Film: xXx: The Return of Xander Cage

Zahvaljujući skupoj HBO pretplati koju moja žena nesebično plaća pa onda s pravom kritikuje kad ja neću da gledam sve te silne serije, sinoć sam pogledao još uvek friški xXx: The Return of Xander Cage. Reći da sam sa zadržanim dahom petnaest godina čekao PRAVI nastavak filma sa kojim je Vin Diesel uspeo da definitivno ubedi svet da nije samo dobar brejkdenser već i bona fide akcioni heroj bi bilo možda blago preterivanje. Ipak, originalni xXx sam volio, sa gnušanjem odbio da gledam nastavak urađen bez Diesela u glavnoj ulozi i, gledajući kako ćelavi mišićavko uspeva da Fast & Furious serijal od nečega što se godinama klatilo na ivici da upadne u Direct to DVD ambis pretvara u jednu od najkomercijalnijih franšiza današnjice, strpljivo sam čekao da Diesel studiju da ponudu koja se ne odbija. Na kraju se to i dogodilo ali umesto Columbie ovde je film proizveden sa Paramountovim sredstvima. No, što se tiče look and feel komponente filma, ovo u punoj meri podseća na novije nastavke u F&F serijalu i veoma se oseća da su Vin i Samantha Vincent ovde potpisani kao producenti koji su nad franšizom preuzeli potpunu kreativnu kontrolu.

Originalni xXx se iz uobičajene akcione ponude sa početka stoleća izdvajao pre svega time što je Diesel imao priliku da u prvi plan pogura svoju geeky stranu. Za razliku od godinu dana starijeg Fast & Furious gde je mačo svetonazor bio jasno istaknut fokusiranjem na automobile, te uobičajene simbole muškosti modernog doba, xXx je odlutao ulevo i napravio zanimljivu kombinaciju spajajući u Xanderu Cageu elemente nove, možda pomalo metroseksualne muževnosti u formi ekstremnih sportova kao i besramno geekovsko interesovanje za video-igre i srodne produkte „nove“ popularne kulture. Otud je xXx bio jedna možda ne previše inteligentna ali ipak interesantna subverzija džemsbondovskih tropa u kojoj su potencijalno „niske“ zabave za plebs niže i niže srednje klase i „beskorisne“ veštine spojene sa jednim ne-suprematističkim kultom tela da bi se u sumi dobio jedan šarmantan, zapravo nepretenciozan a opet radikalan tajni agent.

Naravno, The Return of Xander Cage ne može da ponovi isti trik, ali može da se posluži identičnim tropima i njegov najveći nedostatak je upravo u tome koliko malo je bilo ko od autora zainteresovan da uđe u kritički dijalog bilo sa prvim filmom u serijalu, bilo sa idejom da je gik-kultura koja je još uvek možda delovala subverzivno početkom veka danas udenuta u samu srž mejnstrima.

Drugi nedostatak je ono što smo od filma sasvim i očekivali: naime The Return of Xander Cage je jedan niz set pisova povezanih toliko labavim narativom da je teško nazvati ga nekakvom pričom. Veoma nalik novijim Fast & Furious naslovima, i ovaj film kombinuje glatke i sjajne CGI efekte sa oštrim, skoro drečavim bojama da kreira utisak koji je bliži video igrama nego onome što je danas karakteristično za američki akcioni film. Tamo gde drugi filmovi tonu u orange/ teal koloritu i lažnom lens flare naturalizmu, D.J. Caruso (koji je ovo režirao) i njegova ekipa se odlučuju za jarke primarne boje, ekstremno izoštren fokus u svim kadrovima i kontrolu kamere koja insistira na tome da ovo nije snimao čovek „iz ruke“ već da je očigledno i neprikriveno u pitanju digitalna montaža. Ovakav pristup filmu sa budžetom od 85 miliona dolara daje osećaj Direct to DVD akcijaša i film je zbog toga zapravo mnogo bolji nego da se pokušalo sa imitiranjem majklbejevskog pristupa.

Naravno, žulja pomalo ta naglašena lapidarnost u tretmanu narativa. Razume se, ovaj film je očigledno pravljen po meri glavnog lika i treba da bude „vehicle“ za njega i njegovu harizmu, ali opet, naravno, Dieselova harizma je ipak možda par brojeva premala da bi mogla da popuni sve rupe (ovo kažem kao njegov sertifikovani fan), a i na mikro planu film pati od preteranog oslanjanja na pančlajnove koje naprosto nije uspeo da zaradi dobrom pripremom. Zbog toga, scene se naprosto dešavaju, umesto da se razvijaju, bilo kakva trilerska napetost koja bi trebalo da postoji skoro da se ne oseća jer priča ne uspeva da joj da postavku i onda je sve na glumcima. Nepotrebno je reći, malo ovde ima glumaca nekakvog ozbiljnog formata koji bi umeli da iznesu potrebnu mimiku pa da nam prodaju tenziju i emotivne lomove.

Opet, Diesel IMA harizmu i ima šarm i iako nimalo ne verujemo da jedan komad tetovirane govedine koji je upravo stupio u šestu deceniju života izvodi sve te kerefeke na skejtbordu i drugim „geeky“ prevoznim sredstvima, a jedva mu malo više verujemo kad gleda u oči dušmane i proziva ih osrednjim onelinerima, on ipak uspeva da nas kupi kao sad već omatoreli gik koji bi samo još jednom da se provoza Dominikanom i drugim lepim eksterijerima, malo prozeza sa ortacima, baci po koju antiestablišment poruku i, hopefully, spase svet.

xXx jeste franšiza koja zaoštrava taj neki narativ u kome, makar iz pozadine, terenski operativci koji zaista veruju u činjenje opšteg dobra moraju da ponekada i idu direktno nasuprot naređenjima koja daje establišment i The Return of Xander Cage savim časno, pošteno i dosledno sledi ovu ideološku liniju. Opet, on to radi toliko dosledno da film naglašeno pati od nedostatka harizmatičnih negativaca jer suviše prostora daje konfliktnim (anti)herojima pa kad dođe vreme za finalne bosfajtove, imamo utisak da igramo igru u kojoj je studio ostao bez para pred sam kraj razvoja i umesto pravih bossova smo dobili samo obične neprijateljske likove sa malko više hit pointsa.

Direktne reference na video igre se daju naći – sama postavka sa hipermoderno opremljenim avionom koji je baza operacija je jednako referenca na Marvelov S.H.I.E.L.D. koliko i na igre poput Splinter Cell ili Mass Effect – ali film nije nametljiv u ovome i više se trudi da šoukejsuje svoj internacionalni kast u kome imamo zaista zanimljiva imena. Naravno, ni ovo nije „zarađeno“, likovi koje nam film prodaje kratkim introima uglavnom nemaju dublje karakterizacije od toga što smo videli u samim introima, ali opet ne mogu da kažem da mi nije milo da PONOVO gledam Donnieja Yena u zapadnjačkom filmu i  mada je Tony Jaa i ovde prilično kriminalno neiskorišćen (i pride mora da se krevelji i izigrava nekakvu ekscentričnost), makar su Kris Wu i Deepika Padukone dobro iskoristili svoje mesto pod reflektorima i, pretpostavka je, filmu obezbedili i solidne zarade u Kini i Indiji. Rory McCann ovde, pak jedini deluje kao višak i kao da mu je mesto pre u Fast & Furious franšizi, ali zato su tu i male ali prilično ubedljive uloge Nine Dobrev i Ruby Rose. Razume se, jedini koji tu nešto glume su Toni Collette i Sam Jackson, ali film svakako nije baziran na ideji da oni treba da dobiju ne znam koliko prostora i uostalom, važnije mu je da Neymara i Ice Cubea slika da budu kul, da pokaže kako Kris Wu snagom didžejinga rešava napetu situaciju u kojoj samo što ne polete glave, ili da nam pokaže kako 22 godine mlađa Nina Dobrev Vinu Dieselu poverava svoj safeword iako ga je tek upoznaka, nego da se bavi nekim „dubljim“ filmskim momentima.

Utoliko, xXx: The Return of Xander Cage je tipičan filmski junk food, ali ipak jedan sada već vrlo vešto spremljen džank fud obrok u kome je akcija pristojna, priča potpuno zaboravljiva, ali i u kome Diesel uspeva da, prateći Fast & Furious predložak, plasira ideju „porodice“ ili makar čvrstog prijateljstva koje nadilazi sve prepreke i na koje protagonisti znaju da se uvek mogu osloniti dok odlaze put zalaska sunca. Po tome, vredi istaći da Diesel snima možda najmanje cinične akcione filmove u današnjoj holivudskoj klimi što na kraju dana, nije ni tako mala stvar.