Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 30-03-2018

E, pa dobro, petak je, mačke su nahranjene a mračni gospodari naših sudbina u Briselu su zadovoljeni, barem za ovaj tjedan, tako da, da vidimo kako na najlepši našim ometaliti dolazeći vikend!

Na primer, možete, ako ste starija osoba čiji se muzički ukus formirao tokom sedamdesetih godina prošlog veka, sebe počastiti novim albumom nizozemske momčadi Death Alley. Iako bi se po imenu moglo pomisliti da imamo posla sa nekakvim namrštenim trešerima ili detkorovcima, možda sa kakvim wigga slam ili beatdown bendom, Death Alley su ni nalik svemu tome i album Superbia je jedan ZAISTA sjajan komad progi hard roka sa zdravim esid vajbom. Od savremene stoner sabraće ove Hojlanđane svakako izdvaja viši tempo sviranja, ali i ambicija da se prošara po teritoriji koja se prostire od lake psihodelije pa do zaraznog glam roka, sve to a da ne zvuče usiljeno retro. Na momente, naprotiv, zvuče savremeno i indi, a na momente je kao da sam pustio neki izgubljeni snimak The Sweet od pre četri i po decenije. Jako dobra ploča i još jedan dokaz da se Hojlanđani samo kriju iza krinke nevažnosti a u stvari štekuju neke opasne bendove. Albuma, legalno, nema za striming na internetu, pa će morati da posluže ova dva singla:

https://www.youtube.com/watch?v=AFgf4LmMrSY

https://youtu.be/wwbx8fP5rs0

I, pošto je to možda muzika za matorce, odmah da prsečemo sa nečim sasvim suprotnim. A to je čileanski deathcore bend Betrayal Devours Cowards.

Ja u ovim osvrtima na metal retko promovišem deathcore albume iz najočiglednijeg mogućeg razloga: malo njih mi se dopadne a svima nama je vreme ograničeno. No, ne bih želeo da se misli da deathcore mrzim po definiciji pa su, evo, simpatični Santjagoanci sa svojim prvim albumom zavredeli mrvu moje, a možda i vaše pažnje.

Prvo što imam da preporučim kod BDC je, naravno, što se primeti da je ovo bend iz latino sfere ove planete, pa je i „core“ komponenta žanra koji sviraju malo bliža onome kako ja doživljavam „klasični“ hardkor, sa dosta pristojno kanalisanog revolucionarnog gneva i sociopolitičkim ambicijama u liričkom domenu.

Drugo, BDC sviraju toliko „normalan“ deathcore da se reč generički nameće sama od sebe. Ovako je ovaj žanr zvučao pre deset godina, ili ga bar ja tako pamtim, ali to je, huh, eto iznenađenja, za mene zapravo prednost. Poslednjih par godina kao da nalećem samo na deathcore bendove koji se ubijaju od napora da prevaziđu žanr ili skretanjima u reto-nu-metal smeru ili bizarnim simfo ambicijama koje… recimo ne prepoznajem kao za sada uspešne. U poređenju sa tim, BDC su osvežavajuće direktni, sa brzom svirkom, blastovima, pristojnim brejkdaunima koji povremeno dosegnu indastrijal tupost, i melodičnim delovima koji deluju kao dobro odmereni kontrapunkt monotonalnom brejkovanju, tako da, ako ste se pronašli u ovom opisu, dajte južnoameričkoj braćali šansu. Evo spot a evo i ceo album na bandcampu:

https://youtu.be/XbbMTEJNJhc

https://betrayaldevourscowardsmusic.bandcamp.com/album/dont-trust-while-being-in-chaos

Vama su možda Death Alley isuviše „normalni“ a BDC suviše klinački napaljeni, vi biste, ipak, možda nešto između, nešto što istovremeno deluje ozbiljno i odraslo a opet odiše metalskim ekscesom kad je to potrebno. E, pa tu je onda debi album švedskog sastava Dautha.

I zanimljiv je to album, pogotovo ako kada kažete „doom“ ne pomislite odmah, kao ja, na najsporije, najteže, najkarikiranije funeral inačice ovog žanra, već imate na umu nešto romantičnije, informisano gotikom, nešto uz šta može da se plače ali i pleše. Breathren of the Black Soil je baš to, jedan dostojanstven, spor, ali ne usporen album koji se ne bavi toliko insistiranjem na težini koliko pažljivim građenjem dramskog narativa. I naravno, sve to je jednako pretenciozno kao i ploča bilo kog funeral benda kog možete da se setite, ali, jebote, ako vam smeta muzika u kojoj ljudi prave ekstra napor da stvore fikciju u kojoj obitava njihov muzički i emotivni self, onda ne treba da slušate metal. Dautha su iskusna ekipa muzičara iz raznih bendova koja je, verovatno sračunato išla na to da im muzika skoro po pola bude Candlemass-sreću-My-Dying-Bride, ali neka me sad zgazi tramvaj ako nisu napravili izuzetno dobar album koji zavređuje ponovljena slušanja:

https://youtu.be/OXVDaxtDYbU

Preskačem još simfo-stramputica da bih skrenuo pažnju na debi album britanskog Full Body Autopsy, a koji se zove This Machine Kills Zombies. Ovo je više simpatično nego što je esencijalno za slušanje: muzika ne zvuči kao Necrophagist (a što bi se po imenu benda dalo zaključiti) već je u pitanju poletni, mada mahom mid-tempo death/ thrash hibrid koga pravi jedan jedini čovek. Tom Reynolds daleko od toga da je jedini solo-lik u istoriji metala (ko može da zaboravi legendarnog Đorđa Letića – Armagedona?), ali ono što njega možda izdvaja od sabraće je prilično dobar njuh za rifove koji su verovatno najupečatljiviji element ove ploče. Ostalo je… pa, simpatično ali monotono pevanje, pomalo iznurujući srednji tempo i pristojna ali, ipak se čuje – jeftina produkcija. Ipak, za neke kućne poslove poput kuvanja ili pranja sudova, ovo je skoro idealan saundtrak i nemajte sumnje da ćete sebe više no jednom uhvatiti u tresenju glavom dok to budete radili:

https://foulbodyautopsyofficial.bandcamp.com/album/this-machine-kills-zombies

U ovim pregledima svetskog metala retko pominjemo švajcarske bendove a to je bizarno jer su dva među najvažnijim metal bendovima svih vremena baš iz ove zemlje. Nepravda se ispravlja ovog tjedna sa vrlo prijatnim drugim albumom ciriškog projekta Ungfell. Ova ekipa, povezana sa „Helvetskim Andergraund Komitetom“ se u suštini vrti oko jednog čoveka, ali muzika ipak deluje kao kolektivni napor i velika preporuka u vezi iste dolazi na ime dovitljivog kombinovanja narodnjačkih i/ ili paganskih melodija, sa poštenim pržećim blek metalom. Ima ovde svega što ja volim, i brzine i vriske i poletne melodije, a produkcija je možda i suviše kvalitetna i živa za blek metal, no ne budimo sitne duše u svojim pokušajima da sačuvamo hardkor. Ungfell su žestoki ali se u žestini ne iscrpljuju, duhoviti, ali se ne pretvaraju u komediju, i ovo je zabavna i prijatna ploča:

https://ungfell.bandcamp.com/album/mythen-m-ren-pestilenz

E, dakle, za pristojan death metal ćemo ove nedelje morati da se bacimo do Njujorka, pardon, do Tampe na Floridi, hoću reći do… Berlina???

Dobro, Nightmarer, su dakle, interkontinentalni projekat a i to što sam napisao u prvom pasusu da je njihov album „pristojan death metal“ treba shvatiti sasvim uslovno – detah metal je ovde najviše vezivno tkivo i očitava se u dubini štima i dubokim vokalima, ali muzika na ovom debiju zahvata mnogo šire, tarući se o avangardni, spacijalni, kavernozni zvuk preteča poput Death Spell Omega, ili, dakako Dodecahedron. No, ta death komponenta koju ovaj bend pristojno vuče kroz sve pesme, oslanjajući se povremeno na skoro slemerske mid-tempo momente pruža fini kontrapunkt brzom, razmazanom, izblekiranom pristupu, a sve to onda odlično razrađuju vrlo ambiciozne gitarske teme i egzotične harmonije. Naravno, nije ovo muzika rifova i glavotresenja, koliko muzika nihilizma i spiritualnog predavanja jednoj tuđinskoj arhitekturi, ali dobra je, zaista dobra i ko ima apetita i živaca, biće zadovoljan:

https://nightmarer.bandcamp.com/album/cacophony-of-terror

Ovo sledeće ističem više jer shvatam da se posle okretanja Švajcarskoj moramo potruditi i oko drugih evropskih predela u koje retko zalazimo a i u njima sviraju metal, pa, evo, četvrti album luksemburžanskih Desdemonia je pred nama i…

…pa to je jedan sasvim generički melodeath, sa vrlo malo novih ideja i prilično tamnom, hermetičnom produkcijom koja ne izlazi idealno u susret muzici što se dosta trudi oko epske širine i nekih lepih melodija. Ne sjajna ploča, ni po jednom kriterijumu, ali nije da ovde nema ni malo štofa i kad malo pregurate monoton vokal i zaravnjen miks, čućete tu neke dobre rifove i simpatične teme:

https://youtu.be/9wJV-92QhRg

I evo odmah da trknemo i do susednog Monaka, za bend, izvinite, samo da pročitam ime, Hardcore Anal Hydrogen.

Uh, ne znam da li je ovo sa Evropom bila dobra ideja.

Dobro, ako niste alergični na: „kompjutersku“ produkciju i povremeno agresivno „postmoderno“ zavarivanje žanrova jedan na drugi, album HyperCut bi mogao biti vaša šolja tople čokolade. Da ne bude zabune, HAH su definitivno (i) komedijaški bend, ali ne nužno bend koji se podmseva metalu. Umesto toga oni uzimaju neke gradivne elemente metala – brzinu, težinu, distorziju – i onda ih softverski spajaju sa elementima mnogih drugih žanrova (breakcore, dubstep… uostalom, na bandcampu im piše We play a „death-metal, electroacoustic, hip hop, rock, jazz, whatever we like“ music) u kolaže koji su, kako i naslov albuma sugeriše, velikim delom iskazi o savremenoj (i manje savremenoj) globalnoj (ili barem zapadnoj) popularnoj (i mnogo manje elitnoj) kulturi, a manjim delom hedbengerko štivo. Opet, ima i tu čovek čemu da se poraduje, i HaH zapravo nastavljaju ono što je u prošloj deceniji radio Aaron Spectre, u pretprošloj Otomo Yoshihide, a pre toga John Zorn i Bill Laswell, tako da, ako vam ovo deluje kao primamljiva ponuda, reći ću da album svakako ima dovoljno histerične energije i pravovernog treskanja da zadovolji moje kriterijume privlačnosti. Pa probajte:

https://hardcoreanalhydrogen.bandcamp.com/album/hypercut

Za kraj – poslastica a i ako toliko sviramo o Evropi, nije red da se zaobiđe Norveška, ta naša zajednička domaja kad su u pitanju maštanja o snegu, ledu, smrti…

Rûr je jednočlani blek metal bend, kako to (naopaki) bog i zapoveda i njegov je istoimeni debi EP izašao još negde jesenas u digitalnoj formi, ali sada pričamo o i fizičkom izdfanju, koje pritom ima i još jednu dodatu pesmu. Normalno ne bi zavređivalo mnogo pažnje, ali ovo je ploča od solidnih 45 minuta trajanja sa svega četiri kompozicije i, da se ne lažemo, gađa baš u onu blek metal metu koju mnogi među nama nose u srcu. Dakle, svira se i brzo i žestoko ovde, ali ima i puno emocije, širokih melanholičnih melodijskih zahvata i prostora da se slušalac legitimno u njemu izgubi. Dok tako lutate kontemplirajući o životu i kuda je otišao dok niste gledali, C.L. će vas zaskočiti interesantno i, bogami, ambiciozno aranžiranim i srčano odsviranim kompozicijama u kojima gudački instrumenti perfektno leže uz uzvitlane gitare i bubnjeve. Nema, ostajem pri tome da nema blek metala dok ga Norvežanin ne zasvira. Ima sve na bendkempu, ali ako vam je udobnije spojeno na JuTjubu, ima i to:

https://rurdomain.bandcamp.com/

https://www.youtube.com/watch?v=iZdsNdNRJPg