Arhiva za mart, 2018

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 30-03-2018

Posted in metal with tags on 30 marta, 2018 by mehmetkrljic
E, pa dobro, petak je, mačke su nahranjene a mračni gospodari naših sudbina u Briselu su zadovoljeni, barem za ovaj tjedan, tako da, da vidimo kako na najlepši našim ometaliti dolazeći vikend!

Na primer, možete, ako ste starija osoba čiji se muzički ukus formirao tokom sedamdesetih godina prošlog veka, sebe počastiti novim albumom nizozemske momčadi Death Alley. Iako bi se po imenu moglo pomisliti da imamo posla sa nekakvim namrštenim trešerima ili detkorovcima, možda sa kakvim wigga slam ili beatdown bendom, Death Alley su ni nalik svemu tome i album Superbia je jedan ZAISTA sjajan komad progi hard roka sa zdravim esid vajbom. Od savremene stoner sabraće ove Hojlanđane svakako izdvaja viši tempo sviranja, ali i ambicija da se prošara po teritoriji koja se prostire od lake psihodelije pa do zaraznog glam roka, sve to a da ne zvuče usiljeno retro. Na momente, naprotiv, zvuče savremeno i indi, a na momente je kao da sam pustio neki izgubljeni snimak The Sweet od pre četri i po decenije. Jako dobra ploča i još jedan dokaz da se Hojlanđani samo kriju iza krinke nevažnosti a u stvari štekuju neke opasne bendove. Albuma, legalno, nema za striming na internetu, pa će morati da posluže ova dva singla:

https://www.youtube.com/watch?v=AFgf4LmMrSY

https://youtu.be/wwbx8fP5rs0

I, pošto je to možda muzika za matorce, odmah da prsečemo sa nečim sasvim suprotnim. A to je čileanski deathcore bend Betrayal Devours Cowards.

Ja u ovim osvrtima na metal retko promovišem deathcore albume iz najočiglednijeg mogućeg razloga: malo njih mi se dopadne a svima nama je vreme ograničeno. No, ne bih želeo da se misli da deathcore mrzim po definiciji pa su, evo, simpatični Santjagoanci sa svojim prvim albumom zavredeli mrvu moje, a možda i vaše pažnje.

Prvo što imam da preporučim kod BDC je, naravno, što se primeti da je ovo bend iz latino sfere ove planete, pa je i „core“ komponenta žanra koji sviraju malo bliža onome kako ja doživljavam „klasični“ hardkor, sa dosta pristojno kanalisanog revolucionarnog gneva i sociopolitičkim ambicijama u liričkom domenu.

Drugo, BDC sviraju toliko „normalan“ deathcore da se reč generički nameće sama od sebe. Ovako je ovaj žanr zvučao pre deset godina, ili ga bar ja tako pamtim, ali to je, huh, eto iznenađenja, za mene zapravo prednost. Poslednjih par godina kao da nalećem samo na deathcore bendove koji se ubijaju od napora da prevaziđu žanr ili skretanjima u reto-nu-metal smeru ili bizarnim simfo ambicijama koje… recimo ne prepoznajem kao za sada uspešne. U poređenju sa tim, BDC su osvežavajuće direktni, sa brzom svirkom, blastovima, pristojnim brejkdaunima koji povremeno dosegnu indastrijal tupost, i melodičnim delovima koji deluju kao dobro odmereni kontrapunkt monotonalnom brejkovanju, tako da, ako ste se pronašli u ovom opisu, dajte južnoameričkoj braćali šansu. Evo spot a evo i ceo album na bandcampu:

https://youtu.be/XbbMTEJNJhc

https://betrayaldevourscowardsmusic.bandcamp.com/album/dont-trust-while-being-in-chaos

Vama su možda Death Alley isuviše „normalni“ a BDC suviše klinački napaljeni, vi biste, ipak, možda nešto između, nešto što istovremeno deluje ozbiljno i odraslo a opet odiše metalskim ekscesom kad je to potrebno. E, pa tu je onda debi album švedskog sastava Dautha.

I zanimljiv je to album, pogotovo ako kada kažete „doom“ ne pomislite odmah, kao ja, na najsporije, najteže, najkarikiranije funeral inačice ovog žanra, već imate na umu nešto romantičnije, informisano gotikom, nešto uz šta može da se plače ali i pleše. Breathren of the Black Soil je baš to, jedan dostojanstven, spor, ali ne usporen album koji se ne bavi toliko insistiranjem na težini koliko pažljivim građenjem dramskog narativa. I naravno, sve to je jednako pretenciozno kao i ploča bilo kog funeral benda kog možete da se setite, ali, jebote, ako vam smeta muzika u kojoj ljudi prave ekstra napor da stvore fikciju u kojoj obitava njihov muzički i emotivni self, onda ne treba da slušate metal. Dautha su iskusna ekipa muzičara iz raznih bendova koja je, verovatno sračunato išla na to da im muzika skoro po pola bude Candlemass-sreću-My-Dying-Bride, ali neka me sad zgazi tramvaj ako nisu napravili izuzetno dobar album koji zavređuje ponovljena slušanja:

https://youtu.be/OXVDaxtDYbU

Preskačem još simfo-stramputica da bih skrenuo pažnju na debi album britanskog Full Body Autopsy, a koji se zove This Machine Kills Zombies. Ovo je više simpatično nego što je esencijalno za slušanje: muzika ne zvuči kao Necrophagist (a što bi se po imenu benda dalo zaključiti) već je u pitanju poletni, mada mahom mid-tempo death/ thrash hibrid koga pravi jedan jedini čovek. Tom Reynolds daleko od toga da je jedini solo-lik u istoriji metala (ko može da zaboravi legendarnog Đorđa Letića – Armagedona?), ali ono što njega možda izdvaja od sabraće je prilično dobar njuh za rifove koji su verovatno najupečatljiviji element ove ploče. Ostalo je… pa, simpatično ali monotono pevanje, pomalo iznurujući srednji tempo i pristojna ali, ipak se čuje – jeftina produkcija. Ipak, za neke kućne poslove poput kuvanja ili pranja sudova, ovo je skoro idealan saundtrak i nemajte sumnje da ćete sebe više no jednom uhvatiti u tresenju glavom dok to budete radili:

https://foulbodyautopsyofficial.bandcamp.com/album/this-machine-kills-zombies

U ovim pregledima svetskog metala retko pominjemo švajcarske bendove a to je bizarno jer su dva među najvažnijim metal bendovima svih vremena baš iz ove zemlje. Nepravda se ispravlja ovog tjedna sa vrlo prijatnim drugim albumom ciriškog projekta Ungfell. Ova ekipa, povezana sa „Helvetskim Andergraund Komitetom“ se u suštini vrti oko jednog čoveka, ali muzika ipak deluje kao kolektivni napor i velika preporuka u vezi iste dolazi na ime dovitljivog kombinovanja narodnjačkih i/ ili paganskih melodija, sa poštenim pržećim blek metalom. Ima ovde svega što ja volim, i brzine i vriske i poletne melodije, a produkcija je možda i suviše kvalitetna i živa za blek metal, no ne budimo sitne duše u svojim pokušajima da sačuvamo hardkor. Ungfell su žestoki ali se u žestini ne iscrpljuju, duhoviti, ali se ne pretvaraju u komediju, i ovo je zabavna i prijatna ploča:

https://ungfell.bandcamp.com/album/mythen-m-ren-pestilenz

E, dakle, za pristojan death metal ćemo ove nedelje morati da se bacimo do Njujorka, pardon, do Tampe na Floridi, hoću reći do… Berlina???

Dobro, Nightmarer, su dakle, interkontinentalni projekat a i to što sam napisao u prvom pasusu da je njihov album „pristojan death metal“ treba shvatiti sasvim uslovno – detah metal je ovde najviše vezivno tkivo i očitava se u dubini štima i dubokim vokalima, ali muzika na ovom debiju zahvata mnogo šire, tarući se o avangardni, spacijalni, kavernozni zvuk preteča poput Death Spell Omega, ili, dakako Dodecahedron. No, ta death komponenta koju ovaj bend pristojno vuče kroz sve pesme, oslanjajući se povremeno na skoro slemerske mid-tempo momente pruža fini kontrapunkt brzom, razmazanom, izblekiranom pristupu, a sve to onda odlično razrađuju vrlo ambiciozne gitarske teme i egzotične harmonije. Naravno, nije ovo muzika rifova i glavotresenja, koliko muzika nihilizma i spiritualnog predavanja jednoj tuđinskoj arhitekturi, ali dobra je, zaista dobra i ko ima apetita i živaca, biće zadovoljan:

https://nightmarer.bandcamp.com/album/cacophony-of-terror

Ovo sledeće ističem više jer shvatam da se posle okretanja Švajcarskoj moramo potruditi i oko drugih evropskih predela u koje retko zalazimo a i u njima sviraju metal, pa, evo, četvrti album luksemburžanskih Desdemonia je pred nama i…

…pa to je jedan sasvim generički melodeath, sa vrlo malo novih ideja i prilično tamnom, hermetičnom produkcijom koja ne izlazi idealno u susret muzici što se dosta trudi oko epske širine i nekih lepih melodija. Ne sjajna ploča, ni po jednom kriterijumu, ali nije da ovde nema ni malo štofa i kad malo pregurate monoton vokal i zaravnjen miks, čućete tu neke dobre rifove i simpatične teme:

https://youtu.be/9wJV-92QhRg

I evo odmah da trknemo i do susednog Monaka, za bend, izvinite, samo da pročitam ime, Hardcore Anal Hydrogen.

Uh, ne znam da li je ovo sa Evropom bila dobra ideja.

Dobro, ako niste alergični na: „kompjutersku“ produkciju i povremeno agresivno „postmoderno“ zavarivanje žanrova jedan na drugi, album HyperCut bi mogao biti vaša šolja tople čokolade. Da ne bude zabune, HAH su definitivno (i) komedijaški bend, ali ne nužno bend koji se podmseva metalu. Umesto toga oni uzimaju neke gradivne elemente metala – brzinu, težinu, distorziju – i onda ih softverski spajaju sa elementima mnogih drugih žanrova (breakcore, dubstep… uostalom, na bandcampu im piše We play a „death-metal, electroacoustic, hip hop, rock, jazz, whatever we like“ music) u kolaže koji su, kako i naslov albuma sugeriše, velikim delom iskazi o savremenoj (i manje savremenoj) globalnoj (ili barem zapadnoj) popularnoj (i mnogo manje elitnoj) kulturi, a manjim delom hedbengerko štivo. Opet, ima i tu čovek čemu da se poraduje, i HaH zapravo nastavljaju ono što je u prošloj deceniji radio Aaron Spectre, u pretprošloj Otomo Yoshihide, a pre toga John Zorn i Bill Laswell, tako da, ako vam ovo deluje kao primamljiva ponuda, reći ću da album svakako ima dovoljno histerične energije i pravovernog treskanja da zadovolji moje kriterijume privlačnosti. Pa probajte:

https://hardcoreanalhydrogen.bandcamp.com/album/hypercut

Za kraj – poslastica a i ako toliko sviramo o Evropi, nije red da se zaobiđe Norveška, ta naša zajednička domaja kad su u pitanju maštanja o snegu, ledu, smrti…

Rûr je jednočlani blek metal bend, kako to (naopaki) bog i zapoveda i njegov je istoimeni debi EP izašao još negde jesenas u digitalnoj formi, ali sada pričamo o i fizičkom izdfanju, koje pritom ima i još jednu dodatu pesmu. Normalno ne bi zavređivalo mnogo pažnje, ali ovo je ploča od solidnih 45 minuta trajanja sa svega četiri kompozicije i, da se ne lažemo, gađa baš u onu blek metal metu koju mnogi među nama nose u srcu. Dakle, svira se i brzo i žestoko ovde, ali ima i puno emocije, širokih melanholičnih melodijskih zahvata i prostora da se slušalac legitimno u njemu izgubi. Dok tako lutate kontemplirajući o životu i kuda je otišao dok niste gledali, C.L. će vas zaskočiti interesantno i, bogami, ambiciozno aranžiranim i srčano odsviranim kompozicijama u kojima gudački instrumenti perfektno leže uz uzvitlane gitare i bubnjeve. Nema, ostajem pri tome da nema blek metala dok ga Norvežanin ne zasvira. Ima sve na bendkempu, ali ako vam je udobnije spojeno na JuTjubu, ima i to:

https://rurdomain.bandcamp.com/

https://www.youtube.com/watch?v=iZdsNdNRJPg

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 23-03-2018

Posted in metal on 23 marta, 2018 by mehmetkrljic
Danas sam imao mnogo posla (Evropska Unija daje, ali i uzima), pa metal stiže tek u večernjem izdanju. Da brzo pogledamo šta je tu bilo vredno pažnje:

Prvo, tu je norveška Susperia sa svojim šestim albumom, ali prvim sa novim pevačem i… pa, za sada je bezbedno reći da se ljudima dopada novi pravac u kome je bend krenuo. Muzika je i dalje solidni „komercijalniji“ blek metal sa treš elementima, ali pevanje Berna Fjellestada, sa gomilama klasičnih metalskih stilizacija i tehnika je zaista osvežavajući momenat. Rezultat je da album osciluje između mekšeg esktremnog metala koji ima kristalno čistu i lepu produkciju sa jedne strane, i vrlo epskog hevimetala sa druge, zadovolavajući nekako i moje moderne i tradicionalne metalske žudnje. Vrlo zanimljiv novi početak za Superiu. Zvanični JuTjub strim albuma:

https://youtu.be/BMb21etAcDE

Za blek metal manje melodične, manje epske i manje plemenite ambicije, tu su Amerikanci Gravehill. Nije, doduše, da ovde nema vrlo jasnih stremljenja ka zvuku od pre trideset i više godina, i Gravehill zapravo uspevaju prilično dobro da kanališu zlo koje vezujemo za rani blek metal i spid metal srodnike iz ranih osamdesetih a da to bude uz solidan nivo muziciranja i pristojnu produkciju. Ima ovde i poletnih rifova, vrlo poštenog srednjetempaškog rada, pa upadanja u d-beat, povrataka speedu, sve uz prilično uposlene gitare i pevača koji zvuči više kao besan čovek sa mikrofonom nego kao neki wannabe vampir kako to već u blekmetalu zna da bude. Meni je ovo vrlo slušljivo:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/the-unchaste-the-profane-the-wicked

Za proggy naklon ove nedelje, zaduženi su komšije Hrvati Them Moose Rush. Ovo im je prvi pravi album ali ovo je i bend koji svira već izvesno vreme, ima prethodna izdanja i trenutno deluju kao da su u fazi gde ih još uvek vozi mladalačka drčnost i kreativna energija, ali da su im i pesme relativno pribrane i mudro uobličene. Najgora stvar koji mogu da kažem za ovaj album bjelovarske momčadi je da nisam siguran da je ovo zaista metal, pa ni „stvarno“ prog rock jer se tu čuje obilna količina Rock in Opposition pristupa koja, prepoznajem, ne mora da bude svakome po ukusu. Ali Hrvati imaju puno energije i meni to prilično intrigantno zvuči tako da, mislim da vredi omirisati:

https://themmooserush.bandcamp.com/album/dont-pick-your-noise

Pošto sam ja takav čovek i volim da preporučim i albume koji meni nisu po ukusu, ali, kao, u njima prepoznajem neke intrinzične vrednosti i računam da ima poštenog sveta kome bi se to dopalo, onda da kažem da je tu i novi Sojourner i vidim da su reakcije fanova već u „ALBUM GODINE“ modu. Sojourner su novozelandski folk-metalci sa naprosto PREVIŠE epskom produkcijom, PREVIŠE tolkinovskih melodija i tananih ženskih glasića u miksu koji sparinguju sa „opasnim“ growlingom, previše karikirani i stilizovani za mene. Ali ne mogu da kažem da nemaju solidne kompozitorske skilove i da ovaj album nije vrlo dosledan i uozbiljen u onome što radi. Meni je ovo metal za decu u principu, samo što sam JA kao dete slušao prvo Branka Kockicu pa odmah posle toga Iron Maiden (a samo jedno od njih se posle svrstalo uz Vučića) tako da, ne znam, poslušajte:

https://sojournermetal.bandcamp.com/album/the-shadowed-road

Ništa manje karikirani i stilizovani, ali vukući u blek metal stranu su Stormcaller iz prijateljske Kanade sa debi-albumom bestidno prepunim poletnih folki melodija i blekmetalskog dranja. Sve su uradila dva čoveka, od kojih jedan svira bubnjeve a drugi sve ostalo, što je pošteno. I ovo nije BAŠ po mom ukusu ali opet, ima tu mnogo, MNOGO omaža Mejdnima i klasičnom metalu a pesme su prepune i masnih solaža tako da.. može to da prođe, onako, kao užina i da čoveku bude lepo:

https://youtu.be/NoTKkfpVmaw

Tu je i novi Axel Rudi Pell i ovo uključujem samo zbog Lilite, jer ipak je nepristojno da nemamo nešto sa njemačkog govornog područja. Pell je ko Pell, ne verujem da iko očekuje da on posle više od trideset godina sad tu nešto, kao, radikalno promeni svoj pristup metalu i ko se ovome smejao 1984. godine, smejaće mu se i danas kako je smešno i naivno i sve tako, hahaha, melodični refreni ko za decu a kao tu su nešto opasni, ali ko je čestit čovek i voli hevi metal, taj neće moći ovde bar da se ne nasmeši i da mu ne bude malo toplo oko srca:

https://youtu.be/vb9NA6cRnkY

Ako ne biste da u krevet odete bez porcije solidnog Dooma, tu su australijski Mournful Congregation sa svojim, recimo, desetim albumom (imaju MASU minija i splitova),The Incubus of Karma i, ako vam taj naslov zvuči komično pretenciozno, onda nemojte ovo ni da slušate. Osmose, koji su izdavač, su pustili samo jednu pesmu na JtJub (album je danas izašao) i to je petnaest minuta sporine, težine, podzemnih vokala i razigrano tužnih melodija. MC povremeno zvuče maltene kao karikatura Dooma ali srce im je na pravom mestu i ovo je muzika za ljude koji vole da je sporo, teško, ujednačeno, a opet melodično i emotivno:

https://youtu.be/b-Mu6mhCXA8

Ko ne voli doom, sigurno voli čoček a kad se to pomeša sa metalom, pa to ne može da ne valja. Rumunjske komšije Dirty Shirt znaju kako da upare harmoniku i violinu sa ozbiljno distorziranom džitrom i teškim bubnjevima i ovo je muzika koja je praktično napravljena da u mom mozgu napravi kratak spoj i onesposobi me za racionalno ramišljanje. Jedino mi je žao što je Aca Šišić odavno umro i nikada neće moći da im gostuje.  :cry:  Nisu sve pesme podjednako čočeku usmerene, ali sve su pošteno metalske i ovo je kombinacija za poštovanje i slušanje:

https://dirtyshirt.bandcamp.com/album/folkcore-detour

Ako biste nešto „ozbiljnije“, tu su Ameri Cave Bastard sa svojom kombinacijom blek metala i eksperimenta. Nije ovo muzika u kojoj je eksperiment uvek uspešan, ali jeste nekako namerna da stalno iznenađuje novim zaokretima, promenama tempa i pristupima. To je, generalno, antiteza onog što ja tražim od blek metala, tako da nisam siguran da ovaj album stvarno preporučujem, ali ima tu stvari da se čuju i ideja da se o njima malo razmisli pa eto:

https://accidentpronerecords.bandcamp.com/album/the-bleak-shall-devour-the-earth

Izašao je i novi Between the Buried and Me (to jest, pola novog albuma), ali to ćete sami da tražite, ja nekako nemam apetita za njih.

Al zato Slaves BC…

Ovi Pitsburžani baš znaju da zamaste kad je najpotrebnije. Muzički, bend je već izvesno vreme na tragu haotičnog hardkora izmešanog za sladž tendencijama, sve sa tim posebnim „indi“ prelivom kakav ovi bendovi već znaju da imaju. I sve to zna da zvuči užasno pretenciozno i „studentski“ i sve tako, ali ako imate inklinacija ovakvom zvuku, mislim da su ljudi izdali vrlo prijemčivu ploču:

https://slavesbc.bandcamp.com/album/lo-and-i-am-burning

Na sličnoj teritoriji (sa povremeno skoro istim vokalima) su i Distances (iz Albukerkija!!!!) samo što njihov stil (samo) malo manje duguje sladž struji i skloniji je kompleksnijim harmonskim strukturama sa sve gudačima i aranžmanima kojih se ne bi stideli ni Godspeed You! Black Emperor. Naravno da ovo nije muzika za „tradicionalne“ metalce, na kraju krajeva ovo je bend sa dve žene i dva muškarca sa bradom, ali ovo jeste metal, jeste žestoko, jeste teško i distorzirano i na kraju krajeva, jednako emotivno kao bilo koji „pravi“ metal u istoriji metala. Meni dovoljno. A i vokali znaju da dobro zamirišu na grindcore:

https://distances.bandcamp.com/album/diableries

Verovatno najkomercijalnija stvar koju postujem ove nedelje (ne računajući Pella) su švedski Necrophobic sa svojim, uh, osmim albumom za poslednje skoro tri decenije. Ko voli švedski death metal znaće šta se ovde nudi i servira i samo je pitanje koliko Necrophobic mogu da budu ubedljivi u nečemu što rade toliko dugo da su od avangarde postali praktično retro bend. Meni ovde ima lepih i pamtljivih delova, mada moram da kažem da me album u celini podseća zašto su Necrophobic uvek bili u senci Entombed i zašto će tamo verovatno doveka i ostati. Ali opet, ima ovde duše, težine, ambicioznog gitarskog rada i mnogo melodija:

https://youtu.be/jodoSfLSbZU

I da završimo sa još jednim švedskim izdanjem. The Crown se (opet) vraćaju, sa novim albumom koji, što bi rekli u Americi, šutira ozbiljno dupe. Naravno, naziv albuma je malo suviše tryhard da bi čovek preozbiljno shvatao bend koji svira od ranih devedesetih (mada sa ogromnim prekidima), ali muzika je, srećom, daleko manje sprdalačka i predstavlja još jedno moderno viđenje thrash metala sa povremenim sasvim neironičnim skretanjima u hardrok i death metal. Nekome će ovo svakako biti suviše eklektično i poželeće da se The Crown ipak zadrže na jednoj ravni, ali to sa ovim albumom neće dobiti. Cobra Speed Venom je ploča na kojoj blastbitovi idu ispod užasno distorziranih boogie rifova i u kojoj se Motorhed i Mejdn sreću sa Turbonegrom i Nasumom na žurci posle koje se rađa proverbijalni doberman. Pa poslušajte:

https://youtu.be/pr-7M0MejSU

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 16-03-2018

Posted in metal with tags on 16 marta, 2018 by mehmetkrljic
Pošto je biti metalac privilegija ali i dužnost, da vidimo šta je ovog Petka u ponudi od novi(ji)h ali zanimljivih izdanja.

U prvom redu, tu je njemački Pestilent Reign, bend koji pola decenije unazad talasa raznim ipijevima i demosima i gradi karakter ali i nekakvo sledbeništvo. Danas im izlazi prvi oficijelni album, Pyre, i mada oni svoj zvuk opisuju kao kombinaciju tehničkog death metala, hardkor rifova i blek metal melodija, meni je ovo jedan vrlo prijatan i pomalo staromodan ali ne i zastareo pristup death metalu koji ne bi bio preterano egzotičan tamo negde u prvoj polovini devedesetih kada je ovaj žanr solidifikovao neke produkcijske vrednosti i „trikove“ koji su se posle odomaćili. Dakle, Pestilent Reign nisu MONSTRUOZNI kao što danas death metal bendovi znaju da budu, imaju gruv, imaju trešerske moš-rifove, ali su ipak tvrd, stamen, radnički death metal sa dosta truda uloženog u pamtljive rifove, stabilnim radom blastbitova i duplog bas bubnja i produkcijom koja bi mogla da bude samo za dlaku masivnija da bi zadovoljila sve moje, priznajemo egzotične, potrebe. Vrlo prijatno:

https://pestilentreign.bandcamp.com/album/pyres

Idemo dalje Evropom. On Thorns I Lay imaju novi album i za ovu pravoslavnu grčku braću se može bezbedno reći da nikada nisu umeli da se odluče za jedan identitet, šetajući se široko spektrom metal muzike, ugađajući i ljubiteljima gotike, ali i indi roka. Posle nekoliko godina muka i, pretpostaviću, nepostojanja, OTIL se vraćaju sa albumom koji, da odmah ukažem, nije baš moja šolja čaja, ali jeste interesantan pokušaj da se vaskrsne klasičan melodični doom metal kakav su pre petnes-dvajes godina vozili Maj Dajing Brajdovi i njima slične kolege, sa malo melodičnih death elemenata nalik na stariji Amorphis, recimo. Nije to sad neki album koji-će-promeniti-sve ali mi se dopada danas pomalo nedostajuća kombinacija teške, ali romantične, melodične muzike i vokala koji je pozitivno zverski. Opet, većina pesama ima melodije suviše „lepe“ za moj ukus pa ja moram malo da se nateram da ovo slušam, ali Grci ovo zaista dobro i dosledno rade. Pokušajte i poslušajte:

https://youtu.be/s-OzijYoMtM

Preko, u Americi, Twitching Tongues imaju treći album i…

…pa… ja nisam siguran da ovo umem da slušam. Ovaj bend kombinuje mošerski metal sa nekakvim evoluiralim moškorom i ima tu dobrih rifova i kvalitetnih ritmova za treskanje glavom, pesme su prilično raskošno aranžirane i ima tu raznih atmosfera i zaokreta, ali pevanje je toliko… ne znam kako da ga opišem… himnično? da muziku stavlja u sasvim drugi plan i kontekstualizuje sve skoro kao se ovi ljudi šale. Nije ovo klasičan „melodični“ metalkor koji plavi JuTjub sa svih strana, zapravo produkcijski i aranžerski je ovo mnogo više andergraund metal, ali pevanje je izašlo čak na drugu stranu i užasno mi remeti koncentraciju. Ipak, zanimljivo?

https://youtu.be/VYSGOdWz1DM

Srećom, italijanski grajnderi Repulsione imaju novi album i to je mnogo bliže formulama koje su meni prirođene. Repulsione su star bend, očigledno inspirisan grajndkor rodonačelnicima (američkim Repulsion) a njihova je diferencija specifika što u postavi  – nemaju gitaru. Umesto nje, tu je druga bas gitara i nije to baš tolika razlika u odnosu na „klasičan“ rok instrumentarij kao što bi se na prvi pogled reklo, prevashodno zahvaljujući podrumskoj produkciji koja krasi ovo izdanje. Ipak, Repulsione su zaista klasičan grajnd sa sve starinskim moš delovima, pankerskim rifovima koje je mogao potpisati i Davor Kodžoman, te eksplozivnim blastbitovima, a kada se ubace u gruv momente to je klasičan smrdljivi mošpit stil, bez ikakvih naginjanja savremenijim tendencijama. Ja, treba li to reći, volim ovu staru školu (ne najmanje jer joj i sam pripadam) i Repulsione mi svojom brižljivo doteranom primitivnošću lepo prijaju. Ipak, pomenuta podrumska produkcija može da bude problem zahvaljujući očajnom nivou distorzije koja krasi bas-gitare, ali i dobošu koji tako zvoni da bi i Agathocles malo prigušili tu paklenu buku. Ipak, grajnd nikada nije ni nameravao da bude prijatan, a Repulsione čvrstom i dotegnutom svirkom demonstriraju da je ovakav zvuk stvar izbora a ne nekompetencije. Valjano!

https://wooaaargh.bandcamp.com/album/repulsione-desecrating

Za nešto ipak bolje producirano, tu su portugalski Infraktor sa svojim albumom-prvencem i ako vam je duša patila za malo dobrog treš-metala u ovo tmurno martovsko veče, ekipa isporučuje! Infraktor zapravo, paradoksalno, taj svoj thrash metal sviraju možda i malo bolje nego što bi trebalo, čime hoću reći da se ovde čuje usviranost i produkcijsko iskustvo članova raznih bivših i sadašnjih portugalskih bendova i da to na momente ume da pređe u rutinu. Ali većinu vremena ovo je lep, bučan, dinamičan treš kako Bog zapoveda, sa zloslutnom olujom gitara, rafalnim bubnjevima i pevačem koji bi lepo legao i nekom death metal bendu. Volim kad trešeri idu malo preko granice i podsećaju da ovaj stil ne mora da bude cementiran u 1987. godini da bi bio dobar i Infaktor koriste prednosti savremene (i vrlo pristojne) produkcije da isporuče glasnu, brutalnu ali vrlo slušljivu ploču sa nekim odličnim solažama. Pa nije to malo:

https://rastilho.bandcamp.com/album/exhaust

Preskačemo razne power metalce koji su čak i za mene malko previše retro i detkorovce koji su čak i za mene malko previše melodični i tu smo da ukažemo na odličnu ponudu iz francuske u vidu novog albuma benda Eryn Non Dae. Ovi ljudi postoje još od početka veka, doduše prvo pod imenom End, i ovo im je tek treća ploča. Ali kakva!!! Od Francuza smo navikli da očekujemo ambicioznu, pa i pretencioznu muziku, a Eryn Non Dae. nisu ništa ako ne ambiciozni (i, dobro, malko pretenciozni) sa svojim grubim, ali dostojanstvenim ambijentalnim zvukom, zlokobnim ali ne i karikiranim pesmama i etitjudom koji mene solidno podseća na Godflesh iz neke njihove lepe faze. Dakle, ima ovde nihilizma, ali ima i lepršavosti koja nije nužno „metalska“ i bend se sasvim lepo snalazi na ničijoj zemlji između „post-metala“ i generalne gitarske rokenrol avangarde. Plus, pretenciozni su, ali imaju produkciju i ideje da to izguraju. Respekt!

https://erynnondae.bandcamp.com/album/abandon-of-the-self

Još sam u Decembru ukazao da novi Pestilence izlazi u Martu u pomenuo da je album iznenađujuće zdrav i odličan, pa evo onda i oficijelnog strima albuma, da se i vi uverite u to. Nizozemski veterani zvuče zdravo i zainteresovano i to raduje:

https://youtu.be/brrr5WT8vSA

Za slučaj da vam u ponudi do sada – prilično dobroj, složićemo se – nedostaje malo blek metala, tu su ukrajinski heroji Drudkh sa albumom Їм часто сниться капіж koji solidno spaja nežnu melanholiju „atmosferičnog blek metala“ sa ipak agresivnom svirkom i pevanjem. Dobro se sve to kombinuje u produkciji u kojoj se sve čuje a da ne zvuči preproducirano i Drudkhovo spajanje metalske moći sa skoro narodnjačkom ljubavlju prema melodiji i tananoj emociji daje jedan uverljiv argument za postojanje ovog podžanra:

https://youtu.be/CkfyH9uBH6I

Možda biste ipak nešto malo „suvlje“ a više naklonjeno zlu (i naopaku). Synapse Misfire iz Ilinoisa (a nisu nacisti), nude album koji spaja blek metal sa malo treš metala i, recimo, grajndkora u jednoj, priznaćemo, salati, u kojoj se svakih nekoliko sekundi dešava nešto drugo, ali dosta tu ima ideja i pokušaja i mada nisam siguran da je u finalnom zbiru pozitivno, ne mogu da ne pozdravim napor:

https://hpgd.bandcamp.com/album/losing-the-war-against-the-sands-of-time

Možda vam još nije dosta atmosferičnog blek metala? Pa, dobro, tu su Veiled koji žanru daju sasvim lep prilog svojim albumom prvencem – mada su članovi ovog benda već imali dosta iskustva sa njim, dakle žanrom, i čuje se tu jedna pristojna zrelost. Trik kod ove muzike je uvek u tome da znate koliko ponavljanja je taman dovoljno, dakle, da ne ispadne da monomanijački insistirate na jednoj jedinoj frazi, a opet da iz svakog rifa i teme izvučete maksimalnu hipnotičku notu. Veiled ovo uglavnom dobro pogađaju, a imaju i produkciju koja im radi u prilog i pušta gitare da se prže u svom trebl/midl ognju dok ispod njih tuku tupi bubnjevi a pevanje, mada retko, taman idealno uokviruje ove dugačke, sanjive pesme. Vrlo siguran debut za ove ljude:

https://www.youtube.com/watch?v=LoPWGRR_ZaM

Za čudnu, i pomalo komičnu kombinaciju melodičnosti i brutalnosti zaslužni su Strychnia iz Nju Džrzija čiji je treći album bizarna mešavina brutalnog, tehničkog death metala sa melodičnim, skoro pa metalkorovskim momentima. Rezultat je da na momente ovo zvuči kao parodija, ali na momente ovo je i sasvim pravoverni blastbitaški death metal sa mnogo truda oko gitara i slemerskim šarmom, doduše ovenčan previše „kompjuterskom“ produkcijom da bi mogao da igra u a-ligi. Verovatno mogu da nabrojim više mana nego vrlina ovom albumu (počev od šokantno užasnog dizajna omota), ali kad ovi zemljaci Kamale Khan opale po brzini, pa pevač krene da gruva kroz taj digitalni faz koji su mu namestili, pa još utrči poneki vrlodobar do odličan rif, sve to deluje BAŠ kako treba i ne mogu da ne preporučim makar za jedno slušanje:

https://strychnia.bandcamp.com/album/into-the-catacombs

Da završimo današnji pregled sa bendom koji (nenamerno) pokazuje svu apsurdnost današnjeg antifašizma oličenu u slanju besnih mejlova radije nego u jurišanju na bunkere, jelte. Ne da ja savetujem deci da jurišaju na ikoga, razumete, ali Morbosidad je bend koji je pre par godina pretpeo ozbiljnu kampanju otkazivanja koncerata po Evropi koju je, eto kurca, pokrenuo Colin Conflict lično jer se zakačio sa bendom u Americi, potukavši se sa njihovom publikom zbog kravljih glava koje su Ameri izneli na binu. Conflict volim, Colina cenim, ali kad neko kupi kravlje glave kod mesara možete ga kritikovati, no imejlovanje promotera po Evropi da im otkažu koncerte jer su „nacisti“ je ipak odvratan potez i karikira antifašizam ne najmanje zbog toga što Morbosidad čine potmoci meksičkih imigranata u USA.

Sve to nema veze sa preporukom za ovaj album koji stoji sam od sebe kano klisurina. Morbosidad su antihrišćanski bend do koske uključujući pevanje na španskom u nekakvoj vratolomnoj nameri da se pozovU na latinski, „kojim su govorili ljudi koji su razapeli Hrista“. Faking hel. Barem čovek zna da od njih može da očekuje sve samo ne nežne melodije i setnu atmosferu. Corona De Epidemia maltene zvuči kao album sa početka devedesetih, sa sve crno-belim omotom rađenim u tušu i zdravo podzemnom produkcijom koja distorziju čini hrskavom i hranljivom a pesme utapa u taman dovoljno reverba da podseti na te neke slavne blek metal momente od pre skoro tri decenije. Muzički, ovo je vrlo upeglano i ovo je još jedan primer dobro sračunatog primitivizma gde su „divljački“ srednjetempaški ritmovi i rafalni blastovi stvar odabira stila a ne nezanja. Vrlo slušljiva ploča koja je bila na Jutjubu mesecima unazad ali je tek juče zvanično i izašla:

https://youtu.be/9QBQWXFWjy8

Film: Annihilation

Posted in film with tags , , on 14 marta, 2018 by mehmetkrljic

Annihilation je jedan usporen mumblecore film koji sasvim slučajno ima naučnofantastični roman kao podlogu. Likovi izgovaraju najveće nebuloze i najplitkije filozofske opservacije sa tako ozbiljnim izrazima lica da sve na momente deluje kao parodija.

Annihilation je Alex Garland koga je neko ozbiljno ubedio da je Tarkovski.

Alex Garland, ako je to potrebno naglasiti, nije Tarkovski.

Alex Garland je solidan zanatlija, vazda bio, i čovek koji je dobar sa dijalozima i karakterizacijom. U Annihilation je, na našu nesreću, rešio da se okuša u umetnosti i metafizici i sve bi to bilo nepodnošljivo pretenciozno da nije istovremeno striktno B-movie nivoa i trashy.

To ga, naravno i donekle spasava. Set dizajn je šarmantno jeftin a „akcione“ scene su jednostavne i uspevaju da posreduju ideju da ovo nije knockoff Event Horizona već verzija Odiseje 2001 za publiku bez ulaznica ali sa Netflix pretplatom.

Annihilation je Netflix koji nastavlja sa ulaganjem u naučnu fantastiku a od SyFy pristupa se izdvaja autorskijim rukopisom. To od srca pozdravljam. No, Annihilation je užasno neambiciozan u svojim metaforama, a imajući u vidu da na momente otvoreno očijuka sa Tarkovskim, to je previše očigledno. Alex Garland želi da ne ispiše pančlajn nego da gledalac sam popuni praznine ali, c’mon, ovo nije Kubrik i finale Odiseje 2001. Alex Garland nije režiser vizije već, a to isto treba umeti, solidnog zanata i dobro mu ide montaža flešbekova. Naravno, uglavnom nepotrebnih jer film bezrazložno psihologizira onda kad treba da metafizikališe. Edit: sad pročitah Kriplov prikaz, da, motivacija likova preko „gubitka“, pogotovo ovako generički, je suviše lenja alatka, Garland je obično bolji od toga.

Annihilation sasvim sigurno nije ni Solaris iako prepisuje od Lema i Tarkovskog, i ne poentira na iste načine kao Solaris već samo malko zapišava tu teritoriju.

Anihilation je pre Stalker sa M-16ticama i belim fosforom jer Alex Garland misli da Netflix publika ne bi mogla da ZAISTA izdrži da dva sata gleda likove koji bi bili prave naučnice.

Annihilation takođe sadrži i verovatno najgluplje „naučno“ objašnjenje za naučnofantastičnu fikciju koje sam video na filmu. Pritom potpuno nepotrebno jer metafora do kraja filma uopšte ne zahteva tu vrstu objašnjenja. Lemovština koju ovaj film priziva je primamljiva ideja i čovek bi očekivao da pet naučnica sedi i teoretiše do besvjesti o stvarima koje im se događaju. Umesto toga one stoje zagledane u vječnost i izgovaraju potresno banalne opservacije koje su suvišne i samo nam troše vreme. „Zamisli da si poslednje trenutke života proveo vrišteći u agoniji i da je to sve što je ostalo od tebe. To mi se ne bi dopalo. Uopšte.“ Ovako postdoktorant, fizičar opisuje jednu traumatičnu scenu sa jakim horor vajbom u kojoj Garland priziva Karpenterov The Thing (ali zatim nema šta da kaže na scenu koju je prizvao), a u kojoj je ona (fizičar-ka) prelomila i napravila stvar koju nikada do tada u životu nije.

Annihilation bi bio bolji kao video-igra jer bi  kontemplacija koju zaziva bila efektnija ako bi čovek „stvarno“ bio u Shimmeru i sam ga istraživao, makar ne našao ništa.

Poslednjih 20 minuta su dramski prilično dobro vođeni ali tu sam se već ozbiljno borio sa snom.

Annihilation je verovatno bolji nego što se meni čini, ali sam ja verovatno suviše bio zaveden referencama na Tarkovskog i jeftinim korišćenjem istih. Sorry.

Video igre: Bayonetta 2, Magnetik Tank, Home

Posted in video igre with tags , , , , , , , , on 12 marta, 2018 by mehmetkrljic

Čisto da bude jasno koliko je teško biti ja: noćas sam sanjao da sam u školi i da nastavnica traži da celom odeljenju pričam o tridesetjednu godinu staroj igri MGT (Magnetik Tank), sem što je nastavnica moja današnja šefica a svi učenici su moje kolege sa posla. Nastavnica je još i rekla da je Magnetik Tank izdao Rare, a ja sam, šokiran njenom lakom za napraviti ali ipak očigledom greškom onda prešao u desetominutnu tiradu objašnjavajući kako su Ultimate (od kojih je nastao Rare) uzeli postojeći „žanr“ izometrijskih 3D igara i sa Knight Lore napravili od njega jednu od najimitiranijih formula u evropskom gejmingu osamdesetih godina, pa sam, mic po mic, došao i do Magnetik Tank, igre naslonjene na istu formulu ali napravljenu od strane sasvim drugog studija iz sasvim druge zemlje.

 

Onda sam, prirodno, jutrošnju sesiju Into the Breach morao da malo odložim ne bih li snimio kratak video sebe kako igram Magnetik Tank, ne bi li se na neki način obeležio ovaj datum koji inače vezujemo samo za ubistvo poslednjeg srpskog premijera koji me je fizički dotakao (doduše u vreme kada još nije bio ni gradonačelnik).

 

Magnetik Tank je bila tek jedna među više od stotinu igara koje je osamdesetih (i ranih devedesetih) godina prošlog veka napravio prolifični francuski developer Loriciels. Ova firma nikada nije mogla biti optužena ni za naglašenu originalnost niti za visoke tehnološke ambicije u svojim igrama, ali ja sam je voleo jer su njihove igre uzimale (tuđe) etablirane formule a onda u okviru njih pružale solidan gejmplej sa nekim dobrim idejama. Magnetik Tank je, tako, preuzeo bazični gejmplej od Ultimateovog Knight Lorea, kretanje po izometrijskim sobama i rešavanje platformskih problema u njima, ali je tvist bio što niste upravljali osobom nego tenkom. Tenk ko tenk – ne može da skače, ali pošto je ovo MAGNETNI tenk, onda može, pod određenim uslovima da levitira. Loriciels su „crtanofilmovski“ izgled Knight Lore (ili Oceanovih igara poput Batman/ Head Over Heels) napustili zarad mnogo hladnijeg, apstrakntnijeg geometrijskog vizuelnog identiteta, ali ovo im je omogućilo prilično glatku animaciju i dovoljno preciznosti sa kontrolama, bitne za igru koja treba da posreduje vožnju teškog, tromog vozila čija masa garantuje popriličnu količinu inercije. Rezultat je da Magnetik Tank uspeva da  igrača angažuje (pa i zabavi) na ime svojih malo kapricioznih kontrola, ali ne i da ga isfrustrira njima, što je fina linija za nepreći i aplaudiram Francuzima na ovome. Iz videa se vidi i da su imali lep osećaj kako da vizuelno podučavaju igrača jeziku igre što je stvar koju mnogi i danas ne umeju elegantno da izvedu. Povrh svega, Magnetik Tank je bio i srednjebudžetna igra pa i prodavan po nižoj ceni od standardne, što mu sve ne garantuje status klasika, ali mu garantuje status pristojne, solidne „igrice“ iz druge polovine osamdesetih za računare poput Amstrada ili Commodorea, koja je umela da angažuje i prste i intelekt igrača na zadovoljavajući način. Sasvim dovoljno.

 

 

Dalje, u Subotu mi je Playstation 4 apdejtovao svoj firmware, pa dok se skidao nepristojno veliki fajl sa apdejtom nisam mogao da pristupim onlajn funkcijama instaliranih igara, te je igranje Monster Hunter: World delovalo kao nepristojna ponuda. Zahvaljujući tome, odlučio sam da konačno odigram igru Home.

 

Kolika sam svinja može se videti već i iz toga da Home na PC-ju imam instaliran još od 2012. godine kada je ova igra izašla a da mi i na Playstationu stoji instaliran bukvalno godinama. Igra je dobila solidne kritike u svoje vreme a za istu sam dobio i lične preporuke od poznatih mi osoba, plus u pitanju je od strane jednog čoveka napravljena psihološka-horor igra koja se trudi da izađe izvan prepoznatljivih kalupa. I meni je trebalo šest godina da joj se privolim! Pa možda je Scallop zaista u pravu, možda sam na ovu Zemlju poslat samo da kreiram haos i ljudske snove bacam u prašinu!

 

Elem, odigrao sam Home dok se apdejt fajl za Playstation firmware daunloudovao i… pa, recimo da sam posle morao da igram Double Dragon II da se malo detoksikujem i dovedem u red. Čime hoću reći da me je možda ova igra uhvatila na krivoj nozi a možda je i šest godina koje su u međuvremenu prošle značajno uticalo na to kako posmatramo igre koje se, eto, bave bežanjem iz kalupa.

 

Benjamin Rivers, autor Homea igru opisuje kao „jedinstvenu horor igru“ i savetuje igrača da, i pored autosejvinga, pokuša da odvoji sat i po za igranje igre u jednom cugu, sa sve ugašenim svetlima i na slušalicama. Igru jesam odigrao u jednom cugu, sa slušalicama, da, ali svetlo nisam ni palio jer je bilo sunčano Subotnje jutro a mačke su se gnezdile po mom stomaku. Ne samo zbog toga moram da kažem da  skoro ni jedan deo Riversovog opisa nije naročito tačan (a nije bio tačan ni pre šest godina).

 

Home nije „jedinstven“ ni po jednom kriterijumu – kratkih pikselart igara sa naglaskom na narativu, pa još koje se poigravaju sa psihologijom igrača je bilo ohoho i pre 2012. godine, mada je istina da većina njih nije imala ambiciju da bude komercijalno nabavljiva i nuđene su igračima mahom kao flash avanture onlajn.

 

Home nije „horor“ mada koristi audio semplove i muziku koji treba da kreiraju napetu i jezovitu atmosferu. To je sasvim pošteno i fer i urađeno kako treba, a igranjem igrač otkriva i neke jezive stvari koje su se desile u njegovom komšiluku (i titularnom domu), sa sve tumaranjem po praznim kućama i fabrikama i železničkim stanicama i pronalaženjem leševa itd. Ali, prilično ključno, protagonist i igrač ovde nisu ni učesnici, pa čak ni svedoci groznih stvari koje su se desile, već samo prolaznici i nekakvi katalogizatori posledica. Igra ne sadrži nikakve dinamičke uzlete, igrač ni u jednom trenutku nije ni u kakvoj opasnosti, i horor, ako ga ima, sastoji se u tome da su i igrač i protagonist u sličnoj situaciji – nemaju pojma zašto su tu gde jesu i šta se od njih očekuje. No dok protagonist makar ima motivaciju da otkrije zašto ima amneziju i gde mu je supruga Rachel, igrač ne mora da sa njim deli ova interesovanja zahvaljujući relativno niskoj motivaciji koju mu igra nudi kroz samu mehaniku.

 

Čime hoću reći da je prilično upitno da li je Home, striktno gledano, „igra“. Naravno, nisam ja nekakav neprijatni zilot koji vrišti po internetu da nešto nije video igra ako nema da se puca, da se rade komboi i da se na kraju upišem na hajskor tabelu, i Home sasvim udobno ulazi u moju definiciju video igara (tj. prodaje se kao da je video igra) i nudi mi interaktivnu misteriju sa vrlo relatabilnim ulozima (čovek se budi na nepoznatom, pretećem mestu, bez sećanja kako je na njega stigao), te razumna mehanička sredstva da tu misteriju ako mogu raščivijam. Ali Home istovremeno ne nudi sidmajerovsku „seriju smislenih izbora“ i pre je primer za nekakvu 2D verziju walking simulatora u kome imate priču koju treba da vidite, radije nego probleme koje treba da rešite.

 

Nije da nekakvih problema i prepreka uopšte nema, Home se očigledno inspiriše nekim klasičnim igrama u svom pristupu – od očiglednih horor klasika poput Resident Evil ili Silent Hill pa do starijih avanturističkih igara – i povremeno igrač nailazi na zaključana vrata za koja valja naći ključ i slične standardne zadatke. Ali ovo je puki garnirung, ima ga jedva u tragovima i igra prema kraju zapravo umanjuje ovu vrstu sadržaja, fokusirajući se na narativ.

 

No, problem sa ovim narativom je što je Rivers pokušao da izvede zanimljiv trik sa igrom, vodeći se idejom da je, ultimativno narativ u onome kako igrač interpretira svoje doživljaje a ne u onome što mu igra kaže da je doživeo, ali ovaj trik, čini mi se, nije ni izdaleka tako pametan kako autor misli. Naime, Home je igra koja namerno nema zaključak i koja podstiče igrača da sve što je u njoj video sklopi u neki svoj narativ i onda ponudi svoje objašnjenje za događaje u igri na zvaničnom njenom sajtu.

 

I na neki način ovo jeste zanimljiv pokušaj da se metanivo na kome se igrači angažuju oko igara učini delom same igre, da se diskutovanje po forumima, redditima, steamovima, twitterima itd. uvuče u samu igru i „ozvaniči“ kao deo igranja. Ali s druge strane, ako ste samo želeli da se poigrate i imate smisleno iskustvo UNUTAR same igre (uz uvažavanje da je interpretacija, makar i individualna, uvek izvan nje), to ovde nećete dobiti.

 

Teorijski, moguće je Home igrati ponovo da bi se drugačijim izborom odluka u igri dobio „drugi“ kraj, ali motivacija za ovo je prilično slaba. Prvo na samom mehaničkom nivou igra je lišena izazova koji bi drugi prelazak učinio interesantnim, i drugo, odsustvo fidbeka o tome šta je „ispravno“ a šta „pogrešno“, ili makar kako koja odluka u igri utiče na njen „kraj“ dodatno demotiviše. Na kraju je jedina stvar koja ide u prilog ideji ponovnog prelaska to da se Home prvi put prelazi za 70-ak minuta a svaki sledeći put verovatno za upola manje vremena.

 

S druge strane, ovo je lepa igra koja se može pohvaliti ukusnim grafičkim rešenjima niske rezolucije, dobrim trikovima u domenu animacije i osvetljenja pa čak i pomalo teatralnim ali efektnim korišćenjem teksta. Uz već pomenuto solidno korišćenje zvučnih efekata i minimalne muzike, Home je jedan primamljiv audiovizuelni paket u kome je prijatno provesti nekih sat vremena. Opet, kako je i 2012. godine imao da se na tržištu suočava sa izgledom sličnim ali igrački daleko supstancijalnijim ponudama – poput Lone Survivor – a i da je žanr walking simulatora u međuvremenu ponudio značajno upečatljivije primerke, ne mogu da kažem da je Home ostavio neki preterano pozitivan utisak na mene. I eto…

 

 

Dobro, vi ste ovde sigurno više zainteresovani šta imam da kažem o Bayonetti 2 nego o prastarim igrama koje vas nisu zanimale ni kad su bile nove. Bayonettu 2 na Switchu sam uredno završio u Petak, a onda nastavio da igram challenge misije i onlajn kooperativni mod i mada sam igru već isto tako igrao i izigrao u njenoj originalnoj verziji za Wii U pre četiri godine, utisci ne samo da su mi jako povoljni i ovog puta već je i igranje igre odmah po završavanju prve Bayonette zbilja pomoglo da se dve igre uporede i kontekstualizuju određene kritike koje su, istorijski, u takvim poređenjima dobijale.

 

Enivej, druga Bayonetta je igra koja nije ni trebalo da postoji. Prva igra se, rekosmo, prodavala slabije od željenog i nastavak je izašao pet godina kasnije, tek nakon što je Nintendo uložio novac, pribavljajući sebi vrlo stajliš i cenjenu ekskluzivu za Wii U. Naravno, ova konzola je imala svoj set marketinških nedaća i prodala srazmerno malo komada (Switch je prebacio broj prodatih konzola Wii U za manje od jedne godine) pa ni Bayonetta 2 uprkos gotovo uniformno izvanrednim kritikama nije imala mnogo sreće sa prodajom. Onda su se tokom godina koje su usledile stidljivo pojavili i glasovi, uglavnom među igračima najvišeg nivoa, kako je Bayonetta 2 ipak „umekšana“ u odnosu na Bayonettu 1 i da je sistem bodovanja suviše naklonjen „običnim“ igračima, dok su se drugi igrači javili da kažu da bodovanje u nastavku zapravo dopušta više improvizacije i raznovrsniji stil. Debata traje i danas i možda će se malo i razgoreti zahvaljujući objavljivanju obe igre za Switch u isto vreme.

 

Ono što lično, kao pripadnik donjeg ešelona igrača po kvalitetu i sposobnostima, mogu da kažem je sledeće:

 

Mislim da su kritike koje se upućuju Bayonetti 2 u dobroj meri posledica ljubavi prema Hidekiyu Kamiyi – koji je ovde napisao priču i imao ulogu supervizora ali nije bio i direktor zahvaljujući svojim obavezama na Scalebound – i njegovoj reputaciji kreatora hardcore igara, kao i percepciji da „hardcore“ obavezno mora da znači i „teško“, odnosno „alergično na greške“. Bayonetta 1 je teža igra od Bayonette 2, van svake sumnje, kreirajući teže scenarije ranije u narativu i ponavljajući teške neprijatelje kako biste potvrdili da umete da ih savladate. U nekim elementima Bayonetta 1 je i otvoreno nefer i trudi se da vas uhvati na spavanju, recimo uz neophodnost da odmah po završetku kinematika izbegnete napade neprijatelja koji nisu najavljeni, a što sve podrazumeva određeni nivo potrebe učenja delova igre napamet. Ovo je u skladu sa nekim igračim tradicijama, ali ne znači da su u pitanju superiorna rešenja u odnosu na ono što nastavak radi.

 

Bayonetta 2, čiji je direktor Yusuke Hashimoto bio producent na prvoj Bayonetti, a njegova saradnja sa Kamiyom i drugim zaposlenima PlatinumGames proteže se unazad još do Clovera i rada na Resident Evil, Devil May Cry i God Hand, dakle, Bayonetta 2 ima mnogo zreliji tempo – kao što i treba da bude u slučaju pola decenije novije igre – i eskalaciju krive izazova koja je značajno blaža. Iako je finalna borba u Bayonetti 2 nesumnjivo teška i zahteva od igrača jako dobro baratanje svime što je do tada naučio, moj je utisak da je ovo igra koja igrača zapravo bolje opremi za taj finalni konflikt već i time što mu daje više vremena da se bavi razrađivanjem stila borbe da ostvari bolji skor radije nego brzom eskalacijom težine koja ga uteruje samo u perfektuiranje malog broja tehnika koje garantuju preživljavanje.

 

Naravno, ovde pričam o nijansama, nije prva Bayonetta neka naglašeno rigidna igra, ali je i tačno da je njen sistem bodovanja obeshrabrivao igrače da ulaze u komboe koji ne bi bili završavani wicked weave pančlajnovima i time umanjivao motivaciju za kreiranje dužih, još složenijih napada. Bayonetta 2 sa jedne strane umanjuje štetu koju nanose wicked weave završnice ali garantuje igraču sasvim novu granu magijskih napada u vidu umbran climax specijalki koje nanose veliku štetu, uvećavaju multiplikator skora i ne resetuju komboe ako unutar njih izvedete wicked weave poteze, dajući vam istovremeno visoku štetu protiv više neprijatelja, dobar skor, plus, ne najmanje važno, atraktivnu vizuelnu isplatu u nizanju urnebesnih wicked weave napada gde se pored udova demona iz pakla na kraju pojavljuju i čitava njihova tela da satru vaše neprijatelje.

 

Bayonetta 2, naravno, preuzima i najveći deo onog što je u prvoj igri produbljivalo borbeni gejmplej i njegovo ocenjivanje, uključujući i neke Devil May Cry klasike kao što je izazivanje neprijatelja (koje dopunjava magijski pul, privremeno garantuje „besplatno“ održavanje komboa i neprijatelje prevodi u „razgoropađeno“ stanje gde su onda mnogo brži i teži za ošamućivanje u zamenu za dramatično više skorove) i više bodovanje štete nanesene u vazduhu, te dodge ofsetting, relativno naprednu tehniku održavanja komboa iako ste tasterom za izbegavanje napada otkazali sopstveni napad. Dodge offsetting je možda i najveći evolutivni pomak Bayonette u odnosu na Devil May Cry* jer omogućava produženje komboa sa mesta na kome ste stali (sa sve već „uplaćenim“ potezima potrebnim za wicked weave završnicu) bez obzira što ste u međuvremenu morali da se izmaknete protivničkom napadu.

 

*ne računajući, naravno, dramatično bolju kameru

 

Kao i Devil May Cry, i Bayonetta slabije ocenjuje vašu tehniku ako se držite jednog istog seta poteza i ponavljate iste komboe jedan za drugim, time vas podstičući da budete raznovrsniji u napadanju ali ovaj „problem“ se u Bayonetti 2 da rešiti time što svaki izvedeni wicked weave resetuje ovu statistiku, time vas terajući da makar ove atraktivne tehnike koristite relativno regularno ako želite više skorove, praveći tako balans između dugačkih custom komboa koje sami smišljate i dial-a-combo inputa potrebnih za resetovanje. Povrh toga, prozor koji imate da kombo produžite je dosta velikodušan u ovoj igri sa čitavih šest sekundi koliko sme da protekne između dva napada, a što je čin dramatične štedrosti u odnosu na surovi Devil May Cry ali i na originalnu Bayonettu.

 

U praksi ovo zaista čoveka uči da bude efikasniji ne time što će se držati tehnika koje mu garantuju bolje očuvanje zdravlja (prolazak kroz borbu bez ijednog pretrpljenog udarca je jedini način da se dobije pure platinum ocena na kraju) već što će shvatiti da neprijatelje posmatra kao grupu i raditi na postavljanju komboa tako da specijalne završnice zahvate više njih odjednom. Wicked weave specijalke unutar umbran climax epizoda su tako način da dramatično uvećate skorove jer igra visoko boduje brzinu kojom ubijate neprijatelje pa je često bolje načeti sve neprijatelje donekle – ali bez ubijanja – i istovremeno izmicanjima (i, ako ste dovoljno dobri, izazivanjima) puniti magijski rezervoar, da biste ih onda umbran clmax eksplozijom sa nekoliko wicked weavova koji pogađaju sve odjednom satrli za dve-tri sekunde. Kako igra još dodatno boduje štetu nanesenu neprijateljima koje ne nišanite direktno, ovo je put u zaista visoke skorove.

 

Ako sve to ne zvuči dovoljno komplikovano, Bayonetta 2, kao i prethodnica, dopušta otključavanje i kupovinu novih oružja koja se mogu kombinovati slobodno (jedan set na rukama, jedan na nogama) za neke uistinu ekstravagantne borbene postavke (recimo, bacači plamena – ili leda – u rukama i mačevi – il’ što da ne, bičevi – na potpeticama) koje opet igrača vode (nizbrdnim) putem eksperimentisanja i poređenja štete i brzine, domašaja i završnica koje svako od oružja pruža i mislim da Bayonetta 2 nešto više od prve igre poziva igrača da se raspojasa i tretira je kao igralište (iako je, da ne bude nikakve zabune, i prva igra nesumnjivo dizajnirana s tom idejom, samo je za nijansu više usredsređena na preživljavanje kad su u pitanju „obični“ igrači).

 

Sve ovo se, kako rekoh, kroz igru igraču prezentira jednim vrlo dobro odmerenim korakom. Bayonetta 2 bez sumnje poštuje pravilo da nastavak spektakularne igre mora biti još spektakularniji pa se tako prva borba završava sukobom sa demonom veličine oblakodera kakav bi bio prilično dostojan završne borbe u nekoj drugoj igri, ali je dalji raspored izazova i neprijatelja urađen sa izvanrednim osećajem za varijaciju i prepoznavanjem da je igrač neke lekcije već savladao te da nema razloga da ih ponavlja.

 

Efekat ove filozofije je da Bayonetta 2 tokom svojih desetak sati trajanja stalno deluje sveže, pružajući igraču kroz kampanju nove, interesantne izazove i ostavljajući „utvrđivanje gradiva“ sa već poraženim protivnicima za challenge sobe i onlajn saradnju. Opet, i same challenge sobe su razumnije dizajnirane i ne kreću, kao originalna Bayonetta sa nekim zahtevima koji će odbiti bar tri četvrtine svih igrača („porazi sve neprijatelje ali na raspolaganju imaš samo deset udaraca rukom i deset nogom“) već pažljivo eskalirajući nivo izazova od vremenski ograničenih borbi, preko onih u kojima ne možete ući u usporeno („veštičije“) vreme ili onih u kojima čitava borba mora biti jedan neprekinut kombo, pa do zahteva da sve protivnike porazite bez ijdenog doticanja tla. Igrajući ove izazove još od prvog Devil May Cry mogu da kažem da su u Bayonetti 2 one najbolje ugođene „običnim“ igračima i iako neće predstavljati ozbiljan (ili ikakav) izazov igračima visokog nivoa (makar na „normal“ težini igre), njihova svrha – podsticanje igrača da uče i proširuju svoj borbeni asortiman – ovde je, čini se, ispunjena je za najveći deo publike. A i nagrade koje se dele su dobre i smisleno doprinose opremanju igrača za teške završne nivoe igre u paklu i na drugim zeznutim mestima.

 

 

Kad već pominjemo pakao, da se manemo mehanike i vidimo kako Bayonetta 2 tematski proširuje zahvat u odnosu na prvu igru:

 

Bayonetta 1 je, rekosmo prošle nedelje bila storija o ženi koja otkriva sebe istovremeno sa otkrivanjem kosmičke zavere i realizuje sebe kroz zbacivanje bilo patrijarhalnih bilo matrijarhalnih totalitarnih, eksploatativnih, jelte, lanaca, te kroz ubijanje oca i boga – majke/ tvorca univerzuma koja taj univerzum čak i ne pokušava da razume. Kuda uopšte da odete posle takvog narativa?

 

Bayonetta 2 je, pogađate, priča o NOVOM pretendentu na vladara univerzuma i uobličavanja istog po svom liku i ovog puta je glavni negativac definitivno muško 😆 ali, možda važnije, priča je vrlo  čvrsto uvezana sa temama i motivima prve igre i zapravo u određenoj meri predstavlja na-Back-to-the-Future-II-nalik umetanje u originalnu priču i inteligentnu rekontekstualizaciju događaja koje smo prošli put proživeli.

 

Bayonetta 2 je i naglašenije lična i intimna jer dok je prva igra govorila o osvajanju svog identiteta i svoje prošlosti, a što je uključivalo i potvrdu starih prijateljstava, druga igra zapravo postavlja pitanje koliko vam je prijateljstvo zaista važno i koliko ćete daleko otići da ga spasete. Ne manje važno, kada Bayonetta u ovoj igri sretne osobu koja, nalik njoj nekada, nema svoja sećanja i čiji je stvarni identitet od nje otrgnut, ona, kroz akcije igrača ima mogućnost za činove velike plemenitosti i, naravno, kroz sve naslage sarkazma i treš-toka, to se na kraju i događa.

 

Ključni preokret, a koji, naravno neću spojlovati, tiče se Bayonettine biološke porodice i donosi solidno emotivnu završnicu koja, opet, rekontekstualizuje događaje iz prve igre. Ovo napominjem jer se, čini mi se, često Kamiyine pripovedačke ambicije ignorišu i čovek se predstavlja kao dizajner pre svega vezan za sisteme, iako Okami, Devil May Cry i Bayonette (pa čak i uglavnom komedijaški Wonderful 101) zapravo prikazuju i njegovu drugu stranu: pripovedača sposobnog za iznenađujuće nijansirane priče pričane različitim glasovima. Pogoto se Bayonetta često opisuje kao igra koja ima „ludu“ ili „nerazumljivu“ priču i igračima savetuje da je ignorišu jer će ih samo zbuniti, a što je sve linija manjeg otpora i igranje na kliše „neobičnog“ Japana iako se radi o zapravo dirljivim, šarmantnim narativima natrpanim nimalo slučajnom simbolikom.

 

U Svakom slučaju, Bayonetta u ovom nastavku jednog trenutka dospeva u pakao i to je dobrodošlo proširenje polja borbe u odnosu na prvu igru. Kao pripadnik reda Veštica senke, Bayonetta zapravo ima pakt sa paklom – ne samo o nenapadanju nego i o saradnji – pa je tokom cele prve igre sa druge strane nišana imala isključivo anđele. No, Bayonetta 2 je priča o tome šta dalje biva kad se kosmički balans naruši pa pored i dalje navalentnih anđela, Cereza ovde ima da se bori i sa nekim demonima.

 

Napominjem – nekim – jer za razliku od rajskih poslenika koji svi uredno marširaju u istom stroju i slušaju komande bez pogovora, demoni su manje disciplinovani i skloniji zalaganju za lične interese. U pozadini svega je zapravo ista borba za premoć koju smo već završili u prvoj igri i Kamiyin narativ spretno koristi putovanje kroz vreme i elemente nordijske mitologije da nam da ubedljiv „izmeđni deo“ već ispričane priče i motiviše nas na akciju.

 

Anđeli koje ćete tokom ove igre sresti su još ekstravagantniji nego oni iz prve, sa nekoliko praktično robotskih varijeteta, ali i divno dizajniranim kentaurskim protivnicima (koji se mogu i pojahati ali i na komičan način kažnjavati udaranjem po guzi), no ulazak u pakao i susret sa njegovim stanovnicima garantuje sasvim novi set grafičkih rešenja, nove, briljantne animacije i ponašanja neprijatelja.

 

Borbe sa bossovima su, zna se, vrhunci ovih igara. Originalna Bayonetta je imala čitave nivoe u kojima ste se borili sa ogromnim neprijateljima i nastavak ne razočarava, no Hashimoto i ovde ide par koraka u smeru strimlajnovanja iskustva tako da su borbe sa džinovskim protivnicima najvećim delom lišene platformskih elemenata i usredsređuju se na prepoznavanje tipova napada neprijatelja, izbegavanja i uzvraćanja efikasnim komboima. Tako se usred pakla Bayonetta susreće i sa džinovskim arahnidom u bazenu lave a koji bi čak i Kamiyinom Phantomu iz prvog Devil May Cry proizveo košmare, ali borba sa njim je dinamična i uzbudljiva bez potrebe da se ovaj boss dizajnira kao damage sponge ili da njegovi area of effect napadi igraču na presudan način oduzimaju resurse, te da je, sledstveno, svaka greška koju napravite potencijalno fatalna.

 

Drugim rečima, dajući vam mogućnosti da grešite i posle greške nastavljate, Hashimoto proces učenja u Bayonetti 2 čini manje frustrirajućim i više podsticajnim, što se opet obilato isplaćuje u poslednjoj petini igre kad imate posla sa zaista teškim bossovima.

 

Jedan od njih, Misteriozni Maskirani Mudrac, je boss koji se u igri pojavljuje više puta i borbe sa njim su odlična paradigma svega onog što stylish character action igre čini distinktnim žanrom. Borbe sa ovim protivnikom – čije su sposobnosti i moći vrlo slične Bayonettinim – su pravi vatromet naprednih tehnika lansiranih sa obe strane (oba rivala se transformišu u životinje, lete, kontrolišu protok vremena, koriste demonske/ anđeoske specijalke i, na kraju, prizivaju čitave onostrane entitete sa kojima imaju pakt da se priključe borbi), ali i vizuelno nešto najspektakularnije što sam do sada video u igrama. To kako su u Platinumu uspeli da ovakve borbe dizajniraju kao vatromet neverovatnih efekata i dramatičnih pokreta kamere a da igraču istovremeno obezbede izvrsnu preglednost i kontrolu je pravi podvig i nešto što bi valjalo izučavati na tim nekim fakultetima gde se uči kako se prave igre.

 

A pomenuti Mudrac je tek jedan iz plejade sličnih (dakle „humanoidnih“) protivnika sa velikim asortimanom specifičnih sposobnosti i ako me pitate za lično najdražu borbu to je svakako sa jednom od gospodarica pakla – demonkom Alraune. Bazirana na starim germanskim mitovima o korenu mandragore i neraskidivo vezana za veštičiji foklor, ejakulacije obešenih muškaraca i napitke kojima se podstiče plodnost kod žena, Alraune je baš onakav neprijatelj kakvog Baoynetta zaslužuje a njen sukob sa Bayonettino demonskom saradnicom (Madama Butterfly) je i tematski interesantan jer demonki vezanoj za plodnost i razmnožavanje suprotstavlja se demonka vezana za telesna i duhovna uživanja sa korenima u razvaljenom, verolomnom braku i oduzimanju deteta. Kao bonus imamo demonku iz evropske mitologije protiv demonke nastale od japanske devojčice koju su Amerikanci iskoristili a onda prevarili i odbacili, oteravši je u samoubistvo. Pa vi vidite da li je Kamiya samo običan meathead koji unaokolo psuje po twitteru, kako ga inače predstavljaju…

 

 

Sa tehnološke strane, Bayonetta 2 je i na Wii U imala taj luksuz da je pravljena za samo jednu jedinu platformu pa su već i tamo unapređenja u odnosu na originalnu igru sa Xbox 360 bila vidna. Switch port ne menja bogznašta dramatično u pogledu rezolucije (720p definicija je zadržana, bez ikakvog anti-aliasinga), osvetljenja i senki ali su zato teksture unapređene i izgledaju još oštrije i bolje. Najvažnije, iako je i Bayonetta 2 na Wii U bila brza i tečna igra, Switch verzija ima frejmrejt koji praktično ne mrda sa 60-hercne oznake i ovo je u pokretu jedna od najudobnijih, najposlušnijih, najglatkijih akcionih igara koje sam ikada igrao. Još impresivnije, igra u prenosnom modu (gde grafički procesor radi na upola nižoj frekvenciji) žrtvuje kvalitet tekstura da bi održala brzinu izvođenja i odigrao sam popriličnu količinu onlajn mečeva koji su bili neverovatno brzi, glatki i spektakularni, držeći Switch u rukama.

 

Ah, da, Bayonetta 2 ima jedostavan ali zarazan onlajn mod u kome se igrači ne bore jedan protiv drugog već po dvoje, zajednički prolaze setove od šest challenge soba. Inspirisani element ove postavke je u sledećem: ove borbe se rade ne samo za slavu već i za anđeoske oreole – internu valutu igre koja služi za kupovinu opreme i resursa, a, nakon što ste završili kampanju za kupovanje dodatnih setova naoružanja i kostima za likove – a pre svake od borbi u ovom modu možete uložiti određen broj oreola kako biste se kladili da ćete u njoj ostvariti bolji skor od svog ko-op partnera. Svaki ulog više povećava i težinu protivnika, a partneri su, sa jedne strane, dužni da jedan drugom čuvaju leđa (jer ako dopuste da onaj drugi pogine, oboje gube meč), a sa druge daju sve od sebe da nadmaše svog saradnika brzinom i efikasnošću eliminisanja protivnika. Setovi od šest borbi traju najduže desetak minuta i ovo je vrlo udoban način da se produži svoj odnos sa dragom igrom, kao i da se praktično primene sve napredne borbene tehnike koje ste naučili.

 

Bayonetta 2 je i 2014. godine bila trijumf, samo što ju je tada premalo ljudi igralo, na konzoli za koji veliki deo Nintendove publike nije ni shvatao da postoji. U 2018. godini Bayonetta 2 je i dalje jedna od najboljih akcionih igara ikad i, uz potencijalni izuzetak u vidu Metal Gear Rising, najbolja Platinumova igra. Na Switchu ona konačno dobija vektor prodora do šire publike i mada ne treba sanjati o nekakvoj velikoj prodaji (broj fizičkih kopija koje igra prodaje je dosta nizak ali je ohrabrujuće videti je konstantno u prvih deset po broju prodatih daunlouda na Nintendovom eShopu već treću nedelju za redom), mislim da je bitno što je igra definitivno izazvala ozbiljan „buzz“ u narodu, što su društvene mreže prepune Bayonettinih avatara (moj JuTjub avatar je još od 2014. godine omot Bayonette 2 za Wii U) i što twitter i instagram stenju pod teretom gomile homemade crteža Bayonette a koji, o iznenađenja, nisu otelotvorenja seksualnih fantazija, koliko proslave elegancije i otmenosti. Kamiya i PlatinumGames mogu mirne duše da kažu da su stvorili ikonu bez koje ni jedna istorija videoigračkog medijuma neće moći da bude napisana a kako je sve ovo ujedno i artiljerijska priprema za Bayonettu 3, ne mogu da kažem da je budućnost za ovu Vešticu senke ikad izgledala ovako sjajno. U ime nove igre i (kako je Kamiya potvrdio) nove Cerezine frizure, proglašavamo Bayonettu 2 vanvremenim klasikom, a neka se pripremi (nova) HD remaster kolekcija Devil May Cry koja izlazi sutra.

Film: Bright

Posted in film with tags , , , , on 11 marta, 2018 by mehmetkrljic

Pogledali Bright sa više od dva meseca zakašnjenja i mislim da je kritika bila nepravedna prema ovom filmu. Daleko od toga da je Ayer snimio remek-delo ili da je ovo njegov najbolji film, ali ovo je jedan energičan, zabavan i, actually, na neki način bajkovit film koji uspeva da spoji high fantasy i gritty policijski akcijaš i da to uglavnom vrlo solidno funkcioniše.

Prvo da kažem da ono što u filmu legitimno može da se kaže da ne radi sasvim dobro jeste upravo vizuelna stilizacija i celokupni dizajn. Ne zato što stvari nisu ikonički prepoznatljive ili komunikativne, već naprosto što se gledaocu većinu vremena šalje konfuzna poruka. Naime, orci koji nose „colors“ umesto war painta je jasna intelektualna metafora ali vizuelno, barem onako kako je to ovde odrađeno u saradnji kostimografa i ekipe koja je radila maske, sve je na ivici kempa. I elfi su kempi u svojoj kombinaciji skupih dizajnerskih odela/ kostima i disko-šminke, ali orci koji izgledaju kao ekipa klasičnih čolo gengbengera iz LA meni su zaista delovali kao postavka nekog humorističkog skeča.

Sve drugo u filmu meni prilično dobro legne. Lendis je ispisao školski skript kojim se stiže od tačke A do tačke Z kroz nekoliko dobro definisanih set-pisova sa jasnim prelomnim tačkama odnosa dvojice protagonista i mada su dijalozi prilično on the nose u svom tretmanu rasne problematike, oni su istovremeno brzi, sočni i šarmantni i doprinose energiji koja ovaj film vrlo dobro nosi. Landis ni slučajno ovde ne ruši neke specijalne zidove ili istražuje neke neviđene filmske domete, Bright je by-nymbers pandurski akcijaš, ali Ayerova režija je mišićava, čak malo i drčna i legitimno me je podsetio na svoje najbolje trenutke u kojima su akcione scene žestoke i krvave a i scene razgovora su nabijene napetošću, energijom i kreću se brzo. Fak mi, gledajući ovo setio sam se koliko smo potonuli kao čovečanstvo kad je McTiernan sklonjen sa Die Hard franšize…

Zapravo, kako je i Cripple primetio, pošto je danas buddy cop akcijaš prilično retka pojava a svakako i kad je ima, pomalo uštrojena jurnjavom za PG-13 rejtinzima, Bright legitimno može da se hvali svojom gritty fasadom gde su heroji zaista uprljani svojim postupcima, akcione scene su krvave, svi psuju, a na likovima se dobro vide tragovi te jedne najgore noći u životu kroz koju prolaze.

Naravno da je Alien Nation prva asocijacija koju sam ja imao kada je Bright najavljen, no, ovaj film je, čini se, uvek imao relativno soft ambicije, umekšavajući jasne tenzije i protivrečnosti koje mu je postavka nametala, krećući se ka kraju decenije koja je definisala ekstremni buddy cop akcijaš, a što je kasnije i jasno realizovano kroz seriju. Bright je zato mnogo bliže ikoničkim buddy cop filmovima osamdesetih i mada je Cripple, pretpostavljam i zbog Big Willieja pronašao sponu sa devedesetima, ja bih rekao da je Bright actually najbliži donerovoskoj formuli iz 1987. godine i onome što je kasnije sa Blekovim likovima isti režiser radio u devedesetima. Naime, kasniji nastavci Lethal Weapon čak i imaju tu kempi komponentu koja se vidi i u Bright, a iako reklo bi se Bright nema tako zaoštrenu pregnantnost likova na početku (Ward je porodičan čovek, nema suicidalne tendencije), kada shit hits the fan oba glavna lika pokazuju potisnute frustracije sopstvenim životima u odnosu na koje smrt deluje kao oslobođenje. Takođe, rasna tenzija i njeno razrešenje su drugačiji u odnosu na „klasični“ buddy cop balans (epitomizovan Hillovim radovima) jer „drugi“ u dvojcu u ovom filmu zapravo na kraju biva prepoznat od svoje zajednice umesto da kao kod Hilla dobija priznanje od belog mejnstrima u rušenju rasne barijere koja dolazi sa „naše strane“ (48 Sati, ali i Red heat).

Kako rekoh, rasni (pod)tekst je prilično gurnut u prvi plan, ali je elegantno i dosledno provučen, a u drugom planu se zapravo nalazi činjenica da su Elfi očigledan stand-in za Jevreje i činjenica da se ova dimenzija filma zapravo ne istražuje onoliko koliko potencijala daje je jedna od zamerki koje mogu da stavim. Opet, to je posve druga konzerva crva i jasno je zašto to možda Aškenazi Jevrejin poput Lendisa nije želeo da dalje raspakuje.

U svakom slučaju, ovo je film nošen sasvim očiglednim mekgafinom (misilim, čarobni štapić, jelte) i Ayer ga tako i tretira igrajući se sa pravilima kako poželi da bi kreirao uzbudljive set-pisove. Rezultat je jedna sasvim „nelogična“ potera kroz noć u kojoj dva glavna junaka moraju da prežive, spasu svet i, naravno, izađu na drugu stranu izmenjeni i ovo Ayer provlači bez greške, dajući pouke kad je to potrebno, humorističke predahe kada su neophodni, ali onda i vrlo visceralne i jake akcione scene u kojima ginu i dobri ljudi. U nekoliko momenata u filmu su rasni prezir, strah i neshvatanje sa kojima se Jakoby suočava toliko uverljivi i jaki da ovo u mnogome opravdava veliki deo scena u kojima se ovakve stvari verbalizuju za publiku sa jeftinijim ulaznicama.

Tako da sam ja Brightom uglavnom prilično zadovoljan i nadam se da Netflix nastavi sa ovakvim poduhvatima jer ih sasvim sigurno u bioskopu nećemo skoro viđati.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 09-03-2018

Posted in metal with tags on 9 marta, 2018 by mehmetkrljic

Da probudimo i ovog Petka metalnu neman? Naravno!

Počinjemo ovaj Petak dosta jakom ponudom, bendom Huntsmen koji se ne zadovoljava time da bude prosto solidan sladž/ hardrok sastav nego i da uz to ima i NARATIV. Naime, na svom debi albumu ovi Čikagoanci gledaju da budu neka vrsta letopisca (i donekle sudije) čitavoj svojoj naciji, aka najvrlijoj zemlji na svetu – Americi. American Scrap se u najavama izdavača bez mnogo ustezanja dovodi u kontekst opusa koje su iza sebe ostavili Dilan ili Springstin i.. pa, treba ipak malo zauzdati očekivanja. Nije ovo ni toliko dobra muzika ni tako jak glas ijednog socijalnog segmenta da bi se poredilo sa ovakvim teškašima. Ali ne znači da American Scrap nije zanimljiva ploča. Ovo je spora i teška muzika koja se na interesantne načine valjda unapred kombinujući „klasičniji“ metal izraz sa nekakvim nasleđem devedesetih (Mudhoney, Tad, recimo), pa i osamdesetih (Touch & Go itd.). U zbiru, sve je to zapravo dobar metal sa mnogo ponavljanja i dosta smelim aranžmanima koji idu i u blago avangardnim smerovima kad treba i moja najveća zamerka je na produkciju koja je za nijansu premekana u odnosu na ono što bih ja voleo. Ali to je sitna zamerka i American Scrap ima moje prilično tople preporuke.

https://youtu.be/a_4CJ00imbI

U nastavku nešto manje monumentalno i ambiciozno ali svakako zabavno za slušanje. Necropanther, iz Kolorada već i imenom sugerišu da ovo nije bend koji će ikada biti poređen sa Dilanom i Springstinom, ali to ne znači da je njihova muzika baš stopostotno originalna, već više da obitavaju u malo opskurnijim metalnim sferama. S druge strane, unatoč imenu i imidžu kauboja iz Denvera, Necropanther nisu neozbiljna postava. Njihov drugi album, Eyes of Blue Light je zapravo konceptualna ploča koja se nadahnjuje Herbertovom Dinom, nama na ovom forumu lektirom iz osnovne škole, i isporučuju njenu priču kroz vrlo ukusan, hrskav thrash/ death zvuk sa dosta naklona sastavima poput Skeletonwitch, pa čak i The Black Dahlia Murder.

I to vrlo fino funkcioniše. Mislim da je pevanje jedini element koji Necropanther drži čvrsto zakucane u andergraund fioci jer je muzika poletna i melodična i dinamična a vokalna interpretacija bradatog Paula Anopa je – iako se meni dopada – prilično crtanofilmovska i dinamički dosta ravna. No, dobro, treba neko i u andergraundu da ostane. Kako god, Necropanther ispucavaju veliku količinu sub-ironmaidenovskih melodija u jedinici vremena (a ko je prvi bio inspirisan herbertovom Dinom? Pa, Mejdn, naravno!), sa sve blastbitovima i mesnatom produkcijom i ovo je vrlo pristojna ponuda za danas.

https://necropanther.bandcamp.com/album/eyes-of-blue-light

Ne mogu da se setim da li sam već spominjao novi album nemačkih Ancst ali pravićemo se da nisam.

Ovo je, ukratko, odlična ploča. Berlinski kvintet, nekada poznat i kao angst, se nominalno klasifikuje kao blackened crust, ali meni je ovo muzika koja suviše dobro radi sa stmosferom i gruvom da bih je svrstavao u bilo kakav crust. Jeste, svakako, čuje se ovde određeno pank poreklo (možda ponajviše u produkciji koja je u nekim elementima dobrodošlo sirova), ali Ancst prave vrlo ambiciozne, prilično dugačke i emocijama nabijene pesme koje izlaze izvan jednodimenzionalnih okvira koje ja sa puno ljubavi vezujem za bilo kakav krast (i od krasta ih i zahtevam, uostalom). Ne, ovo je muzika koja je žestoka ali čak i kada se zakuca u autentičan D-beat, harmonije koje slušamo su epske i blekmetalske na najbolji moguć način. Ima ovde i dinamičkih oscilacija i promena tempa i svakako govorimo o albumu koji se momački trudi da bude raznovrstan a da očuva neposrednost centralne ideje. Vrlo dobar pokušaj:

https://angstnoise.bandcamp.com/album/ghosts-of-the-timeless-void

Ajmo dalje, pre nekoliko nedelja sam pominjao powermetalce White Wizard, pa je red da se osvrnemo i na Black Wizard, kanadski stoner metal bend koji… pa koji se baš TRUDI oko sviranja. Mislim, ovo je propisan metal utoliko da solo gitara često ispucava vrlo elaborirane neoklasičarske solaže, a što se kombinuje sa poletnim, gruvi ritmovima i pesmama povisokog tempa s obzirom da je ovo nominalno muzika za ljude koji doručkuju, marenduju, ručaju i večeraju bong. Za nijansu bih više voleo Black Wizard da im se u zvuku malo manje čuju Pentagram i Blek Sabat, a ovde prevashodno mislim na pevanje, jer su u pogledu aranžmana zapravo mnogo širi u zahvatima i čovek ima mnogo zanimljivih momenata za koje može da se uhvati slušajući ovu ploču. Hevi metal je večan dok su mu deca verna a Black Wizard u svakoj pesmi imaju po nekoliko fora koje me podsećaju zašto tu vernost već više od tri decenije uzgajam:

https://youtu.be/Rqmov4nOnJU

Da se opet malko osvrnemo na dole i andergraund zvuk, tu je peti album vašingtonskog kvinteta Ilsa. Ovo je, kako smo već i navikli, sirova, umrljana kombinacija death/ doom zvuka sa pankerskim sladži prelivom, koja kombinuje zarazne tremolo teme i dugačka soliranja sa najprostačkijim sporim Eyehategod nabadanjem. I ima to svog šarma, mada kad se čovek malo udubi u album, čini mi se da mu fali malo jasnija ideja kuda hoće da ode sa kojom pesmom, ali opet… Nije da od svake ploče moramo da tražimo nadublje dubine. Neke mogu da osvoje i samo na ime produkcije koja je u slučaju Corpse Fortress ekstremno sirova i teška i to mom srcu veoma prija. Kad usred te crne smole supernisko naštimovanih gitara koje piče teške, prostačke rifove bend utrči u poneki melodični, na klasični švedski death metal nalik pasaž, pa to je skoro dovoljno:

https://ilsa.bandcamp.com/album/corpse-fortress

No jedno od najprijatnijih iznenađenja ovog tjedna za mene je Among the Rocks and Roots, duo koji kombinuje ozbiljno težak i distorziran metal zvuk sa različitim avangardnim pristupima. Ono što sam vazda voleo kod Today is the Day, ritualističko ponavljanje i divljački sentiment u interpretaciji, je nekako prisutno i kod ovih Njujorčana osim što je njihova muzika očigledno naslonjena na šamanističke tradicije ili se bar zanosi nekakvom popkulturnom interpretacijom istih. Ali, mislim, razlika je tu samo akademska, ovo je muzika koja se valja napred na plemenskim ritmovima, preko njih sipa silne distorzije uz puno dranja i dronova i mada ne smem da kažem da je ovo BAŠ na nivou koji je Kevin Martin pre dvadeset i kusur godina uspostavio svojim projektom God, ljudski je reći da mu je na tragu. Poslušati:

https://purpletapepedigree.bandcamp.com/album/raga-2

A u novom nastavku serijala „ja ovo verovatno ne bih, ali sigurno ima ko bi“, tu su merilendski Snakefeast sa svojim trećim albumom. Twist: ovo je muzika koja bi se meni, na papiru, MORALA dopasti jer Snakefeast sviraju nekakav avangardni metal, ali bez gitare, koju ovde menja tenor saksofon, a muzika im je prepuna raznih promena ritma, džezerskih tema i svakojakih fjužn elemenata. Međutim, dve stvari ovde meni kvare sreću: jedna je svakako „pevanje“ koje zvuči potpuno nakalemljeno na muziku i svodi se na praktično parodiju ekstremnog metala, a druga je da su i pesme više mehaničke i manje organske u svojim silnim skretanjima i često ne uspevaju da izvuku maksimum iz svog juskapozicioniranja džezi tema i žestoke ritam sekcije. Nije baš tako lako biti Džon Zorn umesto Džona Zorna, braćala, ali volim kad se ljudi trude, zaista, i ima ovde uspelih trenutaka, tako da… ipak ću ja ovome posvetiti NEŠTO vremena:

https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/in-chaos-solace

Nego, gore sam pominjao blackened crust a treći album poljskih Voidhanger je pokazni ogled za ovaj podžanr, spajajući sirove elemente jedne i druge polovine u šarmantnu kombinaciju pankerske neposrednosti i metalske epike. Blackened crust, kad je dobar, zapravo služi da počeše i one delove mozga koji su nam se pre trideset i kusur godina upalili kad smo slušali prve grindcore bendove, plešući na granici između ipak razgovetnog panka i „preteranosti“ ekstremnog metala. Voidhanger ovo demonstriraju na najbolji način dajući nam ploču jednako ugođenu za pogo koliko i za hedbeng. Na momente ovo sasvim legitimno zamiriše i na Sodom ili Destruction sa nekim prelepim rifovima i mogu samo da se nadam da će naš, srpski Terrorhammer jednom dosegnuti ove visine.

https://youtu.be/Fvr3-4euDCc

Pošto, mislim, za sada, nisu još  na tom nivou. Novi EP pančevačkog Terrorhammer je, ipak, vrlo dobra ploča na kojoj Uzi demonstrira svoje raskošne metalske kvalitete i mogu samo da budem ponosan što sam jedno vreme s njim lomio metalsku pogaču u Bethoru. Mene kod Terrorhammera zapravo uvek malo zažulja PREVELIKA odanost spid metal/ ranim blek metal uzorima i uvek bih voleo da su malčice moderniji, više komentar i interpretacija, manje emulacija, ali kako god, ovaj EP mi je do sada najzerlije njihovo izdanje, sa solidnom kontrolom nad aranžmanima i sirovom produkcijom u kojoj se sve prilično dobro čuje. Treba to još da se krčka da bi se dosegla svecka slava, ali opet, dobro je:

https://youtu.be/shcDYpYLR7Y

Ispade da je ova nedelja prepuna interesantnih albuma. Britanci Conjurer se u nju upisuju albumom Mire, koji, nejasno kako, uspeva da sklopi matematičarske aspiracije Mastodon sa blek metalskom epikom, postmetalskim emocijama ali i vrlo teškim death metalom na tragu zemljaka Bolt Thrower. Ispostavlja se da je Vojvoda Mišić bio u pravu sa onim da ko sme taj i može, mada slutim da je tu ipak potrebno mnogo talenta i krvavog rada da se isteše ovako kompleksan debi album sa gomilama dinamičkih i svakojakih drugih varijacija. Naravno, ne kažem da to sve funkcioniše bez greške i da ovde nema pretencioznih momenata u kojima se bend presvirava, ali opet, sve na gomili, prilično impresivno:

https://conjureruk.bandcamp.com/album/mire-2

Nešto manje kompleksno ali verovatno ne manje ambiciozno nam nude dvoje Kanađana pod imenom Vile Creature čiji je drugi album procesija sporih, džombastih, nihilističnih doom/ noise meditacija nad ljudskom pokvarenošću i zlobom. Album karakteriše sirova a jaka produkcija, mnogo zanimljivih gitarskih zahvata ispod sporog, marširajućeg doom gruva i pevanje žene na rubu nervnog sloma. Opet, nije ovo ploča koja će ikada osvojiti Oskar popularnosti u kategoriji sofisticiranosti i ljudski je reći da su pesme prilično jednolične, ali opet, nisu jednolične  na neki nužno loš način pa ovo nudim svakome kome pristup spržene zemlje doom metalu prija više od gotsko-romantičarske melanholije:

https://vilecreature.bandcamp.com/album/cast-of-static-and-smoke

Donekle slične su američke kolege Nest sa svojim takođe drugim albumom koji je nominalno blek metal ali i sam se bavi pre svega sporim, teškim nihilističnim pristupom muzici. Naravno, blekmetalska zanošenja u stranu znače i malo drugačiji pristup produkciji, kao i pevanju, ali sve su to detalji, Metempsychosis je izašao za Suldgelord i ovo je ploča mnogo manje zainteresovana za vampirska poziranja i obožavanje drevnih demona a mnogo više za bol, propast, samoću, tugu i sve redom. Vrlo teško, vrlo distorzirano, vrlo prijatno:

https://nestdoom.bandcamp.com/album/metempsychosis

Naravno, svi smo ovde zbog ovonedeljnog izlaska novog Judas Priest ali pre toga samo još ukazivanje na kanadski Battlesoul čiji  treći album je kičasta i zabavna kombinacija melodičnog death metala sa power metalom i folk prelivima. Ne smem da kažem da mi se ovo nužno sviđa bez ostatka ali u određenom smislu ovo je baš onako over the top pristup muzici kakav sam uvek cenio u metalu i moram da Kanađane zbog toga preporučim:

https://youtu.be/7LSAa-okPn4

Em, dobro, Judas Priest je danas izašao i… ako smo za Saxon pre neku nedelju rekli da se i dalje jako dobro drže s obzirom na godine, šta tek da kažemo za birmingemske veterane? Firepower je ploča koja se ne zamara time da bude nekakav iskaz, već samo kolekcija vrlo solidnih hevi metal pesama. Da li je ovo danas zaista Judas Priest ili samo Halfordov bend u kome ima još po neki stari ortak? Da li je bitno? Halford radi ono što Halford najbolje radi – peva kao bog, a bend se vrlo dobro drži na čvrstoj ritmičkoj osnovi Skota Trevisa sa nekim epskim refrenima, interesantnim izletima u gruvi/ moš momente ali i slajd solaže koje podsećaju da ipak pričamo o bendu koji je počeo da svira još kasnih šezdesetih godina. Ima i sporijih, atmosferičnih trenutaka, ima i brzine ali Halford je verovatno najupečatljiviji element celog paketa. Firepower nikako neće ući u moj top 3 Priestovih albuma svih vremena, ali je ovo poštena i raznovrsna ploča klasičnog hevi zvuka sa modernom ali dovoljno respektabilnom produkcijom i mada su posle svega ostali i bez drugog klasičnog gitariste, legitimno je reći da se ovi bramiji i dalje drže izuzetno zdravo.

Ovo će verovatno ubrzo biti uklonjeno, ali evo da se čuje:

https://www.youtube.com/watch?v=ivGdZmteCj4

Video igre: Bayonetta

Posted in video igre with tags , , , , , , , , , on 5 marta, 2018 by mehmetkrljic

Šta raditi posle pira, pitao je Bodrijar u najneoportunijem mogućem trenutku, a mi bismo se isto pitali posle neumereno odlične gejmerske 2017. godine samo da nismo, čini mi se bez usporavanja uleteli glavačke u 2018. i ne stižemo ni da se okrenemo, a već smo do kolena u izvrsnim igrama. Rekao bih da Celeste i Into the Breach već ističu rane kandidature za vrh godišnjih top-lista, kao i da je sasvim legitimno da je igra godine izašla već u Februaru iako će je PC publika okusiti tek u Decembru (Monster Hunter: World, naravno, a šta ste vi mislili?), taman da utvrdi svoju dominaciju i podseti novinare da je šampion vladao skoro čitave godine. No, o Monster Hunter: World ću pisati nekom narednom prilikom jer se sa mizernih četrdesetpet sati koliko trenutno u njemu imam tek može reći da sam izašao iz (najvećeg dela) tutoriala.

 

Drugo nešto je ovde zanimljivo: početak 2018. godine obeležava – sad već uobičajen – izlazak remasterovanih/ rimejkovanih igara sa starih sistema na novim sistemima, ali to da se ove igre sada tretiraju kao ozbiljne investicije i praktično premijerna izdanja – a što se reflektuje i u kritičarskoj i tržišnoj validaciji, kao da ukazuje na neki novi nivo zrelosti koje medijum dostiže. Ili, drugačije rečeno, početak 2018. godine jesu obeležili Monster Hunter: World i Into the Breach, ali ja ću ga pamtiti i po tome što sam ponovo dobio priliku da igram neke od meni najomiljenijih igara svih vremena, samo ovog puta uz ostatak sveta koji kao da ih je tek otkrio i njima se oduševio. Već sam pre par nedelja pisao o rimejku Shadow of the Colossus i na koji način igra iz 2005. godine u 2018. uspeva da očuva, pa donekle i uveća svoju relevantnost, a prethodnih nekoliko dana sam proveo uz Switch igrajući jednu od najboljih akcionih igara svih vremena. Iako stara devet godina, Bayonetta je i danas neprikosnovena kao etalon stylish character action podžanra i mada se da argumentovati da je u međuvremenu MOŽDA napravljeno i par igara koji su MOŽDA u nekim elementima bolje od Bayonette, tvist je u tome što su te igre redom napravljene od strane istog studija: PlatinumGames.

 

Zvuči suludo, ali ovo je peti put da Bayonetta izlazi za tih devet godina i, posledično, peta kopija iste igre koju sam kupio. Zvuči još suludije ali OVOLICNO je falilo da bez nje ostanem zahvaljujući Nintendovom insistiranju da na zapadu ova igra NEĆE dobiti fizičko izdanje na kartrdižu i da je mi, kupci Switch verzije Bayonette 2 jedino možemo dobiti ukucavajući kod za daunloud koji smo dobili odštampan na papirčetu u kutiji. Kako Nintendo, uprkos planini para na kojoj leži poput kakvog dementnog Šmauga, voli da bude štedljiv gde god je to moguće, tako je i dešifrovanje koda sa poderanog komadića hartije koji mi je ostao u ruci bio proces od skoro sat vremena uz bezbroj pogrešnih ukucavanja i traganje za načinima da sa blede hartije umazane lepkom nekako ekstrahujem tačne brojke i slova. Fotografisanje i ogledalo su donekle pomogli (mada su mačke, dosledno sebi, svojski odmagale) ali je od najveće koristi bila – obična česmenska voda. Hvala Živku Živkoviću za sve što je svojevremeno učinio da se 2018. godine u Beogradu osećamo kolko-tolko civilizovano!

 

Dobro, kažete vi, ali premotaj malo unazad, Mehmete, PETI put si kupio Bayonettu? Pa jel’ ima neki termin za takve ljude kao što si ti? Medicinski ili, već, posrpdni? Znamo da nemaš MNOGO pameti, al kolko ti para zapravo imaš za bacanje? Koje opravdanje izmisliš da zavaraš sebe – da ne pominjemo onu sirotu ženu – svaki sledeći put kad kupiš Bayonettu?

Delom je, svakako, moguće da je u pitanju neka vrsta fetiš-objekta – sama Bayonetta je, na kraju krajeva lik dizajniran da bude naglašeno erotizovan – ali je zapravo interesantnija činjenica da PlatinumGames ovu igru iznova i iznova gura na tržište uprkos njenoj konzistentno skromnoj prodaji. Bayonetta je, uprkos svom vrtoglavo visokom kvalitetu, mnogo više kult-igra nego nekakav blokbaster i to da su PlatinumGames uspeli da ubede Segu a zatim i Nintendo da u nju ponovljeno sipaju dodatne investicije verovatno ima veze sa tim kako je u pitanju neka vrsta njihove lične karte, identitetskog iskaza koji je važno povremeno ponovo praviti kako bi se profil ovog studija, a onda i sa njim vezanih izdavača istakao iznad konkurencije.

 

Bayonetta zapravo nije bila prva PlatinumGames igra – ova čast pripada danas jednoj pomalo zaboravljenoj ekstravaganci: MadWorld je bio anomalija posebno perverzne vrste: brutalna i psovačka igra za „porodičnu“ konzolu Wii, crtanofilmovski preterana proslava visceralnog nasilja za koju je priču napisao… er… Yasumi Matsuno, crno-beli gangsterski spletrfest inspirisan dobrom delom estetikom Rodrigezovog Sin City. Iako prilično „vesternizovan“, MadWorld je bio ozbiljan komercijalni promašaj a slična sudbina zadesila je i Infinite Space, drugu Platinumovu igru, a koja je bila ambiciozni svemirski RPG za Nintendo DS.

 

Ni sama Bayonetta nije prošla sjajno u prodaji ali jeste označila momenat kada je svet konačno podigao glavu i primetio PlatinumGames. Izašla ekskluzivno za Xbox 360, Bayonetta je bila vrlo očigledan naredni nivo u domenu akcionog igranja, spoj neverovatne brzine i udobnosti igranja sa strahopoštovanja vrednom mehaničkom kompleksnošću. Njen direktor, Hideki Kamiya, je svo svoje impresivno profesionalno iskustvo bez kalkulisanja ulio u kreiranje najžešće, najatraktivnije akcione igre do tada napravljene, spajajući elemente svojih starih igara – od Devil May Cry, preko Viewtiful Joe do Okami – da bi se dobio „pravi“ next gen ugođaj. U retrospektivi, Bayonetta je nastala čudnim ukrštanjem interesa i kapitala i, da su se kockice složile malo drugačije verovatno ne bi ni postojala.

 

Šta hoću da kažem: PlatinumGames je nastao nakon što je Capcom zatvorio svoj studio Clover, odgovoran za neke od najboljih igara koje je izdavač imao početkom ovog veka a koje u komercijalnom pogledu nisu imale mnogo uspeha. Developeri odgovorni za te igre okupili su se u novom studiju i nastavili da grade na onome što su radili u Capcomu: Atsushi Inaba je radio MadWorld, Shinji Mikami Vanquish, a Hideki Kamiya Bayonettu. Iako bi možda bilo sasvim prirodno da njihove naredne igre publikuje baš Capcom (na kraju krajeva Inti Creates je studio nastao od Capcomovih developera koji su radili Mega Man igre, samo da bi nastavili da rade Mega Man igre za istog izdavača…), ova firma se očigledno plašila daljih komercijalnih flopova pa je PlatinumGames potpisao višegodišnji ekskluzivni ugovor sa Segom.

 

Ponovo, gledajući unazad, Capcom se spasao bede jer praktično ni jedna igra koju je Platinum napravio za Segu nije se sjajno prodavala uprkos nepobitno vrhunskom kvalitetu. Pogotovo je Bayonetta u koju je dosta marketinški ulagano imala zlu sreću. Ali opet, igra je izašla ekskluzivno za Xbox 360 – tradicionalno zapadnu konzolu sa veoma malom bazom u Japanu i teško se probijala kroz baraž first/ third person shootera, sportskih i vozačkih igara koje su dominirale na ovoj platformi. Kada je Playstation 3 port konačno urađen, njega je napravio Segin interni tim (Platinum se pravdao time da ne može da odvoji resurse) i ovo je bila tehnički slabija verzija gre (na tehnički jačem hardveru) što je dalje reflektovano u slaboj prodaji. Microsoft nije video smisao u nekom specijalnom promovisanju relativno perverzne japanske akcione igre na svojoj platformi ni dok je bila ekskluziva a Sega je posle izvesnog vremena digla ruke od skoro svega što je radila i skoncentrisala se na sigurne investicije poput Football Managera, Yakuze i igara u Alien univezumu (doduše Collonial Marines je pokazao koliko je tek TO bila dobra odluka).

 

 

PlatinumGames posle završetka ekskluzivnog aranžmana sa Segom preživljava kombinovanjem raznih radova po narudžbini (crtanofilmovske igre za Activision, Metal Gear Rising za Konami, NieR: Automata za Square-Enix, zlosrećni, ugašeni, nikad prežaljeni Scalebound za Microsoft…) ali je činjenica da se baš Nintendo pojavio da Bayonettu spase tavorenja u prošlosti posebno zanimljiva. Sa svojom naglašenom erotikom, nasiljem i pričom prepunom religijskih tema, Bayonetta je praktično na suprotnom polu od onoga što Nintendo tradicionalno gura, ali ponovo, Nintendo je želeo legitimaciju kod hardcore igrača nakon što je Wii bio konzola sa mnogo širim horizontom publike, a PlatinumGames su želeli da naprave Bayonettu 2. Sega je gospodski omogućila da se ovo desi pa je uz Bayonettu 2 ekskluzivno na Wii U urađen i port prve igre za ovu konzolu…

 

…i, nagađate, sve je to komercijalno bilo sasvim nezadovoljavajuće. Ali opet, Bayonetta se pokazala kao tvrdoglava, istrajna sila prirode i obe igre su na Wii U dobile odlične kritike, a kada je Sega bez mnogo pompe pre malo manje od godinu dana objavila i vrlo dobru PC verziju Bayonette na Steamu, to se materijalizovalo u nekih 370.000 prodatih kopija.

 

Činjenica je, dakle, da stylish character action igre nisu blokbasteri i da se i igračka demografija promenila od vremena Playstation 2 i originalnog Xbox kada su igre poput Devil May Cry, Onimusha, Ninja Gaiden, pa i God of War mogle biti tretirane kao „killer app“ ponuda. Narod se u međuvremenu navikao na nešto „narativnije“ i kinematskije akcione igre, posvećenije dijalogu i glumi, pa se, eto, i za ovogodišnji God of War može reći da je, sa tim svojim emocijama i karakterizacijom, sličniji Unchartedu (ili, dakako The Last of Us) nego klasičnom stylish character action preterivanju.

 

U tom smislu, verujem da i Nintendovo ponovno objavljivanje portova Bayonette i Bayonette 2 za Switch – kao i najava treće Bayonette koju će u za sada nedefinisanoj budućnosti PlatinumGames napraviti a Nintendo objaviti – treba tretirati kao prevashodno ustupak kulturi a ne postupak u trenutku ekonomskog slepila i u suludoj nadi da će, eto, iz petog puta možda upaliti. Štaviše, pokazalo se da je prve nedelje prodaja fizičkih kopija Bayonette 2 na Switchu niža od onog što je igra prodala prve nedelje na Wii U pre četiri godine – ali s druge strane, prodaja daunloud kopija je odlična a socijalne mreže ugodno zuje o igrama koje, možda, u 2018. godini zaista po prvi put mogu da budu prepoznate kao ne samo vrhunske akcione ekstravagance za ljude koji cene kompleksne borilačke sisteme, već i kao iznenađujuće snažne gestove u pogledu uspostavljanja „ženskog pisma“ u akcionim igrama.

 

Pošto danas pričam samo o prvoj Bayoneti (o drugoj igri, koju trenutno ponovo igram, ćemo u sledećem nastavku), mislim da je značajno ukazati koliko je ona zapravo promenila narativ o ženskim protagonistima u akcionim igrama. Ne da nismo već godinama pre toga imali Laru Croft, naravno, i ne da se i posle Bayonette nije vrlo eksplicitno govorilo da žena u glavnoj ulozi u akcionoj igri praktično diktira slabiju prodaju, ali Bayonetta je značajna upravo kao iskaz koji demolira dotadašnju praksu, ne time što beži od erotizovanja protagonistkinje već, naprotiv, time što je erotizuje iz sve snage, dajući joj istovremeno vlasništvo nad sopstvenom erotičnošću u meri koju je Lara samo nagoveštavala.

 

Sad, nisam siguran da li Hidekija Kamiyu možemo da nazovemo feministom, on se svetu najveći deo vremena predstavlja kao otresiti grubijan koji nema vremena za smarače, ali Bayonetta je skoro pa feministički manifest u kome se ženska moć razmatra vrlo detaljno, ulaženjem u aspekte seksualnog, simboličkog pa i magijskog, sa punom svešću o tome da se protagonist ove vrste igre pre svega ostvaruje kao delatni subjekt – u ekstremno agresivnom okruženju – i da ga ta delatnost, preuzimanje kontrole, upražnjavanje volje, osnažuju i čine samovlasnim na način na koji to veliki broj ženskih likova u video igrama naprosto – nije.

 

Bayonetta je, na prvi pogled samo skup klišea. Ona je protagonist japanske igre koji ima amneziju i sa svetom komunicira gotovo isključivo sarkastičnim žaokama. Suludo je moćna u borbi i kad god naleti na pretnju ili opasnost baca se prema njima glavačke, jer očigledno uživa u sukobu. Ali dok se za njene stylish character action prethodnike poput Ryua Hayabuse ili Dantea (pa i u manjoj meri „Viewftiful“ Joea) može reći da su uz sve to bili erotizovani na stidljivije, uzdržanije načine, Bayonetta je, naprotiv, definisana svojom senzualnošću i erotičnošću. Njena „ženskost“ je prominentan deo njenog karaktera mnogo više nego što su to kod Hayabuse fetišistički nindža kostim ili kod Dantea goli torzo, a što je jedino i ispravno u medijumu (i šire, popularnoj kulturi uopšte) kod koga je „muški pogled“ takoreći default podešavanje. Bayonetta je žena svesna toga šta svet od žene očekuje, pogotovo kako žena u video igri „treba“ da izgleda i ona sasvim namerno – i sa guštom – preuzima sve te elemente objekta, ali ih onda koristi po svojoj volji.

 

Utoliko, Bayonettina zavodljivost je pomalo i zastrašujuća ako ste muškarac, jer ni u jednom trenutku ne postoji ni nagoveštaj da bi ona zapravo mogla da se spusti na vaš nivo – njeno je zavođenje bodrijarovski neodoljivo baš zato jer nema konkretan cilj ili nameru, „čista“ emanacija ženske moći i igra koja služi da prikaže da ona tu moć ima nad vama.

 

Ovo je tim vidljivije jer Bayonetta je zapravo izuzetno čedna igra u kojoj ni jedan od četvorice muškaraca koje protagonistkinja susreće ni iz daleka ne ispunjava kriterijume da bude potencijalni partner a najveći deo njenih interakcija je sa – anđelima, dakle, bespolnim bićima kojima je njena naglašena erotizovanost čist višak.

 

Naravno u tom višku se i krije tajna „ženske moći“ i Bayonetta, zajedno sa svojim autorima, dobro zna da to što je u svom poslu bolja od svih drugih nije ono zbog čega je ti drugi poštuju i plaše je se, već da se plaše (i poštuju) onog neiskazivog što (muški) svet već eonima vidi u ženama i pokušava da ga artikuliše.

 

Da ne bih sad samo filozofirao na suvo, Bayonetta je pretrpana upravo ovom vrstom simbolike: protagonistkinja pripada redu Veštica senke i Kamiya i saradnici su se potrudili da evropski folklor i mitologiju vezanu za veštice udenu u narativ igre na najprirodnije načine. Bayonetta je žena čija je odeća napravljena od njene sopstvene kose a duga i lepa kosa je još od petnaestog veka i „Malja za veštice“ službeno smatrana znakom da je žena možda pod demonskim uticajem. Bayonettini magijski napadi su zapravo prizivanja demonskih udova (wicked weave specijalke) i čitavih tela demona (climax završnice) napravljenih od kose, a koji uništavaju ili proždiru njene – anđeoske najvećim delom – protivnike. Bayonettino oblačenje, hod, ljubav ka plesu, česti elementi striptiz tehnika tokom borbe (završni potez u breakdance tehnici, igranje oko šipke nakon otimanja kopalja od anđela), štikle-koje-su-pištolji, sve su ovo predimenzionirani, čak karikirani načini da se igraču servira ono što mu druge igre nude, ne bi li shvatio da je sa nekim stvarima opasno igrati se. Kada Bayonetta kaže „Don’t fuck with a witch“ ubacujući karmin umesto metka u pištolj u jednom od krešenda igre ovo je i podsećanje da veštica SAMA bira sa kim će da se jebe isto koliko i klasičan akcioni oneliner.

 

A opet, istovremeno, jebanja – nema. Bayonetta ne samo da se nikome ne daje (mada opasno flertuje sa Lukom, privlačnim evropskim novinarem), jer njena erotičnost je izdignuta na nivo estetskog i umetničkog i najviše do izražaja dolaz upravo kada se bori sa drugom – jednako opasnom i impresivnom – vešticom, nego je i njena energija generalno usmerena ne na razmnožavanje već na borbu protiv onih koji o vešticama (i, prećutno, ženama generalno) imaju preziran, patronizujući stav. Nasilnost sa kojom se Bayonetta bori protiv anđela, visceralnost sa kojom ih ubija i šalje u pakao podsmevajući se njihovom high-and-mighty diskursu i kenjaži o „kreatoru“ u čije ime delaju su revolucionarni, pogotovo u kontekstu igre koja igraču na raspolaganje daje gomilu falusnih simbola da njima barata. Žena sa pištoljima, pesnicama i (u zavisnosti od toga šta ste sve otključali i kupili u zamenu za prikupljene anđeoske oreole) gomilom mačeva, koja štiklama gazi po anđelima oblikovanim u slavu tvorca univerzuma, žena koja vozi motore i jaše interkontinentalne raketne projektile je žena iza koje svaki pošten čovek može svim srcem da stane i dopusti joj da mu pomalo redefiniše poglede na žensko-muške odnose, erotiku i seksualnost. Ovo je igra u kojoj, rekosmo na početku pasusa, jebanja nema, ali u kojoj MNOGI na kraju budu dobro izjebani.

 

Dublje od ovoga, Bayonetta je igra u kojoj se, a što je česta tema japanskih igara, obrađuje odnos između kreatora i njegovih kreacija i propituje međuzavisnost slobodne volje i „objektivnog“ morala. Kao i u mnogim drugim igrama iz Japana (nasumičnim izborom: Persona, Shadow Hearts, Silent Hill, Bloodborne…), i Bayonettin konačni cilj je da spreči drugi dolazak Boga na zemlju, ali ova njena misija je zapravo neopozivo uobličena time što je Bayonetta žena. U mitologiji ove igre tvorac univerzuma već eonima spava mrtvim snom a za balans koji Zemlji omogućava opstanak zaslužna su dva klana: Veštice senke i Mudraci svetla koji drže ravnotežu između raja i pakla. No, u odjeku stvarnog lova na veštice koji se u Evropi događao pre pola milenijuma, veštice su u univerzumu Bayonette gotovo istrebljene u ratu koji su pokrenuli Mudraci u naporu da ožive Tvorca i „ributuju“ realnost, napuštajući balans i uspostavljajući raj na Zemlji.

 

Naravno, tokom igranja se vidi na šta bi taj raj zaista ličio: opresivna autokratija maskirana iza petnaestovekovnih predstava nebeske lepote i veličanstvenih anđela, nepraštajuća sila, resantiman i moralna krutost maskirani tankom koprenom duhovnosti i „univerzalne“ etike. Ovo je, opet, izvedeno daleko suptilnije nego što bi iko uopšte očekivao, sa anđelima koji redom padaju pred Bayonettom i u svojim poslednjim trenucima pred odlazak u pakao recituju sami sebi otužne epitafe, potvrđujući da su oni svoju ulogu ispunili i da su zadovoljni što su žrtvovani za Tvorca. Nasuprot ovom slugeranjskom autoritarnom mentalitetu stoji Bayonettino samovlasništvo i (sasvim ničeovsko) uživanje u senzualnom i telesnom (nije slučajno da pored plesa vidimo i da Bayonetta uživa u konzumaciji slatkiša, podsmevajući se tobožnjoj askezi zatočnika raja, koji paradiraju unaokolo optočeni zlatom), kao i jasna sugestija da se odanost mitskom tvorcu ne može staviti ispred odanosti ljudima iz sopstvene zajednice.

 

Ovo sve kulminira u završnici igre u kojoj se, razume se, otkriva da je Bayonettino izrastanje od devojke sa amnezijom u, praktično, ubicu bogova, samo deo plana da se Tvorac probudi a univerzum ributuje i sagradi večni raj i da je ona sve vreme igrala kako, jelte drugi sviraju. Ti drugi su, ispostavlja se, gulp, njen sopstveni otac i završni čin igre je dvostruki gest otrzanja patrijarhalnom autoritetu kroz simboličke, ali zatim i vrlo konkretne, činove patricida i deicida (pa makar kreator univerzuma u ovom univerzumu i sam bio žensko). U jednoj od poslednih scena, veštica kojoj mesec – nebesko telo sa izraženim ženskim apsketima – tokom igre daje posebne moći, ta veštica leš boga baca u Sunce – stvarni, reklo bi se, izvor života, puštajući kreatora da izgori u vatri koju je možda zaista jednom zapalio ali nad kojom više nikada neće imati kontrolu.

 

Pa malo li je za metaforu o odrastanju, sazrevanju i preuzimanju kontrole?

 

 

Mehanički, Bayonetta je, rekosmo, prirodna ekstenzija onoga što je Kamiya već radio na Devil May Cry, Viewtiful Joe i Okami, moderan brawler u kome protagonistkinja ide kroz linearni ambijent i mora da porazi grupe protivnika u skriptovanim susretima da bi mogla da nastavi. Ovo je dizajn kreiran još osamdesetih sa ranim brawlerima poput Nekketsu Kōha Kunio-kun/ Renegade, River City Ransom ili Double Dragon a kome je Sega sama dala značajan doprinos serijalima Golden Axe i Streets of Rage iz kasnih osamdesetih i ranih devedesetih. Naravno, pripadanje stylish character action podžanru podrazumeva i složen borbeni sistem sa vrtoglevim brojem kombo napada i komplikovanim sistemom bodovanja i mada je, potrošismo gore tri strane teksta da objasnimo, Bayonetta tematski i narativno iznenađujuće progresivna igra za 2009. godinu, mehanički, ona je primer izuzetnog rafinmana arkadnog pristupa dizajniranju igara, radije nego priklanjanje „kinematskom“ dizajnu.

 

To, svakako, znači i da je ovo igra koja prioritizuje veštinu kod igrača u odnosu na sve ostalo. To se od Kamiye, sa njegovim CV-jem, dakako, i moralo očekivati, no svakako treba imati na umu da se ovde očekuje da učite brzo i uspešno i da neće biti mnogo prostora za greške. To što su neprijatelji sa kojima Bayonetta ima posla anđeli ne znači da se bore kao bebe – uostalom predstavljanje anđela kao dece je renesansno maslo i ova igra se mnogo više inspiriše fantazmagoričnim opisima anđela koje nudi samo Sveto pismo, pokazujući ih kao halucinantne tvorevine perja, metala, vatre, groma itd. a koje se bore bez mnogo milosti i bogougodnog milosrđa.

 

Zato je sam sistem koji igrač ima na raspolaganju izuzetno bogat ali i fleksibilan i omogućava kreiranje sopstvenog stila borbe od mnoštva gradivnih elemenata. Naravno, složeni komboi i različita oružja su hleb nasušni ovog podžanra što će potvrditi svako ko je igrao Ninja Gaiden ili Devil May Cry, ali sa Bayonettom je Kamiya uspeo da ode dalje u svaku stranu, da doda više svega a da opet ne ode izvan granica intuitivnog. I dalje pričamo o igri koja se odvija zaslepljujućom brzinom i u kojoj komboa ima toliko da nema šanse da ih sve zapamtite, ali ovo je i igra u kojoj je audiovizuelna signalizacija toliko dobra da i u trenucima najvećeg pokolja čovek može da tačno zna šta radi, kontrole su savršeno precizne a komboi „prirodni“. Bayonetta od Devil May Cry preuzima kombinaciju borbe na blizinu i oružja sa projektilima gde su pesnice, noge i hladna oružja „glavno“ jelo, a pištolji i sačmare služe kao interpunkcija za produživanje komboa više nego „stvarna“ pretnja, no onda to proširuje dodavanjem magijskih završnica, ubacivanjem posvećenog dugmeta za izbegavanje napada, a čime se u velikom broju slučajeva aktivira „witch time“, nekoliko sekundi usporenog vremena koje omogućava nefer ali vrlo praktične napade na protivnike, otimanje neprijateljskog oružja, vraćanje neprijateljskih priojektila… Mnogi od ovih elemenata su već postojali, kako u Devil May Cry tako i još više u Viewtiful Joe ali u Bayonetti je sve izdignuto na viši nivo: neprijatelja je više, brži su, kamera je bolja i omogućava precizniju akciju, komboi su duži i mogu se, u zavisnosti od oružja koje koristite završavati različitim wicked weave specijalkama. Nakon što u prvih par sati igranja shvatite koji su uopšte elementi „jezika“ borbe ove igre, shvatate da su pred vama meseci istraživanja i učenja kako biste na tom jeziku ispričali neke od najslavnijih priča našeg vremena.

 

Opet, razume se, iako Bayonetta najviše daje high level igračima, ona je spektakularno dobra i zabavna i za obične ljude poput nas. Na normalnom nivou težine je sasvim moguće doći do kraja i uz korišćenje nekoliko odabranih komboa za koje se osećate da vam je udobno da ih koristite, dok će svaki napor u učenje kompleksnijih tehnika biti nagrađivan boljim skorovima, a koji će se transformisati u više anđeoskih oreola čime ćete biti u stanuu da kupujete nove tehnike, oružja i opremu. Bayonetta je prepuna opcionih zadataka koje možete ispuniti, većinom vezanih za borbu, a po uzoru na slične „challenge“ momente u Devil May Cry i mnogi od njih su zdravo teški i zahtevaju napuštanje loših navika te lenjih, naučenih rešenja na koje ste se do sada oslanjali i učenje nečeg kompleksnijeg i efikasnijeg. Ponovo, ovo je zaista nalik na savladavanje jezika da biste se izražavali sve suptilnije, sa borbama u kojima ćete u deliću sekunde odlučivati da ovog ili onog protivnika ne ubijete – iako je bespomoćan dok leti kroz vazduh u koji ste ga nogom lansirali – zato što ćete već u sledećoj sekundi usporiti vreme pa izvesti magijski napad koji će da satre sve protivnike koji se oko vas nalaze.

 

Igra – čisto da se vidi da je Kamiya Mikamijev učenik a da je opet ovaj učenik Tokura Fujiware – i sasvim otvoreno ograničava igrača dajući mu samo mali kapacitet za nošenje pomoćnih predmeta (koji obnavljaju zdravlje i magiju ili pojačavaju napad) i, po uzoru na Devil May Cry, pamteći trošenje resursa i između dve smrti. Ovo znači da je igru nemoguće preći oslanjajući se na lečenje i farmanje predmeta kojima biste lekove pravili, te da je imperatvno neophodno da naučite da se borite dovoljno dobro da ubijete boga. Naravno, ovo je nekada bila preovlađujuća filozofija u domenu arkadnih igara i Bayonetta je samo malo ublažava, držeći se tvrde linije gde god je to moguće.

 

Arkadni koreni se drugde vide na još eksplicitnije načine: igra ima vrlo otvorene posvete nekim Seginim kultnim arkadnim naslovima, od jurnjave motorom po autoputu koja podseća na slavno doba Enduro Racera i (Super) Hang On, pa do dugačke sekcije letenja na raketnom projektilu koja je neprikriven omaž Space Harrieru sa sve identičnim neprijateljskim formacijama, zmajevima u ulozi bossova, do saundtraka koji ponavlja Kawaguchijevu bezvremenu temu.

 

U Bayonetti se o istom trošku vidi i veliki deo onoga što će PlatinumGames raditi dalje u svojoj karijeri. Naravno, „witch time“ usporavanja vremena su identična onome što se kasnije videlo u Transformersima i Korri (i samo malo drugačija od onog što je ponuđeno u Metal Gear Rising), ali ja sam se pre par dana glasno nasmejao kada je igra u pomenutoj sekvenci letenja na raketnom projektilu na trenutak promenila perspektivu, prešla u dvodimenzionalni prikaz iz profila i zahtevala od mene da porazim odred anđela koji su se stvorili iza mene: prošlogodišnji NieR: Automata je dobio mnogo pohvala za ovakve diverzije, ali ne treba zaboraviti da su u Platinumu takve stvari radili daleko pre saradnje sa Yokom Tarom.

 

Sa tehničke strane, Bayonetta je u svojoj originalnoj inkarnaciji na Xbox 360 bila naprosto čudesna. 2009. godine je ova količina čestičnih efekata, transparentnih tekstura i agresivnog osvetljenja  bila doživljaj bez presedana. Ipak, čak i u 2018. godini, iako se vidi da ovo nije više „cutting edge“ ponuda, igra nema čega da se stidi. Rezolucija je doduše zakucana na 720 linija, ali je frejmrejt izuzetno stabilan i odziv kontrola i izvođenje su gotovo perfektni. Kada ljudi pričaju o 60-hercnom igranju kao o minimalnom standardnu oni misle pre svega na ovakve igre gde su delići sekunde zaista važni ako ne želite da ispadnete iz komboa i obrukate se pred društvom. Naravno, pet godina novija Bayonetta 2 je u svim ovim oblastima vidno bolja, ali o njoj ću pričati narednom prilikom; sada je bitno da istaknem da je originalna Bayonetta na Switchu praktično na istom nivou kao Xbox 360 verzija uz dodatak da možete (uz nešto umanjen kvalitet tekstura i njihovog senčenja) da je igrate u portabl verziji gde god da se nađete.

 

Bayonetta-za-poneti je koncept o kome, priznajem, nisam ni sanjao pre devet godina kada sam balavio na originalnu igru igrajući je na Xboxu a, eto, 2018. godina je i tu smo gde smo, uz očuvanje svega što je igru činilo tako posebnom i tada, plus unapređena vremena učitavanja, plus nekoliko zabavnih kostima koje je Nintendo dodao još za Wii U port a koji ionako vizuelno raskalašnu igru čine još raskalašnijom.

 

 

Šta još nisam pomenuo? Muziku koja je veoma značajan deo kompletnog dizajna sa svojom plesnom energijom. Fantastični vizuelni dizajn od strane Mari Shimazaki čiji su anđeli neverovatno evokativni ali čiji je coup de grace svakako sama Bayonetta, dizajnirana po Kamiyinoj viziji „idealne žene“ i po konturama i proporcijama razvučena daleko preko granice fetiša, u domen groteske. Glasovnu glumu u kojoj Hellena Taylor daje perfektan performans blazirane „posh“ dame koju nikada ništa neće moći da dotakne i koja i psovke čini moćnim i elegantnim. Mogućnost transformacije u različite životinje koja se naslanja na ono što je ekipa već radila u Okami. Neobičan pomoćni kast u kome imamo rasno i etnički diversifikovane demone-gangstere.

 

Previše toga ima o čemu bi se još dalo pričati u vezi sa ovom igrom, ali treba da nešto ostavimo i za sledeći put. Bilo kako bilo, Bayonetta je tu, i dalje, i nema nameru da ode, kupio sam je po peti put i, nadam se poslao jasnu poruku onima-koji-odlučuju, da dok ona ne napusti nas, nećemo ni mi nju. Pa šta nam Bog da.

 

A, da… Bayonetta ga je ubila i bacila u Sunce. Rispekt.

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 02-03-2018

Posted in metal with tags on 2 marta, 2018 by mehmetkrljic

Da vidimo šta ovog svetog Petka ima novo na polju metalne muzike. A ima!!!!!!

Prvo nešto što je relativno graničan slučaj, ali opet, mi ovde nismo ništa ako ne osmatrači i povremeno prestupači granica.

Prvo, tu je (još od petnestog Februara, doduše) novi album one man projekta Ocrilim. „Ko?“, kažete vi, a ja kažem Mick Barr: sigurno ga pamtite kao gitaristu koji je u prošloj deceniji žario i palio sa avangardnim nojz metal duom Orthrelm,  a danas je možda najistaknutiji kao jedan od osnivača avangardnih njujorških blekmetalaca Krallice. Barrove veze sa „pravom“ avangardom su solidno jake, nastupao je i sa Flying Luttenbachers (a možete mi verovati da Weasel Walter ne bi tek tako nekog uzeo u bend), pa je i Ocrilim muzika koja je možda za nijansu bliža ljubiteljima Dereka Baileyja nego ljubiteljima, šta ja znam, Marduka…

Ipak, ovo je negde tačno na pola puta: novi album je kamerni snimak samotne gitarte koja lenjo izvodi blekmetalske tremolo rifove bez pratnje ili nekakvih specijalnih efekata, ili, čak multitrekinga. Ovo je dakle, pogotovo jer Barr povremeno bez zadrške silazi u džez harmonije i ritmiku, zaista kao da je Fred Frith (ili, eto, Marca Ribota) uzo da svira blek metal i… ne mogu da kažem da mene, starom sakeru za ovakve stvari, ovo dosta ne rajca. Isprobajte, možda se nađete u muzici koja je intimna čak i kad se koristi metalskim stilizacijama:

https://ocrilim.bandcamp.com/album/hrasri

E, onda, u malo „metalskijim“, ali i dalje one man band vodama, dosta dugo najavljivani album austrijskog (jer Lilitinim komšijama uvek moramo da posvetimo posebnu pažnju) Global Scum je izašao i…

Pa, zanimljivo je to. Nominalno, ovo je groove metal na tragu Pantere i kasnijih faza Sepulture, ali pošto Manuel Harlander sve radi sam, uključujući programiranje udaraljki, ništa ga ne sprečava da ide u egzotičnijim smerovima i da kombinuje masivne, teške rifove, sa jakim srednjetempaškim momentima, ali i „ekstremnije“ zahvate koji vuku na death metal (sa sve blastbitovima i kenibalkorpsovskim hameringom). Malo za moj ukus tu možda ima previše natrpanih ideja i želja u pojedinačnim pesmama a i ja nisam baš najveći svestki fan gruv metala, ali ima ovde simpatičnih momenata:

https://youtu.be/SqCZYsDFOLE

https://youtu.be/ckslzcEjOqI

Ostajemo i dalje u Austriji (šalim se – Australija ovog puta) za pominjanje benda Arkheth koji izvodi „atmosferični blek metal“, kako ga sami opisuju, al da bude jasno, posle dosta godina pauze Arkheth se vraćaju sa pločom na kojoj se klasična blek tučnjava temperira kombinovanjem sa džezom.

I to bez mnogo pardona, saksofonske solaže preko treša, crtanofilmovski vokali, pa onda nežna, atmosferična razlaganja, pa opet saksofon, pa melanholične mošerske deonice – nije ovo muzika za svakoga, pa čak ni za najveći deo bilo koje scene koju biste mogli da zamislite, ali pošto ja JESAM u svojoj glavi povremeno razmišljao kako bi zvučao Boris Kovač da svira metal – ovo je do sada najbolji odgovor na ovo pitanje. Ako ste žedni krosovera ovakvog tipa, mislim da Arkheth mogu da budu zanimljivi:

https://arkheth.bandcamp.com/album/12-winter-moons-comes-the-witches-brew-experimental-black-metal

 

Dosta nam je melanholije, kažete vi, Petak je, oćemo da se šutiramo. I ko vas može osuditi za to? Ne ja. Ali mogu da ukažem na četvrti album kanadskih grajndera Wake koji počinje sporim, mučnim, teškim introm što podseća na Primitive Man, ali dalje nastavljaju mnogo brže i energičnije dok ne popune propisnih 27 minuta surovih blastvitova, vrištanja i odlične svirke. Grajndkor danas nije ono što je bio pre trideset godina, ali fala bogu, muzika evoluira, neće da stoji u mestu i imitira taj prvi album Napal Ded doveka, tako da su Wake odlični u svojoj aproprijaciji lekcija naučenih od Nasuma i Rotten Sounda. Sve je tu na gomili: relativno vrištavi vokali, egzotičnije harmonije, kao granit čvrsta produkcija koja ipak ne zvuči beživotno, kvalitetni blastbitovi, dobra skretanja u groove/ mosh smerovima kad treba… Današnji grajndkor uglavnom nije rastrzan i iscepkan kao onaj iz „mog“ vremena, mnogo je organskiji i muzički zahtevniji, ali Wake su ovim albumom pokazali da su u vrhu scene i da ih vredi pominjati uz Rotten Sound, Wormrot ili Die You Bastard. Najtoplije preporuke:

https://waketl.bandcamp.com/album/misery-rites

A od švedskih Usurpress stiže novi album sa za njih relativno normalnom al svima drugima čudnom kombinmacijom švedskog death metala i… uh, ne znam, svega drugog??? Nije ovo ni džez-metal, ni folk-metal, nego najviše, recimo, za sve otvoreni death metal. Ne kažem da će vam se nužno dopasti ali može da se čuje. Ne znam što od 2013. nisu ništa stavili na svoj bandcamp, ali evo na JuTjubu dve pesme:

https://youtu.be/Uq7eEG_F7bU

https://youtu.be/o3gpEJnymJU

Mnogo sporije od svega do sad prikazanog, britanski Eye of Solitude i belgijski Marche Funèbre dele (split) CD nudeći svako po jednu kompoziciju teškog, vrlo strpljivog dooma. Pritom, i pored klavira i povremenih klinova, ovo je dobrodošlo abrazivna materija, ridikulozno dubokih vokala i bez previše naleganja na rudu gotičarima među nama pa je time meni i bliže. Vrlodobro:

https://youtu.be/PTWTiWDNHZI

Možda ipak preferirate nežniji, osećajniji Doom. Žena ste, možda, ili samo muškarac sa malo širim estetskim horizontom od mene, e onda  je tu onda Affasia, američki (možda je prejako reći) klon Paradise Lost, sa sve emotivnim klin pevanjem i zabacivanjem prema Dipeš Modovima i njihovim adeptima. Not maj kap ov ti, razumete, ali znam, vrlo dobro znam da je ovo vrlo pristojan primerak žanra koji ima svoje pristalice:

https://youtu.be/oXWeBQFmZ9c

Za nas, surovije muškarce, tu su, verovatno, Apostle of Solitude, solidan stonerski, sabatovski dum. Meni je ovo možda isuviše hardrokerski, pogotovo u pevanju, ali ne mogu da kažem da se sama muzika ne valja pristojnim korakom uz lepljive, gruvi rifove i kvalitetan zvuk. Može da prođe:

https://youtu.be/jAPF8CQ3PiA

Jednako sporo ali drugačije po tonu, novi album njujorškog „instrumentalnog eksperimentalnog kinematskog doom“ dvojca Insect Ark.

Nije ovo uopšte loše, mada ne sme da tvrdim da muzika posle određenog vremena ne postaje nekako neodređena, sa više lutanja sporim tempom nego nalaženja poenti, ali… Možda su to samo moje godine i nervoza. U svakom slučaju, ima ovde štofa:

https://insectark.bandcamp.com/album/marrow-hymns-2

Za kraj, a najbitnije, izašao je i novi Slugdge!!!!!! Hel jea! Ovaj engleski dvojac bi trebalo da je odavno iscrpeo kreativne kapacitete koje pruža njihov odabrani gimik (poluparodični poluozbiljni death metal tematski orijentisan na puževe), ali… Ali nije. Esoteric Malacology je verovatno njihov najbolji album do sada sa izvrsnom kombinacijom tehnike, gruva, melodija, brzine i death metal težine. Vrlo sam impresioniran a činjenica da i posle toliko albuma uspevaju da nađu puževski-usmerene igre reči koje referiraju na nazive pesama i albuma od pre trideset godina, to mi dodatno greje srce. Odlična ploča:

https://slugdge.bandcamp.com/album/esoteric-malacology