiti mnogo motiva od kojih zavisi kontinuitet i dalji smer čitavog mutantskog krila u Marvelu, a što se nimalo prikriveno pokazuje na kraju prve epizode koja tizuje povratak jednog od najdražih likova u Marvelovoj istoriji, Soule je dobio i odlične likove na raspolaganje i moj glavni problem sa ovim stripom je što mu je sam zaplet naglašeno lenj i jedva da pravi napor da se prikrije da je odabran kako bi likovi imali prilike da dobiju individualne epizode u kojima će savladavati po svojoj meri napravljene, simbolizmom nabijene izazove.

Dakle, Shadow King će uništiti svet, kaže Psylocke svojim nevoljnim saradnicima u prvoj epizodi, uništiće ga u narednih nekoliko minuta ako vas OVOG TRENUTKA ne pošaljem na tu neku psihičku ravan gde ćete morati da se sa njim borite na njegovoj teritoriji, budete izloženi svim mogućim ranjivostima koje su neraskidivi deo vaših ličnosti i da ipak na kraju nekako prozrete kroz njegove iluzije i trijmfujete. Da bude  teže, vi niste nikakav uigrani tim već ekipa mutanata sa raznih strana zakona koji su samo bili najbliži u trenutku kada sam poslala panični poziv u pomoć. ALI SVET ZAVISI OD VAS!!!!

Razume se, svi likovi pristaju i naredne dve epizode ih gledamo kako tumaraju kroz fantazmagorične „psihičke“ krajolike pokušavajući da dođu do svog moćnog neprijatelja, prvo zajedno a onda zgodno razdvojeni na male grupe kako bi svako dobio svoju epizodu u nastavcima.



Soule je ovde sebi u zadatak stavio mnogo posla, uključujući raspakivanje nekih od najdugovečnijih odnosa u X-Men stripovima i testiranje odlučnosti, integriteta ali i čiste snage volje likova koji većinski nisu „pravi“ heroji i nalaze se u raznim prelaznim formama. I tu ima prostora za zanimljivu dinamiku: Psylocke je već sama za sebe komplikovan lik – plemkinja, telepata, ubica – a tu su i Fantomex i Gambit spojeni bizarnim poslovnim aranžmanom, (Old Man) Logan i Angel kao „čisti“ X-Men, tu su Mystique i Rogue kao (valjda) reformirani zli mutanti, a tu je i Bishop koji valjda služi da tim ne bude sasvim beo (ako ne računamo Mystique). Naravno, dinamika među njima mora da bude džombasta a Soule se i svojski trudi da igra na razlike i kontraste među likovima.

No, struktura priče je za sada malo usporena jer se strip baca na likove individualno ili u parovima a i Soule ima promenljivog uspeha sa tonom teksta koji ume da osciluje između svečane, dramatične naracije i organskijih, duhovitih dijaloških razmena a da ni jedno ni drugo ne „sedi“  sasvim udobno u stripu ovog tempa i tematike. No, opet, ovo je bez sumnje priča sa mnogo potencijala i nadam se velikim stvarima od Soulea u budućnosti. Naravno, strip u SVAKOM broju menja crtača što je dodatna prepreka koju treba preskočiti, ali hajde, za sada me sve to ipak dosta dobro drži.

Pročitani stripovi: Die Wergelder

Pročitao sam prvi tom mange Die Wergelder, novi rad Hiroakija Samure a u izdanju Kodansha Comics. Ovaj tom je izašao pre otprilike godinu i po dana na engleskom jeziku i naziva se omnibus izdanjem, pretpostavljam zato što sadrži prva dva toma japanskih kolekcija ovog serijala. Naravno, čisto da bude jasno, ovo nije završen strip i mada je drugi tom omnibusa najavljivan za kraj prošle godine, to se još uvek nije dogodilo. Ipak, Samurin crtež i primamjiva tematika stripa su me suviše jako izazivali pa sam pročitao ovaj intenzivno nedovršeni rad i ne kajem se (mnogo).

 

Samura je široj javnosti, razume se, poznat kao autor dugovečnog serijala Oštrica besmrtnika, samurajske mange koja je iskombinovala nadahnuće kineskom wuxia literaturom i kung fu filmovima sa japanskim chanbara filmovima uz prstohvat zapadnjačke „kul“ fantazije, kreirajući veoma popularan melanž akcije, filozofije i horora. Die Wergelder je sasvim drugačiji rad po mizanscenu i temama i mada, pogotovo u drugom delu priče, Samurin karakteristični humor prozire između scena ultranasilja, ovo je strip koji bi, da je urađen od strane autora manjeg formata, gotovo sigurno bio u potpunosti definisan svojim šok-efektima i prokazan kao puka nasilna pornografija.

 

U pogovoru za ovaj prvi tom autor kaže da je strip nastao ne toliko na nagovor koliko na imperativ tadašnjeg Samurinog urednika a nakon par pijanih razgovora o pinky violence filmovima iz sedamdesetih u produkciji studija Toei koji su kombinovali akciju, erotiku i „sukeban“ stereotip opasnih ženskih likova. Iako Samura tvrdi da je sve krenulo od urednikovog pitanja kako to da nikada nije nacrtao strip gde se žena u tradicionalnoj kineskoj nošnji bori protiv drugih likova, te da je on na to odgovorio skicom, bez ideje kuda bi to dalje otišlo, kada je par meseci kasnije od istog urednika dobio telefonski poziv kojim mu je rečeno da onda krene da crta takvu mangu, ne bi se reklo da nije na raspolaganju imao već gomilu ideja kako bi sve to moglo da izgleda.

 

Die Wergleder nije strip za svakoga i to vredi odmah naglasiti. Iako premisa iz gornjeg pasusa ukazuje na isti koloplet inspiracije koji je na zapadu na kraju porodio, recimo, jedan Kill Bill sa svom svojom frivolnošću i raspevanom melodramom, Die Wergleder je mnogo intenzivnije ali i mnogo brutalnije iskustvo. Neki od motiva su, zapravo i slični Tarantinovom dvodelnom omažu dalekom istoku, ali Samura frivolnost – koje ovde, da ne bude zabune, svakako ima – uspeva da prikrije mnogo bolje, zakopavajući je ispod nekoliko slojeva zbilja mračne i okrutne drame.

 

Veliki deo efekta koji ovaj strip postiže posledica je sasvim hotimičnog pripovedačkog postupka koji likove svaki čas spušta in medias res, pušta čitaoca da se stranicu za stranicom šokira scenama snažne trilerske napetosti – na granici body horrora, štaviše – i onda detonira scenama visceralne akcije a da razlozi što se sve to dešava nisu baš jasni. Dobar deo prve polovine ovog toma čitalac juri za pričom, trudeći se da se razabere među likovima i pohvata njihove motive i naume. Ne pomaže, naravno, što strip insistira na ne jednom nego na nekoliko „girl boss“ likova koje u početku nije najlakše razaznati jednu od druge, ali ni to što od scene do scene imamo utisak kao da je Die Wergelder nastajao zavarivanjem delova sasvim različith stripova jednog za drugi. Mračna, brutalna naučna fantastika bez mnogo pardona biva zamenjena jednako brutalnim krimi zapletom i dok se čovek probija kroz jakuza žargon i trudi da pohvata silna imena bandi i japanske provincijske toponime lako mu je da zaboravi da je strip zapravo započeo šokantnom pornografskom/ horor SF scenom u kinsekom bordelu. Taman kad ste se na TO navikli, Samura opet pivotira i na meniju je klasičan seinen manga jelovnik – kul tehnologija, žene koje ZNAJU kung fu, snajperi, helikopteri, kostimi i ogromna količina akcije.

 

Može to da bude zamorno, i sasvim bih razumeo čitaoca koji bi se posle stotinak strana zatekao u potpunoj konfuziji i odlučio da nema više snage da prati radnju koja se odvija gotovo bez ikakvog obzira za likove i njihove motivacije, samo kada Samura ne bi bio tako perfektan u kreiranju svake od nabrojanih scena. Da ne bude zabune, Die Wergelder zapravo deluje dublje nego što do kraja prvog toma zaista i bude dubok i ono što može da zaliči na šokantnu egzistencijalističku prozu ipak se posle izmeće u samo jako solidan triler, ali: 1. strip još nije gotov i 2. taj solidni akcioni triler ima toliko dobro vođene i postavljene scene da stil ovde uspeva na momente da postane supstanca i zavede nas da ga sledimo bez obzira što sad vidimo trikove kojim se Samura služi.

 

Opet, nije da su to neki do sada neviđeni trikovi. Ovo je manga koja, kao što je i običaj kad imate posla sa nedeljnim izlaženjem, nema nikakav problem da ode u opširne tangente objašnjavajući potanko elemente kulture, tehnologije ili istorije koji možda i nisu ključni za razumevanje centralne priče ali obogaćuju mizanscen, koja ima perfektne vizuelne gegove usred scena za koje očekujete da će biti ozbiljne i mračne, koja se, naravno, ne uzdržava od obilne dekompresije u akcionim scenama što umeju da potraju i po par desetina strana. Ali Samura je majstor svog zanata i svaki od ovih trikova dovodi do skoro savršenstva. Infodampovi mogu da deluju kao da autor samo piše o svom trenutnom interesovanju za određenu temu a humor ume da iznenadi kad se udene između zastrašujuće visceralnog nasilja i hardkor pornografije, ali strip se postepeno razvija, dajući likovima više karaktera, zapletu više mesa i ono što je u početku delovalo kao puka procesija šokantnih scena pretvara se u priču u kojoj čitalac nalazi svoju investiciju.

 

Naravno, to je, u skladu sa materijalom koji je nadahnuo nastajanje Die Wergelder, jedna priča o osveti zasnovana na uobičajenom hubrisu onih sa malo moći koji ih vodi u izigravanje bogova i spasitelja dok uništavaju živote onih bez moći, ali je vođena zapravo vrlo spretno. Informacije potrebne da likove uokvirimo u akciju dobijamo postepeno, kroz izvrsno vođene i postavljene flešbekove i Samura bi bez problema mogao i samom Tarantinu da pokaže par fora iz domena nehronološkog pripovedanja.

 

Opet, ovo je svakako bila i svojevrsna kocka – to da morate da se probijete kroz više od dvesta strana belo usijane akcije i saspensa a da ne znate ŠTA se zapravo dešava kako biste stvari kontekstualizovali u drugoj polovini stripa je svakako lakši predlog za varenje kad je sve spakovano u jednu knjigu. Kada strip čitate u porcijama od par desetina stranica u nedeljnim razmacima – verujem da je mnogo teže ispratiti ga i ostati investiran. Ipak, Die Wergelder prilično uspešno, za moj groš, uspeva da napravi tranziciju od serije naoko nepovezanih a atraktivnih scena, u fokusiraniju pripovest o grupici likova koji rade na raskrinkavanju stravične zavere a koji su nam dalje približavani kroz flešbekove i mada strip donekle gubi na misterioznosti i atmosferi pretnje koja karakteriše početak, on dobija na humoru i šarmu, otkrivajući svoje Toei/ pinky violence korene.

 

Opet, to što strip sadrži povremene bljeskove suvog humora ne treba da vam potpuno spusti gard. Ovo nije manga koju treba da date svojoj predpubertetskoj deci na čitanje. Nasilje u njoj jeste atraktivno ali nije ni malo prilagođeno publici sa slabijim stomacima. Die Wergelder zapravo u fullu ide na klasičnu eksploataciju koju toliko intenzivno i dosledno prikazuje da na momente prolazi kroz njene grindhouse trope, i izlazi na drugu stranu kao nešto umetnički intenzivnije, možda filozofski smelije. Ovo je strip u kome ima puno kung-fua, da, ali ima i scena od kojih će vam se okrenuti stomak – od amputacija i visceralne torture, preko gnusnih medicinskih eksperimenata pa sve do nimalo zauzdanog seksualnog nasilja. Samura je i pre Die Wergelder imao artističke projekte koji su se bavili pornografijom i ekstremnim nasiljem (na primer), ali ovo je strip koji te stvari kontekstualizuje u okviru priče sa likovima za koje posle određenog vremena počnete da osećate empatiju pa to ovakve sadržaje čini u određenom smislu efektnijim ali i opasnijim.

 

Kakva god da je vaša tolerancija za fetišizovani seks i nasilje – a strip ih stavlja u kontrapunkt sa vrlo humanizovanom karakterizacijom barem jedne od protagonistkinja – ono što će vas vući u čitanje je činjenica da je Samura jedan od najboljih manga crtača u industriji. Klasično obrazovan da bude slikar (a koji nikada nije postao), Samura je crtač sa izrazito velikom kontrolom nad perspektivom i anatomijom i Die Wergelder je rad u kome su tela ekspresivna barem koliko i lica a enterijeri i eksterijeri imaju slikarsku uverljivost kombinovanu sa stripovskom živošću. Razume se, strip inspirisan filmom mora da u nekoj meri zadeluje i kinematski i Samura se ponovo potvrđuje kao majstor kadriranja i vizuelnog pripovedanja. Pogotovo su akcione scene izvanredne sa perfektnom dekompresijom koja priča svoje mini-priče i uvlači čitaoca u tuču kao malo koji drugi strip koji trenutno izlazi, a Samura uspeva da i scene u kojima likovi samo sede i pričaju budu karakterne i dinamizovane interesantnim, ali ne i napadnim kadriranjem.

 

Opet, kako sam već rekao, ovaj strip zbog Samurinog majstorstva može da se učini i pametnijim nego što zapravo želi da bude. Za sada, reklo bi se, Samurina ambicija je da ukrsti triler i eksploataciju na način koji će moćnoj akciji pružiti podebelo opravdanje i to mu ide od ruke. Da li će do kraja pritisnuti malo jače da „žanrovsku“ poruku učini univerzalnijom i ambicioznijom – videćemo. Drugi tom je za sada najavljen za Mart naredne godine i unapred mu se radujemo.

Film: It

It Endija Maskijetija je film koji je pred publiku stigao, bojim se prekasno. Pritom ne mislim prevashodno na to da je u pitanju adaptacija predloška starog 30 godina, već najviše na to da nam je Netflix sa Stranger Things dao bolju interpretaciju klasičnih kingovskih motiva nego što je to ovogodišnji film uspeo.

Jednim delom problem je u raspoloživom vremenu, roman It je solidan reprezent Kingove sklonosti ka sapunskim operama i ovo ne mislim u nekom lošem smislu. Mislim najpre kako je King u tim nekim svojim klasičnim delima imao volje, vremena i veštine da isplete gustu mrežu likova, njihovih ličnih i zajedničkih istorija, odnosa, konflikata, afekcija itd. pa da se čitalac oseća kao da ih zaista dobro poznaje i da onda njihove drame postanu i njegove drame. Ovogodišnja ekranizacija romana, sa dva i po sata trajanja ne može ni da se nada ovako nečem i, ako se paralela sa Stranger Things mora povući – a mora, čak i da ne želimo, film je zaziva svojim on-the-nose kastingom Finna Wolfharda – fakat je da je serija sa svojim šestosatnim trajanjem obavila mnogo bolji posao u kreiranju likova i mizanscena malog mesta u američkoj provinciji koje pogađa veliko zlo.

Film umesto toga mora da ide na široke zahvate četkicom i svoje likove predstavi kroz scene koje definišu njihove glavne karakterne osobine, internalizovane traume i strahove i ovo je u tehničkom smislu uredno obavljeno, ali filmu apsolutno nedostaje suptilnosti. Opet, ne da je King sad neki kralj nijanse i najprefinjenije slojevitosti u karakterizaciji, ali kontrast između toga kako roman valja svoje trope o adolescentskim traumama i „malom“ zlu u provincijskoj zajednici koje kumulativno proizvodi veliko zlo i toga kako film sve to pokušava da sažme kroz 3-4 ključne scene je vidan. On the nose je svakako termin koji i ovde moramo potegnuti, dajući primer lika Beverli koji je gotovo bolno eksploatativno postavljen sa klišeizirano predatorskim ćaletom i klišeiziranim njenim reakcijama na traume. Razume se, King i jeste izmislio neke od današnjih klišea ali to i nije neko opravdanje autoru filma da ih ne prepozna kao izlizane i zameni nečim potentnijim. Pogotovo što Beverli do kraja film bude pretvorena maltene u klasičan damsel in distress koju valja spasti i predmet motivacije muških likova a što me je opasno nažuljalo pogotovo jer je njen lik do tada ipak pošteno prikazivan kao preduzimljiv i sa sopstvenom agencijom. Maskijeti je izbegao scenu ritualne redaljke koju je King udenuo u roman kao obred prelaska u zrelo doba, jer, slažem se, ona danas ne bi udobno sela publici uzgajanoj na ipak drugačijim vrednostima, ali je damzelizacija lika tim vidljivija i iritantnija. Ponovo, King je Beverli dao mnogo više nijansi, prikazujući i njenu snagu i preduzimljivost ali i slabost i sumnje u sebe (ne zaboravimo da u svojoj odrasloj fazi Beverli i dalje ima problematične odnose sa muškarcima).

Trajanju filma žrtvovane su i druge stvari, čitav zaplet sa odraslim likovima je ostavljen za nastavak, što je prihvatljivo, naravno, a ono što je značajno manje prihvatljivo je da je čitava metafizička ili makar onostrana dimenzija zapleta pometena pod tepih. Maskijeti jeste pomenuo da će ovo biti predmet nastavka filma, ali rezultat je da je u ovom filmu ceo koncept It-a zabašuren i sveden na šačicu klišea koje klinci uglavnom poispaljuju u dijaloškim scenama gde se kroz priču odvija ekspozicija ne bismo li se nekako ubedili u njihovu motivaciju koja ih vodi u finalni bossfight. Na kraju filma potpuno sekundarno ispada sve vezano za istoriju Derija u Mejnu, ali i lične istorije likova i različite forme koje It poprima za svakog od likova su više forme bossa u videoigračkom smislu nego značajne emanacije njihovih unutarnjih strahova. Prevazilaženje ovih strahova i nalaženje snage u jedinstvu su koncepti koje likovi izgovaraju ali film vrlo neubedljivo pokušava da nas i dovede do njih. Svi likovi, ali svi do jednog, bukvalno do zadnje scene lutaju i odvajaju se od drugih čim nešto šušne u drugom ćošku i poslednja, katarzična borba je tu više jer to tako mora nego što gledalac prepoznaje da su se likovi istinski transformisali.

Opet, King je u romanu značajno doslednije povezao strahove svakog od likova sa „njegovom“ formom It-a, i pokazao kako i zašto je strah prevaziđen. U filmu nedostaje čak i bazična doslednost neophodna dobrom hororu – zašto se likovima dešava to što im se dešava, kada su bezbedni, kada su sami sebe doveli u opasnost itd. Lepa režija scena strave na stranu, film ne uspeva da iskomunicira „pravila“ koja likovi moraju da razumeju da bi preživeli i trijumfovali i to je njegova slaba tačka.

Druga slaba tačka je tempo koji je prilično visok i ne dozvoljava da gledalac poveruje u „običnost“ mesta u kome se radnja odvija. Deri, Mejn treba da bude prava američka vukojebina da bi priča funkcionisala ali film ne samo da projuri kroz establišment šotove u sprintu da bi stigao da naniže gomilu jump scare momenata, kako prokleti hipotetički milenijalsi ne bi krenuli da tekstuju u bioskopu,* već i tokom normalnih scena režija insistira na kranovima, oneobičujućim rakursima, zlokobnom osvetljenju i potpuno promašuje poentu da bi horor u ovakvom filmu trebalo da proizađe, između ostalog, iz kontrasta između smalltown Amerike koja uživa u svom klišeu malog, dosadnog grada i fantazmagoričnog užasa koji prebiva u njenim simboličkim crevima. Možda bi ovakav pristup i prošao da je ovo režirao DePalma u svom prajmu ali – nije.

* Za milenijalse ne znam ali tinejdžeri koji su sedeli oko mene su pričali i tekstovali iz sve snage.

Ono što film vrlo solidno radi je kostim i specijalni efekat. Jasno je da je ovo jeftina produkcija ali film izvlači popriličnu kilometražu iz svog tropa strašnog klovna. Ono što kanadska mini-serija iz 1990. nije imala je bila ta dimenzija bioskopske montaže i režije strašnih scena i ovaj film tu suvereno vlada (mada je serija bolja skoro u svim drugim aspektima ili se ja nje barem tako sećam). Mračni, poplavljeni podrumi, kuće u paučini, lavaboi iz kojih šiklja krv, klovn usta punih zuba itd, sve to vrlo dobro prolazi pa ako ste horor fan kome je bitna ovakva estetika, nećete se razočarati. Klinci su takođe prilično solidni mada opet stoji da ih Stranger Things ekipa šije jer ima mnogo više vremena da radi svoj posao plus serija ima konzistentniju kolekciju motiva i usuđuje se da više vremena potroši na humor.

Ovakav kakav je It nije rđav film ali daleko je od bilo kakve memorabilne priče koju bih nosio u sebi kroz decenije. Smuljano finale u kom se o pravoj prirodi It-a ne saznaje gotovo ništa a film još i gleda da zabašuri mnoga „a šta bi sa tim i tim“ pitanja da se mi ne setimo je zapravo najbolji indikator muka kroz koje je scenarista i režiser prolazio da bi, kao, izvukao ono najvažnije iz predloška i spakovao ga u dvoiposatni bioskopski uradak. Ali dok s njim saosećam, ne mogu da kažem da je obavio dobar posao.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 08-09-2017

Petak? Jeste. Metal? Tako je! Da vidimo na šta valja obratiti pažnju ovog vikenda (ili inače).

Biesy su Poljski blek metal bend koji se nalazi bliže toj nekoj sporoj, malčice progresivnoj strani ove muzike nego onoj zaslepljujućoj brzini koju ja najviše volim. Al kad je nešto zlo, ja poštujem. Ako volite Deathspell Omega i slične bendove, Biesy imaju album koji izlazi sutra i koji vas neće oboriti s nogu originalnošću ali će svejedno biti prijatan za slušanje:

https://youtu.be/Huec8W_5ZV8

Onda, vredi čuti novi album benda Botanist, kalifornijskog (post?)blek benda koji kombinuje egzotičan instrumentarij sa avangardnim aranžmanima a sve to sa senzibilitetom tih nekih modernijih američkih osećajnih blekera. Nije za svakoga, pa ne tvrdim da je nužno i za mene ali je zanimljivo:

https://youtu.be/ax8lz90npAw

Naravno, ako je sve to malo suviše leftfield, izašao je i novi album Cannabis Corpse (naslov albuma je za mene vrlo korektna igra reči  :lol: ) a od njih čovek zna šta da očekuje – pristojan, srednjeklasni death metal sa opsesijom marihuanom. Doduše, produkcija im je sada vrlo solidna i sve se to lepo sluša:

https://youtu.be/kpIQ8uiGWZg

 

Kad sam već pomenuo Deathspell Omega, evo malo svežeg francuskog atmosferičnog bleka. Mislim, ne liči na DSO, ali ima tu neke galske solidarnosti  :lol:

https://youtu.be/MvPiYTljjkI

Pročitani stripovi: Secret Empire

Marvelov letnji DOGAĐAJ, Secret Empire se upravo završio svojim desetim brojem (mada, kako to već ume da bude, nije gotovo dok ne bude gotovo i čeka nas još „Secret Empire Omega“ one-shot koji će, predviđamo, dodati još mesa prilično tanušnom epilogu celog događaja) i kako je već tradicija da se u ovakvim momentima uzdiše i hukće i oglašava da smo „too old for this shit“, reklo bi se da je u pitanju business-as-usual u kome Marvel kreira kontroverzan zaplet gde se njegovi klasični likovi ponašaju tako da ih rođena majka ne bi prepoznala, publika se mršti i tuguje po internetu za starim dobrim danima kad se znalo ko koga i zašto, a onda se sve završi trapavim deus ex machina razrešenjem i svi se vraćaju na svoje stare pozicije uz prećutni dogovor da se o ovome u buduće ne priča ako baš ne mora.

 

No, situacija je sa Secret Empire donekle drugačija i ovo je jedan od retkih Marvelovih DOGAĐAJA koji su izazvali zlovolju i u znatno široj populaciji od onih par desetina (ajde, stotina, ako smo dobro raspoloženi) hiljada Marvel-zombija koji i dalje redovno kupuju mesečne sveske i spremni su da se biju kada se karakterizacija njihovog omiljenog lika ne podudara stopostotno sa onom uz koju su odrasli. Jer, sa Secret Empire, Marvel i Nick Spencer su sebi stavili u zadatak ne samo proizvođenje kontroverze, pošto ’svađa na internetu prodaje stripove’ (ili tako nešto) već i pokušaj davanja političkog komentara koji će se nekako dobro udenuti u trenutni zeitgeist i rezonirati sa istorijom-u-nastajanju koju trenutno živimo. I daleko bilo da ih ja kritikujem zbog takve ambicije, Alah zna da stripovi – čak i superherojski stripovi – mogu da budu medijum koji će „ozbiljne“ teme napadati na sebi svojstven način i ostavljati iza sebe značajne kulturnoumetničke tragove (na kraju krajeva, politička dimenzija Watchmen ili Dark Knight Returns se samo uvećava sa decenijama koje prolaze), ali mora se primetiti kako je zaista izuzetna retkost da se tako nešto desi kao posledica korporativnih odluka u kojima predsednici ovi i vipijevi oni, marketing i filmska divizija svi diktiraju urednicima šta strip treba da „kaže“ a onda urednici moraju da se rvu sa autorima da ovi to i isporuče. Ne da sad hoću da prenaglasim uobičajenu poentu o mnogo babica koje deliveruju kilavo dete i tome kako mučeni autori koji inače pišu (ili crtaju) izvrsne, inteligentne stripove u ovakvim situacijama gde neko drugi drži uzde njihove kreativne vizije uspeju samo da nevoljno izvajaju bezmirisni korporativni poluprodukt, ali Secret Empire je praktično udžbenički primer korporacije koja se ambiciozno laća teške političke teme a onda je spektakularno ispušta iz ruku u seriji predvidivih kompromisa i izvršnih odluka namenjenih marketingu a ne kreaciji te neke puste umetnosti.

 

Dakle, NE ŽELIM da ovu poentu prenaglasim iz više razloga. Prvi je da mislim da je zdravo i zanimljivo kada ovako velike firme makar pokušavaju da se bave ovakvim temama, uz svu marketinšku iskalkulisanost koja ide u paketu, jer uvek postoji opcija da se omakne i ponešto nadahnuto i promišljeno. Drugi je to da je Marvel čak i u recentnim godinama demonstrirao da ume da namiriše dobrog autora i poveri mu kontroverznu priču pa od toga ispadne odličan DOGAĐAJ (videti šta smo pisali o Secret Wars).

 

Na sve ovo, Nick Spencer je autor koga sam više puta pohvalio i neke od njegovih nezavisnih radova smatram legitimnim vrhuncima američkog mejnstrim stripa iz poslednjih desetak godina (Morning Glories, The Fix…) a i učinak u Marvelu mu u proseku nije bio rđav sa izvanrednim pikom u vidu Superior Foes of Spider-man.

 

No Secret Empire se pokazao kao problematičan za veliki broj čitalaca već na nivou ideje, a što je strip dalje odmicao, ispostavljalo se da ni egzekucija nije baš briljantna. Rezultat je da je ovo serijal od nepotrebnih jedanaest brojeva (obavezni nulti broj kao uvod, jelte) koji je već dodao jednu epizodu na planiranih deset, a koji na većinu legitimnih pitanja koje je sam postavio nije uspeo da odgovori. Sada nam predstoji Secret Empire Omega kao „epilog posle epiloga“ a koji teško da će u mnogome popraviti utisak o celoj priči.

 

„Ideja“ o kojoj govorim je uglavnom poznata. Koncept „Kapetan Amerika je tajno bio naci sve ove decenije“ zvuči kao nešto ispaljeno na tviteru u zajebanciji, ali opet, zaista je bilo samo pitanje vremena kada će Marvel pomisliti „Ma, čekaj, to uopšte nije loša ideja“ i krenuti u razradu koncepta. Već prva epizoda aktuelnog serijala Captain America – Steve Rogers u kojoj je Spencer pokazao ikonu antifašističke borbe kako izgovara zloslutno „Hail Hydra“ izazvala je odijum u, jelte, javnosti, a koji je otelovljen ne samo u besnim tvitovima na Spencerov račun (koji do danas nisu prestali) već i u „ozbiljnijim“ mišljenjima ozbiljnijih medija koja su propitivala dobar ukus premetanja lika koga su dvojica Jevreja kreirala da nokautira Hitlera u – zatočnika nacističkih ideja.

 

Ponovo, lično sa ovim nemam problem. Niti postoji popularniji superheroj koji u nekom momentu svoje biografije nije postao „zao“ i ponašao se antitetički svojem uobičajenom filozofskom utemeljenju, niti mislim da je „nemoralno“ stavljati ikone (makar i stripovske, jelte, ikone) u teške „what if“ scenarije da bi se izveli dobronamerni eksperimenti i napravile poente. Povrh svega, Secret Empire je DOGAĐAJ tempiran više slučajno nego namerno tako da se poklopi sa svojevrsnom rezurekcijom suprematističkih ideologija na zapadu i u Americi i njegova alegorija o „američkom fašizmu“ je ako ništa drugo dobrodošli dodatni glas u raspravi koja se i inače vodi.

 

Ali Secret Empire je, valjda je to već jasno, slabašan glas u toj raspravi, razvodnjen koncept koji samo površno dotiče glavne tematske tačke diskusije o tome zašto je „fašizam“ loš i podlo se izvlači na „stripovske“ fore onda kada treba da istinski stane iza nekog od stavova koje je izneo. Da bude još gore, i Marvel i Spencer su insistirali na tome da razrešenje priče neće biti „i onda je kosmička kocka sve sredila putem, jelte, kosmičke magije“ samo da bi finale bilo oslonjeno upravo na ovakav deus ex machina momenat u kome je scenarista potražio odstupnicu u pravljenju poetskih poenti o nadi i vjeri i potpuno izbegao da se pozabavi realopolitikom koju je do tada u stripu sam zazivao.

 

Da budemo konkretniji: ako ste uništili Las Vegas besomučnim bombardovanjem, pobili milione ljudi da biste pokazali naciji da nema zajebancije sa vašom autoritarnom vlašću, to je stvar koja ne nestaje tek tako kad se „kosmička kocka“ ili neko drugi pojavi i kaže „E, da, Steve Rogers, malo je bio poludeo al sad mu je bolje“. Secret Empire je strip koji pokazuje ne samo takve scene masovnih „disaster porn“ ubistava već i sav drugi uobičajeni asortiman „nacizma“: indoktrinaciju dece suprematistčkim idejama, interniranje rasno niščih (ovde su to, razume se, Inhumans jer Marvel ne može da odoli još jednom pokušaju da ih pretvori u erzac X-Men), red rad i disciplinu izgrađenim na masovnoj cenzuri i egzekucijama disidenata – ali kad treba da se sedne i raščivija kako je moguće da se te stvari događaju u jednoj razvijenoj civilizaciji sa demokratskim tekovinama, kako to da se nacija ne buni gledajući sve to oko sebe i kako, na kraju da se stvari reše tako da se nauči i poneka lekcija – e onda Spencer i Marvel pribegavaju prostom pesničenju između „dobrih“ i „loših“ i instant „rešenjima“ u vidu kosmičke magije.

 

Razumem ja da bi se tu moglo reći i „pa šta očekuješ od superherojskog stripa?“ jer je taj strip izgrađen na ideji preuzimanja pravde u svoje ruke i rešavanjem problema pesnicama, ali: 1. Imamo mnogo prethodnih primera superherojskog stripa koji je ovoga svestan i pronalazi kreativne načine da se odupre klišeu i 2. Secret Empire, makar na rečima, pokušava da se izdigne iznad klišea i povede stvarnu raspravu. Kapetan Amerika je, svakako, kosmičkom magijom pretvoren u nacistu koji je pristupio Hydri još u ranoj mladosti (sve detaljno prepričano u tekućem Steve Rogers serijalu) ali njegov plan za sprovođenje vlasti u Americi je zapravo naizgled prilično plemenit.

 

Hoće se reći, iako Steve Rogers i njegovi Hydra sledbenici smišljaju lukave i beskrupulozne prevare da osvoje vlast u Americi i to učine tek nakon što najveću većinu zemaljskih superheroja osude na (sporu) smrt u izgnanstvu, prvih par brojeva Secret Empire nam pokazuje da Rogers istinski veruje u to da stvari radi u ime opšteg dobra i da se i sam u sebi lomi kada mora da pribegne represiji jer mu je na umu uvek boljitak za naciju – obrazovanje, zdravstvena zaštita, rad itd. Sharon Carter služi kao njegov sparing-partner u dijalozima kojima bi Rogers trebalo da dobije priliku da objasni svoju novu nacističku etiku a čitaoci dobiju uvid u „nacistički“ način rezonovanja, ali Spencer se ovde vrlo slabo pokazuje. Bivši profesionalni političar se, nažalost, drži samo najopštijih opštih mesta u raspravi koja je na nivou osnovne škole i u kojoj Carterova ne uspeva da se seti čak ni tako jednostavnog pitanja kao što bi bilo „Da li zbilja veruješ da je Sam Wilson, tvoj stari prijatelj i čovek kome si sam preneo u nasleđe identitet Kapetana Amerike, pripadnik biološki inferiorne rase?“.

 

Mnoge druge prilike da se nacistička/ suprematistička ideologija propitaju kroz seriju inteligentnih dijaloga propuštaju se i Spencerova karakterizacija Rogersa kao nevoljnog nacističkog mesije ne stiže nikud kako strip ide dalje i razvija se u smeru političkog trilera sa natprirodnim elementima.

 

Ne i naročito dobrog političkog trilera, podsećam, jer sama postavka stripa zahteva da najveći deo ljudi koji bi po prirodi stvari poveli ustanak protiv američkih vlasti koje sprovode segregaciju i represiju – dakle, Rogersove kolege superheroji iz Avengersa i šire – provedu najveći deo vremena ne radeći ništa. Hydrin plan uspeva da većinu njih protera u zgodno odvojene delove svemira/ realnosti i dobar deo stripa otpada na to da gledamo frustrirane ljude u kostimima kako čekaju da scenarista pronađe način da opravda njihovo prisustvo u ovoj priči. Jedna grupa superheroja koja je uspela da opstane i koja je zametak pokreta otpora je, pak, većinu vremena na zadatku pronalaženja fragmenata kosmičke kocke koji bi im pomogli da preokrenu situaciju (bukvalno menjanjem realnosti) i jedini uzbudljiviji podzaplet je onaj sa Crnom Udovicom koja smatra da je atentat na Rogersa jedini način da se nešto promeni, te njenim sledbenicima, mladim superherojima koji su žedni da nešto učine ali nisu sigurni da žele da ubiju.

 

Ovo je, razume se, i tačka na kojoj se lomi Marvelova unutrašnja politika jer te mlade superheroje čine redom sve likovi koji su „nove“ i diversifikovane verzije ikoničkih likova – od Crnog Spajdermena, preko muslimanske Ms. Marvel pa do ilegalnog imigranta Falcona – i Secret Empire je između ostalog i jedan od gestova kojim se pokušava superherojski legat predati ovim likovima od strane starije garde. Ali kao i mnogo drugog u ovom stripu, i taj pokušaj je konfuzan i nedorečen jer ne samo da na kraju dobijamo „starog“ Kapetana Ameriku, Bakija i tu neku klasičnu ekipu koja rešava stvar već se i izvesno vreme zna da u dolazećem periodu Marvel namerava da se osloni na „legacy“ brendiranje, renumerisanje magazina tako da se na naslovnim stranama pojave brojevi 800 ili 900 i veliko je pitanje kakva se tu borba vodi da se zadrži pozitivna strana diverziteta koja donosi novu publiku a da se istovremeno pruži ruka pomirenja staroj publici sa povratkom na utemeljene vrednosti.

 

Secret Empire definitivno nije sjajan potez u ovom smeru jer niti zaista uspeva da na bilo koji način pokrene dijalog koji bi bio vezan za neke neugodne elemente realnosti Trampove Amerike, niti jasno pokazuje da su integritet i doslednost u korenu heroizma – poenta koju je nesrećni Civil War pre deset godina makar imao na svojoj strani. Ovako, u jednu ruku imamo propuštenu priliku da se istraži kako bi to „nacisti“ stvarno vladali nacijom od trista miliona ljudi koja gleda uništenje Las Vegasa i zatvaranje Inhumansa u logore i onda kaže „Al jebi ti to, vozovi idu po voznom redu“, a u drugu imamo patetičnu monološku tiradu o nadi i veri koja je potpuno potkopana idejom da je pravo rešenje ne vera, nada i žrtvovanje, već prosto, pakt sa višom silom da činom volje promeni realnost. Kako je Kobik – personifikovana kosmička kocka – po stepenu mentalnog razvoja ipak dete, pretpostavljam da je Spencer želeo da ukaže na čistotu detinje savesti koja mora da ispravi greške načinjene od stvari iskvarenih odraslih, ali se istovremeno može govoriti i o tome da je „pravo“ razrešenje Secret Empire ono u kome matorci insistiranjem na griži savesti deteta koje ništa zaista ne može da razume, dobijaju politički povoljan ishod za sebe.

 

Na kraju nije jasno koje su lekcije tu naučene, jesu li heroji stvarno sad pobedili u izazovu koji je bio teži od poslednjeg puta kad su Galaktus posetio Zemlji ili Anihilus pokušao da osvoji čitav univerzum ili su se pesničili među sobom kako bi Steve McNiven imao priliku da zaradi platu onako kako najbolje ume, nije jasno ni da li su likovi koji su stali uz Rogersov represivni režim od svoje volje imali svest o tome šta rade i kako će se to odraziti na njihov dalji status, zajedno sa brojnim javnim činovnicima koji su učestvovali u pogromima i represiji… Razume se, ako ste ljubitelji pojedinačnih Marvelovih likova imaćete i partikularne razloge za sekiraciju – od toga da je Crna Udovica ničim izazvano ubijena (jer ovakvi DOGAĐAJI uvek moraju da imaju žrtve i na „našoj“ strani) a Bruce Banner koji jedva da se ohladio, ničim izazvano oživljen (ne znamo ni kako) pa do zbilja bizarne karakterizacije Franka Castlea koji tvrdi da sa režimom sarađuje jer u njemu vidi red rad i disciplinu i ni sam ne uspeva da se priseti koliko je puta bogu na istinu poslao bele suprematiste koji su manufakturno radili ono što Steve Rogers sada radi na industrijskom nivou. Konačno, spektakl površnosti se potvrđuje time da nema apsolutno ničeg „tajnog“ ali ni mnogo istinski imperijalnog u vladavini naci-Kapetana Amerike Sjedinjenim Američkim Državama i da ni u jednom trenutku, ponavljam, ne vidimo kako to i zašto nacija na sve ovo na kraju ipak pristaje.

 

Ako ima sreće u toj nesreći – to je da su X-men uglavnom bili pošteđeni petljanja sa ovim glupostima, mada Spencer ipak Beastu daje jednu malu epizodu. No tim je više primetno da ni oni, ni Inhumans kao primeri „progonjenih rasa“ u Marvelovom univerzumu zapravo ne dobijaju značajnog glasa u stripu koji se, na kraju dana, najviše bavi svađom između (mahom belih) intimno povezanih muškaraca i žena iz gornjeg ešelona klasne podele moderne zapadne civilizacije. Na ovaj način Secret Empire – verovatno i slučajno – podseća da su veliki svetski konflikti u poslednjih par vekova bili praktično familijarne stvari, sa pogotovo Prvim svetskim ratom koji je bio porodična svađa koja se otela kontroli i ovo je lekcija koju superherojski strip, istorijski, uspešno plasira. No, Secret Empire ima druge ambicije i pošteno je reći da njih nije uspeo da dosegne.

 

Štaviše, reklo bi se da je i Marvel iznenađen intenzitetom negativnog odgovora koji je stigao od najšire publike i biće zanimljivo gledati šta će Kuća ideja dalje da radi, pogotovo u svetlu ovakvih analiza koje ukazuju da njihova poslovna politika iz poslednjih godina prestaje da daje rezultate, a pogotovo ovakvih nezvaničnih „izveštaja“ koji sugerišu rasulo i bezidejnost. No, to je priča za neko novo sutra, a u ovom današnjem „danas“, Secret Empire je skoro pa kolekcija primera loših ideja nametnutih odozgo na koje je kreativni deo firme odgovorio nedopečenom egzekucijom. Je li makar crtež dobar, pitate vi sada već spremni na kompromis ma koje vrste a ja odgovaram da jeste ako vam ne smeta nekoliko potpuno različitih stilova koji se kroz strip prepliću, od McNivenovog uvoda i finala rađenih njegovim klasičnim kinematskim raskošnim pristupom, preko Leinila Yua i Andree Sorrentina koji su se udenuli u sredinu, svaki sa svojim „mračnim“ atmosferama, pa do odreda manje poznatih crtača koji su popunjavali između njih. Znam da je danas nerealno tražiti da ovakav jedan događaj bude grafički konzistentan, pa to i ne tražim, ali i ta razuđenost stilova podseća da je ovo strip sklapan mehanički, kroz uredničke sastanke i floučartove radije nego kroz nabujalu kreativnu viziju kojoj je industrija samo pomogla da se porodi. Pa onda, više sreće naredni put…