Naravno, vest nedelje je da su Mašin hed izdali novi album. Horde njihovih decenijskih ljubitelja vrte glavom u nevjerici i čude se a onda pogledaju nagore i prošapuću „Spasi nas“. A ja pogledam na dole i kažem „ne“.
Takođe dodam „Jeste vi svi hronično gluvi? Kad su uopšte Machine Head valjali? Seljačine!“
Dobro, naravno, svaka čast i vječnaja pamjat Robu Flinu za sve što nam je dao sa Vio-Lence i prvenac njegovog Mašin hed je bio i prvi disk koji sam poklonio svojoj ženi, nije da ja imam neki neprijateljski stav spram ovog benda, ali opet, za mene je apsolutno nikakvo iznenađenje da im je novi album smeće. Tako da ga ovde nećemo ni fičrovati. U redu? U redu.
E, umesto toga, Hojlanđani Bleeding Gods su tu sa svojim drugim punim albumom, Dodekathlon i to je izašlo za Nuclear Blast tako da je u pitanju ozbiljna produkcija, a što i pripada nečemu što ima simfonijske pretenzije.
Bleeding Gods nisu baš na onom nivou operetske karikature kao italijanski šampioni simfoničnog death metala Fleshgod Apocalypse ali, opet, simfonijski death metal je preteran i karikiran skoro po prirodi stvari tako da po tom znanju treba naštelovati i svoja očekivanja. Meni se ovo dopada i najpre bih ga uporedio sa recentnijim radovima grčkih Septicflesh sa kojima deli atmosferu i generalni vajb ako već ne i pristup songrajtingu. No, svejedno, ovo je vrlodobar drugoligaški symphonic death i svakako vredi odvojiti uvo ako volite pored duplog kika, dubokog grlenog vokala i komprimovane gitare da čujete i neku violinu:
Sasvim na drugoj strani su rumunske košije iz Rotheads koji sa svojim prvencem Sewer Fiends gađaju mnogo manje otmenu ravan death metala, temeljeći svoj zvuk najpre na nekakvim primitivnijim estetikama jednih Autopsy ili možda Asphyx. E, sad, za to svakako treba imati afinitet, ovaj album je šarmantno neuredan, kako produkcijski tako i izvođački, sa očiglednom težnjom da se pobegne od bezdušnog, „kompjuterskog“ zvuka modernog metala, uz neke, povremeno skoro karikaturalne vinjete koje treba da prošire inače sasvim unniformno primitivni death-thrash. Ne mogu da tvrdim da je to sve sasvim uspešno, ali ko se nalazi u pravom raspoloženju za nešto ovako verovatno će iz ovog albuma znati da nacedi dovoljno zabave za sebe:
Na brzinu ću ukazati da je izašao i novi Trespass. Ko ima dovoljno godina, pamti ovaj bend iz tih nekih dana originalnog NWOBHM i tada oni nisu nužno bili ni popularni ni uticajni kao neki od saboraca (Diamond Head, Jaguar, da ne pominjem Tygers of Pan Tang). Nažalost i iz ovog singla koji još od Novembra najavljuje novi album se to, mislim, jasno čuje. Nije ovo rđavo ali zaista više podseća na ne naročito inspirisanu imitaciju američkog metala iz onog doba, tipa Y&T recimo, nego na nekakav graundbrejking britanski metal. Ali dobro, opet, meni nekako drago da i dalje sviraju:
