Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 02-02-2018

Dobro veče, ovo je Petak a vi slušate novosti iz oblasti metala.

Ove nedelje se možemo pohvaliti interesantnim selekcijama. Za početak, izašao je novi album izraelskih prog-folkera Orphaned Land i, da bude jasno, ja njih zapravo ne volim i ne bih slušao ovu muziku ali vidim da njihova publika gotovo uniformno otkida na ovaj album i smatra ga jednim od najboljih koje su napravili.

U svakom slučaju je ovo vrlo ozbiljna i studiozna produkcija u kooj se bliskoistočni instrumentarij i harmonije kombinuju sa težim prog-rokom a sve u okviru konceptualne ploče koja, sasvim neiznenađujuće bazira svoju priču na teškoj istoriji regiona. Da imam 30 godina manje i da još uvek slušam Queensryche, ovo bi mi verovatno bilo jako zanimljivo, pa, eto, ko se u tome nalazi, ovde ima ceo album:

https://youtu.be/TfRW1mbb0vs

E, sad, za nas koji možemo sa ozbiljnim izrazom lica da napišemo stvari tipa

Da imam 30 godina manje i da još uvek slušam Queensryche

lepa vest je da se pojavio novi album šefildskih Saxon i da je ovo iznenađujuće zdrava i živa ploča klasičnog rudarskog pristupa NWOBHM-u. Saxon su meni, po zvaničnom rangiranju koje sam vodio u prvoj polovini osamdesetih, bili oficijelno peti najdraži hevimetal bend (iza Maidena, Motorheada, Priesta i Girlschoola ali ispred Krokusa i Scorpionsa, molićulepo) i uvek sam (dakle, i daleko posle osamdesetih) voleo njihovu zdravu, radničku estetiku u kojoj je glamur značio kombinovati PVC pantalone sa teksas jaknom a vrhunac luksuza je bilo slikati se na motorima za naslovnu stranu albuma. I muzika je uvek imala u sebi fasciniranost mašinama, motorima, robusnim prevoznim sredstvima i Saxon su definitivno bili udžbenički primer ne samo falusne opsesije nego i jednog načina na koji je radnička klasa svoje aspiracije ka društveoj promidžbi pretakala u muziku i simboliku.

Elem dvadesetdrugi album, Thunderbolt je, kako rekoh, prilično drusan, Bif zvuči vrlo ubedljivo iako je davno pregazio starosnu granicu za penzionisanje, produkcija je teška i moćna i ovo je stvarno prijatan komad klasičnog metala sviranog i produciranog na savremen način da se dobije najbolje od oba sveta. U nekim momentima dobijamo i stvari koje bez problema mogu da idu na neki budući best of, recimo pesma They Played Rock and Roll koja govori o prvoj turneji Saxona sa Motorheadom i, vrlo solidno bije u čelo. Rispekt.

https://youtu.be/BXhXjKigrW0

https://youtu.be/eREYtLkLq0s

https://youtu.be/qaYK1SoXuQI

 

Ako dalje nastavimo sa hevimetalom, moramo doći do njemačkih Rebellion koji su posle punih šesnaest godina rešili da se vrate svom metalskom interpetiranju Šekspira i kako je 2002. godine to bio Magbet, za ovogodišnji album su izabrali Kralja Lira.

I, znam, sve to zvuči komično, kao, saće metalci, pa još Nijemci da se dohvate engleskih dramskih klasika, nemojte molim vas da se šalimo tako, i jeste, ovo svakako zvuči smešno i parodično, posebno sa pevačem koji ne zna ni da peva a mora još i da glumi, ali ljudi koji ne vole metal ionako u njemu ne mogu da čuju ni ono što je dobro. Rebellion uspevaju da istovremeno zvuče i smešnjikavo, ali i ozbiljno i posvećeno, sa kvalitetnim aranžmanima i količinom drame koju bi Šekspir verovatno razumeo i pozdravio kad bi prestao da se smeje. Pa, probajte:

https://youtu.be/RxCfGSnPKGw

Jesam li prošle nedelje pomenuo da Phil Anselmo ima novi bend i novi album? Ako jesam, izvinjavam se, ali ovo je čak i meni, koji nikada nisam voleo Panteru, pa ni većinu njegovih drugih projekata, solidno zanimljiva ploča. Phil H. Anselmo & The Illegals preuzimaju neke članove od Superjoint Ritual, ali muzika je zapravo kombinacija death agresivnosti i groove/ sludge metal gruva i jedini bend koji bi mi – ali vrlo izdaleka – pao na pamet kao donekle srodan u ovome što rade je Slugdge. Naravno, Anselmo se više interesuje za narkotike nego za puževe pa su sličnosti zaista male, ali, svejedno, poslušajte ovo, prilično je imaginativno i dobro treska i svemirskim godinama je ispred treša koji su nam nedavno poturili Machine Head.

https://youtu.be/kial661hh5Y

Za nešto slično eklektično (makar u granicama koje daje ekstremni metal) ali na poseban način tu je novi album švedskog projekta – skoro pa supergrupe – Agrimonia. Bend sastavljen od članova raznih D-beat sastava (najpoznatiji među njima su Skitsystem ili Martirdod), ali i At The Gates, Agrimonia su i započeli kao D-beat skupina ali sada kombinuju doom, sludge i melodičniji death metal da ponude nešto originalnije. Dosta je ovo melodično, kako kod Šveda to već zna da bude a pevačica Christina Blom (koja inače u svom bendu ne peva već svira bas) sve pokriva užasnim promuklim pevanjem da muzici da dovoljno andergraund kredita ne bi li i namćori poput mene poslušali duže od pet sekundi. Ne tvrdim da bih ovo slušao neprekidno ali nije rđavo uopšte:

https://youtu.be/01S9l35_bZ8

Pošto odavno nismo fičrovali nešto sa indijskog potkontinenta, da pomenemo i novi, drugi, album doom projekta Djinn & Miskatonic. Nije ovo loše, ali svakako nije u vrhu onog što indijska scena danas ima da ponudi. Možda mi najviše smeta produkcija, prevashodno kilavo odrađeni vokali, ali ako ste manje nestrpljiv čovek od mene, ovde ima lepoh dum/hardrokerskog gruva koji se ne zanosi nekakvim sviračkim ambicijama nego više gađa na osvajanje ponavljanjem i težinom, zanimljivim aranžmanima  i povremenim pevačkim izletima. Nisam prezadovoljan, ali mislim da ovim momcima treba pružiti priliku:

https://djinnandmiskatonic.bandcamp.com/

U mnogo višoj brzini nam dolazi austrijski (samo za Lilitu!!!) Abigor sa svojim devetim albumom za više od dvadeset godina i to je prilično ubedljiv, sirov ali pažljivo uobličen komad blek metala sa malo avangardnih elemenata i lepom kombinacijom zlovolje i melodičnosti. Kako su Dark Throne poslednjih deset godina neslušljivi, naslednici poput Abigor ispunjavaju potrtebu u ljudskom životu za ovom vrstom muzike i od srca ih preporučujem:

https://youtu.be/iZTbJ1Fi_YY

A onda nešto sasvim drugo. Metal opera.

Ozbiljno. Therion su nekada bili normalan death metal bend a sad su… pa… sad prave metal opere. Ne tvrdim da ovo treba da slušate ali svako treba da ga čuje. Tri diska, 46 pesama, trilerski soprani – Šveđani se ne šale sa svojom metalnom operom.

https://youtu.be/Ek1YWNAJ-K0

https://youtu.be/S_E9PLcidgg

Da ne preteramo baš sa simfonijama end operama, obratićemo sad pažnju na južnoafričkorepublički bend Crow Black Sky čiji nam drugi album dolazi posle osmogodišnjih priprema. Ovo svakako ne spada u najopakiju struju blek metala, i album je zapravo prošaran brojnim nežnim momentima koji se dodiruju sa post-metal strujanjima i sintetičkim gudačima ali nije ovo prenežno za moje uvo. Ima tu brze i dobre svirke utopljene u sav taj kosmički ambijent i… pa, mislim da će naći svoju publiku u svetu u kome su Wolves in the Throne Room svojevrsne zvezde, jer je dobro, dosledno i ambiciozno na pošten način:

https://youtu.be/vkZC5XOZo5Q

Pa onda drugi album čilenaskih Communion (koji izlazi istovremeno kad i njihov prvi album) i ovo je nominalno blek metal ali više zvuči kao da su se Exodus teleportovali iz osamdesetih u 2018. godinu i otkrili da postoje ti neki Mejhemi i Emperori i sad će oni njima da pokažu kako se to radi, dođavola. Metal sa tr00 stavom i zvukom:

https://communion-chile.bandcamp.com/album/the-communion

Za ovonedeljnu dozu treš metala moramo da odemo do Portugalije odakle nam stižu lisabonski Perpetrator čiji drugi album potpuno bestidno priziva osamdesete već samim naslovom koji nejmčekuje klasičnu Seginu arkadnu igru iz onog vremena.

Ja sam inače užasno težak za zadovoljiti kada su u pitanju savremeni pokušaji da se svira treš metal, ali ovi Portugalci imaju nešto što me pogađa gde treba. Nije da ovde nema gruv momenata koji su danas prečesti u ovoj muzici, ali Perpetrator ih provlače na malo interesantniji način, možda zahvaljujući razrađenim vokalnim aranžmanima. Kad su brzi, to je vrlo ubedljivo, kad soliraju, to je vatromet, ima mnogo promišljenih harmonijskih pasaža, a pevanje je sve vreme za mene iznad proseka današnje scene na kojoj je generičko lajanje naprosto standard. Prilično pristojno:

https://youtu.be/N3QGravO-wE

Konačno, za ozbiljne masturbatore, tu je prvi i poslednji album njudžerzijsvskog Knife the Glitter (imali su davno jedan EP koji je bio sličan ali malčice manje zreo). KTG imaju sve predispozicije da budu nesnosni: spremali su album osam godina, sviraju progresivni instrumentalni metal koji je sav u sinkopama, malim septakordima, flažoletima i tako tim stvarima na koje sam se ložio pre četvrt veka or sou, ali nije ovo ni neslušljivo ni nezanimljivo. U prvom redu, glasno je i bučno je i progresiva ne preteže nad metalom, a u drugom redu, iako posle određenog vremena postane zamorno, ima ovde mnogo zanimljivih muzičkih jukstapozicija i rešenja koja manje nesnosnim ljudima od mene mogu da budu i mala otkrovenja. Dakle, ako nikada niste čuli Candiriu ili Atheist, ili rani Atrocity, ovo će vam oduvati poklopac s mozga. A ako i jeste, ovo je i dalje prilično dobro:

https://knifetheglitter.bandcamp.com/album/knife-the-glitter