Prvi je novi album njujorških blekmetalaca Krallice, Go Be Forgotten koji im je već drugi ove godine. Ali kada im ide, onda im ide, momci su u životnoj formi i dobro je da imaju i kreativne municije ali i volje da se cimaju oko samoizdavanja. Ne znam koliko je danas uopšte njihov zvuk tačno zvati blek metalom, čak i uz prefiks „avangardni“ jer ovo jeste muzika koja od blek metala uzima ritmiku i tremolo rifove, ali koja danas jednako duguje i progresivnom roku i shoegaze i post rock i ambijentalnoj muzici. Krallice su uvek zvučali kao gomila nežnih indi rokera koja nekim neobjašnjivim spletom okolnosti svira metal i novi album je ovo, intenzivirano, ali u najpozitivnijem moguće smislu. Kompozicije su kompleksne ali sa puno spontanosti i duše, a produkcija je interesantno nabasovana i jaka a da opet nema ni trunku mačo poze koju nekako intuitivno vezujemo za metal. Vrlo dobra ploča:
Kome je sve to preozbiljno i radije metal čita kao muziku u koju je parodija ugrađena već u startu, sigurno će mu prijati saznanje da je kanadski Nordheim izbacio treći album i da je ovo i dalje jedna sigurna mešavina melodičnijeg death metala sa klasičnim heavy i power elementima, pa još začinjeno narodnjacima. Nije bend kome bih lično posvećivao previše vremena, ali ovo je ipak sasvim ubedljivo u tome što je naumilo da radi jer Nordheim ne misle da humor treba da radi umesto njih pa je ovo i odsvirano i producirano veoma pošteno:
Pošto je danas nekako dan za termin „post-metal“, tu je i švecki bend V sa albumom Pathogenisis koji je nedvojbeno metalski ali i sa mnogo drugih indi i post rok elemenata koji meni, starijem, dakle, čoveku, vuku malo na Cult of Luna i Nadja školu spore, melanholične muzike koja se ne stidi metalskih temelja ali se i ne plaši nemetalske nadgradnje. Prijatno je:
I u nastavku sentimenta „nije ovo baš za Mehmeta, ali možda se nekom dopadne“, tu je i debi album španskih No Amnesty koji su deca mlađa od ne crnog albuma metalike nego i od jebenog Load i Reload, ali, eto, sviraju taj neki treš metal. I nije da to rade loše, samo što je moj apetit da slušam podgrejani treš na istorijskom minimumu. Ipak, ja sam ove godine dobio vrlodobri album Litch King, a No Amnesty možda budu mnogo više po ukusu nekom ko nije tako blaziran:
https://youtu.be/hJqyff7elRw
I, da zaključim ovaj triptih stvari koje ja ne bih slušao ali su možda vredne tuđe pažnje, tu je deathcore bend The Modern Age Slavery sa svojim trećim albumom Stygian. Ono što ovaj bend izdvaja od braće i sestara po brejkdaunovima i plastičnoj produkciji je što barem na ovoj ploči kao da nude više black metal i death metal uticaja od srodnih bendova pa je to možda interesantan smer evolucije deathcorea. Evo kako to zvuči:
Cveće zla i naopakog 