Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 16-03-2018

Pošto je biti metalac privilegija ali i dužnost, da vidimo šta je ovog Petka u ponudi od novi(ji)h ali zanimljivih izdanja.

U prvom redu, tu je njemački Pestilent Reign, bend koji pola decenije unazad talasa raznim ipijevima i demosima i gradi karakter ali i nekakvo sledbeništvo. Danas im izlazi prvi oficijelni album, Pyre, i mada oni svoj zvuk opisuju kao kombinaciju tehničkog death metala, hardkor rifova i blek metal melodija, meni je ovo jedan vrlo prijatan i pomalo staromodan ali ne i zastareo pristup death metalu koji ne bi bio preterano egzotičan tamo negde u prvoj polovini devedesetih kada je ovaj žanr solidifikovao neke produkcijske vrednosti i „trikove“ koji su se posle odomaćili. Dakle, Pestilent Reign nisu MONSTRUOZNI kao što danas death metal bendovi znaju da budu, imaju gruv, imaju trešerske moš-rifove, ali su ipak tvrd, stamen, radnički death metal sa dosta truda uloženog u pamtljive rifove, stabilnim radom blastbitova i duplog bas bubnja i produkcijom koja bi mogla da bude samo za dlaku masivnija da bi zadovoljila sve moje, priznajemo egzotične, potrebe. Vrlo prijatno:

https://pestilentreign.bandcamp.com/album/pyres

Idemo dalje Evropom. On Thorns I Lay imaju novi album i za ovu pravoslavnu grčku braću se može bezbedno reći da nikada nisu umeli da se odluče za jedan identitet, šetajući se široko spektrom metal muzike, ugađajući i ljubiteljima gotike, ali i indi roka. Posle nekoliko godina muka i, pretpostaviću, nepostojanja, OTIL se vraćaju sa albumom koji, da odmah ukažem, nije baš moja šolja čaja, ali jeste interesantan pokušaj da se vaskrsne klasičan melodični doom metal kakav su pre petnes-dvajes godina vozili Maj Dajing Brajdovi i njima slične kolege, sa malo melodičnih death elemenata nalik na stariji Amorphis, recimo. Nije to sad neki album koji-će-promeniti-sve ali mi se dopada danas pomalo nedostajuća kombinacija teške, ali romantične, melodične muzike i vokala koji je pozitivno zverski. Opet, većina pesama ima melodije suviše „lepe“ za moj ukus pa ja moram malo da se nateram da ovo slušam, ali Grci ovo zaista dobro i dosledno rade. Pokušajte i poslušajte:

https://youtu.be/s-OzijYoMtM

Preko, u Americi, Twitching Tongues imaju treći album i…

…pa… ja nisam siguran da ovo umem da slušam. Ovaj bend kombinuje mošerski metal sa nekakvim evoluiralim moškorom i ima tu dobrih rifova i kvalitetnih ritmova za treskanje glavom, pesme su prilično raskošno aranžirane i ima tu raznih atmosfera i zaokreta, ali pevanje je toliko… ne znam kako da ga opišem… himnično? da muziku stavlja u sasvim drugi plan i kontekstualizuje sve skoro kao se ovi ljudi šale. Nije ovo klasičan „melodični“ metalkor koji plavi JuTjub sa svih strana, zapravo produkcijski i aranžerski je ovo mnogo više andergraund metal, ali pevanje je izašlo čak na drugu stranu i užasno mi remeti koncentraciju. Ipak, zanimljivo?

https://youtu.be/VYSGOdWz1DM

Srećom, italijanski grajnderi Repulsione imaju novi album i to je mnogo bliže formulama koje su meni prirođene. Repulsione su star bend, očigledno inspirisan grajndkor rodonačelnicima (američkim Repulsion) a njihova je diferencija specifika što u postavi  – nemaju gitaru. Umesto nje, tu je druga bas gitara i nije to baš tolika razlika u odnosu na „klasičan“ rok instrumentarij kao što bi se na prvi pogled reklo, prevashodno zahvaljujući podrumskoj produkciji koja krasi ovo izdanje. Ipak, Repulsione su zaista klasičan grajnd sa sve starinskim moš delovima, pankerskim rifovima koje je mogao potpisati i Davor Kodžoman, te eksplozivnim blastbitovima, a kada se ubace u gruv momente to je klasičan smrdljivi mošpit stil, bez ikakvih naginjanja savremenijim tendencijama. Ja, treba li to reći, volim ovu staru školu (ne najmanje jer joj i sam pripadam) i Repulsione mi svojom brižljivo doteranom primitivnošću lepo prijaju. Ipak, pomenuta podrumska produkcija može da bude problem zahvaljujući očajnom nivou distorzije koja krasi bas-gitare, ali i dobošu koji tako zvoni da bi i Agathocles malo prigušili tu paklenu buku. Ipak, grajnd nikada nije ni nameravao da bude prijatan, a Repulsione čvrstom i dotegnutom svirkom demonstriraju da je ovakav zvuk stvar izbora a ne nekompetencije. Valjano!

https://wooaaargh.bandcamp.com/album/repulsione-desecrating

Za nešto ipak bolje producirano, tu su portugalski Infraktor sa svojim albumom-prvencem i ako vam je duša patila za malo dobrog treš-metala u ovo tmurno martovsko veče, ekipa isporučuje! Infraktor zapravo, paradoksalno, taj svoj thrash metal sviraju možda i malo bolje nego što bi trebalo, čime hoću reći da se ovde čuje usviranost i produkcijsko iskustvo članova raznih bivših i sadašnjih portugalskih bendova i da to na momente ume da pređe u rutinu. Ali većinu vremena ovo je lep, bučan, dinamičan treš kako Bog zapoveda, sa zloslutnom olujom gitara, rafalnim bubnjevima i pevačem koji bi lepo legao i nekom death metal bendu. Volim kad trešeri idu malo preko granice i podsećaju da ovaj stil ne mora da bude cementiran u 1987. godini da bi bio dobar i Infaktor koriste prednosti savremene (i vrlo pristojne) produkcije da isporuče glasnu, brutalnu ali vrlo slušljivu ploču sa nekim odličnim solažama. Pa nije to malo:

https://rastilho.bandcamp.com/album/exhaust

Preskačemo razne power metalce koji su čak i za mene malko previše retro i detkorovce koji su čak i za mene malko previše melodični i tu smo da ukažemo na odličnu ponudu iz francuske u vidu novog albuma benda Eryn Non Dae. Ovi ljudi postoje još od početka veka, doduše prvo pod imenom End, i ovo im je tek treća ploča. Ali kakva!!! Od Francuza smo navikli da očekujemo ambicioznu, pa i pretencioznu muziku, a Eryn Non Dae. nisu ništa ako ne ambiciozni (i, dobro, malko pretenciozni) sa svojim grubim, ali dostojanstvenim ambijentalnim zvukom, zlokobnim ali ne i karikiranim pesmama i etitjudom koji mene solidno podseća na Godflesh iz neke njihove lepe faze. Dakle, ima ovde nihilizma, ali ima i lepršavosti koja nije nužno „metalska“ i bend se sasvim lepo snalazi na ničijoj zemlji između „post-metala“ i generalne gitarske rokenrol avangarde. Plus, pretenciozni su, ali imaju produkciju i ideje da to izguraju. Respekt!

https://erynnondae.bandcamp.com/album/abandon-of-the-self

Još sam u Decembru ukazao da novi Pestilence izlazi u Martu u pomenuo da je album iznenađujuće zdrav i odličan, pa evo onda i oficijelnog strima albuma, da se i vi uverite u to. Nizozemski veterani zvuče zdravo i zainteresovano i to raduje:

https://youtu.be/brrr5WT8vSA

Za slučaj da vam u ponudi do sada – prilično dobroj, složićemo se – nedostaje malo blek metala, tu su ukrajinski heroji Drudkh sa albumom Їм часто сниться капіж koji solidno spaja nežnu melanholiju „atmosferičnog blek metala“ sa ipak agresivnom svirkom i pevanjem. Dobro se sve to kombinuje u produkciji u kojoj se sve čuje a da ne zvuči preproducirano i Drudkhovo spajanje metalske moći sa skoro narodnjačkom ljubavlju prema melodiji i tananoj emociji daje jedan uverljiv argument za postojanje ovog podžanra:

https://youtu.be/CkfyH9uBH6I

Možda biste ipak nešto malo „suvlje“ a više naklonjeno zlu (i naopaku). Synapse Misfire iz Ilinoisa (a nisu nacisti), nude album koji spaja blek metal sa malo treš metala i, recimo, grajndkora u jednoj, priznaćemo, salati, u kojoj se svakih nekoliko sekundi dešava nešto drugo, ali dosta tu ima ideja i pokušaja i mada nisam siguran da je u finalnom zbiru pozitivno, ne mogu da ne pozdravim napor:

https://hpgd.bandcamp.com/album/losing-the-war-against-the-sands-of-time

Možda vam još nije dosta atmosferičnog blek metala? Pa, dobro, tu su Veiled koji žanru daju sasvim lep prilog svojim albumom prvencem – mada su članovi ovog benda već imali dosta iskustva sa njim, dakle žanrom, i čuje se tu jedna pristojna zrelost. Trik kod ove muzike je uvek u tome da znate koliko ponavljanja je taman dovoljno, dakle, da ne ispadne da monomanijački insistirate na jednoj jedinoj frazi, a opet da iz svakog rifa i teme izvučete maksimalnu hipnotičku notu. Veiled ovo uglavnom dobro pogađaju, a imaju i produkciju koja im radi u prilog i pušta gitare da se prže u svom trebl/midl ognju dok ispod njih tuku tupi bubnjevi a pevanje, mada retko, taman idealno uokviruje ove dugačke, sanjive pesme. Vrlo siguran debut za ove ljude:

https://www.youtube.com/watch?v=LoPWGRR_ZaM

Za čudnu, i pomalo komičnu kombinaciju melodičnosti i brutalnosti zaslužni su Strychnia iz Nju Džrzija čiji je treći album bizarna mešavina brutalnog, tehničkog death metala sa melodičnim, skoro pa metalkorovskim momentima. Rezultat je da na momente ovo zvuči kao parodija, ali na momente ovo je i sasvim pravoverni blastbitaški death metal sa mnogo truda oko gitara i slemerskim šarmom, doduše ovenčan previše „kompjuterskom“ produkcijom da bi mogao da igra u a-ligi. Verovatno mogu da nabrojim više mana nego vrlina ovom albumu (počev od šokantno užasnog dizajna omota), ali kad ovi zemljaci Kamale Khan opale po brzini, pa pevač krene da gruva kroz taj digitalni faz koji su mu namestili, pa još utrči poneki vrlodobar do odličan rif, sve to deluje BAŠ kako treba i ne mogu da ne preporučim makar za jedno slušanje:

https://strychnia.bandcamp.com/album/into-the-catacombs

Da završimo današnji pregled sa bendom koji (nenamerno) pokazuje svu apsurdnost današnjeg antifašizma oličenu u slanju besnih mejlova radije nego u jurišanju na bunkere, jelte. Ne da ja savetujem deci da jurišaju na ikoga, razumete, ali Morbosidad je bend koji je pre par godina pretpeo ozbiljnu kampanju otkazivanja koncerata po Evropi koju je, eto kurca, pokrenuo Colin Conflict lično jer se zakačio sa bendom u Americi, potukavši se sa njihovom publikom zbog kravljih glava koje su Ameri izneli na binu. Conflict volim, Colina cenim, ali kad neko kupi kravlje glave kod mesara možete ga kritikovati, no imejlovanje promotera po Evropi da im otkažu koncerte jer su „nacisti“ je ipak odvratan potez i karikira antifašizam ne najmanje zbog toga što Morbosidad čine potmoci meksičkih imigranata u USA.

Sve to nema veze sa preporukom za ovaj album koji stoji sam od sebe kano klisurina. Morbosidad su antihrišćanski bend do koske uključujući pevanje na španskom u nekakvoj vratolomnoj nameri da se pozovU na latinski, „kojim su govorili ljudi koji su razapeli Hrista“. Faking hel. Barem čovek zna da od njih može da očekuje sve samo ne nežne melodije i setnu atmosferu. Corona De Epidemia maltene zvuči kao album sa početka devedesetih, sa sve crno-belim omotom rađenim u tušu i zdravo podzemnom produkcijom koja distorziju čini hrskavom i hranljivom a pesme utapa u taman dovoljno reverba da podseti na te neke slavne blek metal momente od pre skoro tri decenije. Muzički, ovo je vrlo upeglano i ovo je još jedan primer dobro sračunatog primitivizma gde su „divljački“ srednjetempaški ritmovi i rafalni blastovi stvar odabira stila a ne nezanja. Vrlo slušljiva ploča koja je bila na Jutjubu mesecima unazad ali je tek juče zvanično i izašla:

https://youtu.be/9QBQWXFWjy8

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s