Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 09-03-2018

Da probudimo i ovog Petka metalnu neman? Naravno!

Počinjemo ovaj Petak dosta jakom ponudom, bendom Huntsmen koji se ne zadovoljava time da bude prosto solidan sladž/ hardrok sastav nego i da uz to ima i NARATIV. Naime, na svom debi albumu ovi Čikagoanci gledaju da budu neka vrsta letopisca (i donekle sudije) čitavoj svojoj naciji, aka najvrlijoj zemlji na svetu – Americi. American Scrap se u najavama izdavača bez mnogo ustezanja dovodi u kontekst opusa koje su iza sebe ostavili Dilan ili Springstin i.. pa, treba ipak malo zauzdati očekivanja. Nije ovo ni toliko dobra muzika ni tako jak glas ijednog socijalnog segmenta da bi se poredilo sa ovakvim teškašima. Ali ne znači da American Scrap nije zanimljiva ploča. Ovo je spora i teška muzika koja se na interesantne načine valjda unapred kombinujući „klasičniji“ metal izraz sa nekakvim nasleđem devedesetih (Mudhoney, Tad, recimo), pa i osamdesetih (Touch & Go itd.). U zbiru, sve je to zapravo dobar metal sa mnogo ponavljanja i dosta smelim aranžmanima koji idu i u blago avangardnim smerovima kad treba i moja najveća zamerka je na produkciju koja je za nijansu premekana u odnosu na ono što bih ja voleo. Ali to je sitna zamerka i American Scrap ima moje prilično tople preporuke.

https://youtu.be/a_4CJ00imbI

U nastavku nešto manje monumentalno i ambiciozno ali svakako zabavno za slušanje. Necropanther, iz Kolorada već i imenom sugerišu da ovo nije bend koji će ikada biti poređen sa Dilanom i Springstinom, ali to ne znači da je njihova muzika baš stopostotno originalna, već više da obitavaju u malo opskurnijim metalnim sferama. S druge strane, unatoč imenu i imidžu kauboja iz Denvera, Necropanther nisu neozbiljna postava. Njihov drugi album, Eyes of Blue Light je zapravo konceptualna ploča koja se nadahnjuje Herbertovom Dinom, nama na ovom forumu lektirom iz osnovne škole, i isporučuju njenu priču kroz vrlo ukusan, hrskav thrash/ death zvuk sa dosta naklona sastavima poput Skeletonwitch, pa čak i The Black Dahlia Murder.

I to vrlo fino funkcioniše. Mislim da je pevanje jedini element koji Necropanther drži čvrsto zakucane u andergraund fioci jer je muzika poletna i melodična i dinamična a vokalna interpretacija bradatog Paula Anopa je – iako se meni dopada – prilično crtanofilmovska i dinamički dosta ravna. No, dobro, treba neko i u andergraundu da ostane. Kako god, Necropanther ispucavaju veliku količinu sub-ironmaidenovskih melodija u jedinici vremena (a ko je prvi bio inspirisan herbertovom Dinom? Pa, Mejdn, naravno!), sa sve blastbitovima i mesnatom produkcijom i ovo je vrlo pristojna ponuda za danas.

https://necropanther.bandcamp.com/album/eyes-of-blue-light

Ne mogu da se setim da li sam već spominjao novi album nemačkih Ancst ali pravićemo se da nisam.

Ovo je, ukratko, odlična ploča. Berlinski kvintet, nekada poznat i kao angst, se nominalno klasifikuje kao blackened crust, ali meni je ovo muzika koja suviše dobro radi sa stmosferom i gruvom da bih je svrstavao u bilo kakav crust. Jeste, svakako, čuje se ovde određeno pank poreklo (možda ponajviše u produkciji koja je u nekim elementima dobrodošlo sirova), ali Ancst prave vrlo ambiciozne, prilično dugačke i emocijama nabijene pesme koje izlaze izvan jednodimenzionalnih okvira koje ja sa puno ljubavi vezujem za bilo kakav krast (i od krasta ih i zahtevam, uostalom). Ne, ovo je muzika koja je žestoka ali čak i kada se zakuca u autentičan D-beat, harmonije koje slušamo su epske i blekmetalske na najbolji moguć način. Ima ovde i dinamičkih oscilacija i promena tempa i svakako govorimo o albumu koji se momački trudi da bude raznovrstan a da očuva neposrednost centralne ideje. Vrlo dobar pokušaj:

https://angstnoise.bandcamp.com/album/ghosts-of-the-timeless-void

Ajmo dalje, pre nekoliko nedelja sam pominjao powermetalce White Wizard, pa je red da se osvrnemo i na Black Wizard, kanadski stoner metal bend koji… pa koji se baš TRUDI oko sviranja. Mislim, ovo je propisan metal utoliko da solo gitara često ispucava vrlo elaborirane neoklasičarske solaže, a što se kombinuje sa poletnim, gruvi ritmovima i pesmama povisokog tempa s obzirom da je ovo nominalno muzika za ljude koji doručkuju, marenduju, ručaju i večeraju bong. Za nijansu bih više voleo Black Wizard da im se u zvuku malo manje čuju Pentagram i Blek Sabat, a ovde prevashodno mislim na pevanje, jer su u pogledu aranžmana zapravo mnogo širi u zahvatima i čovek ima mnogo zanimljivih momenata za koje može da se uhvati slušajući ovu ploču. Hevi metal je večan dok su mu deca verna a Black Wizard u svakoj pesmi imaju po nekoliko fora koje me podsećaju zašto tu vernost već više od tri decenije uzgajam:

https://youtu.be/Rqmov4nOnJU

Da se opet malko osvrnemo na dole i andergraund zvuk, tu je peti album vašingtonskog kvinteta Ilsa. Ovo je, kako smo već i navikli, sirova, umrljana kombinacija death/ doom zvuka sa pankerskim sladži prelivom, koja kombinuje zarazne tremolo teme i dugačka soliranja sa najprostačkijim sporim Eyehategod nabadanjem. I ima to svog šarma, mada kad se čovek malo udubi u album, čini mi se da mu fali malo jasnija ideja kuda hoće da ode sa kojom pesmom, ali opet… Nije da od svake ploče moramo da tražimo nadublje dubine. Neke mogu da osvoje i samo na ime produkcije koja je u slučaju Corpse Fortress ekstremno sirova i teška i to mom srcu veoma prija. Kad usred te crne smole supernisko naštimovanih gitara koje piče teške, prostačke rifove bend utrči u poneki melodični, na klasični švedski death metal nalik pasaž, pa to je skoro dovoljno:

https://ilsa.bandcamp.com/album/corpse-fortress

No jedno od najprijatnijih iznenađenja ovog tjedna za mene je Among the Rocks and Roots, duo koji kombinuje ozbiljno težak i distorziran metal zvuk sa različitim avangardnim pristupima. Ono što sam vazda voleo kod Today is the Day, ritualističko ponavljanje i divljački sentiment u interpretaciji, je nekako prisutno i kod ovih Njujorčana osim što je njihova muzika očigledno naslonjena na šamanističke tradicije ili se bar zanosi nekakvom popkulturnom interpretacijom istih. Ali, mislim, razlika je tu samo akademska, ovo je muzika koja se valja napred na plemenskim ritmovima, preko njih sipa silne distorzije uz puno dranja i dronova i mada ne smem da kažem da je ovo BAŠ na nivou koji je Kevin Martin pre dvadeset i kusur godina uspostavio svojim projektom God, ljudski je reći da mu je na tragu. Poslušati:

https://purpletapepedigree.bandcamp.com/album/raga-2

A u novom nastavku serijala „ja ovo verovatno ne bih, ali sigurno ima ko bi“, tu su merilendski Snakefeast sa svojim trećim albumom. Twist: ovo je muzika koja bi se meni, na papiru, MORALA dopasti jer Snakefeast sviraju nekakav avangardni metal, ali bez gitare, koju ovde menja tenor saksofon, a muzika im je prepuna raznih promena ritma, džezerskih tema i svakojakih fjužn elemenata. Međutim, dve stvari ovde meni kvare sreću: jedna je svakako „pevanje“ koje zvuči potpuno nakalemljeno na muziku i svodi se na praktično parodiju ekstremnog metala, a druga je da su i pesme više mehaničke i manje organske u svojim silnim skretanjima i često ne uspevaju da izvuku maksimum iz svog juskapozicioniranja džezi tema i žestoke ritam sekcije. Nije baš tako lako biti Džon Zorn umesto Džona Zorna, braćala, ali volim kad se ljudi trude, zaista, i ima ovde uspelih trenutaka, tako da… ipak ću ja ovome posvetiti NEŠTO vremena:

https://grimoirerecords.bandcamp.com/album/in-chaos-solace

Nego, gore sam pominjao blackened crust a treći album poljskih Voidhanger je pokazni ogled za ovaj podžanr, spajajući sirove elemente jedne i druge polovine u šarmantnu kombinaciju pankerske neposrednosti i metalske epike. Blackened crust, kad je dobar, zapravo služi da počeše i one delove mozga koji su nam se pre trideset i kusur godina upalili kad smo slušali prve grindcore bendove, plešući na granici između ipak razgovetnog panka i „preteranosti“ ekstremnog metala. Voidhanger ovo demonstriraju na najbolji način dajući nam ploču jednako ugođenu za pogo koliko i za hedbeng. Na momente ovo sasvim legitimno zamiriše i na Sodom ili Destruction sa nekim prelepim rifovima i mogu samo da se nadam da će naš, srpski Terrorhammer jednom dosegnuti ove visine.

https://youtu.be/Fvr3-4euDCc

Pošto, mislim, za sada, nisu još  na tom nivou. Novi EP pančevačkog Terrorhammer je, ipak, vrlo dobra ploča na kojoj Uzi demonstrira svoje raskošne metalske kvalitete i mogu samo da budem ponosan što sam jedno vreme s njim lomio metalsku pogaču u Bethoru. Mene kod Terrorhammera zapravo uvek malo zažulja PREVELIKA odanost spid metal/ ranim blek metal uzorima i uvek bih voleo da su malčice moderniji, više komentar i interpretacija, manje emulacija, ali kako god, ovaj EP mi je do sada najzerlije njihovo izdanje, sa solidnom kontrolom nad aranžmanima i sirovom produkcijom u kojoj se sve prilično dobro čuje. Treba to još da se krčka da bi se dosegla svecka slava, ali opet, dobro je:

https://youtu.be/shcDYpYLR7Y

Ispade da je ova nedelja prepuna interesantnih albuma. Britanci Conjurer se u nju upisuju albumom Mire, koji, nejasno kako, uspeva da sklopi matematičarske aspiracije Mastodon sa blek metalskom epikom, postmetalskim emocijama ali i vrlo teškim death metalom na tragu zemljaka Bolt Thrower. Ispostavlja se da je Vojvoda Mišić bio u pravu sa onim da ko sme taj i može, mada slutim da je tu ipak potrebno mnogo talenta i krvavog rada da se isteše ovako kompleksan debi album sa gomilama dinamičkih i svakojakih drugih varijacija. Naravno, ne kažem da to sve funkcioniše bez greške i da ovde nema pretencioznih momenata u kojima se bend presvirava, ali opet, sve na gomili, prilično impresivno:

https://conjureruk.bandcamp.com/album/mire-2

Nešto manje kompleksno ali verovatno ne manje ambiciozno nam nude dvoje Kanađana pod imenom Vile Creature čiji je drugi album procesija sporih, džombastih, nihilističnih doom/ noise meditacija nad ljudskom pokvarenošću i zlobom. Album karakteriše sirova a jaka produkcija, mnogo zanimljivih gitarskih zahvata ispod sporog, marširajućeg doom gruva i pevanje žene na rubu nervnog sloma. Opet, nije ovo ploča koja će ikada osvojiti Oskar popularnosti u kategoriji sofisticiranosti i ljudski je reći da su pesme prilično jednolične, ali opet, nisu jednolične  na neki nužno loš način pa ovo nudim svakome kome pristup spržene zemlje doom metalu prija više od gotsko-romantičarske melanholije:

https://vilecreature.bandcamp.com/album/cast-of-static-and-smoke

Donekle slične su američke kolege Nest sa svojim takođe drugim albumom koji je nominalno blek metal ali i sam se bavi pre svega sporim, teškim nihilističnim pristupom muzici. Naravno, blekmetalska zanošenja u stranu znače i malo drugačiji pristup produkciji, kao i pevanju, ali sve su to detalji, Metempsychosis je izašao za Suldgelord i ovo je ploča mnogo manje zainteresovana za vampirska poziranja i obožavanje drevnih demona a mnogo više za bol, propast, samoću, tugu i sve redom. Vrlo teško, vrlo distorzirano, vrlo prijatno:

https://nestdoom.bandcamp.com/album/metempsychosis

Naravno, svi smo ovde zbog ovonedeljnog izlaska novog Judas Priest ali pre toga samo još ukazivanje na kanadski Battlesoul čiji  treći album je kičasta i zabavna kombinacija melodičnog death metala sa power metalom i folk prelivima. Ne smem da kažem da mi se ovo nužno sviđa bez ostatka ali u određenom smislu ovo je baš onako over the top pristup muzici kakav sam uvek cenio u metalu i moram da Kanađane zbog toga preporučim:

https://youtu.be/7LSAa-okPn4

Em, dobro, Judas Priest je danas izašao i… ako smo za Saxon pre neku nedelju rekli da se i dalje jako dobro drže s obzirom na godine, šta tek da kažemo za birmingemske veterane? Firepower je ploča koja se ne zamara time da bude nekakav iskaz, već samo kolekcija vrlo solidnih hevi metal pesama. Da li je ovo danas zaista Judas Priest ili samo Halfordov bend u kome ima još po neki stari ortak? Da li je bitno? Halford radi ono što Halford najbolje radi – peva kao bog, a bend se vrlo dobro drži na čvrstoj ritmičkoj osnovi Skota Trevisa sa nekim epskim refrenima, interesantnim izletima u gruvi/ moš momente ali i slajd solaže koje podsećaju da ipak pričamo o bendu koji je počeo da svira još kasnih šezdesetih godina. Ima i sporijih, atmosferičnih trenutaka, ima i brzine ali Halford je verovatno najupečatljiviji element celog paketa. Firepower nikako neće ući u moj top 3 Priestovih albuma svih vremena, ali je ovo poštena i raznovrsna ploča klasičnog hevi zvuka sa modernom ali dovoljno respektabilnom produkcijom i mada su posle svega ostali i bez drugog klasičnog gitariste, legitimno je reći da se ovi bramiji i dalje drže izuzetno zdravo.

Ovo će verovatno ubrzo biti uklonjeno, ali evo da se čuje:

https://www.youtube.com/watch?v=ivGdZmteCj4