Film: Thor: Ragnarok

Da onda kažem koju i o filmu Thor: Ragnarok koji sam pogledao prošlog vikenda i jednom komentaru opisao kao „najbolji Thor do sada“ a onda se još malo uzneo i rekao da je u pitanju maltene i najbolji superherojski film ove godine.

Naravno, korekcija za Logana je urađena praktično odmah, a Cripple je ponudio i Spider-man: Homecoming kao moguću alternativu. Ovo valja elaborirati: Logan je svakako bolji film zato što svoju tematiku shvata veoma ozbiljno sa jedne strane a sa druge ima hrabrosti i energije da onda tu ozbiljnost i iznese. U njemu zaista dotičemo te neke elemente pričanja o „human condition“ i mada je u pitanju neskriveno žanrovski film, oseća se jedno nadrastanje žanra i susretanje sa „ozbiljnim“ dramskim filmmejkingom u nekim momentima.

Sa druge strane, iako mi se Homecoming dopao bez rezervi, mislim i da njegova dosta neobična struktura i dinamika (skoro na tragu televizijske serije) za osetnu nijansu film čini manje ubedljivim iskazom nego što je to Thor. Naravno, Homecoming je dostojanstveno spasao franšizu kojoj, činilo se, nema spasa posle univerzalnog odbacivanja što ga je drugi Webbov ASM doživeo, ali upravo iz tog ugla treba sagledati i Thor: Ragnarok i primetiti koliko je Waititi učinio na tome da Thor najednom postane validan Marvelov moneymaker.

Kažem „najednom“, iako je i Thor: The Dark World zaradio vrlo lepe pare, ali još u ono je vreme bilo jasno da je ta smušena bromansa svoju popularnost i tržišnu kurentnost namakla u velikoj meri zahvaljujući inerciji koju joj je obezbedio Whedonov Avengers. The Dark World je bio vrlo osetno slabiji film od prvog Thora Keneta Brane (i sam prilično osrednji film) najviše zato što u njemu niko iz produkcije više nije bio siguran da li i koliko treba da se prave ozbiljni a koliko da se ode u kemp i šegačenje, pa se ta nesigurnost i u filmu osećala sa smuljanim negativcima i ogromnim naporima da se od neverovatno popularnog Lokija Toma Hiddlestona napravi konfliktni antiheroj, da se Thorova neubedljiva (a)seksualna veza sa Jane Foster proda kao „a thing“, da se ubijanjem nekih od notabilnih asgardskih imena veštački izazove drama… The Dark World sam pogledao više puta nego što je pristojno priznati u otmenom društvu, a najviše zahvaljujući opsednutosti moje žene Lokijem i Tomom Hiddlestonom, pa sam i poslednje mesece proveo kontemplirajući o tome šta zapravo Marvel uopšte želi da uradi sa Thorom u njegovm trećem filmu.

Fakat je i da je Thor uvek i sedeo malo neudobno u Marvelovom lajnapu. Za razliku od kapetana Amerike i Iron Mana, ali i Dr. Strangea i Ant-Mana, Thor je lik koji je težak za identifikaciju jer nema ni everyman ni rockstar kvalitete sa kojima se u ovim filmovima najlakše operiše. Thorov svet je i u stripu uvek visio negde u sub-LSD fantazijama prvo Stana Leeja i Jacka Kirbyja a posle Walta Simonsona, kombinujući superherojsku akciju sa pseudomitološkom sapunskom operom i „svemirskim“ SF-om, uklapajući se samo postrance sa „glavnim“ Marvelovim tokom. Uostalom, u vreme kada je prvi film o Thoru najavljivan, Marvel već godinama nije izdavao strip sa ovim junakom u naslovu (nakon što su bogovi nestali u priči pod nazivom, pogađate – Ragnarok), pokrećući novi serijal tek u sklopu priprema za produkciju Braninog prvenca. I, svakako i na filmu se pokazalo da se Thorov psihodelični, arhaični i kempi mizanscen teže uklapa uz uporedivo „realističnije“ estetike na koje su nas navikli Captain America, Avengers, Iron Man itd.

Utoliko, izbor Waititija za treći nastavak delovao je kao da Marvel zapravo više ne zna šta da radi i da je ovo eksperiment sa odlaskom u komediju na samoj ivici parodije koji će se verovatno završiti stavljanjem katanca na ovaj serijal. No, ispostavilo se da je Ragnarok dobio ekstatične kritike i izvanredno prošao tokom prvog vikenda pa je sada uistinu zanimljivo spekulisati kako će naredna faza Marvelove produkcije izgledati.

Očigledan presedan je svakako Guardians of the Galaxy Jamesa Gunna koji je takođe uz relativno eksperimentalan pristup (recimo „kao Star Wars i Space Balls u istom filmu“) izrastao u bona fide blokbaster koji sada velikim delom diktira sudbinu čitavog MCU, no razlike su jasne: GOTG je mogao da bude one and done eksperiment sa relativno nepoznatim brendom, dočim je Thor etabliran u filmskom univerzumu i zasnovan na jednom od najstarijih Marvelovih stripova. Zato je možda i važno da je Waititi nastupio ovako sigurno, čak drsko, i snimio prilično urnebesno zabavan film jer, bez obzira koliko da on odstupa od dosadašnjeg senzibiliteta Thora – pa ga čak neretko i bezobrazno parodira – Ragnarok uspeva da destiluje „Marvelovu formulu“ do same krtine nudeći raskošne scene eksplozivne akcije, veliku količinu nerazblažene komedije i protagoniste koji su neodoljivo šarmantni.

Naravno, u ovoj destilaciji su i loše strane formule došle do zaoštravanja. Ako je The Dark World kuburio sa nepamtljivim negativcem, Ragnarok ga u ovome nadmašuje dajući jednog od najneubedljivijih negativaca u dosadašnjem kompletnom Marvelovom opusu. Nakon vrlo solidnog Vulturea u izvedbi Michaela Keatona koji je svom negativcu u Homecomingu uspeo da podari mnogo slojeva i nijansi, Hela u Ragnaroku je povratak na od kartona izrezane likove glavnih zloća, sa veoma malo ličnosti i motivacijom u koju nismo uspeli da poverujemo ni nakon što ju je Cate Blanchet eksplicitno u kameru ponovila barem tri puta. Sledstveno tome, čitav zaplet oko Ragnaroka i uništenja Asgarda, te Odinove konačne sudbine nema skoro nikakvu dramsku težinu i verujem da većina publike neće ni pamtiti da se ovo sve desio u ovom filmu za koju godinu. Opet, treba i primetiti da su neke od ovih ideja lepe, da je brisanje Asgarda sa mape MCU lokaliteta zapravo dosta smeo potez a postuliranje da „su Asgard ljudi a ne lokacija“ ima neku težinu i zanimljivo rezonira sa raznim momentima iz stripa u poslednjih desetak godina, no, filmu ovo definitivno nije jača strana.

Ono što mu jeste jača strana je vratolomni tempo kojim se odvija. Waititi sebe, pretpostavljam ne vidi kao dramskog režisera i mada on tvrdi da je originalna verzija potrage za Odinom koji se kao beskućnik sa amnezijom potuca ulicama Njujorka iz filma izbačena jer su test-gledaoci smatrali da je to suviše depresivno za gledanje, pitam se da li se samo radi o tome da on takve stvari naprosto nije previše želeo da snima. Ovako kako jeste, Odinov finalni legat svojim sinovima i uvođenje Hele u igru se dešava u sceni koja traje, mislim, ne više od tri minuta sa dramom i patosom koji su samo nominalno tu i prosto se oseća da Waititi jedva čeka da se reši dosadnih asgardskih sapunskooperskih tropa te da lansira svoj film u svemir.

Kada se do svemira stigne, Ragnarok dolazi na svoje i dobijamo visokozabavnu akcionu komediju u erzac-Star Wars ambijentu koja lakonski odbacuje sve asgardske balaste i upušta se u mnogo sigurnije realizovane komedijaške skečeve i akcione set-pisove, toliko da kad god bi se film vratio nazad do Asgarda da nas uputi šta se tamo još dešava, osetio bi se primetan pad tempa i energije.

Naravno, ni jedan film ne treba da ide stalno istim tempom i intenzitetom, pa ovo ne treba shvatiti kao neku apsolutnu kritiku „ozbiljnijih“ delova i zahtev da bude više šege i mačevanja, ali opet, primetno je da je Waititi najbolji u scenama gde ne mora da izigrava vagnerijansku grandioznost i njegov Thor je mnogo više kempi od bilo čega što je bilo ranije, kako rekosmo, na samoj granici parodije, ali istovremeno i mnogo humanizovaniji film.

Ovde svakako treba sa osmehom primetiti koliko je Chris Hemsworth konačno došao na svoje. Lik Thora je za ovu priliku produbljen do te mere da po prvi put možemo da kažemo da pred sobom imamo ličnost radije nego spisak karakteristika i verovatno je bilo neophodno da film praktično otvoreno prizna koliko je njegov seting kempi kako bi njegov protagonist ovako zaživeo. Hemsworth sada ima priliku da bude i šarmantni šeprtlja, i ubedljivi akcioni heroj, čak i everyman koji se zatekao na nepoznatom mestu i mora da se izvuče snagom domišljatosti i lukavstva. Simbolički, Waititi ovo unapred telegrafiše još u sceni u kojoj Thor gubi Mjolnir pa kada sat i kusur vremena kasnije gledamo njega i Lokija kako laserskim oružjem kose neprijateljsku pešadiju u čarki na nevažnoj planeti koja kao da je ispala iz Star Wars Extended Universea, ovo deluje kao sasvim prirodno zarađen momenat i intuitivno proširenje univerzuma koji sada sadrži i Guardians of the Galaxy i Dr. Strangea.

Naravno, jednako treba pohvaliti i Marka Ruffala koji junački igra straight man parnjaka Hemswortovom šaljivdžiji i mada je priča o Hulku ovde nedorečena (ali je i najavljeno da će se nastavit u narednim filmovima) teško da možemo biti nezadovoljni filmom u kome imamo scenu kako Hulk radi supleks na Fenrisu. Hiddleston je standardno ubedljiv u ulozi Lokija, Goldblum se kroz film prošetao – kao uostalom i Hopkins – a to mu je bilo sasvim dovoljno da posao odradi, Thompsonova ima možda najteži zadatak da prikaže najkonfliktnijeg heroja od svih u najkraćem datom vremenu pa je u tome dosta dobra, ali naravno, svačije srce je ukrao sam Waititi kao Korg dajući, barem meni, jake flešbekove na Planet Hulk i zapitanost da li bi u nekom paralelnom univerzumu u kome John Carter nije bio onakav flop, sam Planet Hulk jednog dana bio prenesen na film u celini.

Waititi je vrlo siguran u režiji akcije i komedije i ovde, moram da kažem, za mene ima očiglednu prednost u odnosu na Gunna čiji su filmovi najbliži Ragnaroku po senzibilitetu. Waititijeva akcija nije, kao Gunnova obavezno prestilizovana da ne bi delovala neubedljivo i scena borbe između Thora i Hulka je svakako za antologije. S druge strane, komedija mu je često na nivou sitkoma i tu se oseća to drsko spuštanje u parodiju (na primer scena sa Mattom Damonom i Lukeom Hemsworthom koji igraju Lokija i Thora), ali, ponovo, tempo je toliko brz a comedy timing perfektan, glumci u punoj meri posvećeni gegu da to sve uglavnom prolazi.

Ta brzina kojom se film odvija svakako pomaže i da ignorišemo očigledne nekonzistentnosti i rupe u zapletu – od toga da Bog Groma nema način da svlada jedan pišljivi tejzer pa do činjenice da je jedini predmet za koji se zna da će spuštanjem u večnu asgardsku vatru izazvati Ragnarok uredno spakovan na svega nekoliko metara od pomenute večne vatre – koje bi potopile sporije i „ozbiljnije“ filmove. Ovakav kakav jeste, Thor: Ragnarok je nestašan i brljiv, ali srce mu je na pravom mestu i kvantitet zabave po jedinici vremena koju isporučuje je neosporan. Pozdravljamo.

One thought on “Film: Thor: Ragnarok

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s