Video igre: Igre godine 2017.

Kako smo već više puta rekli, i zapravo papagajski ponavljali još negde od Januara, 2017. godina je, barem po kvalitetu igara koje su izlazile ispala jedna od najboljih ako ne i najbolja godina u istoriji. Što je svakako dobrodošlo, uzimajući u obzir da je po svemu drugom godina bila prilično depresivna kombinacija loših pravih vesti i još gorih lažnih vesti.

 

Nemam ambiciju da u ovom malom osvrtu bacim svetlo reflektora na svaku igru koja je izašla 2017. godine, već više da se na brzinu osvrnem na nekoliko značajnih događaja i fenomena koji su je obeležili, a onda svako za sebe može da dodaje šta je još tu važno pomenuti.

 

Jedna od ključnih stvari vezanih za igre u 2017. godini je da je filozofija igre-kao-usluga apsolutno i neopozivo zaživela na svim nivoima industrije. Nije ovo sad nešto što se iznenada desilo u 2017. godini, pa čak ni u 2016. godini. Kao i većina drugih stvari vezanih za ovu industriju, prelaz se dešavao i desio postupno, korak po korak. No, u 2017. godini se može legitimno govoriti o tome da su igre-kao-usluga centralna marketinška i biznis filozofija za najveći deo industrije. Ovde ne pričam samo o činjenici da su mnoge najveće igre iz 2017. godine zapravo originalno izašle u prethodnim godinama, ali, da, i to je jedna od stvari koje treba imati na umu. Blizzard je, kao što su uostalom i u mnogim drugim stvarima ispred drugih, sa Diablom i WoW-om perfektuirao ovaj pristup do te mere da je njihovo rukovanje Overwatchom u 2017. godini bilo tako uspešno da sam skoro očekivao da će se Overwatch naći na listama igara godine i ovog Decembra. To se, doduše, nije desilo ali ne treba imati iluzija, Overwatch je bio MNOGO veća igra od skoro kompletnog ostatka žanra, uspevajući da zaseni sve druge hero shooter pokušaje (uključujući zlosrećni Cliffy B-jev Lawbreakers) i Activisionov (dakle, isto svoj) Call of Duty World War II i Electronic Artsov Star Wars Battlefron II. I baš ova druga igra je ogledni primer za demonstraciju druge strane novčića: Battlefront II je na kraju od igre koja je trebalo da ispravi nedostatke prvog Battlefronta i bude sigurno zakucavanje za Dice i EA, ispala katastrofa neviđenih razmera upravo na ime „usluge“. Gunđanje vezano za mikrotransakcije i lootbox mehaniku (koja, naravno, postoji i u Overwatch i u skoro svakom drugom onlajn šuteru i akcionoj igri…) već se opasno pojačavalo tokom čitave godine, ali je kulminiralo u nedeljama koje su prethodile izlasku Battlefronta. Kritična masa gneva je konačno dostignuta, posle nekoliko godina nakupljanja u kojima su izdavači počeli da igre seckaju na sve manje komade i te komade počeli da stavljaju iza dodatnih transakcija, a slamka koja je kamili polomila proverbijalnu kičmu je, odgovarajuće, bio Darth Vader. Ideja da u igri koju ste kupili plaćajući pun iznos AAA produkta neke od najprimamljivijih sadržaja nećete moći da dosegnete bez dodatnog plaćanja ili četrdesetočasovnog grajnda (dok gledate ljude sa dubljim džepovima kako vam se podsmevaju mlateći unaokolo svojom laserskom ćunom) je na kraju dovoljno iznervirala dovoljan broj ljudi da je EA morao da pređe u mod odgovora na krizu, privremeno isključi sve mikrotransakcije, konačno promeni parametre, ne bi li igrače malo umirio. Opet, šteta je bila napravljena i Battlefront je uverljivo potonuo što na godišnjim listama, što u prodaji, odvlačeći pogolem budžet na dno oceana istorijski loših odluka.

 

 

Ne da to ikako znači da će izdavači odustati od mikrotransakcija i lootboxova, statistike pokazuju da blizu polovine obrta koje igre danas prave dolazi upravo iz ovih izvora, što ukazuje da ima uverljivo MNOGO igrača spremnih da ovakve stvari plaćaju. Kada su igre za mobilne platforme najavile promenu paradigme na tržištu pre jedne decenije, nismo očekivali da će to značiti da će „prave“ igre samo prepisati njihove predatorske monetizacijske prakse, end jet hir vi ar. Stvari su, pogotovo sa lutboksovima (i njima povezanim kladioničarskim sajtovima) postale toliko loše da je nekoliko zvaničnih tela na nekoliko mesta u svetu pokrenulo zvaniče istrage o tome da li ovu vrstu sadržaja u igrama treba tretirati kao kocku. Uzevši u obzir da je i Svetska zdravstvena organizacija pred kraj godine prepoznala i „gejming adikciju“ kao zdravstveni poremećaj, reklo bi se da sranje lagano udara o fen i da se neke promene valjaju napraviti.

 

No, mislim da je najbolje čemu se možemo nadati da će te promene doneti „kapitalizam sa ljudskim likom“. Kako već rekoh, igre-kao-servis je sada praktično default model sa kojim razvoj igara kreće, od najskupljih AAA produkcija poput Final Fantasy XV (koja je tokom godine dobila upečovan multiplejer!!!) ili Overwatch, preko „srednjih“ produkcija (tipa Divinity: Original Sin 2) pa do nezavisnih projekata koje prave jednocifreni (ili jednočlani) timovi a koji u najmanju ruku imaju onlajn liste najboljih skorova, a često i dnevne zadatke za igrače i slične sadržaje namenjene zadržavanju igrača uz igru što je duže moguće. Suočimo se sa tim da je Player Recurring Investment stvar koja trenutno industriju takva kakva je drži iznad vode i da se ova stvar neće skoro promeniti. Ponovo, možemo da se nadamo primerima poput Nintendovog Splatoona 2 koji je darežljiv paket sa dvogodišnjom ozbiljnom podrškom za igru a bez potrebe da igrač ulaže dodatne pare u igranje. Opet, Nintendo je jedna od retkih firmi koja odbija da se uključi u „trku prema dnu“ i u njihovom slučaju solidno visoke i dugo održavane cene (načelno veoma dobrih) igara služe kao generator zarade koji onda omogućava darežljivost u daljem životu igre i uzdržavanje od prosjačkih taktika. No, to je Nintendo, najstarija firma u celoj industriji i firma čijim putem niko drugi ne ide. I za koju često govore „videćemo dokle će moći da rade tako, pre nego što se povinuju neumitnostima tržišta“.

 

No, a ovo je i pravi trenutak za prelaz, Nintendo uspešno prkosi svim predviđanjima i, nakon četiri godine sporog umiranja Wii U konzole (žrtve, ako smem da dam svoju procenu, lošeg marketinga, uprkos vrlo dobroj ponudi igara), kompanija iz Kjota je izbacila na tržište novu konzolu, danas sveprisutni Switch i… istorija je zauvek promenjena.

 

Ovim hoću da kažem da je danas, desetak meseci posle lansiranja Switcha ova konzola jedan od najvoljenijih i najbrže prodavanih Nintendovih proizvoda ikad, sa tempom koji je na istom nivou kao i Sonyjev PS4 i sa dobrim izgledima da u prvoj godini nadmaši celoživotnu prodaju zlosrećnog Wii U. Malo je reći da to niko nije očekivao. Nintendo jeste uradio ono o čemu se šuškalo godinama unatrag, kreirao konzolu koja je hibrid kućne i portabl mašine i, gotovo kao nekom magijom, pokazao širokim masama da žele nešto što do juče nisu ni znale da im je potrebno. Opet, istorija nas uči da čak i „pametni“ proizvodi mogu da potonu ako se istorijski uslovi nisu stekli (ne zaboravimo da je Microsoft prvi tabletni računar imao još 2001. godine, da bi tek sa Appleovim iPadom ova forma računara postala „stvarna“ u potrošačkoj sferi) i danas je zaista teško reći koliko je ovde zaslužan nesumnjivi genije Nintendovih inženjera i dizajnera, a koliko im se posrećilo. Jer, da ne bude zabune, Switch je, kao i svaki drugi Nintendov proizvod, jedan skup zanimljivih kompromisa, „postranično“ korišćenje već postojećih tehnologija (radije nego pionirsko kreiranje novih), mašina sa nekoliko bizarnih (i nekoliko bezobraznih) dizajn-odluka koje bi svaki drugi produkt potopile za sekund, a koja ne samo da je plivala već i dominirala industrijom tokom deset meseci na tržištu, potvrđujući da su za uspeh igračke konzole mnoge stvari bitne ali da su igre ipak najvažnije. Opet, ponoviću, i Wii U je imao respektabilnu ponudu igara i, ne zaboravimo, The Legend of zelda: Breath of the Wild, igra koja je u jednom trenutku imala više prodatih Switch kartridža nego što je bilo prodato samih Switcheva, ta igra je izašla i za Wii U, ali Switch je očigledno izvrsno kapitalizovao kombinaciju savršeno realizovanog otvorenog sveta ovog naslova i mogućnosti da taj svet posetite gdegod se nalazili, zahvaljujući Switchovoj portabilnosti. Zelda je lavinu pokrenula, Nintendo ju je održao strateški raspoređenim izlascima sopstvenih igara (koje su sve redom jako dobre) a onda su došli i ostali i Switch danas ima više od 300 igara, među koje se ubrajaju i neverovatni portovi Doom ili LA Noire.

 

 

Da su igre jako bitne (možda i presudne) za uspeh konzole svedoči i činjenica da smo u 2017. godini imali i drugu novu konzolu na tržištu, izašlu usred udarne jesenje praznične sezone, a da se nje u ovom trenutku skoro niko ne seća. Da, pričam o Majkrosoftovom Xbox One X, „najmoćnijoj konzoli ikada napravljenoj“. Majkrosoft je ovde imao najbolju nameru, u onoj meri u kojoj multinacionalne korporacije uopšte imaju dobre namere, i nakon velikih planova da originalni Xbox One bude pre svega multimedijalna mašina za konzumaciju sadržaja a koji su spektakularno eksplodirali u lice redmondskih egzekjutiva zarađujući Majkrosoftu mesto na repu kolone, Xbox One X je dizajniran kao moćna sprava za hardkor igranje, sa napreteranijim specifikacijama, najviše teraflopsa, megaherca i najboljom 4K/ HDR podrškom od svih konzola koje uopšte postoje…

 

…ali, naizgled, bez igara koje bi ikako opravdale investiciju u nešto što je, suštinski, mid-gen apdejt postojeće konzole. Štaviše, kroz seriju odlaganja i otkazivanja strastveno željenih naslova (još uvek nisam preboleo Scalebound, hvalalepo) došlo se do toga da Xbox One X dolazi na tržište praktično bez zanimljivih ekskluziva, a sa svega par interesantnih naslova predviđenih za 2018. godinu u formi Sea of Thieves i Crackdown 3. Majkrosoft je svojom korporacijsko politikom seče studija došao u poziciju da nema dovoljno internih developera da se konzoli obezbedi minimum ekskluzivnih naslova koji bi Xboxu dali jasan identitet, a Sony je svojom inercijom pokupio većinu third party ponude i ostaje da se vidi da li će Redmondđani ikako uspeti da se iskobeljaju iz rupe u koju su sami upali poludecenijskim pogrešnim prioritizovanjem…

 

Na polju prenosnih konzola imali smo mirnu godinu utoliko što bi se reklo da je ovoj formi odzvonilo. Sony je nastavio sa niskoprofilnim podržavanjem Vite ali uz jasnu odluku da se u dogledno vreme više ne bave portabl platformama, dok je Nintendov 3DS imao nekoliko zanimljivih naslova (notabilno Fire Emblem Echoes: Shadows of Valentia), ali sa očiglednom pripremom da ode u penziju. Kako je Switch evidentno mašina budućnosti, reklo bi se da prisustvujemo istorijskom prelomu i sahrani formata igranja koji je dve decenije bio interesantna i svrhovita dopuna vodećim sobnim i desktop varijantama.

 

PC je imao istovremeno uspešnu i katastrofalnu godinu. Indiepocalypse fenomen iz prošle godine se nastavio i nije bio olakšan gomilom tzv. „lažnih igara“ i „asset flipova“ koji su zatrpavali Steamove kanale na sve strane. Valve je na sve na kraju reagovao uvođenjem Steam Direct sistema za podnošenje igara na eventualnu distribuciju, te drugim podešavanjima silnih algoritama koji diktiraju šta će korisnik videti na Steamu, ali, kao i u slučaju JuTjuba, Fejsbuka i drugih algoritamski vođenih sistema, potvrđuje se da stvari nikada ne mogu biti humanizovane bez učešća LJUDI u lancu i da će korisnici prepušteni softverskim robotima neretko biti frustriani do apatije.

 

Naravno, s druge strane, najvrelija i najveća igra godine je upravo PC igra koja je najveći deo vremena provela u Steamovom Early Accessu, izašavši „stvarno“ tek par dana pred kraj Decembra, sa više od 25 miliona prodatih kopija u to momentu (Steam Spy danas operiše sa cifrom većon od 27 miliona a ne zaboravimo da je igra izaša i za Xbox). Govorimo, naravno, o igri Playerunknown’s Battlegrounds (skraćeno PUBG) koja je ove godine odradila ono što su prethodnih bile Minecraft, DayZ, Undertale i Stardew Valley, pretvarajući se iz malih, marginalnih indie napora (rađenih od strane malih timova ili pojedinaca) u monstruozne hitove koji definišu zeitgeist i ostavljaju otisak stopala dostojan tiranosaurusa na istoriji medijuma video igara. PUBG je najnoviji pokazatelj da se jedan od najvrelijih lokusa igračke avangarde nalazi upravo u nezavisnom krilu PC scene, smešten u hardkor modersku zajednicu, kao i da je kreiranje „sledeće velike stvari“ često posao u kome uzimate nešto što već postoji i zatim se njime igrate dok ne napravite nešto svoje. Kako je Minecraft krenuo od Infiniminera i Dwarf Fortressa, Undertale bio odgovor na Earthbound a Stardew Valley reinterpretacija Harvest Moona, tako je i PUBG mod DayZ koji je i sam mod ArmA 2 inspirisan Fukusakuovim filmom Battle Royale. Surova darvinistička filozofija ovog moda je pronašla kritičnu masu zainteresovanih igrača i danas živimo u svetu u kome i igre poput Epicovog Fortnite, Paladins, pa čak i GTA Online pečuju u svoje multiplejer modove slične battle royale modove ne bi li otkinule deo BR kolača koji je umesio Brendan Greene.

 

 

Dvehiljadesedamnaesta godina je i bila, recimo, druga godina u kojoj je igranje u virtuelnoj realnosti bilo široko tržišno dostupno i mada je očigledno da ćemo na preokret još pričekati, nema sumnje da su neki koraci učinjeni. Sony je ovde pogotovo napravio solidne talase sa svojim VR sistemom, ali sada deluje da ćemo čekati barem još pola decenije na to da VR postane ozbiljan, možda i preovlađujući format…

 

Na svu ovu priču opet ne treba da zaboravimo da je 2017. godina donela i mnogo radosti igračima koji bi samo da igraju „obične“ igre za jednog igrača, ne zanimaju ih kompetitivni multiplejer, betl rojal, lutboksovi, liderbordovi i druge usluge. The Legend of Zelda,  Super Mario Odyssey, Persona 5, Rain World, What Remains of Edith Finch, Yakuza 0, NieR: Automata, Divinity: Original Sin 2, Resident Evil: Biohazard, Prey, Wolfenstain II: The New Colossus, Future Unfolding, The Evil Within 2, The Sexy Brutale, Dishonored: Death of the Outsider, Uncharted: Lost Legacy, Night in the Woods, Pyre, Little Nigtmares, South Park: The Fractured but Whole, Horizon: Zero Dawn, Assassin’s Creed Origins, Torment: Tides of Numenera, Hollow Knight, Thimbleweed Park, Nex Machina, Total War: Warhammer II,  Life is Strange: Before the Storm, Xenoblade Chronicles 2, Tooth & Claw, Heat Signature, Dead Cells, XCOM 2: War of the Chosen, Mario + Rabbids: Kingdom Battle, Sonic Mania, Hellblade, Cuphead, Bleed 2, sve su ovo naslovi koji su prevashodno ako ne ekskluzivno namenjeni solo igranju (uz interesantne implementacije multiplejera u recimo Divinity ili NieR) i ovaj spisak je već dovoljno zastrašujući – sa gomilom naslova koji bez problema biju i po sto sati gejmpleja – da se pošten čovek zapita koliko mu uopšte vremena treba da poigra sve što ga zanima, o parama i da ne govorimo.

 

Ali to je nekako i bila 2017. godina, davljenje u izobilju izvrsnog sa jedne strane i očajanje nad naizgled uniformnim kretanjem industrije ka baruštini neželjenog sa druge. 2018. godina je već počela i hvata ozbiljan zalet već u Januaru sa Monster Hunter World i Dragon Ball FighterZ a u Februaru stižu rimejk Shadow of the Colossus i dugoočekivani Kingdom Come: Deliverance… Pripremite se jer… neće nam biti lako.

A onda – LISTA

 

Evo i mog spiska od deset(ak) naslova za koje mogu dosta bezbedno da tvrdim da su (meni) obeležili ovu ludački dobru godinu…

 

Naravno, prvo se mora napraviti disklejmer da postoji još bar toliko igara za koje sam siguran da zavređuju ulazak u top 10 ali koje nisam odigrao uglavnom zbog pomanjkanja vremena (mada nikom ne umem da objasnim šta sam zapravo to kao radio pa da nisam imao vremena). Neki od tih naslova su, na moju sramotu: Divinity: Original Sin 2 (još uvek treba da odigram i prvu igru), Horizon: Zero Dawn (posedujem ali neodigranu), Rain World, Hollow Knight (kikstartovo ali čekam Switch izdanje), The Evil Within 2 (imam ali nije dospela na red), XCOM2: War of the Chosen, Fire Emblem: Shadows of Valentia Echoes (posedujem, čeka red), Dead Cells, Night in the Woods, Everything (koja se upravo daunlouduje na moj Plejstejšn…), Life is Strange: Before the Storm (kupljena pre par dana ali to nije još ni izašlo do kraja), Hellblade, Pyre, What Remains of Edith Finch, Danganronpa V3, Dishonored 2: Death of the Outsider.

 

Drugi disklejmer je da je ovo bila toliko jaka godina da bih od igara koje čine sledećih deset mogao komotno da napravim top ten listu koja bi u nekoj drugoj godini bila IZVRSNA što je svedočanstvo o zdravlju medijuma ako već industrija stalno pati od nekih nezdravosti… Mislim, evo šta bi išlo u drugih deset:

 

* Future Unfolding (koja je KRIMINALNO zapostavljena igra a koja bi i meni proletela ispod radara da je David Turner nije ekstremno potencirao na svom podkastu)

* The End is Nigh (visokoproducirana Mekmilenovština koja ne pravi kompromise oko težine i nema problem da bude Super Mitbojev suroviji rođak)

* Raiden V: Director’s Cut (jedan od najfinijih Mossovih radova i apsolutna kruna dugoživećeg šutemap serijala sa prelaskom u danmaku filozofiju)

* Mario + Rabbids Kingdom Battle (XCOM taktika i dobro odmeren koktel mariovske i rabbidsovske komedije = šokantno odlična igra)

* The Sexy Brutale (već opširno obrađena, a vrlo maštovita varijacija na pojntendklik avanture sa iznadprosečno odličnim narativom)

* Uncharted: The Lost Legacy (započeta kao tek DLC paket za U4, ovo je ispala izvrsno uobličena akciona avantura u kojoj su dotadašnje igračice iz drugog reda bez napora iznele igru na svojim plećima i donele nam suvu krtinu Uncharted iskustva)

* Cuphead („Dark Souls platformskih ranendganova“ plus ta fantastična maksflajšerovska audiovizuelna komponenta)

* Heat Signature (Tom Frensis je spojio Hotline Miami sa Invisible, Inc. Sej nou mor.)

* Wolfenstein II: The New Colossus (nedavno opširno opisana – solidan FPS sa izvrsnom, nepotrebno briljantnom pričom)

* Polybius (nikako da stignem da napišem nešto o ovoj genijalnoj ekstravaganci legendarnog Jeffa Mintera… Ali hoću, jednom, zaista)

* Yakuza Kiwami (mislim, naravno). (Ups, jedanaest komada… sorry)

 

Respektabilna lista. A na njoj čak nije bilo mesta ni za Prey, Gravity Rush 2, Necrosphere, čak ni za Lawbreakers!!!!!!!!!!!!

 

Eto, čisto da se vidi u kakvom raju živimo a samo se žalimo. U tom smislu, evo sada mog top 10 spiska za 2017. godinu, pa nek ide život. Raspored nije TOLIKO bitan i treba ga prevashodno gledati kao orijentacioni, mada je fakat da je Zelda najbolja igra ove godine.

 

  1. The Legend of Zelda: Breath of the Wild

Nintendo je ovde reinventovao Zeldu i usput pokazao čitavom ostatku sveta kako se STVARNO prave open world igre. Već sam opširno pisao o ovoj igri na gornjem linku (heh… linku), ali još  jednom da podvučem: Breath of the Wild je igra koja nastaje kada najbolji dizajneri igara na svetu naprave nekoliko izvrsnih sistema a onda povrh svega i veruju publici da će biti dovoljno radoznala i kreativna da od njih napravi memorabilnu igru. BotW je taman toliko „vođeno“ iskustvo da ne bude puko igralište, ali je u odnosu na maltene sve drugo što se pod open world firmom prodaje toliko slobodna da se čoveku malo zavrti u glavi. Ko bi reko da će igra godine izaći na… Wii U????? Dobro, naravno, i na Switchu.

 

  1. Super Mario Odyssey

 

Ako nemate Wii U, nego samo Switch (a statistika ukazuje da je to verovatnije), možete da se pohvalite ovim ekskluzivnim biserom. O igri nisam još pisao jer je, mesec i više dana posle izlaska još uvek posvećeno igram i to je i svedočanstvo o njenoj dubini. SMO nije ni najveća ni najkompleksnija akciona igra ove godine ali je verovatno najinteligentnija i najgušće zasejana mogućnostima da nešto otkrijete, rešite i osvojite u jednoj neverovatnj bujici kreativnih ideja i najgenijalnijeg dizajna prostora i mehanike koji postoji u industriji. Pisaću opširnije kada završim ali ako i dalje mislite da Switch možda nije vredan para koje za njega traže, ukazujem da ćete se kasnije kajati jer ste Super Mario Odyssey mogli da igrate dok je još bila deo cajtgajsta.

 

  1. Persona 5

 

Detaljno opisivana i analizirana, Persona 5 je, neverovatno, uspela da ispuni moja astronomski visoka očekivanja i isporučila mi stočasovni narativ u kome sam uživao i sada već do brilijantskog sjaja uglancani gejmplej koji kombinuje uzbudljiv dandžn kroling, zabavnu pokemonštinu sa demonima plus opscene količine „socijalnog“ igranja koje se savršeno uklapa u Shin MegaTen formulu. Atlusov veliki trijumf (da ne pominjemo superseksi vizuelni dizajn i muziku) i mnogo očekivanja od sledeće SMT igre koja je, kako stvari stoje, ekskluziva za Switch.

 

  1. NieR: Automata

 

Ja ne znam kako se ovo dogodilo… Ali dogodilo se. NieR: Automata je, da citiram Šona Bela,  „nastavak igre koju niko nije igrao koja je i sama spinof igre koju niko nije igrao“, a uspela je ne samo da bude u vrhu svih kritičarskih lista ove godine već i da proda više od milion i po kopija. Neko u Square-Enixu bez sumnje sad gleda u draft završnog računa za 2017. godinu i češe se po glavi: „Čekaj, to je pravio onaj Yoko Taro što se stalno slika pod maskom i ima instagram gde slika kučiće koji čekaju svoje gazde? Neko mu dao budžet da mu Platinum napravi akcioni RPG i on prodo milion i po kopija? LJUDI, PRVI APRIL JE TEK ZA TRI MESECA!“ Moj opširni prikaz igre sa uredno obeleženim spojlerima je na gornjem linku ali za potrebe sižea: NieR: Automata nije samo ekscentrični dizajn koji je imao sreću da Platinum hendluje mehaniku pa ispao udoban i moćan za igranje nego i jedan od najšokantnijih i najdirljivijih narativa u igrama ikad. Ko posle petog kraja igre nije u suzama oficijelno nema dušu. (Podsetiću da igra ima i Steam izdanje za ljude koji bi da umoče al se plaše da se ne zaraze konzolitisom.)

 

  1. Yakuza 0

 

Zasluženi trijumf serijala posle decenije tavorenja na weebo marginama, Yakuza 0 je najbolja igra u serijalu do danas i izvanredan spoj ozbiljne, mračne priče o organizovanom kriminalu u Japanu, omaža ludim osamdesetima, maštovitog JRPG-a sa skretanjima u menadžersku simulaciju, turističkog simulatora i krvoločnog brawlera. Neopisivo sam srećan ne samo što je igra ovako dobra nego i što je konačno pronašla publiku na zapadu koja će je ceniti.

 

  1. Nex Machina

 

Housemarque je ove godine izdao ne jednu nego dve izuzetne arkadne igre obeležene za njih karakterističnom vokselskom grafikom i visokobrizantom akcijom, pre nego što su najavili da od ovakvih igara više ne mogu da rane decu i da će njihovi naredni projekti biti drugačiji. I dok je Matterfall (pisaću opširnije kad završim) tek vrlodobra run and gun veselica u kojoj se stvari zakuvaju do belog usijanja u trećoj trećini, Nex Machina je legitimno ne samo jedna od najboljih igara ove godine ili jedna od najboljih arkadno-akcionih igara ikada nego verovatno najbolji twin stick shooter ikada napravljen. Mislim, moralo je da bude tako jer su se ovde Finci udružili sa Judžinom Džarvisom i Nex Machina je ponovno rođenje Robotrona, ali opet, kadgod sednem da je igram, šokiram se koliko je ova igra moćna i koliko skoro sve druge u odnosu na nju deluju kao da vam drsko gube vreme.

 

  1. Resident Evil: Biohazard

 

Sedma igra u sržnom serijalu je, pisao sam gore, uspela ne samo da se priseti šta je klasične Resident Evil naslove činilo posebnim u odnosu na sve druge igre u ponudi, nego je onda Capcomov tim sve to što je bilo dobro uspeo da utera u moderan, udoban dizajn i kreira igru koja je u legitimnim količinama i opaki survival horror i visceralni first person shooter. Zadivljen sam i želim JOŠ.

 

  1. Splatoon 2

 

Ja čak i ne igram kompetitivne šutere u nekoj primetnoj meri, upadljivo je da nigde i nikada nismo pominjali ni PUBG ni Overwatch ni Destiny, ali Splatoon 2 je… nešto posebno. Nintendo je uspeo da pomiri kompetitivnost i na veštini zasnovan gejmplej najboljih onlajn šutera sa sopstvenom prijateljskom, inkluzivnom filozofijom i napravio igru koja podseća na to koliko je već prvi Splatoon bio izvrstan ali koja je na Switchu legitimno eksplodirala. Pola godine nakon izlaska, ja još uvek igram Splatoon 2 relativno redovno (a kampanju još nisam ni pipnuo!!!), divim se svedenosti dizajna koja oslobađa kreativnost igrača, eksplozivnosti koperativnog Salmon Run moda, ali i bubblegum punk estetici koja nikako da me zamori. Čudesna godina za Switch kad je na ovoj kozoli izašao i Doom, izvrstan je a meni je ipak Splatoon 2 šuter godine.

 

  1. Bleed 2

 

Da je i dalje normalno da jedan čovek napravi igru koja onda bude bolja od produkata timova od nekoliko stotina ljudi je možda najlepši element igračke industrije uopšte. A Bleed 2 je u godini sa izuzetnom ponudom akcionih/ arkadnih/ run and gun naslova za mene odneo šnjur konstantnim odlascima korak dalje od prve igre i pametnim građenjem na temeljima istorije podžanra u kojoj su neki od meni najdražih igračkih naslova ikad (Contra, Metal Slug i, razume se, Gunstar Heroes). Bleed 2 je toliko dobar.

 

  1. Nioh

 

Konačno, Nioh sam kupio tek pre neki dan ali sam već na osnovu demoa u Januaru znao da će ovo biti na listi najboljih igara godine. Koei Tecmo su studiju Team Ninja dali priliku da se iskupi za smeće koje su napravili nakon odlaska Tomonobua Itagakija sa serijala Ninja Gaiden (i iz njihovih života generalno) i Team Ninja je uzvratio igrom koja kombinuje superbrzi komboima bogati akcioni gejmplej Ninja Gaiden sa darksoulaškim pristupm dizajnu misija i sveta, sve uronjeno do obrva u japanski folklor i mitologiju. Nioh je  odnedavno dostupan i na PC-ju, pa… proverite sami.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s