Film: Annihilation

Annihilation je jedan usporen mumblecore film koji sasvim slučajno ima naučnofantastični roman kao podlogu. Likovi izgovaraju najveće nebuloze i najplitkije filozofske opservacije sa tako ozbiljnim izrazima lica da sve na momente deluje kao parodija.

Annihilation je Alex Garland koga je neko ozbiljno ubedio da je Tarkovski.

Alex Garland, ako je to potrebno naglasiti, nije Tarkovski.

Alex Garland je solidan zanatlija, vazda bio, i čovek koji je dobar sa dijalozima i karakterizacijom. U Annihilation je, na našu nesreću, rešio da se okuša u umetnosti i metafizici i sve bi to bilo nepodnošljivo pretenciozno da nije istovremeno striktno B-movie nivoa i trashy.

To ga, naravno i donekle spasava. Set dizajn je šarmantno jeftin a „akcione“ scene su jednostavne i uspevaju da posreduju ideju da ovo nije knockoff Event Horizona već verzija Odiseje 2001 za publiku bez ulaznica ali sa Netflix pretplatom.

Annihilation je Netflix koji nastavlja sa ulaganjem u naučnu fantastiku a od SyFy pristupa se izdvaja autorskijim rukopisom. To od srca pozdravljam. No, Annihilation je užasno neambiciozan u svojim metaforama, a imajući u vidu da na momente otvoreno očijuka sa Tarkovskim, to je previše očigledno. Alex Garland želi da ne ispiše pančlajn nego da gledalac sam popuni praznine ali, c’mon, ovo nije Kubrik i finale Odiseje 2001. Alex Garland nije režiser vizije već, a to isto treba umeti, solidnog zanata i dobro mu ide montaža flešbekova. Naravno, uglavnom nepotrebnih jer film bezrazložno psihologizira onda kad treba da metafizikališe. Edit: sad pročitah Kriplov prikaz, da, motivacija likova preko „gubitka“, pogotovo ovako generički, je suviše lenja alatka, Garland je obično bolji od toga.

Annihilation sasvim sigurno nije ni Solaris iako prepisuje od Lema i Tarkovskog, i ne poentira na iste načine kao Solaris već samo malko zapišava tu teritoriju.

Anihilation je pre Stalker sa M-16ticama i belim fosforom jer Alex Garland misli da Netflix publika ne bi mogla da ZAISTA izdrži da dva sata gleda likove koji bi bili prave naučnice.

Annihilation takođe sadrži i verovatno najgluplje „naučno“ objašnjenje za naučnofantastičnu fikciju koje sam video na filmu. Pritom potpuno nepotrebno jer metafora do kraja filma uopšte ne zahteva tu vrstu objašnjenja. Lemovština koju ovaj film priziva je primamljiva ideja i čovek bi očekivao da pet naučnica sedi i teoretiše do besvjesti o stvarima koje im se događaju. Umesto toga one stoje zagledane u vječnost i izgovaraju potresno banalne opservacije koje su suvišne i samo nam troše vreme. „Zamisli da si poslednje trenutke života proveo vrišteći u agoniji i da je to sve što je ostalo od tebe. To mi se ne bi dopalo. Uopšte.“ Ovako postdoktorant, fizičar opisuje jednu traumatičnu scenu sa jakim horor vajbom u kojoj Garland priziva Karpenterov The Thing (ali zatim nema šta da kaže na scenu koju je prizvao), a u kojoj je ona (fizičar-ka) prelomila i napravila stvar koju nikada do tada u životu nije.

Annihilation bi bio bolji kao video-igra jer bi  kontemplacija koju zaziva bila efektnija ako bi čovek „stvarno“ bio u Shimmeru i sam ga istraživao, makar ne našao ništa.

Poslednjih 20 minuta su dramski prilično dobro vođeni ali tu sam se već ozbiljno borio sa snom.

Annihilation je verovatno bolji nego što se meni čini, ali sam ja verovatno suviše bio zaveden referencama na Tarkovskog i jeftinim korišćenjem istih. Sorry.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s