Arhiva za septembar, 2017

Pročitani stripovi: Die Wergelder

Posted in Stripovi with tags , , , on 14 septembra, 2017 by mehmetkrljic

Pročitao sam prvi tom mange Die Wergelder, novi rad Hiroakija Samure a u izdanju Kodansha Comics. Ovaj tom je izašao pre otprilike godinu i po dana na engleskom jeziku i naziva se omnibus izdanjem, pretpostavljam zato što sadrži prva dva toma japanskih kolekcija ovog serijala. Naravno, čisto da bude jasno, ovo nije završen strip i mada je drugi tom omnibusa najavljivan za kraj prošle godine, to se još uvek nije dogodilo. Ipak, Samurin crtež i primamjiva tematika stripa su me suviše jako izazivali pa sam pročitao ovaj intenzivno nedovršeni rad i ne kajem se (mnogo).

 

Samura je široj javnosti, razume se, poznat kao autor dugovečnog serijala Oštrica besmrtnika, samurajske mange koja je iskombinovala nadahnuće kineskom wuxia literaturom i kung fu filmovima sa japanskim chanbara filmovima uz prstohvat zapadnjačke „kul“ fantazije, kreirajući veoma popularan melanž akcije, filozofije i horora. Die Wergelder je sasvim drugačiji rad po mizanscenu i temama i mada, pogotovo u drugom delu priče, Samurin karakteristični humor prozire između scena ultranasilja, ovo je strip koji bi, da je urađen od strane autora manjeg formata, gotovo sigurno bio u potpunosti definisan svojim šok-efektima i prokazan kao puka nasilna pornografija.

 

U pogovoru za ovaj prvi tom autor kaže da je strip nastao ne toliko na nagovor koliko na imperativ tadašnjeg Samurinog urednika a nakon par pijanih razgovora o pinky violence filmovima iz sedamdesetih u produkciji studija Toei koji su kombinovali akciju, erotiku i „sukeban“ stereotip opasnih ženskih likova. Iako Samura tvrdi da je sve krenulo od urednikovog pitanja kako to da nikada nije nacrtao strip gde se žena u tradicionalnoj kineskoj nošnji bori protiv drugih likova, te da je on na to odgovorio skicom, bez ideje kuda bi to dalje otišlo, kada je par meseci kasnije od istog urednika dobio telefonski poziv kojim mu je rečeno da onda krene da crta takvu mangu, ne bi se reklo da nije na raspolaganju imao već gomilu ideja kako bi sve to moglo da izgleda.

 

Die Wergleder nije strip za svakoga i to vredi odmah naglasiti. Iako premisa iz gornjeg pasusa ukazuje na isti koloplet inspiracije koji je na zapadu na kraju porodio, recimo, jedan Kill Bill sa svom svojom frivolnošću i raspevanom melodramom, Die Wergleder je mnogo intenzivnije ali i mnogo brutalnije iskustvo. Neki od motiva su, zapravo i slični Tarantinovom dvodelnom omažu dalekom istoku, ali Samura frivolnost – koje ovde, da ne bude zabune, svakako ima – uspeva da prikrije mnogo bolje, zakopavajući je ispod nekoliko slojeva zbilja mračne i okrutne drame.

 

Veliki deo efekta koji ovaj strip postiže posledica je sasvim hotimičnog pripovedačkog postupka koji likove svaki čas spušta in medias res, pušta čitaoca da se stranicu za stranicom šokira scenama snažne trilerske napetosti – na granici body horrora, štaviše – i onda detonira scenama visceralne akcije a da razlozi što se sve to dešava nisu baš jasni. Dobar deo prve polovine ovog toma čitalac juri za pričom, trudeći se da se razabere među likovima i pohvata njihove motive i naume. Ne pomaže, naravno, što strip insistira na ne jednom nego na nekoliko „girl boss“ likova koje u početku nije najlakše razaznati jednu od druge, ali ni to što od scene do scene imamo utisak kao da je Die Wergelder nastajao zavarivanjem delova sasvim različith stripova jednog za drugi. Mračna, brutalna naučna fantastika bez mnogo pardona biva zamenjena jednako brutalnim krimi zapletom i dok se čovek probija kroz jakuza žargon i trudi da pohvata silna imena bandi i japanske provincijske toponime lako mu je da zaboravi da je strip zapravo započeo šokantnom pornografskom/ horor SF scenom u kinsekom bordelu. Taman kad ste se na TO navikli, Samura opet pivotira i na meniju je klasičan seinen manga jelovnik – kul tehnologija, žene koje ZNAJU kung fu, snajperi, helikopteri, kostimi i ogromna količina akcije.

 

Može to da bude zamorno, i sasvim bih razumeo čitaoca koji bi se posle stotinak strana zatekao u potpunoj konfuziji i odlučio da nema više snage da prati radnju koja se odvija gotovo bez ikakvog obzira za likove i njihove motivacije, samo kada Samura ne bi bio tako perfektan u kreiranju svake od nabrojanih scena. Da ne bude zabune, Die Wergelder zapravo deluje dublje nego što do kraja prvog toma zaista i bude dubok i ono što može da zaliči na šokantnu egzistencijalističku prozu ipak se posle izmeće u samo jako solidan triler, ali: 1. strip još nije gotov i 2. taj solidni akcioni triler ima toliko dobro vođene i postavljene scene da stil ovde uspeva na momente da postane supstanca i zavede nas da ga sledimo bez obzira što sad vidimo trikove kojim se Samura služi.

 

Opet, nije da su to neki do sada neviđeni trikovi. Ovo je manga koja, kao što je i običaj kad imate posla sa nedeljnim izlaženjem, nema nikakav problem da ode u opširne tangente objašnjavajući potanko elemente kulture, tehnologije ili istorije koji možda i nisu ključni za razumevanje centralne priče ali obogaćuju mizanscen, koja ima perfektne vizuelne gegove usred scena za koje očekujete da će biti ozbiljne i mračne, koja se, naravno, ne uzdržava od obilne dekompresije u akcionim scenama što umeju da potraju i po par desetina strana. Ali Samura je majstor svog zanata i svaki od ovih trikova dovodi do skoro savršenstva. Infodampovi mogu da deluju kao da autor samo piše o svom trenutnom interesovanju za određenu temu a humor ume da iznenadi kad se udene između zastrašujuće visceralnog nasilja i hardkor pornografije, ali strip se postepeno razvija, dajući likovima više karaktera, zapletu više mesa i ono što je u početku delovalo kao puka procesija šokantnih scena pretvara se u priču u kojoj čitalac nalazi svoju investiciju.

 

Naravno, to je, u skladu sa materijalom koji je nadahnuo nastajanje Die Wergelder, jedna priča o osveti zasnovana na uobičajenom hubrisu onih sa malo moći koji ih vodi u izigravanje bogova i spasitelja dok uništavaju živote onih bez moći, ali je vođena zapravo vrlo spretno. Informacije potrebne da likove uokvirimo u akciju dobijamo postepeno, kroz izvrsno vođene i postavljene flešbekove i Samura bi bez problema mogao i samom Tarantinu da pokaže par fora iz domena nehronološkog pripovedanja.

 

Opet, ovo je svakako bila i svojevrsna kocka – to da morate da se probijete kroz više od dvesta strana belo usijane akcije i saspensa a da ne znate ŠTA se zapravo dešava kako biste stvari kontekstualizovali u drugoj polovini stripa je svakako lakši predlog za varenje kad je sve spakovano u jednu knjigu. Kada strip čitate u porcijama od par desetina stranica u nedeljnim razmacima – verujem da je mnogo teže ispratiti ga i ostati investiran. Ipak, Die Wergelder prilično uspešno, za moj groš, uspeva da napravi tranziciju od serije naoko nepovezanih a atraktivnih scena, u fokusiraniju pripovest o grupici likova koji rade na raskrinkavanju stravične zavere a koji su nam dalje približavani kroz flešbekove i mada strip donekle gubi na misterioznosti i atmosferi pretnje koja karakteriše početak, on dobija na humoru i šarmu, otkrivajući svoje Toei/ pinky violence korene.

 

Opet, to što strip sadrži povremene bljeskove suvog humora ne treba da vam potpuno spusti gard. Ovo nije manga koju treba da date svojoj predpubertetskoj deci na čitanje. Nasilje u njoj jeste atraktivno ali nije ni malo prilagođeno publici sa slabijim stomacima. Die Wergelder zapravo u fullu ide na klasičnu eksploataciju koju toliko intenzivno i dosledno prikazuje da na momente prolazi kroz njene grindhouse trope, i izlazi na drugu stranu kao nešto umetnički intenzivnije, možda filozofski smelije. Ovo je strip u kome ima puno kung-fua, da, ali ima i scena od kojih će vam se okrenuti stomak – od amputacija i visceralne torture, preko gnusnih medicinskih eksperimenata pa sve do nimalo zauzdanog seksualnog nasilja. Samura je i pre Die Wergelder imao artističke projekte koji su se bavili pornografijom i ekstremnim nasiljem (na primer), ali ovo je strip koji te stvari kontekstualizuje u okviru priče sa likovima za koje posle određenog vremena počnete da osećate empatiju pa to ovakve sadržaje čini u određenom smislu efektnijim ali i opasnijim.

 

Kakva god da je vaša tolerancija za fetišizovani seks i nasilje – a strip ih stavlja u kontrapunkt sa vrlo humanizovanom karakterizacijom barem jedne od protagonistkinja – ono što će vas vući u čitanje je činjenica da je Samura jedan od najboljih manga crtača u industriji. Klasično obrazovan da bude slikar (a koji nikada nije postao), Samura je crtač sa izrazito velikom kontrolom nad perspektivom i anatomijom i Die Wergelder je rad u kome su tela ekspresivna barem koliko i lica a enterijeri i eksterijeri imaju slikarsku uverljivost kombinovanu sa stripovskom živošću. Razume se, strip inspirisan filmom mora da u nekoj meri zadeluje i kinematski i Samura se ponovo potvrđuje kao majstor kadriranja i vizuelnog pripovedanja. Pogotovo su akcione scene izvanredne sa perfektnom dekompresijom koja priča svoje mini-priče i uvlači čitaoca u tuču kao malo koji drugi strip koji trenutno izlazi, a Samura uspeva da i scene u kojima likovi samo sede i pričaju budu karakterne i dinamizovane interesantnim, ali ne i napadnim kadriranjem.

 

Opet, kako sam već rekao, ovaj strip zbog Samurinog majstorstva može da se učini i pametnijim nego što zapravo želi da bude. Za sada, reklo bi se, Samurina ambicija je da ukrsti triler i eksploataciju na način koji će moćnoj akciji pružiti podebelo opravdanje i to mu ide od ruke. Da li će do kraja pritisnuti malo jače da „žanrovsku“ poruku učini univerzalnijom i ambicioznijom – videćemo. Drugi tom je za sada najavljen za Mart naredne godine i unapred mu se radujemo.

Film: It

Posted in film with tags , , , on 10 septembra, 2017 by mehmetkrljic

It Endija Maskijetija je film koji je pred publiku stigao, bojim se prekasno. Pritom ne mislim prevashodno na to da je u pitanju adaptacija predloška starog 30 godina, već najviše na to da nam je Netflix sa Stranger Things dao bolju interpretaciju klasičnih kingovskih motiva nego što je to ovogodišnji film uspeo.

Jednim delom problem je u raspoloživom vremenu, roman It je solidan reprezent Kingove sklonosti ka sapunskim operama i ovo ne mislim u nekom lošem smislu. Mislim najpre kako je King u tim nekim svojim klasičnim delima imao volje, vremena i veštine da isplete gustu mrežu likova, njihovih ličnih i zajedničkih istorija, odnosa, konflikata, afekcija itd. pa da se čitalac oseća kao da ih zaista dobro poznaje i da onda njihove drame postanu i njegove drame. Ovogodišnja ekranizacija romana, sa dva i po sata trajanja ne može ni da se nada ovako nečem i, ako se paralela sa Stranger Things mora povući – a mora, čak i da ne želimo, film je zaziva svojim on-the-nose kastingom Finna Wolfharda – fakat je da je serija sa svojim šestosatnim trajanjem obavila mnogo bolji posao u kreiranju likova i mizanscena malog mesta u američkoj provinciji koje pogađa veliko zlo.

Film umesto toga mora da ide na široke zahvate četkicom i svoje likove predstavi kroz scene koje definišu njihove glavne karakterne osobine, internalizovane traume i strahove i ovo je u tehničkom smislu uredno obavljeno, ali filmu apsolutno nedostaje suptilnosti. Opet, ne da je King sad neki kralj nijanse i najprefinjenije slojevitosti u karakterizaciji, ali kontrast između toga kako roman valja svoje trope o adolescentskim traumama i „malom“ zlu u provincijskoj zajednici koje kumulativno proizvodi veliko zlo i toga kako film sve to pokušava da sažme kroz 3-4 ključne scene je vidan. On the nose je svakako termin koji i ovde moramo potegnuti, dajući primer lika Beverli koji je gotovo bolno eksploatativno postavljen sa klišeizirano predatorskim ćaletom i klišeiziranim njenim reakcijama na traume. Razume se, King i jeste izmislio neke od današnjih klišea ali to i nije neko opravdanje autoru filma da ih ne prepozna kao izlizane i zameni nečim potentnijim. Pogotovo što Beverli do kraja film bude pretvorena maltene u klasičan damsel in distress koju valja spasti i predmet motivacije muških likova a što me je opasno nažuljalo pogotovo jer je njen lik do tada ipak pošteno prikazivan kao preduzimljiv i sa sopstvenom agencijom. Maskijeti je izbegao scenu ritualne redaljke koju je King udenuo u roman kao obred prelaska u zrelo doba, jer, slažem se, ona danas ne bi udobno sela publici uzgajanoj na ipak drugačijim vrednostima, ali je damzelizacija lika tim vidljivija i iritantnija. Ponovo, King je Beverli dao mnogo više nijansi, prikazujući i njenu snagu i preduzimljivost ali i slabost i sumnje u sebe (ne zaboravimo da u svojoj odrasloj fazi Beverli i dalje ima problematične odnose sa muškarcima).

Trajanju filma žrtvovane su i druge stvari, čitav zaplet sa odraslim likovima je ostavljen za nastavak, što je prihvatljivo, naravno, a ono što je značajno manje prihvatljivo je da je čitava metafizička ili makar onostrana dimenzija zapleta pometena pod tepih. Maskijeti jeste pomenuo da će ovo biti predmet nastavka filma, ali rezultat je da je u ovom filmu ceo koncept It-a zabašuren i sveden na šačicu klišea koje klinci uglavnom poispaljuju u dijaloškim scenama gde se kroz priču odvija ekspozicija ne bismo li se nekako ubedili u njihovu motivaciju koja ih vodi u finalni bossfight. Na kraju filma potpuno sekundarno ispada sve vezano za istoriju Derija u Mejnu, ali i lične istorije likova i različite forme koje It poprima za svakog od likova su više forme bossa u videoigračkom smislu nego značajne emanacije njihovih unutarnjih strahova. Prevazilaženje ovih strahova i nalaženje snage u jedinstvu su koncepti koje likovi izgovaraju ali film vrlo neubedljivo pokušava da nas i dovede do njih. Svi likovi, ali svi do jednog, bukvalno do zadnje scene lutaju i odvajaju se od drugih čim nešto šušne u drugom ćošku i poslednja, katarzična borba je tu više jer to tako mora nego što gledalac prepoznaje da su se likovi istinski transformisali.

Opet, King je u romanu značajno doslednije povezao strahove svakog od likova sa „njegovom“ formom It-a, i pokazao kako i zašto je strah prevaziđen. U filmu nedostaje čak i bazična doslednost neophodna dobrom hororu – zašto se likovima dešava to što im se dešava, kada su bezbedni, kada su sami sebe doveli u opasnost itd. Lepa režija scena strave na stranu, film ne uspeva da iskomunicira „pravila“ koja likovi moraju da razumeju da bi preživeli i trijumfovali i to je njegova slaba tačka.

Druga slaba tačka je tempo koji je prilično visok i ne dozvoljava da gledalac poveruje u „običnost“ mesta u kome se radnja odvija. Deri, Mejn treba da bude prava američka vukojebina da bi priča funkcionisala ali film ne samo da projuri kroz establišment šotove u sprintu da bi stigao da naniže gomilu jump scare momenata, kako prokleti hipotetički milenijalsi ne bi krenuli da tekstuju u bioskopu,* već i tokom normalnih scena režija insistira na kranovima, oneobičujućim rakursima, zlokobnom osvetljenju i potpuno promašuje poentu da bi horor u ovakvom filmu trebalo da proizađe, između ostalog, iz kontrasta između smalltown Amerike koja uživa u svom klišeu malog, dosadnog grada i fantazmagoričnog užasa koji prebiva u njenim simboličkim crevima. Možda bi ovakav pristup i prošao da je ovo režirao DePalma u svom prajmu ali – nije.

* Za milenijalse ne znam ali tinejdžeri koji su sedeli oko mene su pričali i tekstovali iz sve snage.

Ono što film vrlo solidno radi je kostim i specijalni efekat. Jasno je da je ovo jeftina produkcija ali film izvlači popriličnu kilometražu iz svog tropa strašnog klovna. Ono što kanadska mini-serija iz 1990. nije imala je bila ta dimenzija bioskopske montaže i režije strašnih scena i ovaj film tu suvereno vlada (mada je serija bolja skoro u svim drugim aspektima ili se ja nje barem tako sećam). Mračni, poplavljeni podrumi, kuće u paučini, lavaboi iz kojih šiklja krv, klovn usta punih zuba itd, sve to vrlo dobro prolazi pa ako ste horor fan kome je bitna ovakva estetika, nećete se razočarati. Klinci su takođe prilično solidni mada opet stoji da ih Stranger Things ekipa šije jer ima mnogo više vremena da radi svoj posao plus serija ima konzistentniju kolekciju motiva i usuđuje se da više vremena potroši na humor.

Ovakav kakav je It nije rđav film ali daleko je od bilo kakve memorabilne priče koju bih nosio u sebi kroz decenije. Smuljano finale u kom se o pravoj prirodi It-a ne saznaje gotovo ništa a film još i gleda da zabašuri mnoga „a šta bi sa tim i tim“ pitanja da se mi ne setimo je zapravo najbolji indikator muka kroz koje je scenarista i režiser prolazio da bi, kao, izvukao ono najvažnije iz predloška i spakovao ga u dvoiposatni bioskopski uradak. Ali dok s njim saosećam, ne mogu da kažem da je obavio dobar posao.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 08-09-2017

Posted in metal on 8 septembra, 2017 by mehmetkrljic

Petak? Jeste. Metal? Tako je! Da vidimo na šta valja obratiti pažnju ovog vikenda (ili inače).

Biesy su Poljski blek metal bend koji se nalazi bliže toj nekoj sporoj, malčice progresivnoj strani ove muzike nego onoj zaslepljujućoj brzini koju ja najviše volim. Al kad je nešto zlo, ja poštujem. Ako volite Deathspell Omega i slične bendove, Biesy imaju album koji izlazi sutra i koji vas neće oboriti s nogu originalnošću ali će svejedno biti prijatan za slušanje:

https://youtu.be/Huec8W_5ZV8

Onda, vredi čuti novi album benda Botanist, kalifornijskog (post?)blek benda koji kombinuje egzotičan instrumentarij sa avangardnim aranžmanima a sve to sa senzibilitetom tih nekih modernijih američkih osećajnih blekera. Nije za svakoga, pa ne tvrdim da je nužno i za mene ali je zanimljivo:

https://youtu.be/ax8lz90npAw

Naravno, ako je sve to malo suviše leftfield, izašao je i novi album Cannabis Corpse (naslov albuma je za mene vrlo korektna igra reči  :lol: ) a od njih čovek zna šta da očekuje – pristojan, srednjeklasni death metal sa opsesijom marihuanom. Doduše, produkcija im je sada vrlo solidna i sve se to lepo sluša:

https://youtu.be/kpIQ8uiGWZg

 

Kad sam već pomenuo Deathspell Omega, evo malo svežeg francuskog atmosferičnog bleka. Mislim, ne liči na DSO, ali ima tu neke galske solidarnosti  :lol:

https://youtu.be/MvPiYTljjkI

Pročitani stripovi: Secret Empire

Posted in Stripovi with tags , , , , on 4 septembra, 2017 by mehmetkrljic

Marvelov letnji DOGAĐAJ, Secret Empire se upravo završio svojim desetim brojem (mada, kako to već ume da bude, nije gotovo dok ne bude gotovo i čeka nas još „Secret Empire Omega“ one-shot koji će, predviđamo, dodati još mesa prilično tanušnom epilogu celog događaja) i kako je već tradicija da se u ovakvim momentima uzdiše i hukće i oglašava da smo „too old for this shit“, reklo bi se da je u pitanju business-as-usual u kome Marvel kreira kontroverzan zaplet gde se njegovi klasični likovi ponašaju tako da ih rođena majka ne bi prepoznala, publika se mršti i tuguje po internetu za starim dobrim danima kad se znalo ko koga i zašto, a onda se sve završi trapavim deus ex machina razrešenjem i svi se vraćaju na svoje stare pozicije uz prećutni dogovor da se o ovome u buduće ne priča ako baš ne mora.

 

No, situacija je sa Secret Empire donekle drugačija i ovo je jedan od retkih Marvelovih DOGAĐAJA koji su izazvali zlovolju i u znatno široj populaciji od onih par desetina (ajde, stotina, ako smo dobro raspoloženi) hiljada Marvel-zombija koji i dalje redovno kupuju mesečne sveske i spremni su da se biju kada se karakterizacija njihovog omiljenog lika ne podudara stopostotno sa onom uz koju su odrasli. Jer, sa Secret Empire, Marvel i Nick Spencer su sebi stavili u zadatak ne samo proizvođenje kontroverze, pošto ’svađa na internetu prodaje stripove’ (ili tako nešto) već i pokušaj davanja političkog komentara koji će se nekako dobro udenuti u trenutni zeitgeist i rezonirati sa istorijom-u-nastajanju koju trenutno živimo. I daleko bilo da ih ja kritikujem zbog takve ambicije, Alah zna da stripovi – čak i superherojski stripovi – mogu da budu medijum koji će „ozbiljne“ teme napadati na sebi svojstven način i ostavljati iza sebe značajne kulturnoumetničke tragove (na kraju krajeva, politička dimenzija Watchmen ili Dark Knight Returns se samo uvećava sa decenijama koje prolaze), ali mora se primetiti kako je zaista izuzetna retkost da se tako nešto desi kao posledica korporativnih odluka u kojima predsednici ovi i vipijevi oni, marketing i filmska divizija svi diktiraju urednicima šta strip treba da „kaže“ a onda urednici moraju da se rvu sa autorima da ovi to i isporuče. Ne da sad hoću da prenaglasim uobičajenu poentu o mnogo babica koje deliveruju kilavo dete i tome kako mučeni autori koji inače pišu (ili crtaju) izvrsne, inteligentne stripove u ovakvim situacijama gde neko drugi drži uzde njihove kreativne vizije uspeju samo da nevoljno izvajaju bezmirisni korporativni poluprodukt, ali Secret Empire je praktično udžbenički primer korporacije koja se ambiciozno laća teške političke teme a onda je spektakularno ispušta iz ruku u seriji predvidivih kompromisa i izvršnih odluka namenjenih marketingu a ne kreaciji te neke puste umetnosti.

 

Dakle, NE ŽELIM da ovu poentu prenaglasim iz više razloga. Prvi je da mislim da je zdravo i zanimljivo kada ovako velike firme makar pokušavaju da se bave ovakvim temama, uz svu marketinšku iskalkulisanost koja ide u paketu, jer uvek postoji opcija da se omakne i ponešto nadahnuto i promišljeno. Drugi je to da je Marvel čak i u recentnim godinama demonstrirao da ume da namiriše dobrog autora i poveri mu kontroverznu priču pa od toga ispadne odličan DOGAĐAJ (videti šta smo pisali o Secret Wars).

 

Na sve ovo, Nick Spencer je autor koga sam više puta pohvalio i neke od njegovih nezavisnih radova smatram legitimnim vrhuncima američkog mejnstrim stripa iz poslednjih desetak godina (Morning Glories, The Fix…) a i učinak u Marvelu mu u proseku nije bio rđav sa izvanrednim pikom u vidu Superior Foes of Spider-man.

 

No Secret Empire se pokazao kao problematičan za veliki broj čitalaca već na nivou ideje, a što je strip dalje odmicao, ispostavljalo se da ni egzekucija nije baš briljantna. Rezultat je da je ovo serijal od nepotrebnih jedanaest brojeva (obavezni nulti broj kao uvod, jelte) koji je već dodao jednu epizodu na planiranih deset, a koji na većinu legitimnih pitanja koje je sam postavio nije uspeo da odgovori. Sada nam predstoji Secret Empire Omega kao „epilog posle epiloga“ a koji teško da će u mnogome popraviti utisak o celoj priči.

 

„Ideja“ o kojoj govorim je uglavnom poznata. Koncept „Kapetan Amerika je tajno bio naci sve ove decenije“ zvuči kao nešto ispaljeno na tviteru u zajebanciji, ali opet, zaista je bilo samo pitanje vremena kada će Marvel pomisliti „Ma, čekaj, to uopšte nije loša ideja“ i krenuti u razradu koncepta. Već prva epizoda aktuelnog serijala Captain America – Steve Rogers u kojoj je Spencer pokazao ikonu antifašističke borbe kako izgovara zloslutno „Hail Hydra“ izazvala je odijum u, jelte, javnosti, a koji je otelovljen ne samo u besnim tvitovima na Spencerov račun (koji do danas nisu prestali) već i u „ozbiljnijim“ mišljenjima ozbiljnijih medija koja su propitivala dobar ukus premetanja lika koga su dvojica Jevreja kreirala da nokautira Hitlera u – zatočnika nacističkih ideja.

 

Ponovo, lično sa ovim nemam problem. Niti postoji popularniji superheroj koji u nekom momentu svoje biografije nije postao „zao“ i ponašao se antitetički svojem uobičajenom filozofskom utemeljenju, niti mislim da je „nemoralno“ stavljati ikone (makar i stripovske, jelte, ikone) u teške „what if“ scenarije da bi se izveli dobronamerni eksperimenti i napravile poente. Povrh svega, Secret Empire je DOGAĐAJ tempiran više slučajno nego namerno tako da se poklopi sa svojevrsnom rezurekcijom suprematističkih ideologija na zapadu i u Americi i njegova alegorija o „američkom fašizmu“ je ako ništa drugo dobrodošli dodatni glas u raspravi koja se i inače vodi.

 

Ali Secret Empire je, valjda je to već jasno, slabašan glas u toj raspravi, razvodnjen koncept koji samo površno dotiče glavne tematske tačke diskusije o tome zašto je „fašizam“ loš i podlo se izvlači na „stripovske“ fore onda kada treba da istinski stane iza nekog od stavova koje je izneo. Da bude još gore, i Marvel i Spencer su insistirali na tome da razrešenje priče neće biti „i onda je kosmička kocka sve sredila putem, jelte, kosmičke magije“ samo da bi finale bilo oslonjeno upravo na ovakav deus ex machina momenat u kome je scenarista potražio odstupnicu u pravljenju poetskih poenti o nadi i vjeri i potpuno izbegao da se pozabavi realopolitikom koju je do tada u stripu sam zazivao.

 

Da budemo konkretniji: ako ste uništili Las Vegas besomučnim bombardovanjem, pobili milione ljudi da biste pokazali naciji da nema zajebancije sa vašom autoritarnom vlašću, to je stvar koja ne nestaje tek tako kad se „kosmička kocka“ ili neko drugi pojavi i kaže „E, da, Steve Rogers, malo je bio poludeo al sad mu je bolje“. Secret Empire je strip koji pokazuje ne samo takve scene masovnih „disaster porn“ ubistava već i sav drugi uobičajeni asortiman „nacizma“: indoktrinaciju dece suprematistčkim idejama, interniranje rasno niščih (ovde su to, razume se, Inhumans jer Marvel ne može da odoli još jednom pokušaju da ih pretvori u erzac X-Men), red rad i disciplinu izgrađenim na masovnoj cenzuri i egzekucijama disidenata – ali kad treba da se sedne i raščivija kako je moguće da se te stvari događaju u jednoj razvijenoj civilizaciji sa demokratskim tekovinama, kako to da se nacija ne buni gledajući sve to oko sebe i kako, na kraju da se stvari reše tako da se nauči i poneka lekcija – e onda Spencer i Marvel pribegavaju prostom pesničenju između „dobrih“ i „loših“ i instant „rešenjima“ u vidu kosmičke magije.

 

Razumem ja da bi se tu moglo reći i „pa šta očekuješ od superherojskog stripa?“ jer je taj strip izgrađen na ideji preuzimanja pravde u svoje ruke i rešavanjem problema pesnicama, ali: 1. Imamo mnogo prethodnih primera superherojskog stripa koji je ovoga svestan i pronalazi kreativne načine da se odupre klišeu i 2. Secret Empire, makar na rečima, pokušava da se izdigne iznad klišea i povede stvarnu raspravu. Kapetan Amerika je, svakako, kosmičkom magijom pretvoren u nacistu koji je pristupio Hydri još u ranoj mladosti (sve detaljno prepričano u tekućem Steve Rogers serijalu) ali njegov plan za sprovođenje vlasti u Americi je zapravo naizgled prilično plemenit.

 

Hoće se reći, iako Steve Rogers i njegovi Hydra sledbenici smišljaju lukave i beskrupulozne prevare da osvoje vlast u Americi i to učine tek nakon što najveću većinu zemaljskih superheroja osude na (sporu) smrt u izgnanstvu, prvih par brojeva Secret Empire nam pokazuje da Rogers istinski veruje u to da stvari radi u ime opšteg dobra i da se i sam u sebi lomi kada mora da pribegne represiji jer mu je na umu uvek boljitak za naciju – obrazovanje, zdravstvena zaštita, rad itd. Sharon Carter služi kao njegov sparing-partner u dijalozima kojima bi Rogers trebalo da dobije priliku da objasni svoju novu nacističku etiku a čitaoci dobiju uvid u „nacistički“ način rezonovanja, ali Spencer se ovde vrlo slabo pokazuje. Bivši profesionalni političar se, nažalost, drži samo najopštijih opštih mesta u raspravi koja je na nivou osnovne škole i u kojoj Carterova ne uspeva da se seti čak ni tako jednostavnog pitanja kao što bi bilo „Da li zbilja veruješ da je Sam Wilson, tvoj stari prijatelj i čovek kome si sam preneo u nasleđe identitet Kapetana Amerike, pripadnik biološki inferiorne rase?“.

 

Mnoge druge prilike da se nacistička/ suprematistička ideologija propitaju kroz seriju inteligentnih dijaloga propuštaju se i Spencerova karakterizacija Rogersa kao nevoljnog nacističkog mesije ne stiže nikud kako strip ide dalje i razvija se u smeru političkog trilera sa natprirodnim elementima.

 

Ne i naročito dobrog političkog trilera, podsećam, jer sama postavka stripa zahteva da najveći deo ljudi koji bi po prirodi stvari poveli ustanak protiv američkih vlasti koje sprovode segregaciju i represiju – dakle, Rogersove kolege superheroji iz Avengersa i šire – provedu najveći deo vremena ne radeći ništa. Hydrin plan uspeva da većinu njih protera u zgodno odvojene delove svemira/ realnosti i dobar deo stripa otpada na to da gledamo frustrirane ljude u kostimima kako čekaju da scenarista pronađe način da opravda njihovo prisustvo u ovoj priči. Jedna grupa superheroja koja je uspela da opstane i koja je zametak pokreta otpora je, pak, većinu vremena na zadatku pronalaženja fragmenata kosmičke kocke koji bi im pomogli da preokrenu situaciju (bukvalno menjanjem realnosti) i jedini uzbudljiviji podzaplet je onaj sa Crnom Udovicom koja smatra da je atentat na Rogersa jedini način da se nešto promeni, te njenim sledbenicima, mladim superherojima koji su žedni da nešto učine ali nisu sigurni da žele da ubiju.

 

Ovo je, razume se, i tačka na kojoj se lomi Marvelova unutrašnja politika jer te mlade superheroje čine redom sve likovi koji su „nove“ i diversifikovane verzije ikoničkih likova – od Crnog Spajdermena, preko muslimanske Ms. Marvel pa do ilegalnog imigranta Falcona – i Secret Empire je između ostalog i jedan od gestova kojim se pokušava superherojski legat predati ovim likovima od strane starije garde. Ali kao i mnogo drugog u ovom stripu, i taj pokušaj je konfuzan i nedorečen jer ne samo da na kraju dobijamo „starog“ Kapetana Ameriku, Bakija i tu neku klasičnu ekipu koja rešava stvar već se i izvesno vreme zna da u dolazećem periodu Marvel namerava da se osloni na „legacy“ brendiranje, renumerisanje magazina tako da se na naslovnim stranama pojave brojevi 800 ili 900 i veliko je pitanje kakva se tu borba vodi da se zadrži pozitivna strana diverziteta koja donosi novu publiku a da se istovremeno pruži ruka pomirenja staroj publici sa povratkom na utemeljene vrednosti.

 

Secret Empire definitivno nije sjajan potez u ovom smeru jer niti zaista uspeva da na bilo koji način pokrene dijalog koji bi bio vezan za neke neugodne elemente realnosti Trampove Amerike, niti jasno pokazuje da su integritet i doslednost u korenu heroizma – poenta koju je nesrećni Civil War pre deset godina makar imao na svojoj strani. Ovako, u jednu ruku imamo propuštenu priliku da se istraži kako bi to „nacisti“ stvarno vladali nacijom od trista miliona ljudi koja gleda uništenje Las Vegasa i zatvaranje Inhumansa u logore i onda kaže „Al jebi ti to, vozovi idu po voznom redu“, a u drugu imamo patetičnu monološku tiradu o nadi i veri koja je potpuno potkopana idejom da je pravo rešenje ne vera, nada i žrtvovanje, već prosto, pakt sa višom silom da činom volje promeni realnost. Kako je Kobik – personifikovana kosmička kocka – po stepenu mentalnog razvoja ipak dete, pretpostavljam da je Spencer želeo da ukaže na čistotu detinje savesti koja mora da ispravi greške načinjene od stvari iskvarenih odraslih, ali se istovremeno može govoriti i o tome da je „pravo“ razrešenje Secret Empire ono u kome matorci insistiranjem na griži savesti deteta koje ništa zaista ne može da razume, dobijaju politički povoljan ishod za sebe.

 

Na kraju nije jasno koje su lekcije tu naučene, jesu li heroji stvarno sad pobedili u izazovu koji je bio teži od poslednjeg puta kad su Galaktus posetio Zemlji ili Anihilus pokušao da osvoji čitav univerzum ili su se pesničili među sobom kako bi Steve McNiven imao priliku da zaradi platu onako kako najbolje ume, nije jasno ni da li su likovi koji su stali uz Rogersov represivni režim od svoje volje imali svest o tome šta rade i kako će se to odraziti na njihov dalji status, zajedno sa brojnim javnim činovnicima koji su učestvovali u pogromima i represiji… Razume se, ako ste ljubitelji pojedinačnih Marvelovih likova imaćete i partikularne razloge za sekiraciju – od toga da je Crna Udovica ničim izazvano ubijena (jer ovakvi DOGAĐAJI uvek moraju da imaju žrtve i na „našoj“ strani) a Bruce Banner koji jedva da se ohladio, ničim izazvano oživljen (ne znamo ni kako) pa do zbilja bizarne karakterizacije Franka Castlea koji tvrdi da sa režimom sarađuje jer u njemu vidi red rad i disciplinu i ni sam ne uspeva da se priseti koliko je puta bogu na istinu poslao bele suprematiste koji su manufakturno radili ono što Steve Rogers sada radi na industrijskom nivou. Konačno, spektakl površnosti se potvrđuje time da nema apsolutno ničeg „tajnog“ ali ni mnogo istinski imperijalnog u vladavini naci-Kapetana Amerike Sjedinjenim Američkim Državama i da ni u jednom trenutku, ponavljam, ne vidimo kako to i zašto nacija na sve ovo na kraju ipak pristaje.

 

Ako ima sreće u toj nesreći – to je da su X-men uglavnom bili pošteđeni petljanja sa ovim glupostima, mada Spencer ipak Beastu daje jednu malu epizodu. No tim je više primetno da ni oni, ni Inhumans kao primeri „progonjenih rasa“ u Marvelovom univerzumu zapravo ne dobijaju značajnog glasa u stripu koji se, na kraju dana, najviše bavi svađom između (mahom belih) intimno povezanih muškaraca i žena iz gornjeg ešelona klasne podele moderne zapadne civilizacije. Na ovaj način Secret Empire – verovatno i slučajno – podseća da su veliki svetski konflikti u poslednjih par vekova bili praktično familijarne stvari, sa pogotovo Prvim svetskim ratom koji je bio porodična svađa koja se otela kontroli i ovo je lekcija koju superherojski strip, istorijski, uspešno plasira. No, Secret Empire ima druge ambicije i pošteno je reći da njih nije uspeo da dosegne.

 

Štaviše, reklo bi se da je i Marvel iznenađen intenzitetom negativnog odgovora koji je stigao od najšire publike i biće zanimljivo gledati šta će Kuća ideja dalje da radi, pogotovo u svetlu ovakvih analiza koje ukazuju da njihova poslovna politika iz poslednjih godina prestaje da daje rezultate, a pogotovo ovakvih nezvaničnih „izveštaja“ koji sugerišu rasulo i bezidejnost. No, to je priča za neko novo sutra, a u ovom današnjem „danas“, Secret Empire je skoro pa kolekcija primera loših ideja nametnutih odozgo na koje je kreativni deo firme odgovorio nedopečenom egzekucijom. Je li makar crtež dobar, pitate vi sada već spremni na kompromis ma koje vrste a ja odgovaram da jeste ako vam ne smeta nekoliko potpuno različitih stilova koji se kroz strip prepliću, od McNivenovog uvoda i finala rađenih njegovim klasičnim kinematskim raskošnim pristupom, preko Leinila Yua i Andree Sorrentina koji su se udenuli u sredinu, svaki sa svojim „mračnim“ atmosferama, pa do odreda manje poznatih crtača koji su popunjavali između njih. Znam da je danas nerealno tražiti da ovakav jedan događaj bude grafički konzistentan, pa to i ne tražim, ali i ta razuđenost stilova podseća da je ovo strip sklapan mehanički, kroz uredničke sastanke i floučartove radije nego kroz nabujalu kreativnu viziju kojoj je industrija samo pomogla da se porodi. Pa onda, više sreće naredni put…