Film: Baby Driver

Baby Driver je, dakle,  film kojim se Edgar Wright (meni) definitivno potvrdio kao autor koji ne samo da ume kako već odlično zna i šta i snimio je, barem od ovoga što sam ja gledao u ovom budžetskom opsegu, daleko najubedljiviji žanrovski film ove godine, u kome se jasno vidi autorska ruka a ako je i bilo uplitanja studija i sudaranja kreativnih vizija, čini se da su razrešena na polzu te neke umetničke dimenzije filma (a sigurno je pomogao i skroman budžet).

Svakako, malo je i neobično da se jedan nedvosmisleno žanrovski rad može istaći kao primer trijumfa autorske vizije, pogotovo kada je reč o filmu koji se pronalazi pre svega u reciklaži (ali superiornoj) žanrovskih tropa starih više decenija, ali, eto, baš se u takvom istorijskom periodu, izgleda nalazimo. U trenutku u kome superherojski film suvereno vlada boks ofisom, Edgar Wright koji je sa te vrteške istupio, odbijajući da bude poslušni Marvelov podizvođač, uspeva sa Baby Driver da uhvati tu neku izvornu energiju eksploatacijskog akcionog filma iz vremena kada se on prelivao u mejnstrim i sa jednom gotovo ranjivom iskrenošću rekonstruiše herojsku pripovest jednog manje ciničnog vremena tako da ona u konačnom proizvodu ne deluje ni naivno ni isforsirano, pa čak ni napadno retro već, naprotiv, da zasija izvornom čistotom priče o bezuslovnoj ljubavi, požrtvovanju, slobodi koju pružaju drumovi i automobili u jednoj savremenoj ekstrapolaciji američkog sna…

Kraće rečeno, baby Driver je film kakav bi Tarantino možda snimio da sebe danas ne shvata tako nepodnošljivo ozbiljno.

Naš kum, inače filmofil i gik ozbiljnog kalibra nas je pre neku nedelju tekstovao da nam kaže da ne moramo da žurimo sa Baby Driverom jer je u pitanju „mnogo stila sa ne mnogo supstance“. Ja njega smatram za ozbiljnog čoveka i uvek pažljivo slušam kada on priča o filmovima, ali Baby Driver je neka vrsta pokaznog ogleda za to kako da od stila napravite supstancu, odnosno kako od jezika da napravite priču u kojoj ni to što se bavite odavno poznatim motivima, karakterizacijama i zapletima ne može da spreči da priča deluje sveže, neposredno, pa čak i autentično. Autentičnost u ovom slučaju nikako ne znači da je ovo nekakva „priča iz života“, „slice of life“ ili kakav drugi označilac dokumentarističke ambicije, naprotiv, ako već pominjanjem Tarantina u prethodnom pasusu nije dat dovoljno jasan nagoveštaj, Baby Driver je filmofilmski film, autentičan u svom prepoznavanju snage izvornih motiva i njihovom pakovanju u format koji će im omogućiti da ponovo zablistaju, rasterećeni od decenija nataloženog cinizma koji dolazi uz industrijsku proizvodnju žanrovskog filma. On je, dakle, autentičan na onaj način na koji su to i bajke, posežući duboko u (savremenu) mitologiju i iz nje izvlačeći na površinu njene najpotentnije elemente.

Baby Driver je sa jedne strane, svakako, Wrigthov način da pokaže (ne samo) američkim studijima kako se pravilno izvodi trik koji svi pokušavaju u poslednjih pola decenije: uzimanje prepoznatljive muzike iz prethodnih epoha i građenja oko nje lavirinta refleksija koje treba da oplemene narativ, karakterizaciju, world building itd. Naravno, veliki broj filmova ovo koristi samo kao jeftinu emotivnu prečicu (recimo Guardians of the Galaxy ili Suicide Squad), dok se malo ambiciozniji među njima (ne mogu da verujem da ću ovo napisati, ali… Skull Island) bave i istoricističkim atributima pesama koje stavljaju u saundtrak. Baby Driver ide nekoliko koraka dalje, možda prepoznajući da se mjuzikl stidljivo ali uspešno vraća u holivudski mejnstrim (La La Land kao samo najistaknutiji primer) i snima film u kome muzika ne samo da farba atmosferu već i diktira tempo scena, vodi montažera i iscrtava koreografiju glumaca. Ponovo, Tarantino je odavno odradio vrlo častan posao na istom tragu, ali kod Wrigtha se u ovom filmu primećuje sasvim sveža i sasvim autentična energija sa kojom se pristupilo oblikovanju narativa i partikularnih njegovih epizoda. Rezultat je da je jednim svojim, dobrim, delom Baby Driver ljubavno pismo sedamdesetima (i šezdesetima) sa svim optimističkim tonovima koje nostalgično prisećanje nekog boljeg doba može da donese, čemu doprinosi i kolor koji (sasvim artificijelno) naglašava primarne boje i, iako se film događa u savremenom mizanscenu, sugeriše mentalitet i filozofiju jednog starijeg vremena. Rezultati su na momente i neočekivano moćni: „običan“ iPod (dakle onaj bez touch screena, sa kružnim interfejsom) i preklopni telefoni u filmu imaju izrazito retro šmek i njihovim suptilnim fetišizovanjem Wright uspeva da nam proda čitavu filozofiju viteštva i (anti)herojstva koju vezujemo za vestern ili noir filmove a da se ne upušta u pravljenje ikakvog sumnjivog period piece projekta.

Ovo se, dalje, perfektno uklapa u činjenicu da je drugim svojim velikim delom Baby Driver jedna sigurna re-kreacija antiherojskog akcionog krimića iz sedamdesetih, prevashodno onoga što je radio Walter Hill u svojoj prvoj fazi. Filmovi poput Warriors i Driver su najočiglednije reference, ali Wright ide dalje i u prošlost i u budućnost pa se sa Baby Driver doseže i oporost Peckinpahovog Getaway (za koga je Hill bio scenarista) ali se i kreira „rokenrol bajka“ na način možda i uverljiviji nego što je Hill postigao sa Streets of Fire, praveći sponu sa ranom Tarantinovštinom u vidu True Romance i Natural Born Killers.

Opet, Baby Driver nije frankenštajnovski pačvork referenci (kakav je za mene, nažalost, bio Kill Bill) niti je nihilistički film na tragu NBK, Wright je uspeo da me ubedi u humanističku dimenziju svojih likova a što je bio element za koji sam najviše strepeo. Njegov glavni junak je definisan uglavnom negativnim atributima (ne priča, ne obraća pažnju, ne pokazuje interesovanje) i s obzirom da nisam znao je li Ansel Engort glumac dovoljno velikog formata da ovo iznese unapred sam se pripremao na iritaciju kakvu je u meni svojevremeno proizveo Ryan Gosling u Refnovom Driveu, još jednom filmu koji je eksplicitno polemisao sa Hillovom ranijom fazom. Drive je film koji je, za mene, potonuo u nedovoljno elegantnom spoju naturalizma i jake stilizacije (a ovo pišem kao štovalac Refna) a čiji je najveći balast bio taj „ispražnjeni“ glavni junak, lik koji treba da bude definisan ni svojim afektacijama ni nekim transparentnim unutarnjim životom već samo akcijama – a gde mi je Gosling bio skroz neubedljiv.

Srećom, Elgort je perfektan u svojoj ulozi, sa izvrsnom kontrolom nad tom nekom ranjivom emocijom koju treba da prikaže – da li izrazom lica ili koreografijom – ali da je ne preforsira jer je, na kraju krajeva, njegova glavna karakteristika ta izolovanost od okruženja, angelska čistota sred blata u kome se valja, a da istovremeno bude ubedljivo dinamičan u akcionim scenama. Ostatak kasta isto solidno odrađuje svoj posao i mada svi glume stereotipe sa svešću da su stereotipi, film ovo uspešno iznosi kroz svoju stilizaciju i, ponovo, muziku koja ga nosi. Naravno, Jamie Foxx sad već rizikuje da bude tipiziran kao „crni gangster“ a John Bernthal i Kevin Spacey praktično ponavljaju neke svoje prethodne uloge, ali u filmu sve to dobro radi i gledalac dobija sve potrebne informacije intuitivno, gotovo osmotski još i pre nego što iko progovori, a da se opet ne oseća kao da mu se poturaju podgrejani klišei iz neprebrojnih drugih filmova.

Wright, krucijelno, uspeva da akcione scene izrežira dinamično i pregledno, da budu pune energije i jasne vizuelne logike, da budu, bogami, i visceralne, a da se ne izgubi taj bajkoviti element koji je sve vreme u prvom planu. Ovo ne znači da film nasilje shvata neozbiljno ili da trilerski elementi nisu nabijeni tenzijom, već, pre svega da se etička ideja vodilja koju film plasira kroz likove Babyja i Debore nikada ne kompromituje i da ovde, sa konačnim odvajanjem od Tarantinovih predložaka, nema nijansi sivila. Na kraju filma je sasvim, nedvosmisleno jasno, šta znači „uraditi pravu stvar“ i ko je kriv za šta i koliko a Wright uspeva da u finalu ode praktično do ivice parodije a da sačuva bajkovitost i nevinost koje podvlače ovaj etički stav.

Vrlo je ohrabrujuće da je ovakav fim snimljen za manje od pedeset miliona dolara, da ga je uradio Britanac koji je praktično sebi napisao šut kartu iz Holivuda kada se rastao sa Marvelom i da je publika autentičnost i energiju filma prepoznala. Wright sada zaista treba da ima blanko poverenje za bilo šta što sledeće uzme da radi jer je sada potpuno jasno da se ne radi o gimiki reditelju koji će brzo ispucati trikove i voziti se na inerciji manirizma već o promišljenom autoru koji razume savremenu popularnu kulturu ali vidi i odakle je ona došla i šta još o tome može da se kaže. Da mi je iko rekao da ću u 2017. godini gledati film u kome je dinamična potera kroz predgrađa ozvučena raspusnim soliranjem Jana Akermana, a krvava pucačina sa policijom bukvalno sinhronizovana sa brejkovima iz pesme Hocus Pocus njegove grupe Focus, i da će to delovati kao najvitalniji akcioni filmmejking godine, bio bih… užasno iznenađen. End jet hir vi ar.