Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 16-02-2018

Pošto ću popodne biti odsutan, da sad zakačim par aktuelnih metala za ovaj petak.

Prvi je svakako novi album mađarskog benda Ektomorf. Ovi ljudi su za dvadeset godina naređali impresivnu nisku albuma a razlog što nisu poznatiji verovatno treba tražiti u njihovoj priličnoj neoriginalnosti (i u tome što su Mađari, naravno, a takvima je relativno težak proboj u više sfere mejnstrima, makar i u andergraund metalu). Elem, njihov ovogodišnji album Fury je manje-više kako bi Sepultura zvučala da je posle Arisea napravila pauzu od dvadesetak godina i vratila se sa osmožičanim gitarama. Ne kažem da bih ovo slušao sa nekom velikom posvećenošću, ali nije rđavo na komad:

https://youtu.be/Qc0yQtINPf8

Za njima stižu njemački Cypercore i, da bude jasno, ovo definitivno ne bih slušao, naprosto ovaj navijački stil nije po mom ukusu, ali treba ispoštovati, makar na ovom forumu, spot koji album najavljuje i koji je veoma esefičan  :lol:

https://youtu.be/Kn07wMzOd5I

Za nešto bliže mom ukusu, tu su škotski King Witch. Njihova je muzika nazivno Doom Metal, i štim i produkcija to podržavaju, ali ima ovde suviše raznolikosti da bi ih ta etiketa iscrpno opisivala. Ima ovde poštenog hard roka i hevimetala starog kova, sa sve epskim refrenima a pesme su interesantno komponovane. Pevačica Laura Donnelly je veoma dobra i ovo je jedan solidan, ako već ne nezaobilazan debi album za ljude koji vole hevi metal kad je malo savijen u ekstremnu stranu ali i dalje se drži harmonije, melodije i razumljivog pevanja…

https://youtu.be/NYLjSMyzAkw

Ako ste pre za nešto ekstremnije, egipatski Crescent je tu sa svojom vrlo kinematskom i pompeznom kombinacijom tvrdog death metala i „staroegipatskog“ zvuka. Naravno da je sve to prilično crtanofilmovski ali, pobogu, valjda se to sa metalom podrazumeva… U svakom slučaju, ako su već Severnokarolinđani pod imenom Nile mogli da naprave karijeru od ovakve kombinacije, red je da i ljudi koji žive bliže piramidama daju svoj doprinos. Nije ova ploča neko otkrovenje ali je jedan od boljih i pravičnijih izdanaka podžanra kog su Mejdeni utemeljili sa Powerslave.

https://youtu.be/-gO9zg9vlng

I tu ćemo za danas stati jer imamo zakazan randevu sa kraljem Vakande.

Film: Black Panther

Čini mi se da ljudi tvrde da je Black Panther jedan od najboljih Marvelovih filmova prevashodno jer je ovo film koji, iako ima naglašenu naučnofantastičnu crtu u središtu zapleta, zapravo deluje kao da je najbliži „tlu“ u odnosu na ono na šta nas je Marvel navikao. Ovde nema ni invazije iz svemira, ni interdimenzionih osvajanja, a ako postoji zavera da se pokori čitav svet ona je pomerena u drugi plan a u prvom je politički zaplet koji, zgodno, uspeva da se smesti u okvire jedne malo proširene porodice.

Naravno, Black Panther je pre svega vozilo kojim se (post)kolonijalni stereotipi o Africi izvrću naopačke i film je ovde veran stripu odnosno izvornom pristupu Stana Leeja i Jacka Kirbyja u kome je država Wakanda tajno najmoćnije, tehnološki najnaprednije društvo na svetu, a koje je istovremeno sačuvao snažnu sponu sa tradicijom.

Sad, o „Africi danas“ je teško govoriti već utoliko i što je i afrička savremena kultura veoma infiltrirana od strane evropske i američke kulture, a zatim i jer ona, ponekad namerno, ponekad slučajno, projektuje jednu „africizovanu“ masku prema nama jer se prilagođava našim očekivanjima, tako da je film Black Panther zapravo jedna dosta oprezna ali ipak i, u okviru superherojskog žanra, smela rasprava o tome postoji li odgovornost naprednijih i uspešnijih pripadnika rase da one manje uspešne, manje srećne, nekako povedu sa sobom u bolju budućnost.

Na platnu ove rasprave film je origin/ coming of age story za čoveka koji je rascepljen između uloge superheroja i kralja naroda koji je izuzetno socijalno osvešćen, ali koji ipak ne odustaje od tribalizma i mene ovo još jednom podseća kako je Marvelu zapravo prijatno da snima sve te relativno slične priče o ljudima koji tek uče razmere svojih moći i granice svojih odgovornosti, dok smo u stripovima navikli da ih gledamo kao iskusne veterane superherojštine. Tako i ovde Black Panther koga gledamo na filmu mora da pobedi i svoju nesigurnost u to je li dorastao predvođenju države, da nauči da živi sa političkim odlukama svojih prethodnika itd., sve za razliku od stripovskog Black Panthera koji je odavno jedan od najsamouverenijih i najmoćnijih likova Marvelovog univerzuma.

Tako onda i film, iako deluje kao da odstupa od Marvelove uobičajene formule, zapravo prilično dosledno nju isprati, čak i po cenu toga da se zaplet zapravo pomalja tek u trećem činu i da struktura filma zbog toga pomalo trpi. Ovde takođe stvari malo otežavaju vrlo programski elementi scenarija gde se afrofuturizam predstavlja na vrlo strejtforvard i, mislim, nedovoljno razrađen način. Da se razumemo, afrofuturizam nije izmislio Stan Lee i to nikada nije bila precizna nauka i u ovom filmu ga Coogler koristi koliko mu treba da pokaže taj spoj raznobojne panafričke tradicije sa visokotehnološkim maštarijama, sve uz eksplicitno objašnjenje kako sve to funkcioniše u univerzumu u kome imamo i Dr. Strangea i Asgard, i Avengerse i S.H.I.E.L.D., ali jeste neophodna solidna količina suspenzije neverice da se sve to lepo spakuje gde treba.

Opet, pošto je film pre svega jedna afrocentrična fantazija o osnaživanju i pronalaženju odgovornosti u toj snazi, sve se to može progutati i ovde ima mnogo lepih elemenata socijalnog komentarisanja koji su na mestu. Pogotovo je ljudski što je centralni konflikt filma zaista oko ideje toga koliko je onaj jači odgovoran da pomogne slabijem i ne može se reći da ijedna strana u potpunosti odnosi moralnu pobedu, posebno što su finalne izjave dvojice antagonista prilično memorabilne (jedna da su se robovi sami bacali sa brodova u okean preferirajući smrt nad životom u lancima, druga da mudri u vremenu krize grade mostove a ne ograde) i vrede da se pišu u spomenar ako imate 13-14 godina, a razrešenje koje Black Panther lično na kraju nudi je zapravo mnogo zrelije od bilo čega što su Avengersi do sada imali.

Opet, na samom žanrovskom planu, film nema jednaku energiju onome što smo gledali u GOTG, Spider-manu ili Thoru prošle sezone. Više je okrenut slikanju Afrike-kakvu-želimo i građanskom sukobu u Wakandi nego što nas ozbiljno ubedi u Killmongerov plan, humora je nešto manje nego što smo navikli (mada je geg sa vegetarijancima na mestu) a akcija je, iako izvrsna kad je ima, vidno potisnuta u odnosu na politiku. I to ja ne mogu da kažem da nije na mestu, a vrlodobre kritike koje film dobija kao da opravdavaju taj izbor. Ipak, najmemorabilniji negativac koga film ima mora da nestane pre kraja da bi napravio mesta drugom koji se zbilja pomalja tek u trećoj trećini i to mu svakako oduzima malo vetra iz jedara.

Što se glumaca tiče, Džordan uobičajeno dobar, Bilbo i Golum odlični, Gurira meni najbolji ženski lik u vrlo jakom ženskom kastu, ako od nje ne nastane gomila action figura i ne dobije sopstveni strip-serijal ovaj svet stvarno ne treba spasavati, Whittaker i Kaluuya očekivano odlični, sam Boseman dobar mada, čini mi se, malo i omeđen time da treba da glumi mladog čoveka koji tek treba da prepozna te granice moći i razmere odgovornosti, Sten Lijev kameo prilično umeren.

Na kraju dana, ovo je svakako najskuplji film do sada snimljen sa prevashodno crnom glumačkom postavom i jakim afrocentričnim akcentima i on kao takav prilično dobro funkcioniše unutar Marvelovog filmskog univerzuma, nosi većinu temeljnih motiva stripa (makar i u uglavnom samo nascentnoj formi, ali prvina je) i uspeva da bude porodična politička drama koja kaže ponešto značajno o moći i odgovornosti, a sve to uz oklopljene nosoroge. Pa, da ga jebem, malo li je?