Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 02-03-2018

Da vidimo šta ovog svetog Petka ima novo na polju metalne muzike. A ima!!!!!!

Prvo nešto što je relativno graničan slučaj, ali opet, mi ovde nismo ništa ako ne osmatrači i povremeno prestupači granica.

Prvo, tu je (još od petnestog Februara, doduše) novi album one man projekta Ocrilim. „Ko?“, kažete vi, a ja kažem Mick Barr: sigurno ga pamtite kao gitaristu koji je u prošloj deceniji žario i palio sa avangardnim nojz metal duom Orthrelm,  a danas je možda najistaknutiji kao jedan od osnivača avangardnih njujorških blekmetalaca Krallice. Barrove veze sa „pravom“ avangardom su solidno jake, nastupao je i sa Flying Luttenbachers (a možete mi verovati da Weasel Walter ne bi tek tako nekog uzeo u bend), pa je i Ocrilim muzika koja je možda za nijansu bliža ljubiteljima Dereka Baileyja nego ljubiteljima, šta ja znam, Marduka…

Ipak, ovo je negde tačno na pola puta: novi album je kamerni snimak samotne gitarte koja lenjo izvodi blekmetalske tremolo rifove bez pratnje ili nekakvih specijalnih efekata, ili, čak multitrekinga. Ovo je dakle, pogotovo jer Barr povremeno bez zadrške silazi u džez harmonije i ritmiku, zaista kao da je Fred Frith (ili, eto, Marca Ribota) uzo da svira blek metal i… ne mogu da kažem da mene, starom sakeru za ovakve stvari, ovo dosta ne rajca. Isprobajte, možda se nađete u muzici koja je intimna čak i kad se koristi metalskim stilizacijama:

https://ocrilim.bandcamp.com/album/hrasri

E, onda, u malo „metalskijim“, ali i dalje one man band vodama, dosta dugo najavljivani album austrijskog (jer Lilitinim komšijama uvek moramo da posvetimo posebnu pažnju) Global Scum je izašao i…

Pa, zanimljivo je to. Nominalno, ovo je groove metal na tragu Pantere i kasnijih faza Sepulture, ali pošto Manuel Harlander sve radi sam, uključujući programiranje udaraljki, ništa ga ne sprečava da ide u egzotičnijim smerovima i da kombinuje masivne, teške rifove, sa jakim srednjetempaškim momentima, ali i „ekstremnije“ zahvate koji vuku na death metal (sa sve blastbitovima i kenibalkorpsovskim hameringom). Malo za moj ukus tu možda ima previše natrpanih ideja i želja u pojedinačnim pesmama a i ja nisam baš najveći svestki fan gruv metala, ali ima ovde simpatičnih momenata:

https://youtu.be/SqCZYsDFOLE

https://youtu.be/ckslzcEjOqI

Ostajemo i dalje u Austriji (šalim se – Australija ovog puta) za pominjanje benda Arkheth koji izvodi „atmosferični blek metal“, kako ga sami opisuju, al da bude jasno, posle dosta godina pauze Arkheth se vraćaju sa pločom na kojoj se klasična blek tučnjava temperira kombinovanjem sa džezom.

I to bez mnogo pardona, saksofonske solaže preko treša, crtanofilmovski vokali, pa onda nežna, atmosferična razlaganja, pa opet saksofon, pa melanholične mošerske deonice – nije ovo muzika za svakoga, pa čak ni za najveći deo bilo koje scene koju biste mogli da zamislite, ali pošto ja JESAM u svojoj glavi povremeno razmišljao kako bi zvučao Boris Kovač da svira metal – ovo je do sada najbolji odgovor na ovo pitanje. Ako ste žedni krosovera ovakvog tipa, mislim da Arkheth mogu da budu zanimljivi:

https://arkheth.bandcamp.com/album/12-winter-moons-comes-the-witches-brew-experimental-black-metal

 

Dosta nam je melanholije, kažete vi, Petak je, oćemo da se šutiramo. I ko vas može osuditi za to? Ne ja. Ali mogu da ukažem na četvrti album kanadskih grajndera Wake koji počinje sporim, mučnim, teškim introm što podseća na Primitive Man, ali dalje nastavljaju mnogo brže i energičnije dok ne popune propisnih 27 minuta surovih blastvitova, vrištanja i odlične svirke. Grajndkor danas nije ono što je bio pre trideset godina, ali fala bogu, muzika evoluira, neće da stoji u mestu i imitira taj prvi album Napal Ded doveka, tako da su Wake odlični u svojoj aproprijaciji lekcija naučenih od Nasuma i Rotten Sounda. Sve je tu na gomili: relativno vrištavi vokali, egzotičnije harmonije, kao granit čvrsta produkcija koja ipak ne zvuči beživotno, kvalitetni blastbitovi, dobra skretanja u groove/ mosh smerovima kad treba… Današnji grajndkor uglavnom nije rastrzan i iscepkan kao onaj iz „mog“ vremena, mnogo je organskiji i muzički zahtevniji, ali Wake su ovim albumom pokazali da su u vrhu scene i da ih vredi pominjati uz Rotten Sound, Wormrot ili Die You Bastard. Najtoplije preporuke:

https://waketl.bandcamp.com/album/misery-rites

A od švedskih Usurpress stiže novi album sa za njih relativno normalnom al svima drugima čudnom kombinmacijom švedskog death metala i… uh, ne znam, svega drugog??? Nije ovo ni džez-metal, ni folk-metal, nego najviše, recimo, za sve otvoreni death metal. Ne kažem da će vam se nužno dopasti ali može da se čuje. Ne znam što od 2013. nisu ništa stavili na svoj bandcamp, ali evo na JuTjubu dve pesme:

https://youtu.be/Uq7eEG_F7bU

https://youtu.be/o3gpEJnymJU

Mnogo sporije od svega do sad prikazanog, britanski Eye of Solitude i belgijski Marche Funèbre dele (split) CD nudeći svako po jednu kompoziciju teškog, vrlo strpljivog dooma. Pritom, i pored klavira i povremenih klinova, ovo je dobrodošlo abrazivna materija, ridikulozno dubokih vokala i bez previše naleganja na rudu gotičarima među nama pa je time meni i bliže. Vrlodobro:

https://youtu.be/PTWTiWDNHZI

Možda ipak preferirate nežniji, osećajniji Doom. Žena ste, možda, ili samo muškarac sa malo širim estetskim horizontom od mene, e onda  je tu onda Affasia, američki (možda je prejako reći) klon Paradise Lost, sa sve emotivnim klin pevanjem i zabacivanjem prema Dipeš Modovima i njihovim adeptima. Not maj kap ov ti, razumete, ali znam, vrlo dobro znam da je ovo vrlo pristojan primerak žanra koji ima svoje pristalice:

https://youtu.be/oXWeBQFmZ9c

Za nas, surovije muškarce, tu su, verovatno, Apostle of Solitude, solidan stonerski, sabatovski dum. Meni je ovo možda isuviše hardrokerski, pogotovo u pevanju, ali ne mogu da kažem da se sama muzika ne valja pristojnim korakom uz lepljive, gruvi rifove i kvalitetan zvuk. Može da prođe:

https://youtu.be/jAPF8CQ3PiA

Jednako sporo ali drugačije po tonu, novi album njujorškog „instrumentalnog eksperimentalnog kinematskog doom“ dvojca Insect Ark.

Nije ovo uopšte loše, mada ne sme da tvrdim da muzika posle određenog vremena ne postaje nekako neodređena, sa više lutanja sporim tempom nego nalaženja poenti, ali… Možda su to samo moje godine i nervoza. U svakom slučaju, ima ovde štofa:

https://insectark.bandcamp.com/album/marrow-hymns-2

Za kraj, a najbitnije, izašao je i novi Slugdge!!!!!! Hel jea! Ovaj engleski dvojac bi trebalo da je odavno iscrpeo kreativne kapacitete koje pruža njihov odabrani gimik (poluparodični poluozbiljni death metal tematski orijentisan na puževe), ali… Ali nije. Esoteric Malacology je verovatno njihov najbolji album do sada sa izvrsnom kombinacijom tehnike, gruva, melodija, brzine i death metal težine. Vrlo sam impresioniran a činjenica da i posle toliko albuma uspevaju da nađu puževski-usmerene igre reči koje referiraju na nazive pesama i albuma od pre trideset godina, to mi dodatno greje srce. Odlična ploča:

https://slugdge.bandcamp.com/album/esoteric-malacology

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s