Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 01-12-2017

Je li danas Petak? Jeste! Dakle, metalni noviteti su na programu.

U prvom redu, juče se pojavio novi album holandskog Deinonychus i to posle čitave decenije čekanja. Je li vredelo toliko čekati? Za nekoga sigurno jeste jer ovo ni u kom slučaju ne zvuči kao nekakav brzi keš in na nekakvoj nekadašnjoj popularnosti već solidno proživljena, emotivna metal muzika sa dušom i odranim grlom. Danas se blek metal meša sa svim ali u slučaju ovih ljudi zaista je nekako srećno ispala da kombinacija pretužnog, očajničkog black metala sa doom težinom. Vrlo impresivno:

https://youtu.be/exg0dUKJDF0

https://youtu.be/CdYiqN1wgko

U otprilike istom tempu ali nešto drugačije po atmosferi, stiže nam drugi album benda Sorxe iz Arizone. Ovo je za ljude koji vole da je teško i da distorzija trese ali ih zabrine kad čuju tradicionalne metal stilizacije jer odmah pomisle da deluju nezrelo. Sorxe su na toj nekoj sludge liniji na kojoj su pre deset-petnaest godina bili Isis, pre dvadeset Neurosis, a danas je ta kombinacija metalske žestine sa malo indi šmeka praktično žanr za sebe. Ipak, Sorxe nisu obični skakači na bendvegn, ima ovde kompozitorske zrelosti i odličnih kontrasta (pogotovo u neočekivanim pevačkim zahvatima) i nekoliko stvarno dobrih rifova, tako da, svakako odvojiti uvo. Evo celog albuma:

https://youtu.be/NgqABXNLHvk

Sad vi već glasno protestujete da je Petak i da niste došli da tugujete i budete depresivni nego da pijete i šutirate se i to je pošteno, metal ima opcije za sve te potrebe. Evo, na primer, izašao je prvi album novozelandskog (neo)spid metal benda Stälker. I sad, svi oni klišei o metalu koje ljudi obično povade iz šteka kad bi da nam se podsmevaju su ovde zapravo glavno jelo, bez ikakvog ironičnog proseravanja: dramatični falseti, gitarske harmonije između krvoločno prostih rifova i seckajući bas bubnjevi, nesputano korišćenje tremolo ručice i kad treba i kad ne treba… Stälker su Destruction, Agent Steel, Exciter i rani Anthrax srolani u jednu sarmu i svirani sa potpunom uverenošću da je ovo onako kako metal treba da zvuči. Taj neironični, pravoverni pristup je veliki plus ovom albumu koji naprosto ne gubi vreme na foliranje i kontemplaciju nego udara ravno među rogove. Razume se, kome je ova muzika bila smešna pre trideset godina, umiraće od smeha i sada, ali ko je metalac od staža i časti, voleće:

https://youtu.be/wxyp5PyLxqA

https://youtu.be/HHDs2pPoU3Q

A onda, na tehničkijoj i modernijoj strani spektra, kalifornijski Oblivion je izbacio svoj drugi album i mada je ovo na prvi pogled samo još jedan od milion brutal death metal bendova kakvi snimaju ploče svakog dana, možda je ipak vredno pažnje za slušaoca koji u metalu traži određeni muzičarski eksces. Vođa ovog benda, Nick Vasallo je actually kompozitor i profesor kompozicije po vokaciji pa se to čuje i u muzici koja podeća na „proggy“ stranu brutalnijeg death metala, možda u određenoj meri na Atheist pre nego na Death/ Cynic krilo. Dosta oni tu petljaju, doduše i, ja sam uvek bio više za albume koji svoje tehničke izvrsnosti umotavaju u nekakav narativ višeg nivoa, ali da je loše – nije. Produkcija je malo beživotna za moj ukus ali dobro se ovo čuje i mada u celini nisam nešto zastrašujuće impresioniran, ima ovde dosta interesantnih detalja…

https://youtu.be/tmkKtqpLJrA

Bližimo se klimaksu ove nedelje, ali pre klimaksa samo jedna sitna digresija u grindcore. Mislim, slažemo se svi da grindcore nije metal ali ta vrsta čistunstva je komična i ne treba joj pridavati mnogo pažnje. Finski Death Toll 80k ima novi album, koji je jedva petnaest minuta i nešto kusura dugačak i mada ovo nije SASVIM na liniji onog što su nam u legat ostavili Insect Warfare, nije baš ni daleko. Obscene Extrme Festival je prepun grindcore bendova ovih i onih podusmerenja, ali ovi Finci se ulgavnom bave onom najsirovijom strujom sa jasnim korenima u panku i to vrlo dobro radi svoj poso:

https://youtu.be/WqSjO58-x2k

E, dakle, klimaks je da je danas izašao novi Morbid Angel i ja sam, iskreno, zaprepašćen. Bilo je, naravno, jasno da je David Vincent tu bio glavni kočničar i da je onaj abortus od prošlog albuma (koji ja nisam ni izdržao da preslušam) koga čitav svet mrzi, u velikoj meri bio njegovo maslo. Ali ko je očekivao da će se ovaj bend vratiti ovakvom pločom posle više od pola decenije?

Ja nisam. Kingdoms Disdained je iznenađujuće zdrav album na kome Trey i drugovi ne samo da korektno nagađaju šta to zapravo njihova publika od njih želi u smislu stila i tona, već onda idu i nekoliko koraka dalje da u tom stilu i tonu naprave nekoliko odličnih pesama koje su sasvim u skladu sa „pravim“ Morbid Angel zvukom a da opet ne ostavljaju utisak generičkog praćenja formule. Šokantno.

Trey je ovde u posebno dobroj formi sa rifovima koji duguju mnogo toga dugoj i teškoj karijeri u kojoj je nekadašnji gitarski vunderkind na kraju sišao sa sopstvenog podijuma u glavi i shvatio da sebi više nema šta da dokazuje, ali i solažama koje su jednako ekscentrične kao i uvek ali, multitrekovane i sa ukusnim korišćenjem efekata, zapravo značajno ekspresivnije nego pre. Steve Tucker se vratio u bend i zvuči kao čovek kome je pun kurac neizbežnih upoređivanja sa Davidom Vincentom, pevačem i basistom čije srce već godinama nije bilo u ovoj muzici, pa Tucker koji nema neki distinktan stil pevanja, već uglavnom zvuči kao generički „death metal vocalist 1“ seting u nekoj muzičkoj igri, taj Tucker ovde zvuči gladno, besno i užasno raspoloženo.

Umesto Petea Sandovala na bubnjevima je ovog puta Scott Fuller iz Annihilated i mora se priznati da i on svira sa jasnom svešću o tome čije cipele treba da popuni ali ga to ne ispunjava kompleksima već, naprotiv, podstiče da bude najbolja verzija sebe. Odličan je Fuller ovde i jako se dobro uklapa uz Treyjeve izlomljene kompozicije i bolesni gruv.

Generalno, album je žestok iako nije nikakvo nadmetanje u brzini, blastbitova i brzih pesama ima ali većina muzike je nervozna i moćna na ime rifova i aranžmana a ne zato što se obaraju BPM rekordi i to je za mene najvažnije dostignuće. Erik Rutan iz Hate Eternal (koji je nekada i ovde svirao drugu gitaru) je, za mene iznenađujuće, produkciju odradio prilično suvo, dajući ploči intiman zvuk, ni nalik na granitni zid koji intuitivno vezujem za albume njegovog benda. Mislim, kolko death metal može da zvuči intimno, jelte. U svakom slučaju, neočekivano siguran povratak za ovaj bend. Svaka čast.

https://youtu.be/SnmQU45fkiA

Jedno reagovanje na “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 01-12-2017”

  1. […] Stälker smo voleli na prvom albumu a volećemo i na drugom. Black Majik Terror je veoma lepo producirana ploča modernog speed metala […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: