Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 23-03-2018

Danas sam imao mnogo posla (Evropska Unija daje, ali i uzima), pa metal stiže tek u večernjem izdanju. Da brzo pogledamo šta je tu bilo vredno pažnje:

Prvo, tu je norveška Susperia sa svojim šestim albumom, ali prvim sa novim pevačem i… pa, za sada je bezbedno reći da se ljudima dopada novi pravac u kome je bend krenuo. Muzika je i dalje solidni „komercijalniji“ blek metal sa treš elementima, ali pevanje Berna Fjellestada, sa gomilama klasičnih metalskih stilizacija i tehnika je zaista osvežavajući momenat. Rezultat je da album osciluje između mekšeg esktremnog metala koji ima kristalno čistu i lepu produkciju sa jedne strane, i vrlo epskog hevimetala sa druge, zadovolavajući nekako i moje moderne i tradicionalne metalske žudnje. Vrlo zanimljiv novi početak za Superiu. Zvanični JuTjub strim albuma:

https://youtu.be/BMb21etAcDE

Za blek metal manje melodične, manje epske i manje plemenite ambicije, tu su Amerikanci Gravehill. Nije, doduše, da ovde nema vrlo jasnih stremljenja ka zvuku od pre trideset i više godina, i Gravehill zapravo uspevaju prilično dobro da kanališu zlo koje vezujemo za rani blek metal i spid metal srodnike iz ranih osamdesetih a da to bude uz solidan nivo muziciranja i pristojnu produkciju. Ima ovde i poletnih rifova, vrlo poštenog srednjetempaškog rada, pa upadanja u d-beat, povrataka speedu, sve uz prilično uposlene gitare i pevača koji zvuči više kao besan čovek sa mikrofonom nego kao neki wannabe vampir kako to već u blekmetalu zna da bude. Meni je ovo vrlo slušljivo:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/the-unchaste-the-profane-the-wicked

Za proggy naklon ove nedelje, zaduženi su komšije Hrvati Them Moose Rush. Ovo im je prvi pravi album ali ovo je i bend koji svira već izvesno vreme, ima prethodna izdanja i trenutno deluju kao da su u fazi gde ih još uvek vozi mladalačka drčnost i kreativna energija, ali da su im i pesme relativno pribrane i mudro uobličene. Najgora stvar koji mogu da kažem za ovaj album bjelovarske momčadi je da nisam siguran da je ovo zaista metal, pa ni „stvarno“ prog rock jer se tu čuje obilna količina Rock in Opposition pristupa koja, prepoznajem, ne mora da bude svakome po ukusu. Ali Hrvati imaju puno energije i meni to prilično intrigantno zvuči tako da, mislim da vredi omirisati:

https://themmooserush.bandcamp.com/album/dont-pick-your-noise

Pošto sam ja takav čovek i volim da preporučim i albume koji meni nisu po ukusu, ali, kao, u njima prepoznajem neke intrinzične vrednosti i računam da ima poštenog sveta kome bi se to dopalo, onda da kažem da je tu i novi Sojourner i vidim da su reakcije fanova već u „ALBUM GODINE“ modu. Sojourner su novozelandski folk-metalci sa naprosto PREVIŠE epskom produkcijom, PREVIŠE tolkinovskih melodija i tananih ženskih glasića u miksu koji sparinguju sa „opasnim“ growlingom, previše karikirani i stilizovani za mene. Ali ne mogu da kažem da nemaju solidne kompozitorske skilove i da ovaj album nije vrlo dosledan i uozbiljen u onome što radi. Meni je ovo metal za decu u principu, samo što sam JA kao dete slušao prvo Branka Kockicu pa odmah posle toga Iron Maiden (a samo jedno od njih se posle svrstalo uz Vučića) tako da, ne znam, poslušajte:

https://sojournermetal.bandcamp.com/album/the-shadowed-road

Ništa manje karikirani i stilizovani, ali vukući u blek metal stranu su Stormcaller iz prijateljske Kanade sa debi-albumom bestidno prepunim poletnih folki melodija i blekmetalskog dranja. Sve su uradila dva čoveka, od kojih jedan svira bubnjeve a drugi sve ostalo, što je pošteno. I ovo nije BAŠ po mom ukusu ali opet, ima tu mnogo, MNOGO omaža Mejdnima i klasičnom metalu a pesme su prepune i masnih solaža tako da.. može to da prođe, onako, kao užina i da čoveku bude lepo:

https://youtu.be/NoTKkfpVmaw

Tu je i novi Axel Rudi Pell i ovo uključujem samo zbog Lilite, jer ipak je nepristojno da nemamo nešto sa njemačkog govornog područja. Pell je ko Pell, ne verujem da iko očekuje da on posle više od trideset godina sad tu nešto, kao, radikalno promeni svoj pristup metalu i ko se ovome smejao 1984. godine, smejaće mu se i danas kako je smešno i naivno i sve tako, hahaha, melodični refreni ko za decu a kao tu su nešto opasni, ali ko je čestit čovek i voli hevi metal, taj neće moći ovde bar da se ne nasmeši i da mu ne bude malo toplo oko srca:

https://youtu.be/vb9NA6cRnkY

Ako ne biste da u krevet odete bez porcije solidnog Dooma, tu su australijski Mournful Congregation sa svojim, recimo, desetim albumom (imaju MASU minija i splitova),The Incubus of Karma i, ako vam taj naslov zvuči komično pretenciozno, onda nemojte ovo ni da slušate. Osmose, koji su izdavač, su pustili samo jednu pesmu na JtJub (album je danas izašao) i to je petnaest minuta sporine, težine, podzemnih vokala i razigrano tužnih melodija. MC povremeno zvuče maltene kao karikatura Dooma ali srce im je na pravom mestu i ovo je muzika za ljude koji vole da je sporo, teško, ujednačeno, a opet melodično i emotivno:

https://youtu.be/b-Mu6mhCXA8

Ko ne voli doom, sigurno voli čoček a kad se to pomeša sa metalom, pa to ne može da ne valja. Rumunjske komšije Dirty Shirt znaju kako da upare harmoniku i violinu sa ozbiljno distorziranom džitrom i teškim bubnjevima i ovo je muzika koja je praktično napravljena da u mom mozgu napravi kratak spoj i onesposobi me za racionalno ramišljanje. Jedino mi je žao što je Aca Šišić odavno umro i nikada neće moći da im gostuje.  :cry:  Nisu sve pesme podjednako čočeku usmerene, ali sve su pošteno metalske i ovo je kombinacija za poštovanje i slušanje:

https://dirtyshirt.bandcamp.com/album/folkcore-detour

Ako biste nešto „ozbiljnije“, tu su Ameri Cave Bastard sa svojom kombinacijom blek metala i eksperimenta. Nije ovo muzika u kojoj je eksperiment uvek uspešan, ali jeste nekako namerna da stalno iznenađuje novim zaokretima, promenama tempa i pristupima. To je, generalno, antiteza onog što ja tražim od blek metala, tako da nisam siguran da ovaj album stvarno preporučujem, ali ima tu stvari da se čuju i ideja da se o njima malo razmisli pa eto:

https://accidentpronerecords.bandcamp.com/album/the-bleak-shall-devour-the-earth

Izašao je i novi Between the Buried and Me (to jest, pola novog albuma), ali to ćete sami da tražite, ja nekako nemam apetita za njih.

Al zato Slaves BC…

Ovi Pitsburžani baš znaju da zamaste kad je najpotrebnije. Muzički, bend je već izvesno vreme na tragu haotičnog hardkora izmešanog za sladž tendencijama, sve sa tim posebnim „indi“ prelivom kakav ovi bendovi već znaju da imaju. I sve to zna da zvuči užasno pretenciozno i „studentski“ i sve tako, ali ako imate inklinacija ovakvom zvuku, mislim da su ljudi izdali vrlo prijemčivu ploču:

https://slavesbc.bandcamp.com/album/lo-and-i-am-burning

Na sličnoj teritoriji (sa povremeno skoro istim vokalima) su i Distances (iz Albukerkija!!!!) samo što njihov stil (samo) malo manje duguje sladž struji i skloniji je kompleksnijim harmonskim strukturama sa sve gudačima i aranžmanima kojih se ne bi stideli ni Godspeed You! Black Emperor. Naravno da ovo nije muzika za „tradicionalne“ metalce, na kraju krajeva ovo je bend sa dve žene i dva muškarca sa bradom, ali ovo jeste metal, jeste žestoko, jeste teško i distorzirano i na kraju krajeva, jednako emotivno kao bilo koji „pravi“ metal u istoriji metala. Meni dovoljno. A i vokali znaju da dobro zamirišu na grindcore:

https://distances.bandcamp.com/album/diableries

Verovatno najkomercijalnija stvar koju postujem ove nedelje (ne računajući Pella) su švedski Necrophobic sa svojim, uh, osmim albumom za poslednje skoro tri decenije. Ko voli švedski death metal znaće šta se ovde nudi i servira i samo je pitanje koliko Necrophobic mogu da budu ubedljivi u nečemu što rade toliko dugo da su od avangarde postali praktično retro bend. Meni ovde ima lepih i pamtljivih delova, mada moram da kažem da me album u celini podseća zašto su Necrophobic uvek bili u senci Entombed i zašto će tamo verovatno doveka i ostati. Ali opet, ima ovde duše, težine, ambicioznog gitarskog rada i mnogo melodija:

https://youtu.be/jodoSfLSbZU

I da završimo sa još jednim švedskim izdanjem. The Crown se (opet) vraćaju, sa novim albumom koji, što bi rekli u Americi, šutira ozbiljno dupe. Naravno, naziv albuma je malo suviše tryhard da bi čovek preozbiljno shvatao bend koji svira od ranih devedesetih (mada sa ogromnim prekidima), ali muzika je, srećom, daleko manje sprdalačka i predstavlja još jedno moderno viđenje thrash metala sa povremenim sasvim neironičnim skretanjima u hardrok i death metal. Nekome će ovo svakako biti suviše eklektično i poželeće da se The Crown ipak zadrže na jednoj ravni, ali to sa ovim albumom neće dobiti. Cobra Speed Venom je ploča na kojoj blastbitovi idu ispod užasno distorziranih boogie rifova i u kojoj se Motorhed i Mejdn sreću sa Turbonegrom i Nasumom na žurci posle koje se rađa proverbijalni doberman. Pa poslušajte:

https://youtu.be/pr-7M0MejSU

One thought on “Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 23-03-2018

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s