Film: Bright

Pogledali Bright sa više od dva meseca zakašnjenja i mislim da je kritika bila nepravedna prema ovom filmu. Daleko od toga da je Ayer snimio remek-delo ili da je ovo njegov najbolji film, ali ovo je jedan energičan, zabavan i, actually, na neki način bajkovit film koji uspeva da spoji high fantasy i gritty policijski akcijaš i da to uglavnom vrlo solidno funkcioniše.

Prvo da kažem da ono što u filmu legitimno može da se kaže da ne radi sasvim dobro jeste upravo vizuelna stilizacija i celokupni dizajn. Ne zato što stvari nisu ikonički prepoznatljive ili komunikativne, već naprosto što se gledaocu većinu vremena šalje konfuzna poruka. Naime, orci koji nose „colors“ umesto war painta je jasna intelektualna metafora ali vizuelno, barem onako kako je to ovde odrađeno u saradnji kostimografa i ekipe koja je radila maske, sve je na ivici kempa. I elfi su kempi u svojoj kombinaciji skupih dizajnerskih odela/ kostima i disko-šminke, ali orci koji izgledaju kao ekipa klasičnih čolo gengbengera iz LA meni su zaista delovali kao postavka nekog humorističkog skeča.

Sve drugo u filmu meni prilično dobro legne. Lendis je ispisao školski skript kojim se stiže od tačke A do tačke Z kroz nekoliko dobro definisanih set-pisova sa jasnim prelomnim tačkama odnosa dvojice protagonista i mada su dijalozi prilično on the nose u svom tretmanu rasne problematike, oni su istovremeno brzi, sočni i šarmantni i doprinose energiji koja ovaj film vrlo dobro nosi. Landis ni slučajno ovde ne ruši neke specijalne zidove ili istražuje neke neviđene filmske domete, Bright je by-nymbers pandurski akcijaš, ali Ayerova režija je mišićava, čak malo i drčna i legitimno me je podsetio na svoje najbolje trenutke u kojima su akcione scene žestoke i krvave a i scene razgovora su nabijene napetošću, energijom i kreću se brzo. Fak mi, gledajući ovo setio sam se koliko smo potonuli kao čovečanstvo kad je McTiernan sklonjen sa Die Hard franšize…

Zapravo, kako je i Cripple primetio, pošto je danas buddy cop akcijaš prilično retka pojava a svakako i kad je ima, pomalo uštrojena jurnjavom za PG-13 rejtinzima, Bright legitimno može da se hvali svojom gritty fasadom gde su heroji zaista uprljani svojim postupcima, akcione scene su krvave, svi psuju, a na likovima se dobro vide tragovi te jedne najgore noći u životu kroz koju prolaze.

Naravno da je Alien Nation prva asocijacija koju sam ja imao kada je Bright najavljen, no, ovaj film je, čini se, uvek imao relativno soft ambicije, umekšavajući jasne tenzije i protivrečnosti koje mu je postavka nametala, krećući se ka kraju decenije koja je definisala ekstremni buddy cop akcijaš, a što je kasnije i jasno realizovano kroz seriju. Bright je zato mnogo bliže ikoničkim buddy cop filmovima osamdesetih i mada je Cripple, pretpostavljam i zbog Big Willieja pronašao sponu sa devedesetima, ja bih rekao da je Bright actually najbliži donerovoskoj formuli iz 1987. godine i onome što je kasnije sa Blekovim likovima isti režiser radio u devedesetima. Naime, kasniji nastavci Lethal Weapon čak i imaju tu kempi komponentu koja se vidi i u Bright, a iako reklo bi se Bright nema tako zaoštrenu pregnantnost likova na početku (Ward je porodičan čovek, nema suicidalne tendencije), kada shit hits the fan oba glavna lika pokazuju potisnute frustracije sopstvenim životima u odnosu na koje smrt deluje kao oslobođenje. Takođe, rasna tenzija i njeno razrešenje su drugačiji u odnosu na „klasični“ buddy cop balans (epitomizovan Hillovim radovima) jer „drugi“ u dvojcu u ovom filmu zapravo na kraju biva prepoznat od svoje zajednice umesto da kao kod Hilla dobija priznanje od belog mejnstrima u rušenju rasne barijere koja dolazi sa „naše strane“ (48 Sati, ali i Red heat).

Kako rekoh, rasni (pod)tekst je prilično gurnut u prvi plan, ali je elegantno i dosledno provučen, a u drugom planu se zapravo nalazi činjenica da su Elfi očigledan stand-in za Jevreje i činjenica da se ova dimenzija filma zapravo ne istražuje onoliko koliko potencijala daje je jedna od zamerki koje mogu da stavim. Opet, to je posve druga konzerva crva i jasno je zašto to možda Aškenazi Jevrejin poput Lendisa nije želeo da dalje raspakuje.

U svakom slučaju, ovo je film nošen sasvim očiglednim mekgafinom (misilim, čarobni štapić, jelte) i Ayer ga tako i tretira igrajući se sa pravilima kako poželi da bi kreirao uzbudljive set-pisove. Rezultat je jedna sasvim „nelogična“ potera kroz noć u kojoj dva glavna junaka moraju da prežive, spasu svet i, naravno, izađu na drugu stranu izmenjeni i ovo Ayer provlači bez greške, dajući pouke kad je to potrebno, humorističke predahe kada su neophodni, ali onda i vrlo visceralne i jake akcione scene u kojima ginu i dobri ljudi. U nekoliko momenata u filmu su rasni prezir, strah i neshvatanje sa kojima se Jakoby suočava toliko uverljivi i jaki da ovo u mnogome opravdava veliki deo scena u kojima se ovakve stvari verbalizuju za publiku sa jeftinijim ulaznicama.

Tako da sam ja Brightom uglavnom prilično zadovoljan i nadam se da Netflix nastavi sa ovakvim poduhvatima jer ih sasvim sigurno u bioskopu nećemo skoro viđati.